НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале надокнаде у цени бензина учествује са 55,2 одсто, а дизела 53,8 одсто. Држава је приходе од акциза повећала три пута  у односу на 2008. годину (300 према 100 милијарди динара), док је буxетом за ову планирано да се из захватања на деривате инкасира 153,2 милијарде динара. Србија је на листи земаља са висином удела дажбина у цени бензина на другом месту, одмах иза Хрватске где оне износе 56,55 одсто, док су у Македонији 46,14 одсто.  По уделу такса у малопродајној цени дизела Србија заузима прво место у региону са 53,49 одсто док је у Македонији 39,31 одсто. 

Статистика даље показује да је по уделу државних такса у просечној малопродајној цени течног нафтног гаса (ТНГ) Србија  на првом месту са 49,10 одсто, у Мађарској, која је на другом месту, он је 36,29 одсто, док је у Хрватској 21,13 одсто.

Томислав Мићовић, генерални секретар Удружења нафтних компанија Србије,  каже да  висока захватања државе нису била толико уочљива када је сирова нафта била јефтинија, а да представници власти две године одбијају да разговарају о смањењу тих дажбина.

Незадовољни возачи у петак су зауставили аутомобиле на улицама и блокирали саобраћај тражећи да држава утиче на смањење цене горива, док је Национална асоцијација пољопривредника предала захтев Влади Србије за укидање акциза на гориво. И ту би било логично да почне дијалог између грађана и власти и интересних удружења и власти. Али није. На легитиман грађански протест, представници власти одговорили су крајње грубо уз, већ виђене, оптужбе да иза свега стоји опозиција. Од увођења вишестраначја у Србији до данас, ниједан протест, ниједан штрајк није прошао, а да власт није олако изрицала такве оптужбе. Као да су грађани малоумни па им је потребна опозиција да им објасни како не могу да раде без плата, или да су им потребне веће да би преживели, да их банке безочно пљачкају, да их послодавци третирају као робове или да цена њихових производа зависи од рачунице извозно-увозних лобија. У овом случају, да би бензин могао бити знатно јефтинији да је држава мање алава. Уосталом, алавост увек преседне јер грабежљивост сужава видике, па док на једној страни гомилате, на другој губите. Тако Мићовић упозорава да високе дажбине с једне стране имају позитиван ефекат на пуњење државне касе, а с друге стране се губи јер становништво у пограничном подручју гориво набавља у околним земљама док они који су у транзиту не  пуне резервоаре у Србији. Што би рекли модни стручњаци - некада је мање, заправо више. Ево, на нашем примеру, када сте последњи пут напунили резервоар у Лозници и да ли сте прелазећи мост потрошили паре само на бензин или вас је повукло да оставите који динар више купујући у оближњим продавницима, када сте већ тамо, или бар у ресторанима чекајући да се мало разиђе гужва на граници и да ли бисте волели да остане тако?

Чему тешке речи и осуда грађана који су решили да натерају власт да смањи акцизе јер бензин није луксузна роба - лудаци, хулигани, превратници. Злостављачи поштених грађана, који мисле исто, а ћуте чекајући да неко други реши и њихов проблем. 

Побуна грађана или грађанска непослушност је цивилизацијска тековина - историја света пуна је примера како су  ненасилним методама, протестима, бојкотима, маштовитим перформансима остваривани високи циљеви слободе, али и мењане одлуке власти које су грађани сматрали неправедним. И ако притом нечији комодитет буде угрожен, дужим задржавањем на аеродрому, граничном прелазу, ауто-путу или каквом другом месту са којег се притисак најјаче осећа, а воља грађана најјаче чује, па шта. Није само до грађана, ваљда је нешто и до власти. Тако је бар у развијеном делу света.

До опозиције, није ништа, осим да се држи по страни у свим приликама када грађани  одлучују да ли су поданици или људи слободне воље. И, наравно, да памте када на њих дође ред да се суоче са грађанским протестом. Просто ко цена бензина.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Сигурни милиони

До почетка највеће светске смотре фудбала остало је још пет дана, а овога пута ће тамо бити и наша репрезентација. Одлетеће “орлови” пут Русије где их чекају мегдани са Костариком (17. 6), Швајцарском (22. 6) и  Бразилом (27. 6), да бране боје Србије и надају се да ће досегнути висине генерације која је пре 88 година, у далеком Уругвају, била трећа на планети.

Међутим, ако је судити по ономе што смо гледали у понедељак када су изашли на мегдан Чилеу, који се није пласирао на Мундијал, има поново наши фудбалери да нам искидају нерве. Брате рођени, да не би Стојковића на голу, попили бисмо бар три комада, овако једна лопта у мрежи много мање боли. Изгледа да наши играчи не слушају шта им се говори, или не чују добро јер им је лепо три дана пред утакмицу са Чилеанцима, на пријему за фудбалску репрезентацију Србије, стручни штаб и руководство ФСС лично председник Вучић рекао ће добити чак десет милиона евра уколико победе у финалу Мундијала. Рече да ће за друго место награда бити пет милиона евра, а ако прођу групу  500 хиљада евра. Мало ли је? Како су играли у понедељак, изгледа да нису импресионирани, или рачунају то је пријатељска , та лова  за то не важи па су мало кулирали. Заборавише на оно “оставићемо срце на терену” и слично или су били  увређени што је Чиле играо са другим тимом, па нису хтели да “потегну”. Чувају ноге за оно право. Или је тих десет милиона евра, за обичне смртнике боогатствооо, њима смешна сума. “Чу ли бре, овог нашег председника, десет милиона евра, по човеку, или за све нас? - пита један фудбалер, а други кроз зубе, да неко не чује, оно, и зидови имају уши, само процеди - Јок, бре, за екипу, мисли да смо ми неки тамо кошаркаши, ватерполисти, шта ли”. Тако је могао тећи разговор иза леђа председника јер оне гаће и копачке носе, углавном, милионери. На листи најскупљих играча планете процењено је да наш Немања Матић, играч Манчестер Јунајтеда, вреди око 60 милиона евра док је Милинковић - Савић вредан 75,4 милиона, а ових дана читам да Лацио тражи за њега 120 милиона евра.

Момке који годишње зарађују по неколико милиона, или десетина милиона у својим клубовима тешко је импресионарити. Зато њима мотив треба да буду боје Србије и част што носе њен дрес. До сада се нисмо баш нарадовали резултатима наших играча на мундијалима, посебно на два последња када смо у Немачкој (2006) били 32, а у Јужној Африци (2010) 23. мада је сад боље него пре четири лета када су наши репрезентативци као и ми, обични љубитељи фудбала, најбоље репрезенатције света гледали на ТВ екрану јер се нисмо ни квалификовали. Радује ме што наш селектор Крстајић не паничи, рече да је требало неки дан да играмо “бржи пас, будемо агресивнији у одбрани”, само ми промаче, а зашто нисмо. Шансу за поправни имаће вечерас, на пријатељској утакмици против Боливије која је генерална проба за Костариканце.

Иначе, неки су негативно коментарисали обећану новчану награду коју најави први човек државе. Почеше да упоређују колико пара добију талентовани ученици, победници на међународним такмичењима из математике и сличних наука. Негде подсетише да је на последњим Олимпијским играма за освојену златну медаљу у појединачним спортовима награда била  45.000 евра, а за екипне спортове 40.000,  сребрне медаље у појединачним спортовима 40.000 евра, а у екипним 35.000, док је бронза у појединачним спортовима вредела 35.000 евра, а у екипним 30.000 евра. Народу не можеш угодити.

Оно што је сигурно јесте да ће бити светско чудо ако наше будемо у јулу дочекивали на легендарном балкону. Дај, Боже, да грешим па да нација полуди тотално од среће јер ми волимо да смо први у свему, али ако бисмо то успели у фудбалу, то би било феноменално. Пошто знамо какви смо, боље да припремимо гомилу живаца за прве три утакмице, а ако их буде још - одлично. Навијачи неће мирно спавати, али председник може безбрижно јер ће оних обећаних десет милиона евра 99,9 одсто остати у државној каси.

Него, ако ми не будемо прваци света, а већ држава има десет милиончића вишка можда да те паре оду у неку школу, болницу или нешто слично, свима треба, а и дуго траје.

Т.М.С

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Мишеви

Одавно се не насмејах тако слатко као пре пар дана гледајући дневник на некој од телевизија с националном фреквенцијом и прилог о најезди мишева у згради Народне скупштине у Београду. Дигла се џева међу народним посланицима због глодара који су окупирали највише законодавно тело па се распламсало и коментарисање у кулоарима на ову тему. У телевизијском прилогу новинарка пита посланике да ли су видели пацове или мишеве по ходницима здања, а они одговарају да јесу, да нису, да су само чули да тога има, док неки прилично духовито коментаришу ову појаву.

О томе шта су коментарисали, нешто ћу касније, а сад да изнесем своје запажање да се ова тема може посматрати прилично двосмислено. Знамо добро за кога кажемо да је миш када желимо да укажемо на његов карактер. То су она бића у човечјем облику која и немају претераних квалитета. Малени су душом, па их зато, ваљда, пореде са малим животињицама мишевима, ни кривим, ни дужним што некоме користе за спрдњу, понижавање и потцењивање. Имамо ми још много примера које користимо за обележавање нечијих карактерних особина, нећу их набрајати, само ћу подсетити на чувену опсервацију великог Рада Шербеџије у филму “Вариола вера”.  Е, сад, кад већ поменух мишеве, веле неки од посланика да мишева сигурно има, да су се понеки само мало пропели на задње ноге и бистре политику. Има и оних који, у складу са европским путем, кажу да треба бринути о томе да глодари не изглођу законе које тек треба усвојити, да треба бити у тренду и поступати европејски, не користити хемију већ екологију, па уместо мишомора и мишоловки обезбедити преко тендера неколико квалитетних мачака и мачора, да то обаве о свом трошку и на природан начин. Као некада у “Опстанку”.  Неки посланици су се пожалили да има мишева по посланичким клубовима и неким мањим ходницима, као и да није пријатно расправљати о новим законима док около шећкају мишеви, док други сматрају да је сасвим нормално да у старој згради каква је Скупштине на Тргу Николе Пашића има мишева. Постоје и они којима смета то што су некада видели отров за мишеве постављан у ћошковима зграде, али и они који тврде да за деценију боравка у овом дому никада нису видели ниједног миша. Е, сад, како додају, има мишева од људи, који једно говоре, а друго раде, али то је већ ствар образа и карактера.

Не могу спречити такве да се понашају као да су у зоолошком врту, а манири су ствар васпитања, понетог из куће. Један миш, али онај компјутерски, био је актуелан у новембру прошле године када су га представници народа и државе употребили за лични обрачун. Сећамо се да је полиција данима узимала изјаве народних посланика, који су били на седници Административног одбора на којој је Бошко Обрадовић компјутерским мишем гађао Александра Мартиновића. Ванредна дератизација и дезинсекција морала је да се обави у кухињи и ходницима Скупштине и августа 2015. године, тако да ова појава није од јуче. Тада су посланици били на летњој паузи па су мишићи искористили прилику и повели се оном старом изреком да кад мачке нема, мишеви коло воде.

Прелиставајући стару штампу налетех и на причу о мишевима из 2002, године. Остала је упамћена јер се тада усред излагања тадашњег министра финансија Божидара Ђелића, међу учеснике скупа посвећеног извештају Светске банке “Десет година транзиције” непозван ушетао и један миш! Ђелић је коментарисао да га је миш подсетио на асиметричан однос Светске банке према Југославији: “Реформама најбоље оцене, извођачима мршаве паре”. Данас је прича слична, само су се мишеви променили.

Слободан Пајић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Апатија

Стање неосетљивости, равнодушности, отупелости, у коме код човека ништа не може изазвати ни радост ни жалост, назива се апатија или апатичност. Препознајете ли нас у овом опису? Као да је већина доспела у ово стање и у њему је већ доста дуго, предуго.

Сећа ли се неко жеље Војислава Коштунице  да  Србија једном постане “досадна земља”, е не да није досадна, него је постала још “забавнија” него што је тада била. Толико “забавна” да нормалан човек не може да верује шта све чује и види и како је све оно до пре три, четири деценије ненормално постало “нормално”, да се данас паметан стиди, а будала поноси.  Апатија се овде одлично примила и као планина притисла, што би се рекло, “обичног човека” који је толико преморен од сталне стрепње, лоших вести и неизвесности да је постао равнодушан.  Онога који са 30-40.000 не може да састави  крај с крајем него диже кредите да врати кредите, а да ствар буде гора неко сања и ту плату од 300-400 евра. Много јаче звучи у еврима него у динарима, врло слабо пред касама радњи, или шалтерима за плаћање дажбина. Још кад таквом  човеку медији редовно, а данас се свашта зове и новина и телевизија, са насловних страна или “малог екрана” сервира ред ратних претњих, поскупљења, нових афера и скандала, његов мозак не да је заморен, него је тотално слуђен. Што би се рекло речником кувара, тако припремљеног грађанина, добро ишамараног гомилом вести о убиствима, силовањима, пљачкама, претњама, добрано угрожене егзистенције лако је на тихој ватри крчкати по потреби, никако не оставити жилавог, у зависности од тога каквом врстом захтева, услова или намета треба да буде “напуњен”. Када се неоспорно покаже да је спреман треба га извести на што већи митинг, дати што већа обећања, а недуго затим, док се није охладио, и пред гласачку кутију где ће послужити намени.

Степен апатичности потребно је повремено утврдити, а то се чини на врло једноставан начин. Пусти се информација о неком новом намету који из празног џепа грађанина треба измусти. Последњи пример два пута годишње технички преглед за старије аутомобиле. Пустиш информацију и чекаш. Уколико има више оних који се противе, сачекаш мало, а онда их обрадујеш да тога неће бити. Онај ко саопшти ту вест, стекне симаптије, а да ништа није урадио, а онај ко хоће да нам ували нову фору, зна стање. Победа “обичног човека” је Пирова јер је мегов мозак већ обрадио ту вест и наредни пут готово да неће, или ће врло мало да се буни, пошто је већ припремљен. Тако све што не прође из првог пролази из другог, евентуално трећег пута. Могу да се кладим да бисмо, када би власт, рекла (било која) 20. у месецу,  да се од првог плаћа ваздух, гунђали, псовали, али би првог били редови на шалтерима јер ваља то платити, нема везе што је без везе. Толико смо глупости и страшних ствари прогутали од '90. наовамо, и то на суво, да је то невероватно. Налазимо се у замци типа “да не буде само горе” и то тако траје. Деценијама смо у фазону “бити, не бити”, а кичма пуца, у чекању “бољег сутра”, а данас нам прође. Нико није ни за шта одговоран, нико није надлежан, већина се плаши своје сенке, а многи се не мешају у свој посао. Питања су непожељна, супротна мишљења још више, само пливај и не таласај. Гурнути у апатију са тотално измореним мозгом пустили смо да нас носи струја и само чекамо последњу хрид на којој ћемо остати насукани.

Ових дана медији објавише да се у студији Светске банке каже да би при садашњим стопама раста БДП-а, региону било потребно 60 година да достигне европски просек, а уз стопе раста од пет одсто, било би потребно 15-20 година. Стопа раста БДП-а у Србији је прошле године износила 1,9, а за ову годину ММФ пројектује раст од три одсто. Пишу и да просечна месечна нето плата у Србији износи 422 евра и међу најнижим је не само у Европи, него и у региону, тање новчанике имају  само  Македонија (376) и Албанија (378). Апатично, зар не?

Саша Трифуновић

Напишите коментар (0 Коментари)
 

Колумна

јун 16, 2018 228

НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале…
јун 09, 2018 220

НАШИ СМО - Сигурни милиони

До почетка највеће светске смотре фудбала остало је још пет дана, а овога пута ће тамо бити и наша репрезентација. Одлетеће “орлови” пут Русије где их чекају мегдани са Костариком (17. 6), Швајцарском (22. 6) и Бразилом (27. 6), да бране боје Србије и надају се да ће досегнути висине генерације…
јун 02, 2018 329

НАШИ СМО - Мишеви

Одавно се не насмејах тако слатко као пре пар дана гледајући дневник на некој од телевизија с националном фреквенцијом и прилог о најезди мишева у згради Народне скупштине у Београду. Дигла се џева међу народним посланицима због глодара који су окупирали највише законодавно тело па се распламсало и…
мај 26, 2018 303

НАШИ СМО - Апатија

Стање неосетљивости, равнодушности, отупелости, у коме код човека ништа не може изазвати ни радост ни жалост, назива се апатија или апатичност. Препознајете ли нас у овом опису? Као да је већина доспела у ово стање и у њему је већ доста дуго, предуго. Сећа ли се неко жеље Војислава Коштунице да…
мај 19, 2018 393

НАШИ СМО - Глас

Прочитам пре неки дан у новинама замерку добром дечаку Бајаги, изнету у рубрици “Лични став”, због аполитичних изјава. То ме вратило много година уназад када сам у једном свом уводнику замерила маестралном глумцу Берчеку што је свој таленат искористио против уметности стваљајући га у функцију једне…

Репортажа

јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…
апр 26, 2018

ПИСМО ИЗ КИНЕ - Ову земљу треба упознати

Вук Костић (23) први је Лозничанин и први Србин који учи кинеске борилачке вештине на…
апр 15, 2018

АЛЕКСАНДАР ТУРСУНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ  - За седам месеци опловио двадесет држава

На огромном броду пловио је од Енглеске до Португалије, прешао Атлантик и онда посећивао…
апр 10, 2018

ВАСКРШЊА ЈАЈА ЉУБИШЕ НЕДЕЉКОВИЋА - Стрпљењем до лепоте

Овим се Недељковић бави последњих годину и по дана, каже да је веома интересантно, а…
мар 12, 2018

БРАНКА ЖИВАНОВИЋ, ЛОЗНИЧКА ПРЕДУЗЕТНИЦА - Жене морају бити смелије

Лозничку предузетницу Бранку Живановић љубав је довела у Јадар, а она је води и у послу…
феб 20, 2018

ПУТОПИС  ИЗ ИРАНА - Лепи дани у Техерану

Кад сам својој породици и пријатељима поменуо да идем у Иран, дочекали су ме зачуђени…
јан 28, 2018

ДИМНИЧАР РАДОЈЕ - Димњаци морају да дишу

Пошто многима лето прође без чишћења димњака, кад почне ложење оџачар Радоје Стаминировић…
јан 28, 2018

ПРИЧА ИЗ СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА - Словенцу Јози одали почаст

Ретки су они који се и данас сећају извесног Јозе Словенца, који је пре Другог светског…

Пратите нас