НАШИ СМО - Турнеја

Изборна или нека друга, тек кампања названа “Будућност Србије (Александар Вучић)” почела је прошле седмице тако да ћемо се гужве и народа у редовима, председника државе како им “подноси рачуне”, удара камење темељима или отвара већ изграђене погоне диљем отаџбине, нагледати ових дана. Док једни сматрају да је увертира за ванредне изборе баш овом турнејом почела, други одбијају то да потврде објашњавајући да је оваква шетња Србијом нормална и једина исправна како би народ из прве руке чуо шта се урадило, шта се ради и шта ће тек бити урађено у блиској нам и лепшој будућности. Додуше, самим тим намеће се питање, па где тај чемерни народ живи, у шта гледа и шта чита, ако не види шта се око њега дешава. Зар је логично да вам у дворишту неко гради облакодер, а да ви то не примећујете и чекате да вам тај неко дође и то покаже. Можда је ово прихватљиво за оне који само у кутији званој ТВ пријемник виде свој живот и свет око себе, али сигуран сам да има и оних који не беже од свакодневних брига и проблема гледајући ријалити програме и намештене телевизијске емисије у којима се приказује шарена лажа.

Има сигурно оних који нису “слепи код очију” и којима није потребно телевизијско објашњење баш за све. Генерални секретар председника Србије Никола Селаковић изјавио је пре неколико дана да одлука о кампањи “Будуност Србије”, коју је у Алексинцу почео Александар Вучић, није дошла изненада, али није ни негирао њену везу са одржавањем евентуалних ванредних парламентарних избора. Каже, није председник Вучић “човек који ради изненада и повлачи исхитрене потезе” и да се овакве кампање воде и у другим државама. Битно је, истиче Селаковић, разговарати са грађанима, а “они који би из опозиције ово назвали предизборном кампањом, увек у томе гледају сами себе, дакле председник Вучић државу обилази кад год може и посећује различите крајеве”, објаснио је Селаковић.

Да, и баш је сад нашао да може и да за месец дана обиђе 29 округа, почев од трасе коридора 10 у Грделичкој клисури па даље. Ваљда су то неки други грађани, а не они “беспосличари” који већ недељама шетају престоницом, а, богами, и другим градовима и општинама Србије. Ни са једним из те грађанске колоне неће да разговара јер, ваљда, нема шта да чује од њих. Иде тамо где га чекају “његови” и они који га воле и подржавају. Интересује га да види шта је све учињено од 2012. године до данас. Рекло би се онда да баш и нема довољно поверења у своје сараднике, министре, државне секретаре, посланике, градоначелнике, председнике општина и одборнике, па зато мора свугде да стигне и својим очима се увери у сваки потез. Да провери ко то тамо негде забушава, ко иде уз длаку, ко се трпа међу оне из грађанског протеста “Један од пет милиона” и ради му о глави. Е, сад, чак и у нашем граду, прошлог петка могло се видети на протестној шетњи испред Вуковог дома културе неколико млађих припадника СНС како стоје и посматрају скуп. Додуше, неки прекривени капуљачама јакне, али стоје и гледају, помало фотографишу и међусобно коментаришу. Разлог њиховог присуства је можда шпијунажа, скупљање материјала за нове видео-спотове упрте против опозиције и народа који другачије мисли, али, можда и одмеравање терена за будућност. Прелетача је увек било, па неко, можда, на овај начин тренира и стиче кондицију за нове политичко-страначке егзибиције.

Кад је већ реч о спотовима, оним скуваним у кухињи СНС продукције, сумњам да је неко ко их је погледао ових дана остао равнодушан. Посебним спотом председник Србије најавио је почетак кампање “Будућност Србије”, као некада у послератним “Журналима”, али су се паралелно појавили и они други у којима је неко покушао да буде духовит и накарадно исмеје опозицију и њене лидере. За смишљање таквих клипова треба имати посебан мождани склоп, али и желудац да све то поднесе. Јад и беда.

 Елем, турнеје су почеле на више фронтова, народ прави гужву на различите начине, у Београду људи купују улазнице за 47. Фест, други шетају центром града и траже промене, а председник државе обилази округе и разговара са масама. Ако од тих разговора буде некакве користи, онда ни пола јада, али, ако је све то само капарисање за нове изборе, онда је трошак почео много рано, као и турнеја.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Утопија

НАШИ СМО - Одговорност

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Утопија

Хоћемо ли ми икада постати земља озбиљних, одговорних, зрелих људи који знају да се носе са сваком ситуацијом, умеју да размишљају трезвено и доносе праве одлуке у право време? Хоће ли они који одлучују, али и они који им дају то право, привилегију и обавезу, коначно одрасти, изаћи из адолесцентског модела понашања који се своди на бурне реакције из прве, ситне провокације, својеглавост умотану у енормну количину сујете која сваку критику доживљава као напад?

Власт, опозиција, исти ликови деценијама коло воде и понашају се као да их је лекција зрелости заобишла неповратно, а ону о моралу, истини и етици тек су понеки окрзнули. Част изузецима. Ово што се дешава последњих месеци, када се вређања и пљувачина свакодневно умножавају, расту као грудва на падини,  за сваког је пристојног човека неприхватљиво. Као увређене снаше  препуцавају се ко је када и коме шта урадио, надмећу се ко је коме више сместио, дубље му прстом прочачкао рану, гурнуо чачкалицу у око, истина је неважна, важно је ударити јаче. Засада само језиком, саопштењем, насловом, спотом. Засада. Замислите да се пробудимо једног дана, а оно све другачије. Опозиција каже да је власт урадила то и то добро, ово је могла боље, а ово није добро. Власт каже да су захтеви опозиције оправдани за то и то, призна да је погрешила тамо, али и укаже опозицији у чему њихове примедбе нису оправдане. Онда седну за сто па уважавајући једни друге, без епитета којима се свакодоневно часте, утврде шта би требало радити боље, које грешке исправити да свима, односно народу буде боље. Изађу на изборе у којима имају исти третман у медијима,  па износе само своје програме, не вређају другу страну, не говоре о “њима”, о “лоповима, криминалцима, кретенима, издајницима, државним непријатељима” и слично. После гласања поражени честита победнику и настави се даље. А обе стране имају исти интерес, не да напуне џепове, унизе губитничку страну, позапошљавају своје,  него да држава напредује, а народ живи што боље. Да млади не одлазе, да стари гледају како им унуци расту пред очима, и сви живе као нормалан свет.

Утопија, или баш и није ако би се сви дозвали памети. Ионако нас је све мање, а и даље се делимо на ове и оне, као да нам није довољно непријатеља са стране. Нама је потребан систем. Онај који ће увек бити ту, који ће важити без обзира да ли влада Курта или Мурта. Могу се људи на власти и странке звати различитим именом, али без нормалног система, уређеног друштва где ће се знати јасно шта се сме, а шта не сме, шта је кажњиво, а шта није, нема среће. Правила морају бити иста за све и свакога без обзира на то ко му је тата, колико му је дебео новчаник, или како му се зову странка, или партија. То је једини рецепт за уређено и нормално друштво, које неће свакако бити идеално, али се може максимално примаћи томе. Да ли је нормално да се без икаквих доказа прозивају и погрдним именима називају људи само зато што мисле другачије, да се прети нечијој породици, да се блате људи без икаквих чињеница. Није.

Свака власт мора знати да ће кад-тад бити опозиција, и да ће све оно што она чини својој опозицији када се улоге промене она чинити њој. Да ли је нормално да човек у пензији на питање да ли је “ишао у протестну шетњу” одговора  “Хтео сам, али не могу. Деца ми раде  на одређено, могу имати проблема”. Можда и неће, али какав је то амбијент у коме је неко доведен до таквог размишљања? Кад прихватимо могућност другачијег мишљења, не видимо га као непријатељско, а пре моменталног одбијања га размотримо, можда нам буде боље. Овако смо укопани у поделе. Јачи ће наметати правила игре, а када се точак окрене онда ће тлачени да врате истом мером и краја нема. Статус Србије опао је са слободне на делимично слободну земљу због, наводи се, “погоршања у спровођењу избора, континуираних покушаја владе и савезничких медија да поткопају независне новинаре кроз правно застрашивање и кампање клевета”, оцена је Организације “Фридом хаус” у новом извештају “Слободе у свету 2019”, пише “Политика”. Још један знак да је време  да одрастемо и не понашамо се као бубуљичави тинејџер.

Или нам је драже овако, да животаримо и гунђамо стално, час на Курту, час на Мурту, а они само јашу.                                                                             

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Одговорност

НАШИ СМО - Лилипутинци

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Одговорност

“Све што се чује ових и претходних дана је насиље. Да ли ћете неком опалити шамар или рећи најпогрдније речи - то је исто насиље, нема разлике” - ово је став  премијерке Ане Брнабић који потпуно делим исто као и: “Уколико основно кућно васпитање и поштовање према грађанима за јавни дискурс нису довољни да се прекине са најгрубиљим увредема на рачун жена, онда је држава та која мора да успостави ред, а судство молим да реагује јер је ово превршило меру”, а нарочито: “Ако је то пристојна и грађанска Србија, слободна Србија, онда ја не желим да будем део те Србије”.

Дакле, истомишљенице смо по овом питању, с малом разликом што ја тако мислим о насилницима свих боја, а премијерка, као и друге првакиње владајуће странке које су се истим поводом оглашавале протеклих дана само о Сергеју Трифуновићу и припадницима Савеза за Србију. Да сам на месту премијерке, реаговала бих много раније када је, на пример, брутално нападнута новинарка “Данаса” извештавајући са инаугурације председника, када је новинарка КРИК-а добила претњу смрћу преко Твитера, а потом  јој је проваљен стан или када се ових дана, усред кампање против насиља над женама,  заменик градоначелника Ниша обратио новинарки са “матора жута кучко”, “ћурко”, “наџак бабо”.  Нисам нигде прочитала, на пример, да је премијерка устала у одбрану дигнитета Зоране Михајловић, министарке из њеног кабинета, када је вређана на најприземнији могући начин и преко таблоида и у Скупштини Србије од Војислава Шешеља, али и од неких партијских другова. Да су посланице и председница Народне Скупштине Србије  устале у одбрану достојанства својих колегиница Маринике Тепић, Александре Јерков или Гордане Чомић, можда би дале далеко већи допринос политичкој култури дијалога него на конференцијама за штампу које су све личиле као јаје јајету. Не знам ко их је саветовао, али лоше је то чинио, да у жару политичке борбе изложе стигматизацији високу функционерку своје странке данима понављајући садржај једног огавног твита, аутора мало познатог  широј јавности. 

Све што сам хтела да кажем заправо се своди на питања шта је мера насилничког понашања, вулгарног простаклука и емпатије према жртви? Ако мисли исто што и ја, онда је то ОК, наћи ћемо већ начин да релативизујемо случај, а можда и упремо прстом у жртву - види шта си произвела својим ставовима. А ако је супротно, удримо из свих топова и агресивно и патетично и ако треба додатним унижавањем жртве како бисмо показали колико су они други лоши. Опасно је то јер не води ничему осим даљем закопавању целог друштва у муљ,  у живо блато. Зато, ако вас вређа речник противника, потрудите се да се из ваших редова не чују такве грозоморе, просто је.

Нарочито овог правила требало би да се придржавају они који су на позицији већег степена одговорности јер представаљају власт, на пример. Није пристојно да тада кукате како вас политички немоћнији вербално злостављају, а у исто време да машете црвеном марамом пред  целом јавношћу називајући их багром, битангама, олошем, лоповима, лопужама, лажовима и сл., а да нико од њих није процесуиран. Лошу поруку шаљете, неко би могао да помисли да је то у политици дозвољено, да будеш лопов, а на слободи. И да је мера свега да ли си са нама или си против нас. И ако си са нама да ли си сто посто са нама или си као Зорана Михајловић којој се отме да каже понекад нешто што неко мисли да није сасвим на линији.

Осим тога, тај непримерени речник из политике и таблоида преселио се на друштвене мреже где такође, због другачијег мишљења, можете бити најстрашније извређани и осрамоћени до момента тоталног пуцања. Тамо се срећу сви и политичари, глумци, новинари и друге јавне личности, ботови и анонимуси. Ријалити сеанса за све фрустрације са несагледивим последицама. Ево примера, пре неки дан је младић сишао са Твитера, изашао на улицу и на смрт избо првог пролазника.

Рекла бих, хајте да се не посипамо пепелом када није тешко бити фин. Само треба имати одговорност за оно што је веће од нас самих и свест о томе да је то тако.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Лилипутинци

НАШИ СМО - (Не)моћ

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Лилипутинци

Ако је неки догађај обележио почетак друге половине јануара, после Нове године, Божића и Српске нове године, онда је то свакако посета председника Руске Федерације Владимира Путина нашој престоници. Од слетања на београдски аеродром, преко уручења ордена председнику Србије, до посете Храма Светог Саве, све се могло гледати и на малим екранима, а све оно што није било на телевизији, већ сутрадан појавило се у штампи, на друштвеним мрежама и порталима. Ту смо видели како изгледају српски мигови док над нашим небом прате летилицу председника Русије, снимљени камерама руских новинара, али и како за време свечаног ручка уважене госте песмом забавља министар Ивица Дачић, увек спреман да се лати микрофона и покаже свој музички таленат. Додуше, можда је и имао посебан разлог да пева јер смо сви видели да се Путин само са њим и патријархом изљубио, што, ваљда, треба да значи да се већ добро знају, поштују и да се радују сваком новом сусрету. Многи су мишљења да је наш министар, ипак, мало претерао и да се не мора свака званична посета претварати у циркузантску представу, али човек је, веле други, из народа и воли да се забави и, за разлику од преозбиљних политичара, понекад и насмеје. Мене је то помало подсетило на она времена када су комшије Хрвати запевали “Данке Дојчланд”, а ми их моментално натакли на стуб срама. Никоме тада није било претерано до смеха. Истина, осмех с лица није скидао ни председник Александар Вучић, чак се чинило, далеко било, да ће му у једном тренутку позлити од те милине која га је обузела док корача у корак с великим Путином. Заруменео се и уцаклио очима, као када удари холестерол после божићне трпезе и притисак скочи на двеста. Срећом, све је прошло без инцидената, ако изузмемо оно што смо накнадно видели у медијима а то је изненадно појављивање Војислава Шешеља у крипти Храма Светог Саве и његово, протоколом непланирано, руковање и кратко чаврљање с председником Русије! Кажу да се јадни Воја пет сати скривао у некаквом магацину само да би пресрео човека којег поштује и да би му лично рекао да се противи уласку Србије у ЕУ, а да се залаже за чвршће повезивање и унију са братском Русијом. Појавио се као дух из чаробне лампе, али се Путин није пренеразио већ му је пружио руку и рекао да добро зна ко је радикал Шешељ. Како је ово било могуће поред оноликог обезбеђења, то ми није сасвим јасно, али све се, ипак, за Шешеља лепо завшило. Лепо је Путин реаговао и на шарпланинца Пашу којег му је председник Вучић даривао, а и штене је врло јасно показало да добро зна коме треба да се умиљава. Урођен је то инстикт за опстанак. Лепо су се показали и наши суграђани. Почасног грађанина Лознице ваљано су дочекали - ко добровољно, ко по “препоруци”, али конвој од петнаестак аутобуса био је пун путника из Лознице до Београда. Отишли су тихо и без велике помпе, готово у илегали, “самоорганизовано” и “самоиницијативно”. Е, сад, тамо код “Москве”, стопили су се са осталим грађанима пристиглим из других градова Србије створивши живу реку која се сливала преко Славије ка Врачару, али то је и био циљ, кажу, да се покаже јединство народа Србије када изражава симпатије преме првом човеку Русије. Ко је од њих видео Путина не знам, али да су били на месту догађаја сви смо видели већ наредног дана када су почеле да се појављују фотографије и селфији на фејсбуку. Ова екскурзија, претпостављам, морало је нешто и да кошта, барем да се напуне резервоари аутобуса горивом, обезбеди вода за пиће и понеки сендвич умотан алуминијумском фолијом. Ко је платио - не знам. Било је и аутобуса на спрат, па рачунам да нас је у Београду представљало барем хиљаду Лозничана, запослених и незапослених, радника и директора, који су, надам се, тај дан евидентирали као изостанак с посла, а не као службено путовање с одговарајућом дневницом. На срећу, или на жалост, али изостанак свих њих није се ни осетио на местима где, иначе, примају плату.

У некој још ненаписаној књизи писац би лагано могао да нас назове лилипутинцима, јер се често и понашамо као малени људи уплашени пред ауторитетима. Лепо је то што је потписано неколико значајних уговора, лепо је и што настављамо пријатељство са Русима, немам ништа против да се виђамо и чешће, али не сматрам да је, ако са било ким негујеш братске и пријатељске односе, прикладно полтронисати до граница понизности зарад опстанка добрих односа. Путин можда јесте у овој причи Гуливер, без обзира на то што је наш председник знатно виши растом, можда међу нама има много оних који се куну у Русе и Русију, али не верујем да улогом лилипутинаца можемо добити нешто више од онога што је “неко негде већ давно записао”.

Слободан Пајић

 ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - (Не)моћ

НАШИ СМО – Избори

 

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

фебруар 16, 2019 153

НАШИ СМО - Турнеја

Изборна или нека друга, тек кампања названа “Будућност Србије (Александар Вучић)” почела је прошле седмице тако да ћемо се гужве и народа у редовима, председника државе како им “подноси рачуне”, удара камење темељима или отвара већ изграђене погоне диљем…
феб 09, 2019 246

НАШИ СМО - Утопија

Хоћемо ли ми икада постати земља озбиљних, одговорних, зрелих људи који знају да се носе са сваком ситуацијом, умеју да размишљају трезвено и доносе праве одлуке у право време? Хоће ли они који одлучују, али и они који им дају то право, привилегију и обавезу, коначно одрасти, изаћи из…
феб 02, 2019 304

НАШИ СМО - Одговорност

“Све што се чује ових и претходних дана је насиље. Да ли ћете неком опалити шамар или рећи најпогрдније речи - то је исто насиље, нема разлике” - ово је став премијерке Ане Брнабић који потпуно делим исто као и: “Уколико основно кућно васпитање и поштовање према грађанима за јавни дискурс нису…
јан 26, 2019 304

НАШИ СМО - Лилипутинци

Ако је неки догађај обележио почетак друге половине јануара, после Нове године, Божића и Српске нове године, онда је то свакако посета председника Руске Федерације Владимира Путина нашој престоници. Од слетања на београдски аеродром, преко уручења ордена председнику Србије, до посете Храма Светог…
јан 19, 2019 422

НАШИ СМО - (Не)моћ

Поче и 2019, а хоће ли бити још само једна у низу оних за заборав или ће донети и нешто добро, видећемо за 300 и кусур дана. Ако је судити према најавама оних који воде земљу, могла би то бити, коначно, година када ће бити заведен ред на пољу криминала, а починиоци најтежих кривичних дела добијати…

Репортажа

феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"