НАШИ СМО - Пост фестум

Ових дана навршило се петнаест година од убиства Зорана Ђинђића, првог посткомунистичког демократског премијера Србије и првог демократског градоначелника Београда. Нисам баш пажљиво пратила како су медији пропратили тај датум, али, онолико колико сам видела, чини ми се да је лопта била потпуно спуштена. На јавном медијском сервису емитовали су бајату емисију, чак су и неки дневни листови рециклирали раније текстове, на другим су испратили страначке активности “тим поводом” и, све у свему, једва да се у неком медију могло чути или видети нешто ново. А, ово је била прилика да се поведу озбиљни разговори о постђинђићевској Србији, без неумесне глорификације и, свакако, без политикантског коришћења “прилике”.

Где би била Србија да је Ђинђић преживео, тешко бисмо могли тврдити са било каквом извесношћу. Склона сам веровању да би Ђинђић данас био у опозицији јер и да је преживео атентат, не би преживео прве изборе. Верујем да би устао, отресао прашину и рекао - дајте да видимо шта ћемо сада. Не знам у ком друштву би то рекао, али сигурна сам да ДС не би личила на данашњу распарчану, дезорјентисану, испрепадану и  на рубу дефинитивног краха. Свакако не на странку без енергије и политичког самопоуздања. Али, да ли смо неправедни према тој странци? Да ли сте сигурни да би Србија била боље место да је ДС био у опозицији протеклих петнаестак година. Ја нисам. Не зато што имам потребу да рехабилитујем  ту странку или ту идеју, него зато што знам нас. Нашу нарав, инертност, интелектуалну лењост, склоност као опортунизму и конформизму у одсуству одговорности за будућност. Да будем одређенија, да ли памтите иједан период из наше историје у последњих неколико векова када смо тачно знали шта хоћемо и колико то кошта? Да ли памтите иједну прекретницу у којој смо рационално поступали, иједног господара којег нисмо на крају мрзели? Било зато што нас је терао да будемо бољи или зато што нас је терао да будемо стока до крајњих граница издржљивости и за све наше паре.  Хоћу да кажем да нисам сигурна да бисмо кроз транзицију прошли са мање рана, него што смо, да је било ко други био на власти из простог разлога што нисмо склони да рационално сагледавамо последице, да саслушамо другачије аргументе и да се о томе опредељујемо на основу чињеница, а не на основу симпатија према оном ко их износи.

Иако мислим да су све странке које су на било који начин учествовале у власти после пада Милошевића неопростиво криве за све што нам се догодило, ми смо им били саучесници. Ми смо то дозволили својим трпљењем. И ево где смо, ниједна од странака која је 1996/7. довела Ђинђића на место градоначелника Београда, није преживела последње београдске изборе. Да сам на месту Дачића, дебело бих се замислила ко је следећи на реду. Да сам на месту Вучића, умрла бих од страха од оволике подршке у Србији. Али, није то моја брига. Ја бих да видимо где смо ми, без свих њих. Чему се ми сада надамо, шта ми то хоћемо? Да ли смо исти данас и пре тридесетак година? Нисмо? Наравно, да нисмо. Старији смо, сиромашнији, пропалији. То је цена наше глупости. Не може то бесплатно - тако је говорио Ђинђић о десет година Милошевишеве власти. [та би рекао данас када би знао да, према једном озбиљном истраживању, 40 одсто младих у Србији мисли да нам је потребан јак вођа, а 32 одсто да демократија није најбољи облик владавине? Или, када би видео како стичемо дипломе, како се односимо према образовању, које су књиге данас најчитаније, какву музику слушамо и шта  гледамо на телевизијама са националним фреквенцијама? О томе бих волела да смо могли да слушамо 12. марта. Да се подсетимо зашто смо Ђинђића почели да поштујемо тек када смо обратили пажњу на оно што је говорио и да се присетимо шта је то говорио што је завредело поштовање. Заборавили смо. А, требало би нешто да нас тргне из ове моралне учмалости. Да нашој деци објаснимо зашто смо ми који смо одрастали у удобном социјализму веровали да је демократија тежа, а боља. Да о њој не суде по оном што су овде видели. Да смо стигли довде зато што смо на тренутке веровали да треба следити вође, а не свој разум и чист рачун. Признати им да смо ми криви зато што они у својим младим годинама када је природно да су бунтовни хоће да буду покорени вођи. Урадите шта год мислите да треба, али немојте пристајати  да будете прогресивнији од своје деце.

 Ево једне Ђинђићеве за крај - “Етику добрих намера требало би да заменимо етиком одговорности за последице”. Или за почетак, како вам драго.

Зорица Вишњић

 

Колумна

април 21, 2018 130

НАШИ СМО - Брлог

Имала сам госте за викенд. Први пут су били код нас, иначе нису из Лознице. Леп је град, кажу, имате кружни ток већи од Славије. Извињавамо се, немамо звучну фонтану, кажем ја, а ни јелку од 83.000 евра. Иначе, све нам је остало потаман, прихватих шалу. Њима…
апр 07, 2018 202

НАШИ СМО - Речник

Непримерен говор, неумесан речник, непристојно понашање, баналност, омаловажавање неистомишљеника, сатанизација супарника, само су неке од категорија које су постале примењиве на свим нивоима и међу различитим политичким структурама. Фразе у смислу лажних обећања, аналитичких прогноза, предизбодних…
мар 31, 2018 565

НАШИ СМО - Немоћ

„Некако с прољећа, сјети мене неправда, на побједе и поразе и све лажне обзире“ - стихови су незаборавне песме која говори о љубави. И док се тамни кишни облаци повлаче са неба, некако с пролећа, као да се историја понавља, немири на Косову и Метохији у пролеће 1981, 2014, и ево, 2018. Шта рећи што…
мар 24, 2018 487

НАШИ СМО - Последњи Србијанац

Знате ли за филм “Последњи Мохиканац”? За неких двеста година неко ће моћи да сними “Последњи Србијанац”, судећи по ономе што чух ових дана од првог човека државе, а он рече да има да нас нема. Мислим, популационо зато што нас је све мање. Рекао да је у Србији број рођених по мајци 1,44 и да је…
мар 17, 2018 526

НАШИ СМО - Пост фестум

Ових дана навршило се петнаест година од убиства Зорана Ђинђића, првог посткомунистичког демократског премијера Србије и првог демократског градоначелника Београда. Нисам баш пажљиво пратила како су медији пропратили тај датум, али, онолико колико сам видела, чини ми се да је лопта била потпуно…

Репортажа

апр 15, 2018

АЛЕКСАНДАР ТУРСУНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ  - За седам месеци опловио двадесет држава

На огромном броду пловио је од Енглеске до Португалије, прешао Атлантик и онда посећивао…
апр 10, 2018

ВАСКРШЊА ЈАЈА ЉУБИШЕ НЕДЕЉКОВИЋА - Стрпљењем до лепоте

Овим се Недељковић бави последњих годину и по дана, каже да је веома интересантно, а…
мар 12, 2018

БРАНКА ЖИВАНОВИЋ, ЛОЗНИЧКА ПРЕДУЗЕТНИЦА - Жене морају бити смелије

Лозничку предузетницу Бранку Живановић љубав је довела у Јадар, а она је води и у послу…
феб 20, 2018

ПУТОПИС  ИЗ ИРАНА - Лепи дани у Техерану

Кад сам својој породици и пријатељима поменуо да идем у Иран, дочекали су ме зачуђени…
јан 28, 2018

ДИМНИЧАР РАДОЈЕ - Димњаци морају да дишу

Пошто многима лето прође без чишћења димњака, кад почне ложење оџачар Радоје Стаминировић…
јан 28, 2018

ПРИЧА ИЗ СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА - Словенцу Јози одали почаст

Ретки су они који се и данас сећају извесног Јозе Словенца, који је пре Другог светског…
дец 30, 2017

НОВОГОДИШЊЕ УКРАШАВАЊЕ - Четири Тесле, један Деда Мраз

Тако ствари сада стоје. Четири Тесле, један Деда Мраз. А није ни много велики, од мањих…
јул 28, 2017

У долини јадарита - ЧЕКАЈУЋИ РУДНИК

Мештани села на налазишту јадарита очекују да ће им отварање рудника донети радна места,…
мај 26, 2017

Код Митровића у Тршићу - КУЋА ИМА ТЕМПЕРАТУРУ

Почело је са двадесетак степени, а ове седмице сам измерио и више од 40, каже Милентије…
апр 28, 2017

Ренди Винсент из Торонта - КАНАЂАНИН У БУДИМЛИЈИ

У Србију је стигао прошле јесени, а у “Будимлији” је Ренди последњих десетак дана и као…

ЛН видео

Пратите нас