fbpx

НАШИ СМО - Носталгија?

Прошле су тачно три деценије од када се огласило последње школско звоно и када је моја генерација гимназијалаца изашла из својих клупа. Шта се све до данас издешавало, тешко да се може спаковати у десетине романа или филмова, али колико је све то брзо пролетело, схватио сам у понедељак када сам поново прошетао ходницима драге ми школе, ушао у неке учионице и осетио мирис прашине која се диже од ученичке гужве. Не треба човеку много па да окрене точак времена коју деценију уназад, али велики напор је потребан да схвати колико тога, ако изузмемо зидове, боју цигле у ходницима или оџак у школском дворишту, није исто као пре.

Често одлазим у Гимназију због посла тако да нисам неко кога је “одвалила” носталгија јер годинама није ушао у школу своје младости, али тог дана сам осетио посебну устрепталост сећања на нека протекла времена, на другове, професоре, увек расположену теткицу... Искрено, свој први дан у Гимназији памтим по томе што сам на прозивку стигао право са радне акције, где сам боравио тог далеког августа, и што сам већ на првом часу заспао од премора који ме “стигао”. Сећам се и разредног Чеде географичара, који ме очински додирнуо за раме и питао да ли ми је добро. Тргао сам се и извинио, објаснивши разлог мог непоштовања правила понашања за време наставе, а он ме потапшао и рекао да слободно одем кући и да се одморим за нови радни дан. Тако је почело и није се понављало, али током наредне четири године дешавало се пуно тога. Лепо се памти, а понеки несташлук препричава и филује детаљима за које више нисам сигуран да ли су реални или створени маштом и несећањем. Елем, оно што сам приметио то је понашање ученика и њихова опуштеност пред почетак нове школске године. Нисам ни ја метузалем, али сам се, признајем, ипак брецнуо када сам видео како гимназијалци  хладнокрвно седе поред  помињаног оџака, али и око целог спортског терена, и без имало устручавања диване. Пале цигарету за цигаретом, не обазирући се на директора школе и неколико професора који на само метар од њих стоје пред “првацима”  изражавајући им  добродошлицу у једну од најстаријих и најцењенијих школа, не само у Лозници, већ и много даље. Што бисмо рекли ми нешто старији - У НАШЕ ВРЕМЕ сматрало се подвигом ако добро сакривен иза огромног димњака припалиш цигарету, а онај ко је то чинио у тоалету, већ је био спреман на много жешће санкције од критике и укорног погледа разредног старешине или неког професора. Хоћу рећи, пушило се увек, не браним никоме, али данас то има потпуно једнаку тежину на кантару васпитања са једењем сендвича, погачице из Лазине пекаре или бурека из некадашње бурегџинице “Спорт”.

Немам намеру да критикујем младост, али бих им упутио савет да гледају око себе, да мисле о себи и својим поступцима и да не дозволе да их укалупе! Укалупљеност ствара пасивност, а она погрешне одлуке и кораке. Не знам ко ће владати када данашњи гимназијалци дођу у ситуацију да бирају своје “вође”, али знам да не би требало да дозволе да их убеђује било ко да је црно бело, а да је бело црно. Глава је компјутер који не застарева, само је треба користити, да не затаји. Волео бих да тада ови клинци имају избора да ли ће радити у родном граду или неком већем центру, али за исти новац, да ли ће се усавршавати у својој земљи или иностранству, али под истим условима и истим квалитетом, и да ли ће на летовање путовати на море или на планину. Када је моја генерација изашла из школских клупа, нико није слутио да ћемо убрзо остати без државе у којој смо рођени, да ћемо после тога променити још неколико назива земље за коју смо били принуђени и у рат, и у инфлацију, и у распад система, и у пропадање фабрика, њихову катастрофалну приватизацију и у комплетан суноврат. Маштали смо о другим стварима, планирали на који рок концерт да идемо, али, нажалост, закачило нас све чему се нисмо радовали. Коме није нешто јасно од свега набројаног, може да прошета поред круга “Вискозе” или пита некога старијег о било чему што је постојало до пре само неколико година. Нема то везе са носталгијом, то је реалност проживљена у нади да ће једном бити боље. Нека буде боље!

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Површност

НАШИ СМО - Бубрези

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Колумна

јул 20, 2019 123

НАШИ СМО - Болест

Две речи које се увек невољно изговарају, које уносе немир и неспокој, бригу и страх, свакако су болест и болница. Самим тим што асоцирају на нешто лоше, непријатно, нажалост, често и на смрт, имају оптерећујућу тежину, боју, па чак и карактеристичан мирис.…
јул 15, 2019 343

НАШИ СМО - Памплона

Чули сте за трку са биковима, тачније испред бикова, у шпанској Памплони? У трци дужине неких 800-900 метара пусте неколико агресивних бикова на улицу, а испред њих трче ликови пуни адреналина покушавајући да избегну рогове захукталих животиња. Све то, на том, иначе, фестивалу, траје пар минута и…
јул 06, 2019 847

НАШИ СМО - Друг

Уђем пре неки дан у радњу с намером да купим сасвим други производ од оног који ми је привукао пажњу. Наиме, рафови су на три корака један од дугог и немогуће је да не приметите оне преко пута вас. Не мислим само на производе, мислим на купце пре свега. Дакле, преко пута су изложени купаћи костими,…
јун 29, 2019 1475

НАШИ СМО - Печалбари

У понедељак се поздравих с другаром који се исељава у Канаду. Недавно је одржао концерт са својим бендом за публику у дворишту гимназије и није се штедео, ни глас ни срце. Такав је био и на рукометном терену, а, како сам чуо, ђаци којима је предавао физичко и колеге с којима је радио обожавали су…
јун 22, 2019 1231

НАШИ СМО - Рмбачење

Још само двадесет година да одрадим па могу у пензију. Шљакам до 70. и онда одем у заслужену пензију, потрошим неколико пензијица и ајд здраво. Истекло време. Осим уколико се од толико дугог рада не ужилавим па зезнем државу и крцкам пензијицу још једно десетак година. Онако, из ината. Запослени би…

Репортажа

јул 02, 2019

ЈУБИЛАРНИ ДАНИ МЕЂАША - Десетлеће чувања традиције

Једна од најпопуларнијих крупањских манифестација ''Дани међаша'' одржана је јубиларни,…
јул 01, 2019

КАКО СУ ЛОЗНИЧКИ МАЛЦИ ГЕНИЈАЛЦИ ОСТВАРИЛИ УСПЕХ НА ОЛИМПИЈАДИ У МЕНТАЛНОЈ АРИТМЕТИЦИ - Бројеви су брзи, Теа и Матеја бржи

Деветогодишњаци из Лознице Матеја Перић и Теа Марковић остварили велики успех - освојили…
јун 30, 2019

ЛОЗНИЧАНИН АКСЕНТИЈЕ ИВАНОВИЋ - С музиком од Лознице до Беча

Аксентије Ивановић, бивши ђак генерације лозничке музичке школе, после завршене средње у…
јун 23, 2019

ПЛАНИНОМ БОРАЊОМ - Нестварна лепота западне Србије

 - Већином су то старачка домаћинства и управо ту планинари могу да помогну организовањем…
јун 19, 2019

У ДОЊОЈ БОРИНИ - Оживели стогодишњу воденицу

Мештани се удружили и обновили воденицу која је тридесет година била закоровљена и…
јун 11, 2019

НА ГОДИШЊИЦУ СМРТИ СИНАНА САКИЋА - Загонетка грамофонске плоче

Прве јунске суботе навршило се годину дана од смрти Синана Сакића, једног од…
јун 09, 2019

ЕНГЛЕЗ СЕ ПОКРСТИО У ТРШИЋКОЈ ЦРКВИ - Брендон је сада Бранко

Брендон Вочерс (50), инструктор борилачких вештина из Енглеске, од прошле недеље је…
јун 09, 2019

НА УТАКМИЦИ У КОРЕНИТИ - Млада на центру, сватови у публици

Младенци Јован и Данијела улепшали почетак утакмице Слога и Хајдук у Коренити, а почетни…
јун 07, 2019

КОЗЈАЧАНИН ВИДОЈЕ ОБРАДОВИЋ У ПОБЕДНИЧКОМ ТИМУ НА “ЕУРОБОТУ” - Будућност је већ ту

У екипи најбољих роботичара на такмичењу “Еуробот 2019”, студената новосадског Факултета…
мај 23, 2019

МАРКО ВЕСЕЛИНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ - Самоуки мајстор за ножеве

Средњошколац Марко Веселиновић урадио је више од 200 ножева различитих димензија и…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"