НАШИ СМО - Олуја

Војна делегација САД, војна делегација Израела и војни изасланик Црне Горе на Книнској тврђави док небо над њима прелећу авиони са Давидовом звездом, једина су новина у фолклорној кореографији хрватског слављења војно-полицијске акције “Олуја” која је трајала од 4. до 7. августа. Све остало је исто, иста реторика, исти Томпсон  у мизансцену. Са наше стране, иста јадиковка несхваћене жртве. И док у хрватској (“Вечерњи лист”) присуство три стране војне делегације узимају као “симболичан чин међународног признања етичкој неупитности војне операције “Олуја” којом је Хрватска постала суверена држава у својим границама”,  хрватски историчар Горан Шарић објаснио је на свом ФБ профилу зашто никада није био на прослави “Олује”.

- Шта је точно повод за славље “Олује”? Протеривање 200.000 људи са њихових огњишта? Спаљавање тисућа кућа, пустошење села? И то са простора из којих се Хрватска увијек демографски опорављала и пунила, а који је данас кад је исељавање веће него икад, потпуно пуст. Ако се већ прославља што су српска села у Крајини опустјела, зашто се не славе празна хрватска села по Славонији? Ако се слави отимање српских кућа, зашто се не славе и све оне куће које су Хрватима одузеле банке. Очигледно је да хрватске тзв. политичке елите које се сваке године насликавају попут старлета на Книнској тврђави не могу народу понудити ништа више од србофобије, ни данас, 23 године од како Срба више нема. А кад видим како народ здушно поздравља 30 година старе авионе Ф-16, онда схваћам да боље политичаре нису ни заслужили. У држави којој се све распада, они купују авионе који ће док уђу у редовну војну употребу, бити стари више од 35 година. Хрватска је као дјевојка која нема зубе, а задње паре даје за уградњу силикона.

Ако вас интересује шта је још рекао овај историчар, лако ћете пронаћи на интернету и верујем да би сваки слободоуман човек са обе стране потписао те редове као што се и сваки пристојан човек овде већ годинама пита колика треба да буде историјска дистанца да бисмо добили одговоре на сва заташкавана питања  у вези са “Олујом”, тајним преговорима, јавним спиновима, злочинима без казне, Аркановим отмицама и злостављањима крајишких избеглица тзв. војних обвезника, али и о нечињењу наше државе да прогнани добију пристојну сатисфакцију. Од  статуса цивилне жртве рата, судбини 800 несталих, незаконито одузетој или узурпираној имовини, застрашивању повратника (од око 130.000 регистрованих повратника српске националности, у Хрватској остало да живи само 38 процената, а у Србију се вратило чак 45 одсто) хапшењима чим пређу границу, ускраћивања свих елементарних услова за пристојан грађански живот, до недоступности предратне документације која им је потребна да, на пример, регулишу радни стаж.

Па ако је “Олуја” у којој је протерано више од 280.000 Срба, а убијено или нестало више од 1.850, “највећа војна побједа у историји Хрватске”, онда нека јој на част заједно са орденима за Готовину и Маркача, који су у Хагу оптужени, па ослобођени због злочина над цивилним српским становништвом. Исто важи и за официре са Книнске тврђаве.

Оно што два народа  може одржати у животу, ваљда је јасно свима, сигурно није потхрањивање међусобне мржње, она је потребна онима на власти јер, како рече историчар Шарић, “тек кад задњи млади човјек сједне у аутобус за Ирску, (а тај дан није далеко), тек тада ћете схватити да се србофобија не маже на крух (или хљеб) и не сипа у трактор. До тада, сретна вам прослава Олује!”

Да, то важи и за наше сузе над “Олујом”. Све док се не суочимо са “историјском дистанцом” и док и последњи прогнаник из Хрватске у “привременом смештају” не добије цивилизацијску сатисфакцију за патње са којима живи више од две деценије, неће му помоћи ни приредбе ни комеморације, ни високи тонови, него одговорна држава која ће штитећи њихов интерес, заштитити саму себе.

И од себе и од других. А све нас од губитничког менталитета од којег смо озбиљно оболели.

Зорица Вишњић

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Шта ће нам море

Е, сад лепо две ствари да се ураде. Прво оних десет милиона евра обећаних немотивисанима за освајање титуле на Светском првенству у фудбалу, одиграном недавно у Русији, пребацити на рачун Ватерполо савеза Србије, не би ли се поправило стање у домаћем ватерполу, и, друго, одмах фудбалске репрезентативце  послати у базен на припреме, можда онда и од њих испадне нешто добро. Да, и трећу ствар треба урадити пре него што буде касно. Оних четврт милијарде евра употребити у паметније сврхе од изградње националног храма (фудбалског стадиона) спорта у којем само млади успевају да досегну стварне висине и то пре него што их (старији) покваре. Колико би се базена могло направити широм Србије за те паре? Колико би их се могло ушушкати у балон како би били употребљиви и зими па да и у њима стасавају неки нови делфини? Колико би се деце и одраслих могло (из)лечити...

Добро, пала су по повратку европских првака из Барселоне и нека обећања у вези са издвајањем много више новца за ватерполо, а одрешила се кеса па су момци и тренер добили по 20 хиљада евра. Није да сам неки математичар, али, отприлике, да су неким светским чудом немотивисани подигли пехар у Москви док их суседа Колинда грли под пљуском, добили би између 400 и 500 хиљада евра, зар не?

Кад смо већ код суседе, на друштвеним мрежама после московске ноћи назване “Грлинда”, на тренутак се мој родољубиви набој нађе на искушењу при помисли на каталонску ноћ да су коцкасти освојили титулу. Можете ли замислити суседу како сва у црвено-бијелом скаче у базен и потом грли све редом...

Елем, каквим то чудом ови момци из генерације у генерацију кују медаље, најчешће златне, од такмичења до такмичења? Шта је то што они имају, а немотивисани немају? Има један одговор, али ујешћу се за језик јер није само то заслужно за доминацију какву свет, готово, не памти. Селектор немотивисаних, после српске руске зиме усред лета, рече да смо мала земља, али то тешко да је изговор за било шта јер нисмо ништа већа ни када је ватерполо у питању, а још нам фали и слана вода. Биће да величина није битна и да је тајна у нечему другом, а пре свега у срцу. Клупски ватерполо нам тавори, мањак новца годинама прети да га угаси, али репрезентација и репрезентативци ниједног тренутка не допуштају да то утиче на њихове резултате. Тачно је да се врхунски ватерполо игра на Балкану и остатку јужне Европе, плус Мађарска, још мало у Русији, САД и Аустралији, али то не умањује ни величину тријумфа ни залагање и одрицање шампиона. Могли би и они, као репрезентативци у неким другим спортовима да одустану од наступа за Србију из личних интереса, али очигледно је да ови момци негују култ репрезентације и другарства. Ту је и селектор који има и ауторитет и знање, а није им ништа мање пријатељ, а понајвише од свега ту су родољубље и жеља да се бори за свој народ и за његов тренутак поноса и среће.

Што се тиче одговора на питање из наслова... па, за ватерполо нам не треба, ми и комшије “одозго” доказ смо да за ту игру није потребна велика вода, довољно је и оно што стаје у олимпијски базен. Са друге стране, истине ради, за одмор је душу дало, још само да већина оних који навијају за српске делфине почне да живи тако да себи и породици може да обезбеди бар десет дана делфинисања годишње, у сланој води. Што би се на срБском рекло, за Душанова царства излазили смо на три мора (какав ли би они тек ватерполо играли), а сад само на грчко, ако се скупи довољно новца, или црногорско, ништа јефтиније.

Небојша Трифуновић

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Васпитање

Фотограф се изнервирао примедбама младожењине тетке и поцепао фотографије. Мајстор лоше урадио посао тако да ће после њега у поправку морати да се укључе бар тројица нових, различитих струка.

Један други мајстор наплатио копање бунара од десет и по метара, а ископао шест и по. Државни службеник унео погрешне податке у саобраћајну дозволу. Издавање нове поново је морала да плати оштећена странка зато што није одмах на шалтеру, као кусур, преконтролисала државни документ.

Лекар у државној болници осорно се понео према немоћном пацијенту којег иначе лечи у приватној ординацији и то у присуству његове ћерке коју је грубо избацио напоље када је покушала да заштити оца.

У парку дете које су чувале бака и мама натрчало на клупу и разбило колено.

Тетку са почетка приче напали су сви укућани што је изнервирала фотографа. Види шта си урадила!

Мајстор који је лоше урадио посао признао је грешку Извини, брате, не знам шта да ти кажем. Догодило се, смислићемо нешто. Више се не јавља на телефон, ваљда и даље смишља нешто.

 Мајстор који је крао на метар и не зна да је разоткривен. Тешко га је наћи, заузет је копањем бунара код других необавештених. Државни службеник је, веровали или не, поновио грешку код исте особе. Доктор је, кажу и иначе осоран према свима. Бака и мама пребиле клупу намртво зато што је ударила дете.

Како ствари стоје, фотограф ће урадити друге фотографије, када се мало охлади, али за сироту тетку нема поправног, она остаје и крива и повређена. Оштећени домаћин може да бира: да чека до у бесконачност мајстора да смисли како да исправи брљу, ризикујући  да овај направи још већу или да из свог џепа папрено плати нову тројицу, за три различите фазе радова које изискује поправка.

Домаћин којем фали још четири метра бунара каже да не зна шта ће јер су мајстори те струке дефицитарни у Лозници.

Странка која је три пута платила издавање саобраћајне дозволе већ је заборавила за тај случај. Жена која је заједно са оцем извређана у ординацији, заклела се доктору пред сведоцима да ће га пријавити.  Дете се придружило баби и мами у пребијању безобразне клупе.

А, како је могло да буде?

Пошто се нико није ставио на теткину страну, што је у реду, ако је била дрска, природно би било да је принцип држан до краја и да је фотограф уместо извињења добио поучну да није у реду да у њиховој кући цепа њихове фотографије. Мајстор би морао из свог џепа да надокнади штету, државни службеник такође или његова служба. Преварант да заврши пред судом, доктор пред дисциплинском комисијом, али не на основу пријаве пацијенткиње, него осталих у белим мантилима који су били сведоци немилог случаја.  Дете је требало да буде утешено и нежно упозорено да гледа куда трчи.

Шта ће даље бити?

Мајстор ће и даље радити на црно, узимаће добар део пара пре завршеног посла и биће миран знајући да му не можете ништа. Његов осећај неодговорности је много јачи од ваших живаца, мантили су државни, а њих скидају само у маркетиншке сврхе или кад баш, баш, прекардаше.

А дете, оно је наше. Гајимо га и васпитавамо у духу традиционалних вредности. Важно је да зна где зеко пије воду, за случај да га неко пита и  да увек зна ко је крив. Сто, столица или било шта друго или било ко други који му се нађе на путу. И чим савлада ту најважнију лекцију у детињству, спреман је да буде било ко из ове приче.

Или из неке друге, вама знане.

Зорица Вишњић

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Све је у глави

Минула недеља била је посебан спортски дан. Ноле је играо финале Вимблдона, а у Москви су најважнију утакмицу Мундијала играле Француска и Хрватска. Док су за Новака навијали готово сви у Србији, у другом случају се исто навијало, иако наши “орлови” нису “летели”, само више против него за, што је, иначе, наш специјалитет. Када је Ноле завршио са Рафом, онај Андерсон већ је био прежаљен, само се није знало хоће ли му Ђоковић  “дати” бар један сет.

Што се тиче Нолета, поново је доказао да је шампион. Многи су “стручњаци” знали да се никада неће вратити, да треба да једе месо, шницле и ћевапе, треба ово, оно, али човек је потврдио да зна шта хоће и да се уз мукотрпан рад, огромном вољом и упорношћу може постићи циљ. Они што сад кажу, “баш га брига, има милионе”, нека се сете да те паре није добио него их је зарадио, сам, уз помоћ породице. Многима је у недељу освајањем 13. гренд  слем титуле улепшао дан, учинио их поносним као једна од наших ретких светлих тачака, уз ватерполисте, кошаркаше, одбојкаше, Шпановићеву и још по некога, којима можемо бити поносни на светском нивоу. Критичарима је зачепио уста и сад само нека грува даље. И навија за кога хоће.

Рече човек да у фудбалу  подржава комшије па га нападоше неке велике “патриоте” из све снаге. Мада су наши, поново пребрзо, одиграли своје у Русији, фудбал је био у центру пажње јер су комшије стигле до финала. Коцкасти у финалу, а ми, опет, ћорак. Треба ли навијати за Хрвате, шта значи ако навијаш за њих, постаде важно питање, чак сам чуо коментар жена на пијаци “па неће ваљда они бити прваци света”. Многи су навијали против Хрватске, више против ње него за Французе, навијали би и за Папуу Нову Гвинеју, или Панаму, само да комшије не узму титулу. Поново су мешане бабе и жабе, спорт и ружна страна историје, поново је било “да комшији цркне крава”. Њихов успех нема везе са нашим неуспехом, али би, ако има памети, могао да има са нашим будућим успехом. Дупло смо бројнији од њих, већа смо држава, немамо ништа лошије играче, напротив, па како они могу до финала, а ми ни у другу рунду? Како они победе Аргентину са 3:0, са Месијем (нема везе како игра, Меси је Меси), а ми ни Швајцарску, да добију Енглезе, а ми једва Костарику?! У чему је штос?

Имали су и они  проблема, као и ми, али су знали, хтели, могли да нађу начин и направе прави подвиг. Ми смо највише трчали, али шта значе километри без циља и резултата? Ништа. Трчи онај Модрић, али зна зашто, док наш СМС лута по игралишту и тражи себе, узалуд. Није крив он, али то је друга прича. Треба чути шта говоре они који нешто знају. Као, на пример некадашњи селектор Југославије Ивица Осим.  “Треба знати учити, што рече Далић, треба бити понизан и скроман и треба прихватити да неко нешто боље ради, а на то ми не пристајемо никада. Кад пристанемо на то да неко нешто боље ради и уради од нас и да нам то буде пример, а врло смо тешки на томе, то ће бити најбољи пут. Ово је доказ више зашто су Хрвати дошли до финала а зашто не - Србија. Према томе, овде треба бити паметан и искористити искуства Хрватске која су свежа и преиспитати себе, играче и њихово понашање, као и медије” објаснио је  “Штраус са Грбавице”. Можемо ли ми то, не само у овом, него и у другим случајевима? Требало би раздвојити спорт и остале ствари, то како славе неки играчи Хрватске показује њихов карактер и (не)културу, и њима служи на част (онај Томпсон на велику срамоту), потражити позитивне ствари у успеху комшија и узети пелцер. Прихватити туђе знање и искуство и применити у свом дворишту па да, можда већ за четири године, и ми стигнемо бар међу четири најбоље светске репрезентације у фудбалу. Они су показали да и географски и бројчано мале земље, са лошим лигама, могу далеко. Ако могу они, зашто не бисмо и ми? Па ни наши ватерполисти немају море, а редовно “даве” све редом.  

Остаје да се надамо да је од недеље почео други део Нолетовог тениског терора  и да ћемо коначно почети да се лоптамо како бисмо могли. Дотле остајемо прве комшије светских вицешампиона у фудбалу и било би лепо да се потрудимо да их што пре надмашимо. Ипак је све у глави, у сваком смислу.

Саша Трифуновић

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

август 11, 2018 160

НАШИ СМО - Олуја

Војна делегација САД, војна делегација Израела и војни изасланик Црне Горе на Книнској тврђави док небо над њима прелећу авиони са Давидовом звездом, једина су новина у фолклорној кореографији хрватског слављења војно-полицијске акције “Олуја” која је трајала…
авг 04, 2018 371

НАШИ СМО - Шта ће нам море

Е, сад лепо две ствари да се ураде. Прво оних десет милиона евра обећаних немотивисанима за освајање титуле на Светском првенству у фудбалу, одиграном недавно у Русији, пребацити на рачун Ватерполо савеза Србије, не би ли се поправило стање у домаћем ватерполу, и, друго, одмах фудбалске…
јул 28, 2018 325

НАШИ СМО - Васпитање

Фотограф се изнервирао примедбама младожењине тетке и поцепао фотографије. Мајстор лоше урадио посао тако да ће после њега у поправку морати да се укључе бар тројица нових, различитих струка. Један други мајстор наплатио копање бунара од десет и по метара, а ископао шест и по. Државни службеник…
јул 21, 2018 310

НАШИ СМО - Све је у глави

Минула недеља била је посебан спортски дан. Ноле је играо финале Вимблдона, а у Москви су најважнију утакмицу Мундијала играле Француска и Хрватска. Док су за Новака навијали готово сви у Србији, у другом случају се исто навијало, иако наши “орлови” нису “летели”, само више против него за, што је,…
јул 14, 2018 284

НАШИ СМО - 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке - ни по' јада, међутим, кува од испарења, кува од…

Репортажа

авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…
апр 26, 2018

ПИСМО ИЗ КИНЕ - Ову земљу треба упознати

Вук Костић (23) први је Лозничанин и први Србин који учи кинеске борилачке вештине на…
апр 15, 2018

АЛЕКСАНДАР ТУРСУНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ  - За седам месеци опловио двадесет држава

На огромном броду пловио је од Енглеске до Португалије, прешао Атлантик и онда посећивао…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"