fbpx

НАШИ СМО - Носталгија?

Прошле су тачно три деценије од када се огласило последње школско звоно и када је моја генерација гимназијалаца изашла из својих клупа. Шта се све до данас издешавало, тешко да се може спаковати у десетине романа или филмова, али колико је све то брзо пролетело, схватио сам у понедељак када сам поново прошетао ходницима драге ми школе, ушао у неке учионице и осетио мирис прашине која се диже од ученичке гужве. Не треба човеку много па да окрене точак времена коју деценију уназад, али велики напор је потребан да схвати колико тога, ако изузмемо зидове, боју цигле у ходницима или оџак у школском дворишту, није исто као пре.

Често одлазим у Гимназију због посла тако да нисам неко кога је “одвалила” носталгија јер годинама није ушао у школу своје младости, али тог дана сам осетио посебну устрепталост сећања на нека протекла времена, на другове, професоре, увек расположену теткицу... Искрено, свој први дан у Гимназији памтим по томе што сам на прозивку стигао право са радне акције, где сам боравио тог далеког августа, и што сам већ на првом часу заспао од премора који ме “стигао”. Сећам се и разредног Чеде географичара, који ме очински додирнуо за раме и питао да ли ми је добро. Тргао сам се и извинио, објаснивши разлог мог непоштовања правила понашања за време наставе, а он ме потапшао и рекао да слободно одем кући и да се одморим за нови радни дан. Тако је почело и није се понављало, али током наредне четири године дешавало се пуно тога. Лепо се памти, а понеки несташлук препричава и филује детаљима за које више нисам сигуран да ли су реални или створени маштом и несећањем. Елем, оно што сам приметио то је понашање ученика и њихова опуштеност пред почетак нове школске године. Нисам ни ја метузалем, али сам се, признајем, ипак брецнуо када сам видео како гимназијалци  хладнокрвно седе поред  помињаног оџака, али и око целог спортског терена, и без имало устручавања диване. Пале цигарету за цигаретом, не обазирући се на директора школе и неколико професора који на само метар од њих стоје пред “првацима”  изражавајући им  добродошлицу у једну од најстаријих и најцењенијих школа, не само у Лозници, већ и много даље. Што бисмо рекли ми нешто старији - У НАШЕ ВРЕМЕ сматрало се подвигом ако добро сакривен иза огромног димњака припалиш цигарету, а онај ко је то чинио у тоалету, већ је био спреман на много жешће санкције од критике и укорног погледа разредног старешине или неког професора. Хоћу рећи, пушило се увек, не браним никоме, али данас то има потпуно једнаку тежину на кантару васпитања са једењем сендвича, погачице из Лазине пекаре или бурека из некадашње бурегџинице “Спорт”.

Немам намеру да критикујем младост, али бих им упутио савет да гледају око себе, да мисле о себи и својим поступцима и да не дозволе да их укалупе! Укалупљеност ствара пасивност, а она погрешне одлуке и кораке. Не знам ко ће владати када данашњи гимназијалци дођу у ситуацију да бирају своје “вође”, али знам да не би требало да дозволе да их убеђује било ко да је црно бело, а да је бело црно. Глава је компјутер који не застарева, само је треба користити, да не затаји. Волео бих да тада ови клинци имају избора да ли ће радити у родном граду или неком већем центру, али за исти новац, да ли ће се усавршавати у својој земљи или иностранству, али под истим условима и истим квалитетом, и да ли ће на летовање путовати на море или на планину. Када је моја генерација изашла из школских клупа, нико није слутио да ћемо убрзо остати без државе у којој смо рођени, да ћемо после тога променити још неколико назива земље за коју смо били принуђени и у рат, и у инфлацију, и у распад система, и у пропадање фабрика, њихову катастрофалну приватизацију и у комплетан суноврат. Маштали смо о другим стварима, планирали на који рок концерт да идемо, али, нажалост, закачило нас све чему се нисмо радовали. Коме није нешто јасно од свега набројаног, може да прошета поред круга “Вискозе” или пита некога старијег о било чему што је постојало до пре само неколико година. Нема то везе са носталгијом, то је реалност проживљена у нади да ће једном бити боље. Нека буде боље!

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Површност

НАШИ СМО - Бубрези

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Колумна

новембар 30, 2019 181

НАШИ СМО - Шпијуноманија

Да којим случајем Душан Ковачевић почетком осамдесетих година није написао драму “Балкански шпијун”, која је 1984. добила и филмски облик, свакако би данас, после три и по деценије имао материјала за читав серијал. Толико врућих прича са сличном темом могле…
нов 23, 2019 861

НАШИ СМО - Наши и ваши

За нас кажу да смо међу државама са најстаријим становништвом. Што се тиче година, вероватно, што се тиче зрелости, негде смо, чини ми се, на нивоу тинејџера кога разбија пубертет. Толико незрелости, нетрпељивости, искључивости, неспремности на уважавање туђег мишљења и става тешко да где има. Као…
нов 16, 2019 661

НАШИ СМО - Ципеле

Јована Вуковић, активисткиња организације “Једнакост”, рекла је гостујући на ТВ Н1 да би нападачи на И. В. у једној београдској пицерији уместо затворске казне требало да буду “кажњени” обавезом тромесечног волонтирања у некој ЛГБТ организацији, где би свакодневно сретали ЛГБТ особе и имали прилику…
нов 09, 2019 831

НАШИ СМО - Дипломе

У последње време кружи прича (не само у нашем граду, па не само ни у нашој држави, већ и у комшијским) да у фотографске радње све чешће долазе муштерије да се фотографишу за индекс! То не би било чудно да се пред објективима фото-апарата намештају свршени средњошколци, стасали за бруцошке дане и…
нов 02, 2019 1495

НАШИ СМО - Онај горе

Во се веже за рогове, а човек за реч. Тако је некада бар било. Данас волова још има, али све мање оних које се могу везати за реч. Не могу чак ни за реченицу јер причају такве глупости да је то невероватно, речи су им љигаве, као јегуље и нема тога ко ће их везати. Послушајте каква је данас…

Репортажа

нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"