НАШИ СМО - Градоначелник

Службено возило чека ме у цик зоре, до тада сам већ свеже обријан, обучен у попеглану кошуљу и парно одело, са педантно везаном краватом и угланцаним ципелама. У кабинету сам који минут пре званичног почетка радног времена, а на столу већ поређана дневна штампа. Укључим ТВ, једним оком гледам јутарње програме (левом руком шалтам канале даљинским), а другим оком прелазим преко наслова и листам десном лист по лист. После састанак са колегама, слушам о проблемима грађана, незадовољним пацијентима, пропустима и постигнутим резултатима јавних предузећа и установа, а онда звони телефон. Што би рекао један локални политичар - зову, они, одозго! Пакуј ствари и крећи за престоницу. Тамо се осмехуј онима који држе кључеве државне касе, од којих зависи поправка клизишта и путева у мом граду, набавка медицинских апарата, отварање нових радних места, рукуј се са партијским пријатељима, али и онима који су до јуче били у “непријатељским” таборима, а сад, мира ради, греју неку битну фотељу, попиј кафу са сваким и глуми стрпљивог и упорног домаћина града из којег долазиш.

Опет звони телефон. Са “локала” ме обавештавају да је пукла цев, да гори депонија, да нема воде... Кажу ми, окупили се неки па псују и државну власт и све по реду. Враћај се у своје двориште и успут сабирај колико је данас било одговора са ДА, и оних са НЕ, колико је нових трачева пуштено уз преподневно кафенисање о градоначелнику и локалној власти и у какве облике ће они прерасти до сумрака... Пред кабинетом седи неколико грађана, чекају од јутрос и надају да ће после пријема у моје одаје решити свој проблем. А проблема на тоне... Незадовољних још више. Не помажу ни обећања да ће ускоро бити боље, да нам се смеше лепши дани, да треба бити стрљив још мало... Не помажу ни истине, ни лажи... У међувремену звоне телефони, одговор сваки скраћујем на оптималу, само да постигнем што више, али време одмиче као сенка. Ма, да ми се само дохватити каде, да се истуширам, да мало предахнем, а дан скоро при крају. Оног момента када коначно улазим у породични дом и када треба да се осмехнем најмилијима, прекида се филм.

Расу се сан у парампарчад, а ја мокар од зноја коракнух у јаву. Погледам око себе, све је на свом месту. Супруга, деца, цвеће, плоче и мачка куња у својој корпи. ^ак је и казаљка на сату тек скоро на седам! Могу још мало да се протежем док не скочим на ноге лагане и пун елана кренем у нови дан. До продавнице по новине, у пекару по интегрални хлеб, у пиљару по мало воћа, поврћа, па назад у мирну луку. Онда попијем своју терапију јер нисам остао имун на протекле године, које су нам свима уцртале дубоке бразде, па полако даље, срећан што нисам онај из малопређашњег сна. Причам колегама, уз прву кафу, шта сам сањао и мислим се шта би тек било да сам у сну, далеко било, председник државе. То би значило још најмање два сата раније буђење, читање градива из страних језика до пет, пола шест, прелиставање планера за наредна 24 сата, од шест праћење дневника на ТВ и вести са портала, а сат пре свих већ бити смештен у радној фотељи. Не верујем да бих био у стању да попамтим толике бројке, километре, динаре, доларе и евре, толика имена домаћих и страних политичара, који нам мисле добро и оних других, као и називе сваког села од истока до запада, од севера до југа Србије, чак и оних из држава у окружењу. Да употребим спонтано цитат из неке књиге у датом моменту тако вешто као да сам пре минут прочитао баш тог аутора, тешко да би ми пошло за руком. Да стигнем у телевизијску емисију сат пред полазак у Турску (или Кину, или Русију, свеједно), да притом будем потпуно смирен и да користим “доње лаге” при изговору сваке речи, од којих свака има тежину солитера Београда на води, да најстрашније испљујем политичке противнике и испроизивам новинаре, не, то никако. Ваљда зато и нисмо сви за све. Мени засмета када некоме на улици не кажем добар дан јер га нисам приметио (ослабио вид), а да ме неко мало-мало назива погрдним именима, да ми помиње родбину или да ме тапше по рамену, а знам да то чини из користољубља, протокола или сажаљења, то би ми пало као бетон на желудац. А, да и не говорим о сталном преиспитивању исправности одлука које доносим. Нека, хвала. Милија је мени моја јава, колико год сурова, неизвесна и накарадна била.

Слободан Пајић

Колумна

јануар 12, 2019 306

НАШИ СМО – Избори

Под овим, истим, насловом и скоро под истим датумом прошле године написала сам колумну коју сам повукла и уместо ње, нажалост, написала другу под насловом “Оливер”. Када бих данас, годину дана касније, објавила обе, видели бисмо да у Србији ништа не губи од…
дец 29, 2018 343

НАШИ СМО – Писмо Деда Мраза

Баш када сам размишљао да коначно и ја напишем Деда Мразу писмо жеља за Нову годину, што, иначе, никада до сада нисам чинио (због чега ми се, можда, неке жеље нису ни испуњавале), у сандучету пронађох необичан коверат. Боја је била уобичајено бела, али су по њему биле исписане бројке, од кеца до…
дец 22, 2018 411

НАШИ СМО - Контејнер

На једној од телевизија са националном фреквенцијом, прошле седмице емитован је прилог о томе како изгледа нова канцеларија Зоране Михајловић, потпредседнице Владе Србије и министарке грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, која је решила да цео кабинет пресели на јужни крак Коридора 10, који…
дец 15, 2018 268

НАШИ СМО - Краве

Уколико сте много нервозни, напети, осећате се лоше, постоји решење. Потребно је што пре да одете до прве штале, нађете неку краву и почнете да је мазите. Не, није шала него озбиљна ствар, а мора бити пошто стиже с оне стране баре, односно са Запада. Прочитах да су радници једне фарме у америчкој…
дец 08, 2018 347

НАШИ СМО - Црта

Министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић изјавио је да без обзира на то да ли ће бити парламентарних избора или реконструкције Владе, он више неће бити министар и да је то његова дефинитивна одлука. Љајић је у интервјуу за Блиц, чије су делове у понедељак пренели сви медији, казао…

Репортажа

јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"