НАШИ СМО - Заслужено

Када сам био мали, мислио сам да се само деца понашају незрело, непромишљено, наивно јер једноставно нису довољно зрела да мисле и чине другачије. Како сам низао године, видео сам да се понашање већине много не мења осим тема око којих показују исте особине као и када су вукли шерпице по песку. Стигао сам до пола века трајања, а видим да неки и са пет или шест деценија и побелелим  главама падају на јефтине форе без довољно промишљања какво сам некада мислио да имају одрасли.

Несхватљиво је како се тај одрасли свет навикава на свакакве ствари, пристаје на свашта, прима готово све здраво за готово, најчешће видећи у томе неку ситну корист и не стремећи ка бољем и вишем. Задивљује лакоћа пристајања, прилагођавања и навикавања на све. Али буквално.

Гледам у понедељак изјаве пензионера на “обојеној” телевизији који су добили по пет хиљада динара од Владе Србије. Питају их како ће потрошити новац, као да су добили по пет хиљада евра, а не динара, а одговори су “Вратићу дуг, имам ћерку студента па сам се задужио”, други каже “Купићу унуцима чоколаде и још нешто, нисам одавно”, а трећи каже да “Сваког месеца одвојим хиљаду ако успем па ће ми ове паре добро доћи да купим нешто дрва, колико ће ми огрев потрајати, видећу”.

Та је вест била једна од ударних и неколико дана уочи поделе новца. Па зар већина тих пензионера није своје пензије зарадила рмбајући по 40 година, остављајући здравље, младост, снагу на својим радним местима. Радили и одвајали у ПИО да сутра имају мирну старост. Кад оно, међутим. Зезнула нека господа државу, растурили је, продали све што је деценијама стварано па сад дошло време да пензионер не само да не може мирно да троши “јесен живота”, већ не може ни да умре. Како да мре кад мора да прима пензију и издржава децу која су завршила школе, поженила се, поудавала, а немају посла нити свој кров над главом.  Где да одапне па да се секира на оном свету како ће деца без његове пензије. Овако гурају даље па дочекаше и тих пет 'иљадарки, а ускоро ће и повишицу па да их бог види, не мислим буквално. Одрастали у тешким временима, градили земљу, навикли на мало па им и ово доста.

Додуше, они бар примају  пензије, питање је шта ће бити са генерацијама које сада раде, хоће ли уопште бити пензије или ћеш радити докле дишеш, па  и дуже. Шта ли ће бити када одрасту генерације које сада стасавају? Ови навикли на добре патике, скуп телефон, све у фулу, има да им се створи и када нема. Већина троши немилице, а на сваки рад, нарочито поштен, гледа као на губљење времена. Кад одрасту, биће весело. Бара мала, а много крокодила, хоће много и само за себе. Далеко од тога да је у “моје време” све било бајка, али није ни овако.

Шта очекивати сутра када истраживање које је обухватило 600 ученика из пет београдских школа показује да се сваки четврти основац не осећа сасвим безбедно, готово петина свакодневно доживи вређање и исмевање, а око трећине желе да се освете неком ко их је повредио. Готово петина ученика би прихватила да исмева вршњака само да не буду искључени из своје групе. Замислите кад они почну да руководе, од месне заједнице, града до врха државе. То ће бити весело. Од приче да су нека друга времена и да не важи стари систем вредности нема вајде. Одрасли би требало да утичу на младе, науче их, уколико знају како, јер кад ови одрасту, а не промене се, биће касно. Загледани у ту ЕУ, заузети великим темама, одрасли се довољно не баве “ситницама”. Ко ће тиме да се бакће, ваља нам поново на изборе, можда, а до одлуке ћемо да пратимо драматично најављивање дана одлуке. Да смиримо живце, сервирају нам се ријалити и музичка такмичења, само весело.

Дотле ако имате у кући неког пензионер,а чувајте га, није важно да ли имате плату јер сваки динар добро дође иако ће плате и пензије бити “никад веће”.

Кад сам код динар,а прочитах писаније чији је аутор  сатиричар и писац Бојан Љубеновић - “Није тачно да је биткоин прва виртуелна монета на свету. Прва је динар. Нико га нема, а сви га троше”. Вала баш. Одох сад до оца, није ваљда већ потрошио свих пет хиљада?!

Т.М.С

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Богаташи

Малобројни су они који досањају сан о богатству, мада, по ономе што се може видети на улици, на телевизији, међу естрадом или појединим политичарима, ипак их има поприлично. Питање је шта неко сматра под богатством, али глобална дефиниција би била вишецифрени салдо на банковном рачуну, велики стан или кућа с базеном, некретнина у престоници или неком другом већем граду, можда и на мору, скуп аутомобил, сат, ланац, растерећеност од плаћања рачуна и одсуство стреса при погледу у новчаник. У бећарцима је давно испеван стих “није богат к'о има волова, већ ко има кћери и синова”, али то је важило, можда, некада.

Одавно се запатило мишљење да треба што дуже остати млад, леп, сакупити пуно пара, па тек онда размишљати о породици и потомству. Осврните се само пар колена уназат у својој фамилији па ће вам бити јасно да нека ваша прабаба или прадеда нису могли замислити породицу без најмање троје деце, а многи су имали и по осморо. Данас они који се баве разним истраживањима износе и податке о томе колико просечан грађанин наше земље треба да зарађује да би ушао у један одсто најимућнијих. Кажу да је 1.500 евра минимум месечних прихода да би неко био у групи најбогатијих у Србији. Још прочитах да је 100 хиљада евра уштеђевине довољно да вас сврстају међу најимућније, а таквих штедних улога у нашој Србији званично има око 6.000. Када би се тај новац могао стећи само радом, који подразумева осмочасовно радно време и солидну плату, било би нас можда више међу том групацијом срећника. У прошлости се богатство стицало на хипер инфлацији, санкцијама, сивој економији, у приватизацијама, а некима ни корупција није била страна као извор богаћења. Када све то ставите на тас, претегнуће реалност над збуњеношћу. У таквим стварима чучи одговор на свакодневна питања која чујемо у свом окружењу, а која се као рефрен песме понављају - одакле им лова!? Чиме се баве, које им је радно време, имају ли газду или су сами газдују кад могу себи да приуште седење по кафићима од јутра до мрака. Такве ликове је лако приметити, увек седе близу излога локала, или у башти, окренути тако да им погледу не може промаћи ни птица у лету. Испред њих је кафа или чај, ретко када жестоко пиће, не знам зашто, кад имају, огроман телефон у руци који листају као новине, и замишљен поглед као да решавају питање отцепљења Косова од Србије. На основу њихових појава, потеза и навика, лако се може закључити да је њима кафана стартна позиција, да им је то канцеларија, да одатле обављају послове плаћеније много више него што су керамичарски, молерски, водоинсталатерски, а да не помињем канцеларијске, или оне који се завршавају употребом ума и знања стицаног током година школовања. Ко умије, њему двије, али ова пословичност некада није утемељена у понашању новопечених богаташа. Јасно је када честита породица с колена на колено привређује, ствара, ради од јутра до мрака, па онда оно што је деда стекао, син настави а унук, дошколован, само додатно унапреди, али нејасни су они који немају радну књижицу, дана стажа, нису нигде евидентирани као редовно запослени, а граде виле, троше милионе, пуше томпусе, носе накит од пар хиљада евра и, поваздан, као што поменух, седе за угоститељским столовима. Беч им је радња за шопинг, Дубаи омиљена летња дестинација, а без трендовске гардеробе и скупих патика не излазе на сокак.

Мора да су неки од нас пропустили лекције које се уче ван школских клупа и ван породичног васпитања па зато и даље сањамо онај сан с почетка овог текста. Док учимо лекције о повећању пензија, о Суринаму, сазнајући где се налази та јужноамеричка држава која се јуначки понела па повукла признање државности нашем Косову, поред нас промичу богаташи оперисани од дневне политике, устремљени ка проширењу својих снова и граница, до којих се већина нас никада и не упути.

 Слободан Пајић

Напишите коментар (2 Коментари)

НАШИ СМО - Књига

Не знам да ли делите мој утисак да Србија у време београдског Сајма књига изгледа сасвим другачије, узбудљивије, питомије, светски. У време сваког Сајма књига помислим, ево доказа да људи узимају оно што им се нуди. Ако неко позориште отвори своја врата по симболичној цени карата, редови посетилаца се отегну унедоглед. У “Ноћи музеја” ври на свим локацијама, а ево и сада дананоћно публика хрли у поново отворени Музеј савремене уметности. И сви концерти, ајде да кажемо, добре музике и музичара, без обзира на високе цене улазница, бивају добро посећени, као и ФЕСТ, БЕМУС, БИТЕФ. Па и они који не иду на такве догађаје знају о чему се ради или бар нагађају да је у питању нешто јако важно и добро за културу Србије.

Како онда објашњавамо чињеницу да су у истој тој Србији најпродаванији таблоиди, а најгледаније телевизијске форме - ријалити програми и емисије опскурног садржаја? Опет на исти начин - понуђено је и примило се тамо где је циљано. У људску несрећу, незадовољство, неуспех и страх од сутрашњице. Није почело јуче, траје то још од деведесетих када се појавила телевизија са порукама како треба бити кул и живети од данас до сутра лудо, брзо и без правила. Ту више није било места за рокенрол, на пример, јер рокенрол је, заправо, покрет слободоумних који у неким временима постају субверзивни елемент којем треба супроставити  лаке садржаје који отупљују мисао, а побуђују осећај задовољства. И што је најважније, веровање да исто то могу и ја. Могу да певам независно од талента, могу да дођем до пара без рада, могу и ја да напишем књигу лаког садржаја, могу да  се упишем у странку и да градим каријеру пљујући по другима, или бар у клуб навијача па да истерујем бес како хоћу, некажњено, наравно. Онда су наше девојчице на улицама почеле да личе на естрадне певачице, а дечаци на жестоке момке. А несрећни родитељи који су остали без посла и ауторитета у кући почели су да гледају ријалити програме тамо где су главни јунаци листом глупљи од њих, покваренији и такође аутсајдери, али плаћени. Добили су прилику да се осете супериорним или да се идентификују са “жртвом” групе пред чијим мукама и њихове изгледају мање. То је тајна и таблоида. Они нуде освету над лоповима који су покрали државу, нуде кривце за свачији лични неуспех, пресуђују убицама, насилницима, политичким неистомишљеницима, раскринкавају силиконске лепотице и, наравно, стране плаћенике. Оголе сваку несрећу и сваког несрећника. Прочиташ, и буде ти лакше. Ове друге, озбиљније новине, траже да мислиш, исто као и озбиљне емисије, да чујеш различите погледе, да видиш где си и где можеш да стигнеш, ако се мало раздрмаш.

Тако је и са књигама, не оним писаним за исту клијентелу за коју се праве посебни медијски формати. Кад узмеш у руке озбиљно дело, остајеш сам са њим и оним што пробуди у теби. Некада те помилује благошћу, некада те ошамари мудрошћу, а скоро увек натера да мислиш, да се преиспитујеш и да преиспитујеш.  А сви имамо потребу да будемо бољи, да нам деца буду паметнија и успешнија од нас и то је есенција сваког постојања. На тој потреби почива и цела људска цивилизација. Све остало је манипулација менталитетом, срачуната и већ проверена у различитим друштвима и приликама. Да размишљам о томе навела ме је нобеловка Херта Милер, гошћа београдског Сајма књига, када је рекла  “менталитет се формира и траје дуже, а мења се спорије него политички системи и владајуће идеологије”. Говорила је и о нама, на начин који није својствен нашем менталитету који воли хвалу и самохвалу, подстиче удвориштво и друштвено-прихватљиво мишљење. Све што сам прочитала из бројних интервјуа које је дала ових дана београдским медијима не бих баш и потписала, али, баш због тога, сад бар знам чије ћу књиге потражити данас на сајму.

Унапред се радујем тој гужви и вреви и узбуђењу посебне врсте какву не можете осетити код посетилаца ни на једном другом “шопинг” месту. Попићу кафу са пријатељима и размишљати гласно како је могуће да толико волимо књиге, а да смо постали тако неначитани.

Зорица Вишњић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Др

Ако ме сећање не вара, учили су нас како смо ми, поред осталог,  и паметан народ. У вицевима је увек наш човек  био мудрији или вештији од Амера, Немца, или већ кога другог. Видим ових дана да је и у пракси потврђена наша памет, склоност учењу, раду и науци. Нарочито последњих година. Ваљда стигле такве генерације.

Гледам емисију где кажу да, према званичним подацима, код нас доктора науке има ко плеве. Сумњао сам да опет нешто роваре, али пустише изјаву Владимира Костића, председника Српске академије наука и уметности, који рече да - “По глави становника имамо мање студената на милион становника, него, рецимо, што има ЕУ. Али имамо више доктораната” и оцени да  “тај парадокс не може бити нормалан”. Ма, да ли је то могуће?! Још чујем да се неки приликом рада својих докторских дисертација користе посебном техником, тзв. “ресавском школом”, односно једноставно препишу туђи рад, без цитирања или навођења извора. Мисле да, ако су  то отипкали на тастатури или потписали својим именом, могу рећи “ја сам то написао”.

Не може човек, ако бар мало користи главу, да се не запита како, бре, може бити да су универзитети у Србији пре десет година доделили 206 докторских титула, да би 2012. било 770 доктора наука, а прошле 2.012 доктората. Јесте, и сам сам двапут читао исту реченицу. Није то све, тврди се да је те 2016, у само једној седмици одбрањено 187 дисертација - човече, све, бре, др до др. Неко ће сад рећи па није чудо када има толико приватних универзитета, а пара врти где бургија неће. Међутим, изнет је податак да је прошле године Универзитет у Београду, најстарија високошколска установа у нашој земљи,  звање доктор наука доделила 1.133 пута.

Углавном, то добијање звања др уочи се када је у питању нека јавна личност, обично политичар-функционер, али никоме још није оспорено нити су те особе показале да им је  непријатно. Делује да ти ликови помисле како би на вратима стана, визиткама и сличним местима испред њиховог имена и презимена баш лепо стајало оно др. Па онда очас нађу тему, мало “позајме” од туђег рада и ето ти звања доктор наука. Када би неко хтео да буде зао рекао би да смо постали такви да нам је и потребно што више доктора, али ови нису они др што носе стетоскоп.

Е, сад што на сајту Универзитета у Београду под доктор наука пише “Докторат наука је највиши степен који се стиче на Универзитету у Београду. Научни назив доктора наука стиче се одбраном докторске дисертације која је резултат самосталног и оригиналног научноистраживачког рада у једној или више научних области” није ни важно. Према речима др Рајне Драгићевић, професорке Филолошког факултета Универзитета у Београду - “Инстант доктори наука не знају да прави доктор наука не завршава своје образовање стицањем докторске дипломе. Напротив, његов прави научни живот тада тек почиње. Диплома доктора наука обавезује на континуирани научни рад. Та диплома је камен одговорности око врата и треба моћи и знати носити га. Ко нема талента за науку можда би требало да размисли о другачијем животном путу, а не о животу доктора наука”. Међутим, то оне који у старту иду на кварно  уопште не занима, а ми штанцујемо докторе наука јер смо много “паметни”.

Некад је било све мој до мога, а сад све др до др. Част изузецима који су својим радом стекли то звање и раде и даље поштено, другачије нису ни навикли. Они са  новокомпоновним “др” немају ништа слично осим та два слова. Само што то ови “др” не схватају.

Т.М.С

Напишите коментар (1 Коментар)
 

Колумна

новембар 12, 2017 636

НАШИ СМО - Заслужено

Када сам био мали, мислио сам да се само деца понашају незрело, непромишљено, наивно јер једноставно нису довољно зрела да мисле и чине другачије. Како сам низао године, видео сам да се понашање већине много не мења осим тема око којих показују исте особине…
нов 04, 2017 2849

НАШИ СМО - Богаташи

Малобројни су они који досањају сан о богатству, мада, по ономе што се може видети на улици, на телевизији, међу естрадом или појединим политичарима, ипак их има поприлично. Питање је шта неко сматра под богатством, али глобална дефиниција би била вишецифрени салдо на банковном рачуну, велики стан…
окт 28, 2017 2607

НАШИ СМО - Књига

Не знам да ли делите мој утисак да Србија у време београдског Сајма књига изгледа сасвим другачије, узбудљивије, питомије, светски. У време сваког Сајма књига помислим, ево доказа да људи узимају оно што им се нуди. Ако неко позориште отвори своја врата по симболичној цени карата, редови посетилаца…
окт 24, 2017 2769

НАШИ СМО - Др

Ако ме сећање не вара, учили су нас како смо ми, поред осталог, и паметан народ. У вицевима је увек наш човек био мудрији или вештији од Амера, Немца, или већ кога другог. Видим ових дана да је и у пракси потврђена наша памет, склоност учењу, раду и науци. Нарочито последњих година. Ваљда стигле…
окт 14, 2017 2575

НАШИ СМО  - Бројке

Када сутра председница Владе Србије Ана Брнабић буде подносила извештај о првих сто дана свог мандата и раду министарстава, засуће нас подаци и, пре свега, бројке, који ће нас подсетити на планове, успехе, мање успехе, реализоване и нереализоване пројекте, решене и нерешене задатке, које су имали…

Репортажа

јул 28, 2017 5598

У долини јадарита - ЧЕКАЈУЋИ РУДНИК

Мештани села на налазишту јадарита очекују да ће им отварање рудника донети радна места,…
мај 26, 2017 5852

Код Митровића у Тршићу - КУЋА ИМА ТЕМПЕРАТУРУ

Почело је са двадесетак степени, а ове седмице сам измерио и више од 40, каже Милентије…
апр 28, 2017 1828

Ренди Винсент из Торонта - КАНАЂАНИН У БУДИМЛИЈИ

У Србију је стигао прошле јесени, а у “Будимлији” је Ренди последњих десетак дана и као…
мар 10, 2017 3451

СВЕСТРАНОСТ МАРКА ПЕРИЋА - Живот треба претворити у музику

- Музика није само свирање, већ је то и поправка инструмената, озвучавање и снимање…
Spreman obrok za gospodare visina - Jovanovic na hranilistu beloglavih supova
феб 03, 2017 2122

ЗИМА НА ХРАНИЛИШТУ БЕЛОГЛАВИХ СУПОВА У КАЊОНУ ТРЕШЊИЦЕ - Господари висина нису гладни

Колонији белоглавих супова која живи у кањону Трешњице код Љубовије опстанак зависи од…
U JANUARU 37 SAHRANA
феб 03, 2017 1534

ГРАДСКО ГРОБЉЕ НА ХЛАДНОЋИ - Овде нема одлагања

Сибирске температуре многима су донеле проблеме, а најтеже је било онима који су…
k Evgenija Vlajnic Foto Aleksandra Pajic
јан 27, 2017 2287

ЕВГЕНИЈА ВЛАЈНИЋ (20), ОД РУКОМЕТАШИЦЕ ДО МОДЕЛА - Посао ме води светом

Некадашња рукометашица сада је модел и њен лик краси бројне каталоге, часописе и билборде…
SAMSUNG CSC
јан 27, 2017 1367

ОВЕ ЗИМЕ - Лабудови нашли спас на Дрини

Лозничани, којима ових дана није сметала ниска температура да прошетају до Дрине и плаже…
KOBRA OSLIKANA LJUSKAMA
јан 20, 2017 1355

МОЖЕ И ОВАКО - Слике од љуски јаја

Сликарка Олга Ивановић не баца љуске од јаја већ их користи за своје слике-мозаике. За…
grupna
јан 13, 2017 1210

ПРИЂИ СРЦЕМ - Да година буде као први дан

Раздрагана граја малишана, осмеси на све стране, мало мраза што штипа образе да се…

 

ЛН видео

Пратите нас