НАШИ СМО - Градоначелник

Службено возило чека ме у цик зоре, до тада сам већ свеже обријан, обучен у попеглану кошуљу и парно одело, са педантно везаном краватом и угланцаним ципелама. У кабинету сам који минут пре званичног почетка радног времена, а на столу већ поређана дневна штампа. Укључим ТВ, једним оком гледам јутарње програме (левом руком шалтам канале даљинским), а другим оком прелазим преко наслова и листам десном лист по лист. После састанак са колегама, слушам о проблемима грађана, незадовољним пацијентима, пропустима и постигнутим резултатима јавних предузећа и установа, а онда звони телефон. Што би рекао један локални политичар - зову, они, одозго! Пакуј ствари и крећи за престоницу. Тамо се осмехуј онима који држе кључеве државне касе, од којих зависи поправка клизишта и путева у мом граду, набавка медицинских апарата, отварање нових радних места, рукуј се са партијским пријатељима, али и онима који су до јуче били у “непријатељским” таборима, а сад, мира ради, греју неку битну фотељу, попиј кафу са сваким и глуми стрпљивог и упорног домаћина града из којег долазиш.

Опет звони телефон. Са “локала” ме обавештавају да је пукла цев, да гори депонија, да нема воде... Кажу ми, окупили се неки па псују и државну власт и све по реду. Враћај се у своје двориште и успут сабирај колико је данас било одговора са ДА, и оних са НЕ, колико је нових трачева пуштено уз преподневно кафенисање о градоначелнику и локалној власти и у какве облике ће они прерасти до сумрака... Пред кабинетом седи неколико грађана, чекају од јутрос и надају да ће после пријема у моје одаје решити свој проблем. А проблема на тоне... Незадовољних још више. Не помажу ни обећања да ће ускоро бити боље, да нам се смеше лепши дани, да треба бити стрљив још мало... Не помажу ни истине, ни лажи... У међувремену звоне телефони, одговор сваки скраћујем на оптималу, само да постигнем што више, али време одмиче као сенка. Ма, да ми се само дохватити каде, да се истуширам, да мало предахнем, а дан скоро при крају. Оног момента када коначно улазим у породични дом и када треба да се осмехнем најмилијима, прекида се филм.

Расу се сан у парампарчад, а ја мокар од зноја коракнух у јаву. Погледам око себе, све је на свом месту. Супруга, деца, цвеће, плоче и мачка куња у својој корпи. ^ак је и казаљка на сату тек скоро на седам! Могу још мало да се протежем док не скочим на ноге лагане и пун елана кренем у нови дан. До продавнице по новине, у пекару по интегрални хлеб, у пиљару по мало воћа, поврћа, па назад у мирну луку. Онда попијем своју терапију јер нисам остао имун на протекле године, које су нам свима уцртале дубоке бразде, па полако даље, срећан што нисам онај из малопређашњег сна. Причам колегама, уз прву кафу, шта сам сањао и мислим се шта би тек било да сам у сну, далеко било, председник државе. То би значило још најмање два сата раније буђење, читање градива из страних језика до пет, пола шест, прелиставање планера за наредна 24 сата, од шест праћење дневника на ТВ и вести са портала, а сат пре свих већ бити смештен у радној фотељи. Не верујем да бих био у стању да попамтим толике бројке, километре, динаре, доларе и евре, толика имена домаћих и страних политичара, који нам мисле добро и оних других, као и називе сваког села од истока до запада, од севера до југа Србије, чак и оних из држава у окружењу. Да употребим спонтано цитат из неке књиге у датом моменту тако вешто као да сам пре минут прочитао баш тог аутора, тешко да би ми пошло за руком. Да стигнем у телевизијску емисију сат пред полазак у Турску (или Кину, или Русију, свеједно), да притом будем потпуно смирен и да користим “доње лаге” при изговору сваке речи, од којих свака има тежину солитера Београда на води, да најстрашније испљујем политичке противнике и испроизивам новинаре, не, то никако. Ваљда зато и нисмо сви за све. Мени засмета када некоме на улици не кажем добар дан јер га нисам приметио (ослабио вид), а да ме неко мало-мало назива погрдним именима, да ми помиње родбину или да ме тапше по рамену, а знам да то чини из користољубља, протокола или сажаљења, то би ми пало као бетон на желудац. А, да и не говорим о сталном преиспитивању исправности одлука које доносим. Нека, хвала. Милија је мени моја јава, колико год сурова, неизвесна и накарадна била.

Слободан Пајић

Колумна

октобар 13, 2018 254

НАШИ СМО - Дување

Деца до 16 година не могу без пратње одраслих да се крећу напољу од 22 часа у зимском, односно након поноћи у летњем периоду. Координационо тело за борбу против насиља у основним и средњим школама предложило је нове мере за сузбијање вршњачког насиља, а…
окт 05, 2018 172

НАШИ СМО - Правда за 5. октобар

Да нисам имала упалу синуса и свој стандардни јесењи бронхитис, данас бих писала о утисцима из Београда од пре 18 година када се цела Србија дигла на ноге да одбрани своју политичку вољу. Добро је да сам послушала савете да у таквом стању нећу преживети сузавац јер сигурно и не бих. Међутим, добро…
сеп 30, 2018 276

НАШИ СМО - Зимница

Ко није до сада обезбедио барем део зимнице, може то учинити данас, пијачни је дан, а можда и цене буду повољније у односу на оне од средине седмице. Мирис сирћета, печених паприка, белог лука и бибера у зрну немогуће је ових дана избећи јер се људи припремају за зиму која по температури од уторка…
сеп 23, 2018 915

НАШИ СМО - Благо нама

Одмах да разјаснимо. Људе не делим по боји коже, верском, политичком или сексуалном опредељењу, већ само на добре и оне друге. Подржавам љубав, једно од најлепших осећања (ко очекује сада “али” у праву је) АЛИ не волим да ми намећу мишљење, да прихватам ствари здраво за готово. У недељу је у Тршићу…
сеп 14, 2018 497

НАШИ СМО - Наставник

Наставник биологије из Косовске Каменице Богољуб Милошевић објавио је на друштвеним мрежама писану изјаву у којој тврди да не жели да иде на митинг председника Александра Вучића у Косовској Митровици, јер не подржава његову политику. Милошевић је касније новинарима објаснио да је изјаву саставио на…

Репортажа

окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"