НАШИ СМО - Црта

Министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић изјавио је да без обзира на то да ли ће бити парламентарних избора или реконструкције Владе, он више неће бити министар и да је то његова дефинитивна одлука. Љајић је у интервјуу за Блиц, чије су делове у понедељак пренели сви медији, казао да се он уморио од политике, али и да се јавност уморила од њега  јер је јако дуго у политици. Неки медији из Санџака педантно су израчунали да је то његова осма најава повлачења, али свакоме ко би могао помислити да после осме долази девета, ево и образложења које баца сасвим ново светло на ти изјаву: “У Србији је лаж постала легитимно оружје политичке борбе, политика више није такмичење ни идеја нити концепта, већ бувља пијаца где за паре можете без икаквих последица да нападате политичке противнике. Ја у тој каљузи не желим да учествујем... Напросто, морам негде да подвучем црту и прекинем. Чист образ не желим да изгубим, а свако моје остајање у оваквом амбијенту за мене значи чист пораз”. Он је додатно објаснио да је о томе размишљао и раније, али да је сада преломио због кампање коју против њега  воде Шешељ и Зукорлић, оцењујући да је таква кампања “незабележена у парламенту”.

Ово, наравно, није тачно јер је српски парламент, нажалост, одувек, место где се политички противници могу сасвим безбедно, најстрашније, вређати и оптуживати за све што би некоме могло пасти на памет. Али, проблем је што се лествица стално помера и што више нема лимита у намери да се нека личност деградира до гађења или до тачке када почиње угрожавање њене безбедности. И ово се не односи само на политичке противнике који су присутни и могу да одговоре, проблем је што се у парламенту читају спискови јавних личности и показују фотографије, новинара на пример, за које се тврди да су издајници и шпијуни, наркомани и нарко-дилери, као Расим на пример, али они немају посланичку групу која може да их заштити. А, што је најгоре, нема ни институција које ће рећи да дотичне личности немају у својим службеним евиденцијама. Нема ни оштре осуде јавности која би требало да реагује у таквим ситуацијама не само што те посланике плаћају сви грађани, него пре свега зато што у Народној скупштини не би смео да се  вређа народ већ да се у његово име доносе закони који би, између осталог, требало да поставе темеље пристојности у сваком погледу.

Ово никако не значи да на било који начин желим да релативизујем ситуацију у којој се нашао Расим Љајић нити његова осећања пошто се осетио препуштен самом себи, без подршке председнице парламента која је тим поводом рекла: “Критике примам радо, нисам недодирљива, али и други морају да буду спремни за то, јер политика није бајка. Неки су, међутим, врло осетљиви на критику или увреду, а кад вређају њиховог коалиционог партнера, иза чијег имена су изашли на изборе, подразумева се да седе и да гледају”.

Дакле, то је мера њеног тумачења Пословника у одсуству политичког кодекса који никако да дође на дневни ред. Можда управо због тога Љајић о својој одлуци није, како је рекао, обавестио ни Вучића ни Брнабићку. У сваком случају, да их не доведе у забуну, поручио је да своју странку и даље види на коалиционој листи.

Не знам како ће се све ово политички завршити по Љајића, да ли ће се повући у дипломатију или у тиховање, сасвим сигурно не зависи само од њега, али каква год да буде његова даља судбина, остаће упамћен као један од најтолерантнијих политичара у земљи који је дозволио да грађани виде његове искрене сузе два пута - када је убијен Зоран Ђинђић и када је убијен Оливер Ивановић. У Дневнику РТС-а заплакао је када је рекао: “Испада да је Ивановић био безбеднији у притвору него на слободи. Био је мета напада и критика са свих страна... Разговарао сам с њим о томе. Он је разумео ту реалност и хтео је да је мења на демократски начини и то је главна разлика између њега и осталих. Био је сметња свима”.

Мени се учинило да је он тада говорио и о себи.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Плазма

НАШИ СМО - Калимеро

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Плазма

Са ким све нисмо ратовали кроз историју, али да ће неко мучки ударити “плазма” кексом како би нас отерао са Косова, томе се нико није надао. Такав сценарио тешко је ко могао замислити, а посебно народ навикао да се вековима ослобађа од угњетавања придошлих душмана. Но, као што смо видели прошле седмице и то су косовски Албанци урадили одговарајући на српску “победу” и одбијање захтева такозваног Косова за чланство у Интерполу. Уместо рушења српских светиња, паљења крстова и скрнављења православних гробаља, на шта смо већ навикли, удари нас тачијевско-харадинајска влада стопостотним таксама на робу коју шаљемо у јужну покрајину. Истина, није им то било довољно, па су љутњу и силу доказивали и хапшењима Срба, малтретирајући их пред породицама и избацујући их из постеље зарад тобожњих полицијских истрага о убиству несрећног Оливера Ивановића. Гледајући како косовски Албанци и њихови политички представници пале кутије са српским “златним пеком” и “плазма” кексом, већина нормалног света је помислила колико је све то ненормално.

Главна вест, која је обележила тај дан лагано је сплашњавала, па се већ почетком ове седмице почело говорити како је несташица српске робе на Косову и Метохији могућа, али да су залихе још увек на задовољавајућем нивоу. Народ питају како подноси кризу, а он одговара да је већ навикнут на разне недаће па му поскупљење векне хлеба, литре млека или “плазма” кекса и не пада најтеже. Преплашенији су они којима здравље зависи од редовне терапије и лекова којих је све мање на стању у апотекама. Онда су кренуле приче како ће све ово Србији створити велике трошкове на дневном нивоу, али да ће држава заштити животе својих грађана по сваку цену. Међутим, оптимизам као да је утихнуо. Чак се и председник државе изјаснио да смо сада корак даље од почетка на којем смо били пре неколико година када су започети мукотрпни преговори око Косова, па се човек запита, а шта онда да мисли српски живаљ у “срцу Србије”. Тешко је одгонетнути и на питање - колико смо сви заједно глупи када нам точак историје није оставио у главама ниједну запамћену лекцију. Од нечега у шта смо се клели живећи као Југословени, направили смо кланицу и паклени казан у којем сами себе крчкамо, некад на тихој, а врло често на јакој пушчаној ватри. То је тешко разумети.

Ето, после три деценије, прошлог викенда нашао сам се на истом месту на ком сам као војник ЈНА стајао заједно са другарима из Словеније, Хрватске, БиХ, Војводине и састављао оркестарски репертоар за вечерњи наступ у новосадском Дому армије. Пред истим вратима смо седели и посматрали Лале како полако, без журбе, корачају центром града насмејани и расположени да срдачно махну и поздраве нас војаке. Иза тих врата данас више није Дом ЈНА већ банка на чији зид сам био ослоњен уживајући у концерту Звонка Богдана и Здравка Чолића док се испред мене хиљаде, или десетине хиљада, свеједно, нека процењује онај коме је до тога стало, насмејаних и дружељубивих људи окупило на прослави стогодишњице присаједињења Војводине Србији. Истина, питање је ко је ту дошао због церемоније, а ко због Чоле, али је добро расположење било очигледно. Није било лако отргнути се мисли - па зар није лепше овако, зар нам није свима било боље док смо били заједно, зар је сада некоме боље док се копрца и понизно чека да докучи праг Европе као битна и самостална држава. Зар је боље сада скакутати пред Кинезима, Турцима или Немцима, бојажљиво их дочекујући у свом атару и молећи за свако радно место? Чак им нудећи и оно што никоме своме не бисмо дали. На шта ћемо личити када будемо прослављали век и по, или два века од Првог светског рата тешко је и замислити. Неки ће увелико орати небеске њиве, али ови клинци, данас опијени неквалитетом, неморалом, неизвесношћу и ко зна каквим другим опијатима, тешко да ће се сећати српског хероја са Гучева и Цера, српког језика, писма и ћирилице. Можда само “плазма” кекса, ако и њега до тада стоструко не опорезују и “укину”.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Калимеро

НАШИ СМО - Лудило

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Калимеро

Мало мало па земљи Србији буде нанета нека неправда, најчешће, да не кажем увек, од наших кључних европских “пријатеља”? Онда крене овдашња кукњава како то није у реду, па док једни “жустро реагују” други “гасе ватре” и налазе разумевање за ЕУ. Све се своди на они нас шамарчином, најсвежији пример церемонија у Паризу где нас сместе у шараге,  а ми џентлменски, шта зна Француска ко где да седи, најавимо домаћински дочек, и окренемо и други образ. Опростимо им и то јер поново (не)знају шта раде.

Неправда је саставни део живота, само што је бржа јер је, као што смо чули милион пута, правда стално ван форме па је “спора”. Они одрасли и зрели  не губе много на јалове јадиковке него делају даље. Уопште гледајући постали смо као бабе које само кукају, њоче и за све им је други крив. Постали смо Калимеро. Старији се сећају тог лика из цртаћа који је некада емитован пред главни дневник. То је пиле које на глави носи љуску јајета и стално  ламентира над собом и својом злом судбином, а на крају сваке епизоде каже: “Неправда, па то ти је!” и по тој реченици је упамћено. Тако и већина само кука на неправду. Све у стилу да је правде, они би били на бољим радним местима, боље зарађивали, а не да гори од њих ништа не раде, а живе ко цареви, те види ко води општину, град, државу, кукамо на све и свакога, а ништа не радимо да ствари променимо, или бар то покушамо. Крив нам је председник, влада, шеф, жена, ташта, свекрва… јер је све, наравно, неправда. Да је правде где би нам био крај?

Оно што се десило у Паризу свакако није било праведно. Французи су као домаћини  дефинитивно криви за тај фамозни распоред седења. Али, шта је радила наша амбасада? Зар није требало да буде упозната са протоколом, са ким ће се председник Србије састати као и где ће седети на свечаности па да правовремено реагује. Па није то била приредба у сеоском дому културе где редар Пера одређује где ко седи па оне што закасне или му се не свиђају,  шаље у задње редове. Ало, бре. Неко је и са наше стране зезнуо ствар па председник Вучић заврши на клупи за резерве уместо у првом реду, где нам је место по ономе што смо урадили и броју наших жртава у Великом рату једино и сигурно и било место. Опет зашто би неко поштовао нас кад ми то први не чинимо. Зашто нико 11. новембра, а баш лепо легло, недеља, нерадни дан, не положи бар један цвет на Текеришу, или Гучеву?! Местима где су се одиграле неке од најпресуднијих битака у Великом рату. На Церу прва победа у том рату, а да није било “Битке изнад облака” не би било ни Колубарске победе. Можда то и јесте учинио неки појединац, званично нико. Проблем је што неправду приметимо само када нам се деси, када смо део исте - јок. Кад у болници, или на шалтеру завршимо посао преко реда, то је ОК, али када чекамо, а други то учине, онда је неправда да стојим, а онај заврши за секунд.  Постали смо друштво коментатора и гунђала, посматрача.

Онај фејс и друге друштвене мреже су као измишљени за указивање на свакојаке неправде,  пљување и критиковање, нема везе имају ли они који се тиме баве тачне информације на основу којих доносе критички став. Кога брига? Сви су криви, неспособни, глупи, лопови, све, бре го криминалац. Али кад треба нешто конкретно, сви критичари су “заузети”, или су критички настројени док се негде не “увале”, другим речима не “заврше неки пос'о”, нађу радно место жени, брату, детету... Кад то обаве, “изгубе” критизерски ген, забораве на фамозну неправду, уклопе се у ону да свако има своју цену.

Ако су  друштво, систем, средина у којој смо стварно баш толико неправедни, шта чинимо да буду праведнији? Трудимо ли се да поправимо стање? Да ли смо ми, пре свега, правдени према себи и другима. Најлакше је за све што се дешава окривити друге или неправду. Да је има - има,  да ће је бити - хоће, али свакако је неће бити мање или ређе уколико сви покријемо главе полупаном љуском и свој учинак, као Калимеро,  сведемо на “Неправда, па то ти је!”. Е, то је неправда, према себи и онима који остају после нас. Зар не?

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Лудило

НАШИ СМО - Звездано

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Лудило

Стварно не знам одакле да кренем и како да опишем ово лудило на јавној сцени Србије које улази у фазу хистерије. Као да је цела нација посађена за ријалити сто за којим се надгорњавају најгори и најбучнији, а танки гласови разума не допиру чак ни до оних који се због свега осећају постиђено. Ево данас (уторак) прочитах из саопштења Верана Матића, председника комисије за истраживање убистава новинара, да се “Илустрована политика” поново “понаша”. Ни две недеље пошто су на насловној страни објавили наслов “Пси су пуштени” илустрован сликом бесног ротвајлера иза којег се виде недељници “Време” и НИН и дневник “Данас”, за које се у тексту, уз телевизију Н1, тврди да су страни агенти, у најновијем подвигу разоткривања издајника износе оптужбу без иједног доказа да је због утицаја Љиљане Смајловић на “Вашингтон пост”, бомбардовање Србије трајало много дуже него што је планирано. Љиљана Смајловић је чланица и један од иницијатора оснивања Комисије за истраживање убистава новинара, која је основана управо због тога што петнаестак година после убиства Ћурувије није било разрешено ко га је убио. “Подигнута је оптужница на основу бројних доказа и суђење се управо одвија уз бројне контроверзне одлуке суда, и покушаје да се крунски докази елиминишу, али и без доследног извођења доказа у потпуности, без саслушања главног истражитеља у овом случају”, наводи Матић уз питање: “Да ли се то, уместо расветљавања судбине Славка Ћурувије, сада мета црта на Љиљани Смајловић?”

Две недеље раније, министарство културе у насловној страни и тексту овог магазина, у државном власништву, није видело ништа од оног што ће видети у карикатури на насловној страни “Данаса” која је настала у самоодбрани после оптужбе шефа посланичке групе СНС-а Александра Мартиновића и његовог заменика Владимира Орлића да “Данас” води „харангу против СНС-а и недужних људи, која је незабележена још од времена Гебелса и Хитлера”. На карикатури Предрага Кораксића Коракса представљени су Адолф Хитлер и Јозеф Гебелс како у наручју хране на флашицу одојчад Мартиновић-Орлић уз тврдњу у наслову да кроз њихова (Мартиновић-Орлић) уста, заправо говори Вучић. Шта је после било и ко је шта видео у карикатури, већ сте могли да прочитате као и реакције које су уследиле. Иста екипа у Скупштини Србије показала је и фотографије новинара - издајника, ваљда да родољуби знају на кога да ударе.

Дан-два пре насловне стране “Илустроване политике”, уочи избора за савете националних мањина, јавност је, опет у Скупштини Србије (Шешељ), упозорена да је највећи нарко-дилер у Србији Расим Љајић, коалициони партнер СНС. На страни опозиције су издајници, лопови, лопуже, сецикесе и шпијуни, у правосуђу “жути олош“, а међу уметницима, нормално, наркомани, а привредницима тајкуни.  Нађе СНС повремено и у својим редовима, којег идиота, “стручњака”, икебану, среброљубаца, а неретко чују се и директне прозивке оних који нису, а требали су да бране председника.

Како сада ствари стоје, најбоља одбрана за АВ била би да га не бране они који то сада чине, бар не Мартиновић који га је до месец дана пред улазак у странку, као радикал, оптуживао за исте ствари за које сада оптужује друге у Скупштини Србије, бранећи, као њега. Или, на пример, председница Скупштине за коју је СНС својевремено био “мехур од сапунице” или по срамотном делу из деведесетих познати уредник “Експреса” Ђорђе Мартић, који је поново у седлу са најближим сарадницима. 

Да ли је достојна одбрана АВ забрана изложбе карикатура, уметника за које се верује да су на другој страни, константна производња притисака и непријатеља или је то унижавање председника? И сваког пристојног човека у овој земљи без обзира на то за кога гласа и да ли уопште гласа. Ако сви у страху да ће нас стићи неки “праведник” заћутимо, ако се и ово мало медија, који се усуђују да пусте и другу страну, угасе, хоће ли председнику бити боље?

Знам, сад ће неки да кажу, а када нападају председника? Мој одговор је, срећна је земља у којој нападају председника. То значи да је она земља слободних људи, а значи и да председник може бити спокојан - када сиђе са власти имаће где да одговори на нападе који га тек чекају.

И зато, потпуно сигурна тврдим, када АВ сиђе са власти, једини медији који му неће затворити врата биће управо они жигосани пси са насловнице ИП и они мањи диљом Србије који једва држе главу изнад воде.

И када споменух воду, сетих се интересантне дискусије из локалне скупштине, пре неки дан. Опозициони одборник упозорио је да чамац не може да плови ако су сви на истој половини, а градоначелник је реплицирао да безбедност пловидбе зависи од кормилара.

Ево, да се и ја умешам - у праву су и један и други јер чамац ће потонути и ако га преоптеретимо на једној страни и ако кормилар не зна куда плови. Али, чим крене, кормилар се мора постарати да тежина не превагне на једну страну иначе, потонусмо сви.

Зато ме брине ова хистерија. Ако се овако настави, када кормилар одлучи да спасе чамац од неодговорних путника, нико га од галаме неће чути.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Звездано

НАШИ СМО - Овце

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

децембар 08, 2018 136

НАШИ СМО - Црта

Министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић изјавио је да без обзира на то да ли ће бити парламентарних избора или реконструкције Владе, он више неће бити министар и да је то његова дефинитивна одлука. Љајић је у интервјуу за Блиц, чије су…
дец 01, 2018 155

НАШИ СМО - Плазма

Са ким све нисмо ратовали кроз историју, али да ће неко мучки ударити “плазма” кексом како би нас отерао са Косова, томе се нико није надао. Такав сценарио тешко је ко могао замислити, а посебно народ навикао да се вековима ослобађа од угњетавања придошлих душмана. Но, као што смо видели прошле…
нов 24, 2018 222

НАШИ СМО - Калимеро

Мало мало па земљи Србији буде нанета нека неправда, најчешће, да не кажем увек, од наших кључних европских “пријатеља”? Онда крене овдашња кукњава како то није у реду, па док једни “жустро реагују” други “гасе ватре” и налазе разумевање за ЕУ. Све се своди на они нас шамарчином, најсвежији пример…
нов 17, 2018 421

НАШИ СМО - Лудило

Стварно не знам одакле да кренем и како да опишем ово лудило на јавној сцени Србије које улази у фазу хистерије. Као да је цела нација посађена за ријалити сто за којим се надгорњавају најгори и најбучнији, а танки гласови разума не допиру чак ни до оних који се због свега осећају постиђено. Ево…
нов 10, 2018 320

НАШИ СМО - Звездано

 Оно што се десило у уторак вече на Маракани, доказује да су чуда могућа. Када кажем чуда, као “окорели” партизановац (а то сам постао пре више од четири и по деценије сасвим случајно, када ме комшија питао за кога навијам и ја као из топа одговорио “Партизан”, вођен, ваљда, оном логиком да за исти…

Репортажа

нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"