НАШИ СМО - Градоначелник

Службено возило чека ме у цик зоре, до тада сам већ свеже обријан, обучен у попеглану кошуљу и парно одело, са педантно везаном краватом и угланцаним ципелама. У кабинету сам који минут пре званичног почетка радног времена, а на столу већ поређана дневна штампа. Укључим ТВ, једним оком гледам јутарње програме (левом руком шалтам канале даљинским), а другим оком прелазим преко наслова и листам десном лист по лист. После састанак са колегама, слушам о проблемима грађана, незадовољним пацијентима, пропустима и постигнутим резултатима јавних предузећа и установа, а онда звони телефон. Што би рекао један локални политичар - зову, они, одозго! Пакуј ствари и крећи за престоницу. Тамо се осмехуј онима који држе кључеве државне касе, од којих зависи поправка клизишта и путева у мом граду, набавка медицинских апарата, отварање нових радних места, рукуј се са партијским пријатељима, али и онима који су до јуче били у “непријатељским” таборима, а сад, мира ради, греју неку битну фотељу, попиј кафу са сваким и глуми стрпљивог и упорног домаћина града из којег долазиш.

Опет звони телефон. Са “локала” ме обавештавају да је пукла цев, да гори депонија, да нема воде... Кажу ми, окупили се неки па псују и државну власт и све по реду. Враћај се у своје двориште и успут сабирај колико је данас било одговора са ДА, и оних са НЕ, колико је нових трачева пуштено уз преподневно кафенисање о градоначелнику и локалној власти и у какве облике ће они прерасти до сумрака... Пред кабинетом седи неколико грађана, чекају од јутрос и надају да ће после пријема у моје одаје решити свој проблем. А проблема на тоне... Незадовољних још више. Не помажу ни обећања да ће ускоро бити боље, да нам се смеше лепши дани, да треба бити стрљив још мало... Не помажу ни истине, ни лажи... У међувремену звоне телефони, одговор сваки скраћујем на оптималу, само да постигнем што више, али време одмиче као сенка. Ма, да ми се само дохватити каде, да се истуширам, да мало предахнем, а дан скоро при крају. Оног момента када коначно улазим у породични дом и када треба да се осмехнем најмилијима, прекида се филм.

Расу се сан у парампарчад, а ја мокар од зноја коракнух у јаву. Погледам око себе, све је на свом месту. Супруга, деца, цвеће, плоче и мачка куња у својој корпи. ^ак је и казаљка на сату тек скоро на седам! Могу још мало да се протежем док не скочим на ноге лагане и пун елана кренем у нови дан. До продавнице по новине, у пекару по интегрални хлеб, у пиљару по мало воћа, поврћа, па назад у мирну луку. Онда попијем своју терапију јер нисам остао имун на протекле године, које су нам свима уцртале дубоке бразде, па полако даље, срећан што нисам онај из малопређашњег сна. Причам колегама, уз прву кафу, шта сам сањао и мислим се шта би тек било да сам у сну, далеко било, председник државе. То би значило још најмање два сата раније буђење, читање градива из страних језика до пет, пола шест, прелиставање планера за наредна 24 сата, од шест праћење дневника на ТВ и вести са портала, а сат пре свих већ бити смештен у радној фотељи. Не верујем да бих био у стању да попамтим толике бројке, километре, динаре, доларе и евре, толика имена домаћих и страних политичара, који нам мисле добро и оних других, као и називе сваког села од истока до запада, од севера до југа Србије, чак и оних из држава у окружењу. Да употребим спонтано цитат из неке књиге у датом моменту тако вешто као да сам пре минут прочитао баш тог аутора, тешко да би ми пошло за руком. Да стигнем у телевизијску емисију сат пред полазак у Турску (или Кину, или Русију, свеједно), да притом будем потпуно смирен и да користим “доње лаге” при изговору сваке речи, од којих свака има тежину солитера Београда на води, да најстрашније испљујем политичке противнике и испроизивам новинаре, не, то никако. Ваљда зато и нисмо сви за све. Мени засмета када некоме на улици не кажем добар дан јер га нисам приметио (ослабио вид), а да ме неко мало-мало назива погрдним именима, да ми помиње родбину или да ме тапше по рамену, а знам да то чини из користољубља, протокола или сажаљења, то би ми пало као бетон на желудац. А, да и не говорим о сталном преиспитивању исправности одлука које доносим. Нека, хвала. Милија је мени моја јава, колико год сурова, неизвесна и накарадна била.

Слободан Пајић

 

Колумна

јун 16, 2018 228

НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале…
јун 09, 2018 220

НАШИ СМО - Сигурни милиони

До почетка највеће светске смотре фудбала остало је још пет дана, а овога пута ће тамо бити и наша репрезентација. Одлетеће “орлови” пут Русије где их чекају мегдани са Костариком (17. 6), Швајцарском (22. 6) и Бразилом (27. 6), да бране боје Србије и надају се да ће досегнути висине генерације…
јун 02, 2018 329

НАШИ СМО - Мишеви

Одавно се не насмејах тако слатко као пре пар дана гледајући дневник на некој од телевизија с националном фреквенцијом и прилог о најезди мишева у згради Народне скупштине у Београду. Дигла се џева међу народним посланицима због глодара који су окупирали највише законодавно тело па се распламсало и…
мај 26, 2018 303

НАШИ СМО - Апатија

Стање неосетљивости, равнодушности, отупелости, у коме код човека ништа не може изазвати ни радост ни жалост, назива се апатија или апатичност. Препознајете ли нас у овом опису? Као да је већина доспела у ово стање и у њему је већ доста дуго, предуго. Сећа ли се неко жеље Војислава Коштунице да…
мај 19, 2018 393

НАШИ СМО - Глас

Прочитам пре неки дан у новинама замерку добром дечаку Бајаги, изнету у рубрици “Лични став”, због аполитичних изјава. То ме вратило много година уназад када сам у једном свом уводнику замерила маестралном глумцу Берчеку што је свој таленат искористио против уметности стваљајући га у функцију једне…

Репортажа

јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…
апр 26, 2018

ПИСМО ИЗ КИНЕ - Ову земљу треба упознати

Вук Костић (23) први је Лозничанин и први Србин који учи кинеске борилачке вештине на…
апр 15, 2018

АЛЕКСАНДАР ТУРСУНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ  - За седам месеци опловио двадесет држава

На огромном броду пловио је од Енглеске до Португалије, прешао Атлантик и онда посећивао…
апр 10, 2018

ВАСКРШЊА ЈАЈА ЉУБИШЕ НЕДЕЉКОВИЋА - Стрпљењем до лепоте

Овим се Недељковић бави последњих годину и по дана, каже да је веома интересантно, а…
мар 12, 2018

БРАНКА ЖИВАНОВИЋ, ЛОЗНИЧКА ПРЕДУЗЕТНИЦА - Жене морају бити смелије

Лозничку предузетницу Бранку Живановић љубав је довела у Јадар, а она је води и у послу…
феб 20, 2018

ПУТОПИС  ИЗ ИРАНА - Лепи дани у Техерану

Кад сам својој породици и пријатељима поменуо да идем у Иран, дочекали су ме зачуђени…
јан 28, 2018

ДИМНИЧАР РАДОЈЕ - Димњаци морају да дишу

Пошто многима лето прође без чишћења димњака, кад почне ложење оџачар Радоје Стаминировић…
јан 28, 2018

ПРИЧА ИЗ СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА - Словенцу Јози одали почаст

Ретки су они који се и данас сећају извесног Јозе Словенца, који је пре Другог светског…

Пратите нас