НАШИ СМО - Пост фестум

Ових дана навршило се петнаест година од убиства Зорана Ђинђића, првог посткомунистичког демократског премијера Србије и првог демократског градоначелника Београда. Нисам баш пажљиво пратила како су медији пропратили тај датум, али, онолико колико сам видела, чини ми се да је лопта била потпуно спуштена. На јавном медијском сервису емитовали су бајату емисију, чак су и неки дневни листови рециклирали раније текстове, на другим су испратили страначке активности “тим поводом” и, све у свему, једва да се у неком медију могло чути или видети нешто ново. А, ово је била прилика да се поведу озбиљни разговори о постђинђићевској Србији, без неумесне глорификације и, свакако, без политикантског коришћења “прилике”.

Где би била Србија да је Ђинђић преживео, тешко бисмо могли тврдити са било каквом извесношћу. Склона сам веровању да би Ђинђић данас био у опозицији јер и да је преживео атентат, не би преживео прве изборе. Верујем да би устао, отресао прашину и рекао - дајте да видимо шта ћемо сада. Не знам у ком друштву би то рекао, али сигурна сам да ДС не би личила на данашњу распарчану, дезорјентисану, испрепадану и  на рубу дефинитивног краха. Свакако не на странку без енергије и политичког самопоуздања. Али, да ли смо неправедни према тој странци? Да ли сте сигурни да би Србија била боље место да је ДС био у опозицији протеклих петнаестак година. Ја нисам. Не зато што имам потребу да рехабилитујем  ту странку или ту идеју, него зато што знам нас. Нашу нарав, инертност, интелектуалну лењост, склоност као опортунизму и конформизму у одсуству одговорности за будућност. Да будем одређенија, да ли памтите иједан период из наше историје у последњих неколико векова када смо тачно знали шта хоћемо и колико то кошта? Да ли памтите иједну прекретницу у којој смо рационално поступали, иједног господара којег нисмо на крају мрзели? Било зато што нас је терао да будемо бољи или зато што нас је терао да будемо стока до крајњих граница издржљивости и за све наше паре.  Хоћу да кажем да нисам сигурна да бисмо кроз транзицију прошли са мање рана, него што смо, да је било ко други био на власти из простог разлога што нисмо склони да рационално сагледавамо последице, да саслушамо другачије аргументе и да се о томе опредељујемо на основу чињеница, а не на основу симпатија према оном ко их износи.

Иако мислим да су све странке које су на било који начин учествовале у власти после пада Милошевића неопростиво криве за све што нам се догодило, ми смо им били саучесници. Ми смо то дозволили својим трпљењем. И ево где смо, ниједна од странака која је 1996/7. довела Ђинђића на место градоначелника Београда, није преживела последње београдске изборе. Да сам на месту Дачића, дебело бих се замислила ко је следећи на реду. Да сам на месту Вучића, умрла бих од страха од оволике подршке у Србији. Али, није то моја брига. Ја бих да видимо где смо ми, без свих њих. Чему се ми сада надамо, шта ми то хоћемо? Да ли смо исти данас и пре тридесетак година? Нисмо? Наравно, да нисмо. Старији смо, сиромашнији, пропалији. То је цена наше глупости. Не може то бесплатно - тако је говорио Ђинђић о десет година Милошевишеве власти. [та би рекао данас када би знао да, према једном озбиљном истраживању, 40 одсто младих у Србији мисли да нам је потребан јак вођа, а 32 одсто да демократија није најбољи облик владавине? Или, када би видео како стичемо дипломе, како се односимо према образовању, које су књиге данас најчитаније, какву музику слушамо и шта  гледамо на телевизијама са националним фреквенцијама? О томе бих волела да смо могли да слушамо 12. марта. Да се подсетимо зашто смо Ђинђића почели да поштујемо тек када смо обратили пажњу на оно што је говорио и да се присетимо шта је то говорио што је завредело поштовање. Заборавили смо. А, требало би нешто да нас тргне из ове моралне учмалости. Да нашој деци објаснимо зашто смо ми који смо одрастали у удобном социјализму веровали да је демократија тежа, а боља. Да о њој не суде по оном што су овде видели. Да смо стигли довде зато што смо на тренутке веровали да треба следити вође, а не свој разум и чист рачун. Признати им да смо ми криви зато што они у својим младим годинама када је природно да су бунтовни хоће да буду покорени вођи. Урадите шта год мислите да треба, али немојте пристајати  да будете прогресивнији од своје деце.

 Ево једне Ђинђићеве за крај - “Етику добрих намера требало би да заменимо етиком одговорности за последице”. Или за почетак, како вам драго.

Зорица Вишњић

Колумна

јул 14, 2018 157

НАШИ СМО - 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке - ни по'…
јул 07, 2018 180

НАШИ СМО - Живот

Ових дана неки млади људи ће добити индекс, неки други млади људи бебу. И једни и други ових дана више су статистички податак за националну забринутост, него за радовање како би логика налагала. Знате већ зашто, а ако нисте баш статистички потковани, не мари, нисте ви политичари па да учите податке…
јун 30, 2018 272

НАШИ СМО - Наш (к)ВАР

Од петка увече велики негативац за српски, али и нешто шири, навијачки свет постао је немачки судија Феликс Брих, главни делилац “правде” на утакмици Србија-Швајцарска, која је, нажалост, лоше завршена по нас. Оплели су по њему сви, од навијача, медија до селектора, а кључан је био недосуђени пенал…
јун 23, 2018 305

НАШИ СМО - Почасни

Тачно деценија је прошла како је Лозница за свог почасног грађанина прогласила Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације. Тако смо се уписали на листу од 11 српских градова у којима је добио звање које се, иначе, додељује за “истакнуто и трајно животно дело у области науке,…
јун 16, 2018 431

НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале надокнаде у цени бензина учествује са 55,2…

Репортажа

јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…
апр 26, 2018

ПИСМО ИЗ КИНЕ - Ову земљу треба упознати

Вук Костић (23) први је Лозничанин и први Србин који учи кинеске борилачке вештине на…
апр 15, 2018

АЛЕКСАНДАР ТУРСУНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ  - За седам месеци опловио двадесет држава

На огромном броду пловио је од Енглеске до Португалије, прешао Атлантик и онда посећивао…
апр 10, 2018

ВАСКРШЊА ЈАЈА ЉУБИШЕ НЕДЕЉКОВИЋА - Стрпљењем до лепоте

Овим се Недељковић бави последњих годину и по дана, каже да је веома интересантно, а…
мар 12, 2018

БРАНКА ЖИВАНОВИЋ, ЛОЗНИЧКА ПРЕДУЗЕТНИЦА - Жене морају бити смелије

Лозничку предузетницу Бранку Живановић љубав је довела у Јадар, а она је води и у послу…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"