fbpx

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају.  У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би били, али пошто је правда још спорија него некада, а Јустиција има још дебљи повез преко очију ствари су данас другачије. Зашто? Зато што су и људи другачији.

Сада постоје они који воде и они који слепо следе, једни који захтевају и други који морају. Једни који се понашају по принципу “ја волим само себе” и други који имају милион “разлога” зашто раде оно што у дубини душе знају да не би никако требало да раде, да није коректно, људски да тако поступају. Први су игром случаја, “способношћу” или неким другим околностима, дошли где јесу, а други су пристали да буду где су иако је оних првих много мање.  Таман човек помисли да нема даље, да је у оним ријалитијима окупљено дно дна, да је у четири зида затворено и пред камере стављено 24 сата све што хода од “зла оца и још горе мајке” кад се испостави да таквих има и ван ТВ екрана. Ту, око нас. Да ли је оно што је недавно виђено у  близини Основног суда у Ивањици реално? Више стотина радника државног предузећа “Милан Благојевић - Наменска” из Лучана окупило се да подржи генералног директора тог предузећа и двојицу фабричких руководилаца, оптужених  да су одговорни за трагедију када су у експлозији барута погинула два радника. Директору су аплаудирали, а неки међу њима су и вређали породице погинулих колега. Медијима су рекли да су се окупили “спонтано” што је сасвим могуће, баш воле директора, али зашто вређати оца који је са њима радио деценијама и остао без сина? Зашто не препустити закону, правосуђу да на основу чињеница утврди да ли је и ко крив и у складу са тим буде донета пресуда? Зашто када смо, а то се често чује, уређена правна држава. Чему подршке окривљенима и напади на вечно унесрећене?  Критичари власти тврде да су радници приморани да дају “подршку”. Ко може, и чиме, да примора човека на тако нешто? Или је ипак тачно да сваки човек има цену? Да ли је крива власт, у коју неки упиру прст? Није. Зашто није? Није зато што свака власт покушава да се размаше онолико колико јој њен народ допусти, у почетку испипава пулс и тражи тачку трпљења, како осети да се подручје шири тако све више жели да узме. По систему - даш мали прст, хоће целу руку. То је као са децом, попустиш једном, два пута зато што дете плаче, хистерише и  испустиш контролу, после рогове добијеш да га унормалиш. Тако је и у држави. Када се власт осети да има посла са бескичмењацима, онда се размаше и нема краја. И зашто би?

Од оних, деведесетих, људско достојанство је устукнуло пред ратом, беспарицом, страхом за голу егзистенцију, а место је уступило грабежи, полтронству, губитку карактера, својег ЈА. Одједанпут видиш да око тебе нису Обилићи већ Бранковићи, они што сваки нечасни поступак, свако потурање ноге колеги, другу, било коме, правдају са “морао сам”, “морам да мислим на породицу” и слично. Такви мисле да оно што они чине другима никада нико неће учинити њима. Да све функционише по систему “врана врани очи не вади”. Само ни данашње “вране” нису као старе. Оне немају границу, газе све пред собом и свака жртва зарад њиховог добра је оправдана. Уђе то у крв, ослади се, вероватно, ко ће мислити о поштењу, части, моралним вредностима. Самооправдања типа - краду сви, што не бих и ја, и слично. Наравно, свако мисли о себи да је мајка Тереза, или бар Ганди, обмањује се не признајући да је упао у живо блато. Душу је продао. Заборавио да ништа није вечно и да се и он може наћи сплетом околности на контра страни. Лако је бити човек  када нема изазова, дилема, тешких дана, удараца, треба то бити, и остати, у данашња времена када је све лакше него бити частан, понашати се тако да човек,  што каже мој матори, може “мирно да спава”. Многи имају несаницу. Такви служе да некога оцрне на улици, прозову за говорницом, у медијима, оставе без посла и себи кажу да су “морали”. А нису. Мора се само умрети, све остало је ствар избора. Тако и човек може да бира хоће ли, што би стари рекли, имати “чист образ”, или ће бити подгузна мува и гњида. Крпа којом свако  млати.

Треба се сетити нашег патријарха Павла и његових речи - “Будимо људи, што рече неко, иако смо Срби”. Нажалост, многи јесу ово друго, али оно прво све мање.                                                          

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Живот

НАШИ СМО - Црвене линије

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Живот

Реченица коју је изговорилила старица у једном документарном филму о животу људи у старачком дому, емитованом прошле седмице на телевизији, дефинише, чини ми се, у пар речи смисао нашег постојања, значај љубави, слоге у породици и међу пријатељима. Рекла је - Не плашим се ја смрти, мене плаши живот, плашим се шта ће ми још ружно донети, шта морам још преживети и проживети. У наставку своје приче објаснила је да је давно остала без два сина, а да са трећим, који је жив, нема добре односе. Зато је сама и поред људи с којима се свакодневно виђа и дружи.

Када бисмо се само мало замислили над овим сигурно бисмо прихватили констатацију времешне жене и чињеницу да је смрт неминовна али и краткотрајна. У та четири слова спакована је реч за само један ружан осећај о којем не желимо ни да размишљамо, а који нам је врло често за вратом а да тога нисмо ни свесни. Кад год да дође, на било који начин, изненада или после исцрпљујућег и трауматично проживљаваног периода, она је тренутна. После ње настављају да живе само сећања, траје бол и котрља се живот оних који остају. Са смрћу нема планова нити нагодбе. Неко је рекао да је живот оно што се дешава док ти правиш планове за живот. Смрт то у трену зауставља и тек кад неко заувек оде, схватимо колико смо били бољи с њим. Не бих да склизнем у патетику, али сваки овај ред би требало да представља делић отрежњења за свакога од нас. Да схватимо колико су бесмислене полемике на дневном нивоу, расправе о политици, прегањања преко страначких идеологија, свађе око спортских клубова, анализе и атаковања на све и свакога, жучне дискусије да ли је боље овако или би било боље да је онако. Тачно, све то чини живот, али не треба дозволити да се живот претвори у ТО! Зар има смисла трошити време и речи на некога ко је плаћæен да нас замајава, да нам обеæћава куле и градове, боље путеве, радна места, повишицу пензија и за који проценат веæћи минималац. Зашто се нервирати због некога ко стоји пред камерама сваког дана, по неколико пута, уз то путује државом и по свету зарад, тобож, бољитка и уз то доминира над полтронима који му се под реп подвлаче хвалећи га у неограниченим количинима, непрестано, па и без повода? Да није тужно, било би смешно. Живот не сме бити оквир за лажну наду, треба му стати на рампу, гледати га очи у очи и терати га да нам буде послушнији. Да ми њиме руководимо а не тамо неки руководилац, функционер или подгузна мува која види себе као богом даног капетана на броду у којем смо ми слепи путници.

Времена су се до те мере променила да је тешко прихватити реалност а не скренути с ума. Стално се питамо како смо дозволили да нам данас деца хероје виде у креатурама које се представљају као тиражни интерпретатори нечега што ни у основи нема назнаке музике, да нам хале пуне којекакви надувани ликови који после скакања на бини, набрајања рима о промискуитетним животима, пред масом младих поштовалаца,  прерастају у дилере дроге? Зашто нам из екрана уместо образовног, дечјег, научног или културно-забавног програма у очи сасипају, као киселину, моралне наказе, бљувотине и огавштине којих би се нормални стидели и у дубоко укопаном мрачном подруму? А ми трпимо. Како то да је постало нормално да се државни функционери понашају пред народом као да се обраћају колеги пијанцу преко пута кафанског стола, да ректорку универзитета, коју лично не познају ословљавају са ТИ, дају оцене и процене о људима по личном нагону, без икаквог кодекса понашања примереног позицији коју су заузели и с које, очито, не желе да сјашу? По било коју цену. По цену тога да свакога ко другачије мисли и говори сврставају међу непријатељску солдатеску. Превише је питања која постављамо, али, из неког разлога, не тражимо решења за њих, ништа не предузимамо да нешто променимо.

Очито смо превише снизили цене својих живота чим дозвољавамо да нам их “тамо неки” тек тако развлаче. Можда је баш сад крајњи тренутак да дође до поскупљења за 300, за 500 одсто јер овако и сами одлазимо у бесцење. Из дебеле минус фазе коракнимо у плус. Један је живот!

 

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОЧЕЛА „ДЕЧЈА НЕДЕЉА“ – Да дете свако, право ужива лако

ЗАСЕДАЛА СКУПШТИНА ГРАДА – Формиране две нове одборничке групе

 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Црвене линије

Било би добро када би цела држава могла у комаду да оде на психијатријски кауч па да неки стручњак постави дијагнозу. Да ли је све ово што се дешава око нас пролазна, додуше мало дужа, фаза пубертетлије који неће ни што хоће, у рату са собом и свима око себе, незрео, љут, сујетан, па има наде, или је ово неко озбиљно обољење, “лудило мозга” за које медицина нема лека. Размишљање о свему што се дешава у нашем ближем, или даљем окружењу, даје резултат као покушај да се схвати величина космоса, у једном моменту мисао удари у црни зид и пљас, колапс.

Где год нормалан човек, и појам “нормалан” је за дискусију шта то данас значи, баци мисао, наиђе на ствари које не уливају наду. Не волим да мрачим, чаша ми је увек полупуна, па и кад наиђе највећа суша, али како остати миран на податке објављене ових дана да је у земљи Србији 18 жена убијено од почетка године, а у истом периоду било седам покушаја убистава жена или да је више од половине жена убијено у кући у којој су живеле с убицом. Другарице шамарале другарицу, друга деца снимала мобилним телефонима?! Таман медијима проструји таква вест, сви се као узнемире, навале стручњаци са објашњењима, саветима, огласи се министар ресорни, кад оно наставак лудила. Седамнаестогодишњака на смрт претукла  четворица младића, ухапшени деветнаестогодишњак, осамнаестогодишњак и двојица малолетника. Исти су, наводе медији, и пре месец дана брутално претукли истог дечка, само што му је овога пута од силине удараца пукла јетра.

Има ли система, државе, закона да заустави ово лудило које траје? Докле ће насиље да цвета на штету оних који се још увек труде да буду нормални, пристојни, решавају сукобе речима и аргументима, а не песницама и ногама? Нисам заговорник светских завера,  теорија да нас сви мрзе и слично, али, брате, ми смо у лонцу као она жаба. Претпоставка је да би жаба убачена у посуду пуну вреле воде из ње одмах искочила. Међутим, ако би се убацила у посуду хладне воде, у њој би остала и ако би та воду била постепено загревана, жаба то не би приметила, остала би ту и завршила скувана. Преведено на људе, човек живи у условима који би требало да буду неприхватљиви, или неиздрживи за њега, али то не примећује зато што је постепено доведен у ту ситуацију привикавајући се на сваку појединачну промену, а не нагло. Е, нас деценијама кувају и постепено појачавају ватру. Сетите се, ви нешто старији, како је пре оних деведесетих вест о саобраћајној несрећи са пет и више погинулих била шок, о томе се данима причало. Данас је то ништа. После онолико мртвих у ратовима широм Југе, спаљених села,  снимака лешева, па онда НАТО бомбардовања 1999. колективно нам је повећан је праг шокирања. Гомила вести о вршњачком насиљу, породичном насиљу, лажним дипломама, преварама, страначком запошљавању, аферама све гора од горе, постали смо жаба у лонцу која се крчка, а мисли да јој је добро и да ће ту бити колико она хоће. Колективно смо постали дефетисти, малодушни ликови којима је оправдање “као да ја ту могу нешто променити”. Дошло је време да су се бестидни, приглупи, бахати, тупави, како се то лепо каже “снашли”, у репрезентацији свих области, углавном,  играју они који некада нису били добри ни да донесу лопту када заврши ван игралишта. Паметнији попушта довело је до тога да су се глупи, а пре свега безобзирни, кварни, ситне душе и увлакачи, снисходљивци осилили па сада треба много више снаге да се врате тамо где им је место. Нашли широка леђа иза којих вире и зачикавају. Гласови упозорења све су слабији, уморнији, разум је у мањини, или у тишини. Исход је исти.

Где смо, можда илуструје национални Дневник на РТС од 15. септембра. У 22. минуту Дневника извештај о одржаној Паради поноса. Трајање  4:39. Следе друге вести, па и прилог о  црквеном венчању младенаца у осмој деценији, повратницима из Аустралије. У 34:17 трајања извештај о тога дана одржаном Вуковом сабору. Трајање 1:31 минут. Последња вест пре спорта. Наравно, директног преноса сабора није било ни ове године. Паметном доста.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НОВО У ЛН - Нека Роми говоре

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Инвестиција

Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је  председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању одлазак кадрова у које улаже, те да им Србија пружа школовање, а  “они после оду”. И још је понављајући да “ држава треба да се заштити, јер је она уложила у те људе”, приметила да о таквим стварима “сви говоре под кочницом”. Дакле, када кочнице попусте онда о одласку тих школованих треба разговарати као о пропалој инвестицији, а уз мало надахнућа могли бисмо да ламентирамо над њиховим моралним скрупулама, незахвалности и одговорности према држави која им је дала диплому у руке. Могли бисмо за пример другима да ликујемо “како им јесте већа плата, али су им већи и трошкови”, како је приметила Маја, паметна као пчелица, па бисмо могли да појачамо целу ствар тиме што бисмо, на пример, отворили хуманитарни рачун за наше тамо негде, како би могли да плате рачуне. Да нас не брукају и да се, далеко било, не предомисле па да се врате. Шта да радимо онда са толиким инвестицијама - да нам кваре статистичку стопу запослености, да нас још коштају тражећи социјалну помоћ, да дангубни твитују по целу ноћ или да хејтују на фејсбуку. Да преиспитују туђе дипломе и докторате. Нека. Просто им било све што смо у њих уложили. Као да нам је то једина пропала инвестиција. Уосталом, кад једни оду, други дођу.

Упс, залетех се, ето шта бива када попусте кочнице. Ко би могао да дође код нас? Неко из комшилука, ма не, ми идемо код њих, неко из Европе само још мало да нам крене, азиланти, можда? Стварно, ко? И, уосталом, шта има ко да нам и долази кад можемо са пуним правом да тражимо надокаду штете од ових што одоше са дипломама о државном трошку. То што су коштали и своје родитеље, државу не треба да занима, то је приватна ствар. Дакле, требало би преиспитати снагу такве могућности, за почетак видети колико нас дође једна диплома плус стипендије, а затим и колико то дође на страном тржишту. Разлика је огромна, све пута двадесет по години студија, па ви видите. Плус, камата, па изгубљена добит, па душевни бол, не родитеља, то је приватна ствар, него државе. Могло би се ту још штошта накарикати, па да видимо шта ће. Али то треба тактички радити, сачекати да се тамо снађу и да им се ослади зарада и све што уз то иде, али не одуговлачити превише да им се не нагомилају остали трошкови,  сви знамо колико су тамо скупље станарине и како се сви полакоме на кредите. Од тако добијених пара, могли бисмо одмах да издвајамо  део за дипломе са приватних факултета, што је и исплативије, ако ћемо реално. Ем је проходност боља, тамо студент за дан може да положи чак шест испита и још да стигне на предизборни митинг странке, ем им је просечна оцена већа, ем зачас докторирају, ем им, брате, занимања европска, све почиње са менаџер, да нас цео свет разуме. Посебно се исплати такве запослити, нико не прави питање, раде како им се каже и углавном ћуте, ако им у опису радног места не стоји да дају званичне изјаве. А, ако стоји, умеју да развежу језик, само тако и још да одглуме, па реченица, па мимика, па све мислиш - жив био, исти шеф. Такви доносе и мир у кућу, сви почну да их се плаше, не знају са које ће стране ударити, да ли са политичке, да ли са стручне, да ли преко хобија, заједничко им је да сви воле да пишу. Употребљиви су са које год стране да окренете. А шта имамо од ових са државним факултетима? Само проблеме, неће у странку, а хоће посао, хоће у странку, а неће да се истичу. Неће чак ни да пишу коментаре по мрежама, а када их казните због непоштовања радне дисциплине, оду на “Ђилас - Шолакову телевизију” да се жале како су их терали да буду ботови, као да то постоји. Онда се ту нађу још које нискотиражне новине да зачине причу. Хоће у шетњу, а неће на митинге.

Кажем ја вама - Маја је у праву. Ево сад измишљају како у иностранство не иду само због посла него и због „песимистичног виђења будућности српског друштва“. Људи моји, па зар и они нису та будућност - млади су наша будућност, тако смо учени још од Титовог доба. И где га споменух, сад ће некоме кочнице да попусте па ће да тврде како је у његово време све било боље. А политичке слободе? Боље да ја закочим, ко зна где би нас даља прича могла да одведе.

Дакле, о инвестицији је било речи, шта нам се исплати, шта нам се не исплати и о реторичкој вежби да ли је свака пропала инвестиција, стварно и пропала. И ко је крив за то кад држава, свакако, није. Не може држава бити и оштећена и крива. Значи, оштећена је, можда се осећа и искоришћено, толике дипломе, толики трошак. За шта, да би нам деца плаћала скупе станарине по белом свету. За све су то криви њихови родитељи, али то је приватна ствар, али државу неко мора да обештети. Ваљда је то сад јасно. Како, од Маје довољно, дала вам је прилику да размишљате и на другачији начин, а не само да кукате, како сви паметни одоше. Ако је тако, шта ви још овде тражите?

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - Срчаност

НАШИ СМО - Фејсб(д)рукање

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

октобар 12, 2019 289

НАШИ СМО - Суноврат

Људи су некада позитивци, некада негативци, само што одавно не важи да добар момак увек побеђује. То више није правило и све више је негативаца који су, бар тако изгледа, победници, или бар дуго трају. У поодавно изгубљеном систему вредности они то не би…
окт 07, 2019 267

НАШИ СМО - Живот

Реченица коју је изговорилила старица у једном документарном филму о животу људи у старачком дому, емитованом прошле седмице на телевизији, дефинише, чини ми се, у пар речи смисао нашег постојања, значај љубави, слоге у породици и међу пријатељима. Рекла је - Не плашим се ја смрти, мене плаши…
сеп 28, 2019 554

НАШИ СМО - Црвене линије

Било би добро када би цела држава могла у комаду да оде на психијатријски кауч па да неки стручњак постави дијагнозу. Да ли је све ово што се дешава око нас пролазна, додуше мало дужа, фаза пубертетлије који неће ни што хоће, у рату са собом и свима око себе, незрео, љут, сујетан, па има наде, или…
сеп 21, 2019 673

НАШИ СМО - Инвестиција

Према подацима Европског статистичког завода, Србију месечно напусти више од 4.000 људи, а годишње чак 51.000. Овај податак није био повод, али га је председница Скупштине Србије Маја Гојковић сигурно имала у виду када је ових дана изјавила да држава треба да “пооштри услове” када је у питању…
сеп 14, 2019 849

НАШИ СМО - Срчаност

Као нација смо склони истицању своје дружељубивости, свог гостопримства и правдољубља, али и храбрости, непоколебљивости и мирољубивости. За оне који између свог јунаштва и лудости стављају знак једнакости, често кажемо да “имају срца”, а када неко “изгине” на терену зарад бода, победе, медаље или…

Репортажа

окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…

 

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"