fbpx

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а окупио је дванаест младих волонтера из Француске, Белорусије, Шпаније, Мексика, Чешке, Словачке и Србије. Они ће до 25. августа уређивати делове Тршића, корито Жеравије и обележити линије и обојити голове на терену Вукове спомен-школе, али и поставити хранилице за дивљач и птице. Како каже Бојан Лучић, координатор Омладинског центра, учесници кампа који је у претходне две године добио највише оцене Младих истраживача Србије и Министарства омладине и спорта, посетиће и Лозницу и Гучево где ће, такође, помоћи у чишћењу смећа.

– Поред главних активности, желимо да организујемо и заједничку акцију чишћења са ''Треш херојима'' тако да обухватимо више оних који се баве заштитом животне средине, да им омогућимо да се упознају, друже, али и да при том урадимо нешто од користи нашој заједници. Овај камп би требало и да скрене пажњу мештанима Тршића, али и свима нама, да је Вуково родно место и Троношу Влада Србије прогласила пределом изузетних одлика, чиме се можемо поносити, али то треба да схватимо и као знак да то подручје посебно морамо чувати и штитити – каже Лучић.

Један од вођа кампа је и Ема (29) из Париза која иза себе има десетогодишње искуство у добровољном раду. први пут је на камп отишла као волонтерка у Буркину Фасо, а волонтирала је у многим земљама Европе и Азије. Више не волонтира, запослила се, али је позив да буде колидерка кампа у Тршићу, каже, оберучке прихватила.

– Драго ми је што сам се вратила, бити у волонтерском кампу за мене је нешто сасвим природно. Својевремено сам волонтирала шест месеци у Јапану, месец на Тајвану, и то су била посебна искуства, али се много тога научи и на оваквим камповима. Овде су јако млади волонтери, углавном имају око 18, 19 година и за њих је ово, свакако, велики изазов, а ја желим да им помогнем да стекну праву слику о волонтирању и да доживе своје ''откровење'' као што сам га ја у њиховим годинама доживела – прича Ема.

Она је завршила студије међународне комуникације и врло радо упознаје друге културе. Каже да је јако занимљиво и вредно искуство радити са људима који говоре другачијим језиком и упознавати њихове навике и обичаје.

– То ми се допада. Овај камп је другачији зато што је у Европи, на два сата сам од куће, а некада сам и по 14 сати путовала до кампа. Када идеш изван земље, а причаш само свој језик, а они тамо само свој, онда су то додатни изазови. ''Причала'' сам рукама. Сада говорим добро енглески, немам више језичку баријеру, тако да је сасвим другачије – каже Ема којој се допада Тршић, али и људи коју су њу и остале учеснике кампа, како каже, топло дочекали.

Са друге обале Атлантског океана стигла је Мирјам (18), студенткиња маркетинга из Мексика. Први пут је у Европи коју, каже, много воли. Са енглеским се још мучи па на шпанском каже да је Тршић ''муј бонито, муј транкило''.

Из равног Баната у тршићка брда дошла је Јелена (29) из Зрењанина. Каже да је мало закаснила са учешћем на камповима, али да јој се овај допао и ''морала'' је да се пријави.

– Екскурзија у Тршић у основној школи остала ми је у лепом сећању и решила сам да се пријавим. Старија сам од осталих учесника, али се овде, некако, та разлика брише и године нису битне. Иначе сам хиспанисткиња, бавим се феминистичким и еколошким активизмом и то што је еко-камп ме је посебно привукло. Имам прилику и да вежбам шпански и енглески дружећи се са осталим учесницима – каже ова Банаћанка.

Неуморно тршићку шуму, на месту где је пре неколико дана посечено неколико високих букава, уређује и младић са југа Француске. Габријелу се ближи 19. рођендан па је било време да се запути преко границе.

– Једном сам путовао са неким људима, тоталним незнанцима, и чуо сам да је неко од њих рекао како је Србија лепа. Помислио сам – ''Ок, зашто да не одем тамо?''. Претражио сам све кампове у Србији и одабрао овај. Колико сам досад видео, Лозница и Тршић су врло лепи. Импресиониран сам овом шумом у којој је, и док је изван ње вруће, заиста пријатно. Био сам и у Београду, оставио је дубок утисак на мене јер је посебан, сасвим другачији од француских градова. Потпуно другачија концепција. Иначе, јако сам заинтересован за ћирилицу, азбуку и дошао сам овде и да научим нешто о томе – каже младић који студира машинство и жели да постане инжењер.

Лозничка Канцеларија за младе финансијски подржава камп који се одвија у оквиру пројекта чији је носилац УГ ''Светионик'' уз подршку Младих истраживача Србије, градске управе и Туристичке организације града Лознице.

Н. Т.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ОДЛУКОМ ВЛАДЕ СРБИЈЕ - Заштићено подручје Тршића и Троноше

ХИРУРГ ДР ЈЕЛЕНА ЂЕНАДИЋ - Трчи полумаратон да помогне Стојану

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ЈУБИЛАРНИ ДАНИ МЕЂАША - Десетлеће чувања традиције

Једна од најпопуларнијих крупањских манифестација ''Дани међаша'' одржана је јубиларни, десети пут, у недељу на Јагодњи у близини легендарног Мачковог камена. Туристичко-спортска организација Крупња, организатор овог својеврсног народног сабора, приредила је богат програм, а, као и увек, окупио се велики број посетилаца да ужива у занимљивим такмичењима.

Први их је поздравио Иван Исаиловић, председник општине Крупањ, отварајући ''Међаше'' у друштву председника општина Љубовија и Мали Зворник Милована Ковачевића и Зорана Јевтића.

Надметање косаца у кошењу ручном косом увек је нарочито интересантно, посебно у време када се тај посао углавном обавља модерним тримерима. Највештији се показао Малозворничанин Слободан Петровић, одмах иза њега био је Марко Митровић, а у победничку тројку ушао је и Митар Дивљаковић. Најбољи са ручном косом добио је, поред пехара и медаље, за награду – тример.

Народни вишебој окупи највише гледалаца па буде ту и добацивања и навијања и смеха. У скоку удаљ Александар Мијатовић био је ненадмашан, његов имењак с презименом Ђорђић заузео је друго, а Стефан Николић треће место. Удаљ су скакали и јуниори. Код дечака најдаље је скочио Василије Марковић, а у девојачкој конкуренцији блистала је Тијана Пуртић.

Ко ће камен најдаље бацити с рамена, у време када су хајдуци заточени између корица књига, никада се не зна. Ове године Дарко Павловић показао се као најспремнији, Мијатовић се морао задовољити сребром, а Дејан Бабић запосео је треће место.

Надвлачење конопца занимљиво је и крајње неизвесно такмичење. Затутње добро стопе такмичара по земљи, дигне се  прашина, а делија до делије не попушта ни са једне стране. ипак, на крају неко мора бити ''надвучен''. Екипа названа Коцељева била је најјача, у финалу је победила тим Јокс, а на трећем месту нашао се тим Удружења Мали Зворник.

Какво би то било народно сабирање да нема и такмичења у кувању, свакако мање популарно. Највештији са кутлачом такмичили су се у кувању посног пасуља и гулаша од гљива. Удружења Мали Зворник нису без злата хтела из Рађевине у Доњу Рађевину па су скували најбољи пасуљ, а Рађевина је однела злато за најукуснији гулаш.

Пригодне награде победницима у свим категоријама уручили су Александар Петровић, директор Туристичко-спортске организације Крупња, Јелена Тешић, в. д. директора Туристичке организације Љубовије, и директорка малозворничке Библиотеке ''17. септембар'' Славојка Спасеновић.

Генерални покровитељ ''Дана међаша'' била је Општина Крупањ, а подршку су пружиле и општине Љубовија и Мали Зворник. У културно-уметничком програм учествовали су фолклорна секција крупањске Библиотеке ''Политика'' и дечја фолклорна секција Библиотеке ''17. септембар'', фолклорна секција ветерана Малог Зворника, као и певачка група ''Незаборав''.

Н. Т.

Фото: С. Живановић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОЧЕЛО КРУПАЊСКО КУЛТУРНО ЛЕТО - Програм за све укусе

БЕРБА МАЛИНА - Цена једва покрива трошкове

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује пример који се у Лозници догодио у протеклих месец дана. Пас Чупко пронашао је тек излеглог ћука, о томе сигнализирао својим власницима, који су потом успели да спасу малу птицу, сачувају је од сигурне смрти и оспособе је за први лет

Ћук, који је одмах од својих спасилаца добио име Муња, нађен је 9. јула, после велике олује, на бетону у парку иза градске библиотеке. Нањушио га је, током редовне шетње, пас познат као Чупко Синдикалац, својевремено одведен у азил као агресива, a којег је потом удомила Лозничанка Моника Ерић.

- Да, ми смо спасли Чупка, а он Муњу, тако то, ваљда, иде. Ћук још није имао ниједну перушку и ходао је само уназад. Нисмо знали шта да чинимо, уследило је распитивање, учење, звање у помоћ разних друштава за заштиту птица, сова, свих редом. Научили смо да ћукови једу пилећу џигерицу и млевену јунетину (ха, није ни Муња наиван), воле купње, али преживљавају само ако су добри ловци, а то је значило да му треба донети жив плен - прича Моника Ерић о својим првим искуствима у дружењу са малом совом.

Није било нимало пријатно, каже она, али требало је Муњу оспособити за живот и да се врати својој породици. Комшије су се такође ангажовале па су сви куповали црве и глисте, хватали скакавце и доносили их Муњи на трпезу.

- Мали је прилично трапав, гледа у то нешто што се мрда, а онда скочи на црва и буквално га одува, па се онда чуди где је црв побегао. Пошто птице брзо расту и овај момак се пред нашим очима претворио у озбиљну грабљивицу, али, као такав, мора да научи и да лети. Сачекали смо прво перје, назирала су се и крила, али, махао је јадничак и само правио промају - објашњава детаљно, мало и кроз шалу Муњина спаситељка додајући да је тих дана највише личио на онај аутић за децу, који се натегне уназад и пусти.

У почетку је само скакао, са пода на сто, са стола на вентилатор, а одатле на прозор. Дању спава, а наћу лудује, прича наша саговорница и каже да Муња често улеће у чинију с водом, која му замењује базен и ту прави хаос. Чучне неколико пута, а онда јуриша и прска цео стан. Вентилатор му је место за сушење јер та конструкција прија његовим канџама.

- Саветовали су нас стручни људи јер Муња је законом заштићена врста и не сме се држати у стану, да га не припитомимо превише јер неће желети да оде, а селица је и још мало треба да пакује кофере за Африку. Међутим, колико год се трудили, он се припитомио сам. Слеће на рамена и главе свих који му се нађу на путу. Обожава тенис, стане на сто и прати меч, све док не заспи. Зна и да тресне на стомак тада. Не знамо да ли птице тако спавају или он то учи од нас. Реагује на гласове и прилази да види шта се дешава. Када се деси да “нестане”, пошто се трудимо да што дуже буде пуштен, како би вежбао крила, онда је на прозору, у капуљачи дуксерице или на кревету, ушушкан међу јастуке. Често се питамо да ли је он стварно птица? Ето, код нас је месец дана - каже Ерићева.

Износили су га у међувремену напоље јер им је речено да тако треба. Муња је скочио на дрво, али није умео да слети. Кашљао је, а такав звук испушта када је гладан, махао је крилима и на свој начин дозивао у помоћ. Његови пријатељи - људи, морали су да се пењу на дрво по њега. У центру за заштиту сова су им објаснили да је ћук дупљар и да не може тек тако да се врати. Умро би од глади на тој грани јер је мали да полети до своје дупље, да лови и да преживи. Рекли су да га морају чувати барем месец дана, пре него му пожеле срећан први лет. То су и урадили, каже Ерићева и додаје да у наредних неколико дана планирају да пусте Муњу у нови свет. Признаје да су га много заволели, да им је помало тужно што ће се растати, али да схватају да и њему треба слободно небо и породица, а да су му они пружили само малу “помоћ пријатеља”.

- Када се као сасвим одрастао врати из Африке, наш прозор му је увек отворен, може свратити на ручак. Његове гримасе су за филм, толико је некада смешан. Тепали смо му Миле, Маслачак, Мећава (пошто једе као велики), али стасао је у праву момчину и зато остаје Муња и желимо да тако крстари небом - поручује Ерићева.

С. Пајић

Фото: Лична архива саговорника

ПРОЧИТАЈТЕ И...

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

КАКО СУ ЛОЗНИЧКИ МАЛЦИ ГЕНИЈАЛЦИ ОСТВАРИЛИ УСПЕХ НА ОЛИМПИЈАДИ У МЕНТАЛНОЈ АРИТМЕТИЦИ - Бројеви су брзи, Теа и Матеја бржи

Деветогодишњаци из Лознице Матеја Перић и Теа Марковић остварили велики успех - освојили су четири медаље на Међународној олимпијади у менталној аритметици. Ови малишани, који похађају основне школе “Јован Цвијић” и “Вук Караџић”, последње две године вредно уче у лозничкој школици “Малац генијалац”

Као у филму, на великом екрану, који око 500 дечака и девојчица гледа нетремице, брзо се смењују бројеви, понеки испред себе има цртицу, знак за минус, а малишани са обе руке у ваздуху померају шаке горе-доле. Неупућени посматрач запитао би се шта се то дешава и чиме је толико јако заокупљена пажња деце, а заправо је у току такмичење на Међународној олимпијади у менталној аритметици.

Оно најлепше што се десило на овом великом такмичењу одржаном у Београду јесте то што су деветогодишњаци из Лознице Матеја Перић и Теа Марковић остварили велики успех - освојили су четири медаље. Матеја се окитио златом у писменој аритметици, сребром у менталној, а Теа је у истој категорији однела сребро, а бронзу у писменом делу надметања.

Ови малишани, који, иначе, похађају основне школе “Јован Цвијић” и “Вук Караџић”, последње две године вредно уче у лозничкој школици “Малац генијалац” и резултати су видљиви. Још лане било је јасно да успех стиже, Теа је на истом такмичењу освојила бронзану медаљу у менталној аритметици, а Метеја је тада испустио финале за само један једини број. Све је то надокнадио ове године.

- Прошле године сам се такмичио први пут и, нажалост, нисам ушао у финале, али сада јесам. Рекао бих да ми је писмена аритметика лакша мада ми је, мање-више, свеједно. Нисам имао трему, иако је било доста такмичара, а нисам мислио ни да ћу освојити медаљу. Доста дуго смо се припремали и било је потребно баш много труда уложити, а када се припремамо за такмичење онда понекад нема много слободног времена јер морамо и за школу да учимо - каже шампион Матеја.

Њега је, иначе, математика привлачила, али није ни знао да постоји школица “Малац генијалац” него се једном шетао са мајком, прошли су поред школице и она га је уписала. Он се, каже, тада заинтересовао и резултат је стигао две године потом.

Теа је на интернету гледала шта раде деца која уче менталну аритметику, заинтересовала се и уписала. Каже да је одмах почела вредно да учи и освојила прво једну, а сада две медаље, сјајан успех.

- Да, остварила сам овај успех и сада се мало стидим - каже Теа ненавикнута на медијску пажњу. - Више волим усмену, менталну аритметику него писмену, лакше ми је тако, то радимо рукама, а писмено докле можемо рачунамо рукама, а после на абакусу. Неки су задаци тежи, попут множења и дељења. Мени је свеједно који су бројеви, изазов ми је да решим тешке задатке, али није баш да их волим - каже Теа.

Ово двоје малаца генијалаца спремали су учитељи Ђорђе Мирковић и Јелена Докић, а када деца то тако сјајно раде, шта тек могу учитељи.

- Не можемо ништа - каже Ђорђе - само да им покажемо како они то да науче. Одрасли нису у стању да прате толике низове бројева и да рачунају таквом брзином јер се тај развој мозга завршава од четврте до дванаесте године и само деца могу да развију такву способност. Ми знамо како да им помогнемо да они то постигну, то је наша улога. Ова вештина помаже им и да развију самопоуздање, фотографско памћење, аналитичко и логичко мишљење, пажњу, то су главне користи. Имамо одличну сарадњу са њиховим учитељицама јер се корист од менталне аритметике види и у школи.

Ђорђе објашњава и како малишани тако успешно рачунају иако се бројеви, од једноцифрених до вишецифрених, смењују великом брзином у низовима. Низови су све дужи и тежи како такмичење одмиче, а деца замишљају абакус и рукама у ваздуху померају “куглице”, што им олакшава рад. Када се низ заустави, на таблици уписују резултат и подижу је, а контролори бележе да ли је одговор тачан.

Када прође распуст, Теа, Матеја и остали другари из школице вратиће се абакусу и полако почети спремање за наредно такмичење. Иако су у школици сви задовољни овогодишњим резултатом и, кажу, били би пресрећни да се понови, није искључено да наредне године медаље буду још сјајније, а и да их буде још више. Малци генијалци то могу. Доказали Теа и Матеја.

Н. Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПЕТИ ХУМАНИТАРНИ ''ДЕРБИ ИЗ БЛОКА" - Да Сунчици сунце сине

НА СВЕТСКОМ КУПУ ЈУВЕНТУСОВИХ АКАДЕМИЈА - Кнежевић најбољи играч

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала становник Јадранске Лешнице. Лако сам се привикла на Србију јер су људи свуда исти, само им је боја коже другачија 

Због љубави се ради свашта, мењају се планови, навике, одлуке, а понекад и континенти. Тако је Марија због љубави са Бошком Марковићем живот у родној  Екваторијалној Гвинеји заменила  за адресу у Јадранској Лешници. Пре три године постала је стални становник села, а њен супруг  је  због посла и даље у њеној Гвинеји.

Марија је, како каже на врло добром српском језику, супруга упознала пре 12 година, забављали су се четири, а онда је он питао да му буде жена и осам година су у браку.

- Прво смо живели тамо, а овде долазили на одмор. Онда смо  се договорили да са децом дођем у Србију како би она научила језик и упознала се са овдашњом културом и животом. Сада смо ми овде, а он због посла тамо, али се захваљујући новим технологијама чујемо и видимо свакога дана. Он сваке године долази на одмор, а и ја сам пре неколико месеци била у завичају. Први пут сам овде дошла сама и било ми је необично као и свакоме када стигне негде где није раније долазио. Осим што сам из далека још сам и црнкиња, али то уопште није била сметња. Бошкови су ме одмах лепо прихватили као и ја њих и ето ме у Србији - прича снајка из Африке.  

У завичају има мајку, оца,  а она је најстарија од седморо браће и сестара. Када је саопштила родитељима да одлази у Србију, нису били одушевљени, рекли су да је то “много далеко”, али су поштовали њену одлуку и само им је било важно да “све буде добро”. Марија је дошла са три ћерке, петогодишњом Марином, Марицом која је завршила четврти  и Теслом која  на јесен креће у седми разред. Деца су се одлично уклопила, добри су ђаци и говоре српски.

- Дружим се са комшилуком, прихватила сам овдашње обичаје и навике. Радим све што и свака домаћица, кувам, сређујем кућу, двориште, имам башту, домаће животиње. Спремам сва јела, колаче, торте, храна је иста, само се овде  спрема на други начин и користе се другачији зачини. Сарму сам пробала у Гвинеји пошто су је спремали Срби којих је тамо пуно, а овде сам научила да је савијам. Не могу да спремам овде неке специјалитете из завичаја јер немам одговарајуће зачине, али сам правила колач од банана и свима се свидео. Лако сам се привикла на Србију јер су људи свуда исти, само им је боја коже другачија  - каже  Марија и уз широк осмех открива да ће на јесен породица бити увећана за још једног члана.

Много је јој се свиђа лознички крај, обишла је одавно Тршић, Бању Ковиљачу, Гучево, снег јој није био новина, али пре доласка у Србију није тако дуго била окружена њиме. За Србију је знала из историје и њен град Малабо је каже, као наш Београд, само што се налази на обали Атланског океана.

За њу је пуна речи хвале њена свекрва Слободанка која каже да је “веома задовољна снајом”.

- Она је баш добра, добра је радница, права домаћица. Има и свињче и пиле, башту, њиве, све ради. Мој отац је говорио да се по дворишту види каква је домаћица, како је у дворишту тако је у кући, а код ње је све на свом месту. Све зна да спреми, одлично одржава кућу и брине се о деци.  Да јој није лепо, не би она овде остала - каже она поносно.

Док одрасли разговарају, девојчице се смешкају, а најстарија каже да је у почетку било незгодно због језика, али га је брзо савладала и сад јој је “баш лепо”. Има “много другова и другарица”, а највише у школи воли географију и историју. Марија је променила окружење, земљу, све због њеног Бошка, а живот је уредио да је тренутно он у њеној, а она у његовој домовини. Даљину “преваре” свакодневним разговорима преко интернета и чекају када ће Бошко доћи на одмор да поново сви буду на окупу.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

ЛОЗНИЧАНИН АКСЕНТИЈЕ ИВАНОВИЋ - С музиком од Лознице до Беча

Аксентије Ивановић, бивши ђак генерације лозничке музичке школе, после завршене средње у Београду и академије у Источном Сарајеву, наставио је пре две године усавршавање у Бечу. Захваљујући виолини, а потом и виоли, прешао је узбудљив музички пут и данас наступа у различитим оркестирма и најзначајнијим салама аустријске престонице

 Када је први пут дошао у додир с виолином, Аксентије Ивановић (25) је осетио да ће путем ка будућности даље корачати заједно с “краљицом инстумената”. Основна музичка школа “Вук Караџић” отворила му је своја врата, а прве тајне на виолини овај талентовани Лозничанин открио је у класи професорке Снежане Зарић. Била је то 2002. година, а већ следеће је кренуо на прва такмичења одакле се враћао, углавном, са значајним наградама.

- Током школовања наступао сам на бројним фестивалима и републичким такмичењима и освајао неку од прве три награде. Било их је десетак, али најзначајнија је прва награда на Фестивалу музичких школа Србије 2006. године у Вршцу. Захваљујући тим наградама, пет година сам примао и градску стипендију за најбоље ученике - каже Аксентије Ивановић, који данас своје музичко усавршавање проширује у главном граду Аустрије.

Нижу музичку школу у Лозници завршио је 2009. године као ђак генерације, а онда, као јако млад напушта родни град и одлази у Београд где се уписао у Средњу музичку школу “Мокрањац” у класи професора др Владимира Марковића. Своје образовање наставио је 2013. на Музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, али на другом инструменту - виоли. И тамо је често наступао на концертима представљајући академију.

- Дипломирао сам у септембру 2017. и после тога отишао на пријемни испит за Рихард Вагнер конзерваторијум у Бечу. Уписао сам се у класи др Бургарда Тоелкеа који је један од признатијих аустријских профеора виолине, а посебно виоле. Био је ученик Исака Стерна једног од најзначајнијих виолиниста 20. века. Међу професорима који су ми предавали је и Кристиан Шулц, диригент Бечких симфонистичара, а уједно је и наш диригент на факултету. Конзерваторијум је, иначе, прави расадник знања и искуства, поготово за мене јер желим да у оркестру радим и у будућности - искрен је наш саговорник.

У Бечу је учествовао у разним музичким пројектима и свирао са камерним и симфонијским оркестрима, а међу најзначајнијим су “Модус 21” и “The New Simphony Vienna”. Овај други је недавно формиран и Ивановић је у њему од почетка. Већ су наступали по свим важним салама у Бечу, од “Musikverien” (познате као “златна дворана” са новогодишњих концерата), до дворана “Konzerthaus” и “Muth” (сала Хора бечких дечака). Оркестар сарађује са неким извођачима класичне, али и популарне музике, док је најбоља сарадња до сада остварена са светски познатим виолинистом Јуријем Ревичем (Jury Revich) с којим су у плану и неки нови програми у будућности.

 Аксентија Ивановића од јесени очекују нове аудиције за неке значајније оркестре у Европи, чему се, како каже, веома радује, барем због вредног искуства које свака таква аудиција доноси. Међутим, нада се да ће га неки од тих оркестара примити у своје редове и да ће ускоро у родној Лозници приреди концерт.

С. П.

Фото: Зоран Циндрић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

У КУЋИ КРАЉА ПЕТРА ПРВОГ - Представљени филм и књига о Великом рату

КОЗЈАЧАНИН ВИДОЈЕ ОБРАДОВИЋ У ПОБЕДНИЧКОМ ТИМУ НА “ЕУРОБОТУ” - Будућност је већ ту

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

 

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату ''Дрина је само једна'' запретило да омете тешком кишом. Иако је ујутру било свеже, а тамни облаци нису наговештавали ни трунку могућности да изгреје сунце, на обали Дрине у Малом Зворнику окупили су се љубитељи зелене реке и пловидбе. Није тај скуп био масован као иначе, али када је киша уминула, кроз облаке се појавили делићи плаветнила, и организатор одлучио да регата почне са малим закашњењем, од обале се отиснуло педесетак пловила. Било је ту гумених чамаца, мањих и већих, разних сплавова, али су недостајали индивидуалци, они који у регати најчешће учествују на својим душецима, кануима и сличним пловилима. За 14 година регате Јован Лазић из Горње Ковиљаче никада није запловио и решио је то да учини баш када су се над Дрином надвили облаци.

– Први пут сам дошао и баш ми је драго. Ово је за мене ново искуство, а иначе сам планинар и волим природу. Регата ми је нови изазов, са мном у чамцу су моје комшије и пријатељи из Горње и Бање Ковиљаче. Нема везе што време није најлепше, што је киша, ја не одустајем ни кад иде на лоше, а камоли као сад када иде набоље – рекао је Лазић пред пловидбу.

Из Новог Сада стигао је још један дебитант. Мићо Панзаловић из новосадског гљиварског друштва дошао је на позив пријатеља из Гљиварског друштва ''Љубомир Вуксановић Барле'' из Бање Ковиљаче. Војвођанску равницу накратко је заменио брдима Подриња.

– Одавде ћемо понети баш лепе утиске. Одушевљен сам регатом и Дрином. У Новом Саду нема овога, има дружења на Дунаву, али не регате. Овај крај је баш леп, очаравајући, ја се, иначе, бавим и уметношћу и сигурно ћу неке утиске пренети. Ову реку сам увек осећао јер сам родом из Дервенте и зато ми је нарочито драго што сам на њеној обали – каже Панзаловић.

Регату је организовао Град Лозница, а Град Зворник, Република Српска, Општина Мали Зворник и месна заједница Бања Ковиљача били су покровитељи. Дејан Сталовић, градски менаџер, каже да је задовољан овогодишњом регатом јер се показало да ни лоше време не може да прекине традицију њеног одржавања.

-  Показало се да смо погодили када смо установили ову манифестацију. Она је расла свих ових година, а осми пут се са нама низ Дрину спуштају и учесници са њене леве обале. Основни циљ ове манифестације је промоција туризма и саме Дрине као бисера нашег краја, али и овог дела Европе, као и заједништва народа са обе обале ове реке -  рекао је Сталовић уверен да ће регата наредних година бити све боља.

Срећну пловидбу учесницима је пожелео председник општине Мали Зворник Зоран Јевтић који је поручио да најватренијим и највернијим љубитељима Дрине ни лоше време не може ништа.

Срећом, по јутру се дан није могао познати па је регата протекла у идеалним временским условима. Сунце није пекло, било је топло, али не превише, а киша није падала. Заправо, мало је попрскала ''дринопловце'' код ''Сунчане реке'', али недовољно да поквари утисак. Капетан регате Мирослав Радуловић, члан Градског већа, каже да је пловидба протекла на најбољи могући начин, али да није била масовна као ранијих година.

– Нажалост, хладно јутро и јака киша нису наговештавали да ће дан, заправо, бити идеалан за пловидбу па су многе одвратили од учешћа. Ипак, без обзира на то, већ на старту је владало добро расположење и регата се још једном показала као прави карневал на води. Дрина је сигурно једна од најлепших река на нашем континенту и желимо да привучемо све оне који нису били у овом делу западне Србије да дођу, а оне који су већ долазили, да се врате – каже Радуловић.

На Жићиној плажи учеснике регате сачекали су сунце и неизоставни војнички пасуљ па су се дружење и забава наставили и на обали.

Регата је протекла без проблема, а рониоци, гранични полицајци и медицинско особље лозничког Дома здравља пратили су пловидбу како би безбедност учесника била на високом нивоу. Пре спуста реком учесници су добили мајице, понеко и качкет, али и упутства о правилима понашања на води као и кесе за отпатке како би Дрина била поштеђена од прљања.

Н. Т.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НА ЗВОРНИЧКОМ ЈЕЗЕРУ - Уловио сома капиталца

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ПЛАНИНОМ БОРАЊОМ - Нестварна лепота западне Србије

 - Већином су то старачка домаћинства и управо ту планинари могу да помогну организовањем планинарења са социјалним учешћем. Ти усамљени старци су срећни када неко сврати да имају са киме да попричају - кажу у Планинско-бициклистичком спортском удружењу “Шарена буква”, чији су чланови екипи Лозничких новости омогућили јединствено путовање планинским венцем Борање 

Захваљујући Младену Млађи Мићићу и Предрагу Спасојевићу, председнику и секретару удружења “Шарена буква” из Радаља, екипа Лозничких новости била је привилегована да прошле седмице пређе седамдесетак километара планинских друмова, венцем Борање и доживи лепоту природе којом обилује овај део западне Србије. Вишесатно путовање у “лади ниви” на плус 32 степена Целзијусова може се описати као неочекивана авантура, али и као искуство блага вредно, какво се може доживети само са искусним водичима и људима који познају сваку шумску стазу, извор и трагове дивљих животиња. Полазак је био из центра Радаља, а прво одредиште Радаљско језеро - горско око на малој висоравни, окружено шумовитим брдима које посетиоца оставља без даха. Иако је пут  веома стрм, наши водичи кажу да је ово место омиљено излетиште људи са обе стране Дрине.

- Понекад лепу слику наруши нешто смећа које излетници оставе, али то је већ ствар културе. Иначе, на језеру се могу затећи и купачи, али напомињемо да је вода планинска, јако хладна и да се загреје само плитак површински слој. Зато треба бити опрезан. Недавно је језеро чишћено тако да сада нема рибе, а било је клена, смуђа, сома, шарана - објашњавају Мићић и Спасојевић.

Празне се засеоци

Напуштамо асфалтирани део и пут настављамо преко Липовог брда. Предео леп, као и сва околна брда, али у кућама више никога нема. Засеоци се празне и то ствара тужну слику.

- Већином су то старачка домаћинства и управо то сматрамо као важан проблем у коме планинари могу да помогну организовањем планинарења са социјалним учешћем. Ти усамљени старци су срећни када неко сврати да имају са киме да попричају. Планинари би могли да им донесу неке основне потрепштине (продавница је колометрима удаљена), да им измере притисак, преузму и донесу лекове из апотеке и да, што је најважније, сврате и попричају - објашњава Спасојевић и додаје да ти људи представљају аутентичне горштаке овог дела Србије.

Следећа станица је село Планина које административно припада општини Крупањ, али је, некада, када је било људи, доста ђака долазило у школу у Радаљ. Сазнајемо да су овде људи производили кромпир на вагоне, гајили стоку, бавили се шумарством, а данас је село готово пусто и живне тек у време када се ради у малињацима. Посетили смо и планинарски дом “Шарена буква”, где нас је дочекао Милан Томић Маки који већ дуги низ година ту живи самотњачки и води рачуна о објекту лозничких планинара. Одатле стижемо до репетитора на Мачковом камену, планини која, као и цела Борања, одише историјом, дешавањима у Првом светском рату на шта подсећају километри прокопаних ровова који и после сто година нису засути. Следећи је Чавчић, а са места Присека се види Романија у даљини, Власеница и тако даље.

- Овај локалитет ми је најдражи јер се са ливада шири поглед на све стране и тешко је остати равнодушан на таквом месту и пред таквом природом. Нажалост, и заселак Дубраве је опустео. Више нема никога - прича Спасојевић.

После више од три сата вожње спуштамо се у Доњу Трешњицу, долином реке Борање до засеока Скакавац, одакле се поново пењемо уз Петровиће и преко Шаиновца и Смајиног шора крећемо ка центру Радаља, нашој почетној станици.

Брда која лече

- Прошли смо само делић планине и нетакнуте природе. Ето, на локалитету Лађа у Доњој Трешњици неколико дана пре виђен је медвед који је уништио неколико кошница гостећи се. Као ловочувар, пратим на овом делу и неколико вукова, а шакала већ има доста. Поред овога звериња, шуме су богате срнећом дивљачи, дивљим свињама, зечевима, лисицама, кунама. Израђено је неколико ловачких кућа а ове шуме су рај и за сакупљаче гљива и лековитих трава. Прешли смо више од 70 километара шумских путева којима, неискусни би помислили, није могуће провести ауто. Истина, мрежа шумских путева толико је густа да је без искусног водича немогуће проћи ову стазу, а могло би се направити још неколико рута, ништа мање дугих и ништа мање лепих. Преклапање са овом коју смо ми прешли, било би минимално - објашњава Мићић и додаје да би целодневна тура подразумевала свраћање у неколико старачких домаћинстава, да се поседи и разговара јер, сва та села пуна су фолклора, прича о аутентичним људима, догађајима и локалитетима.

Не треба заборавити да ова брда и лече, а на надморским висинама између 550 и непуних хиљаду метара биљни и животињски свет бујају. На сваком кораку су извори и потоци са којих може да се пије вода јер су у нетакнутој природи. И то смо пробали.

- Таква је наша западна Србија. Лепа. Нема је лепше. Иако је ускоро напуштам, због породичних и пословних обавеза, не умем да објасним људима зашто ми је управо најтеже да оставим ова брда. Могу једино да им покажем - искрен је Предраг Спасојевић, иначе и учитељ доњотрешњичке школе.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

КОЗЈАЧАНИН ВИДОЈЕ ОБРАДОВИЋ У ПОБЕДНИЧКОМ ТИМУ НА “ЕУРОБОТУ” - Будућност је већ ту

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито најмлађих. Колона кочија, фијакера, запрежних кола... којима су управљали учесници прве лозничке ''Фијакеријаде'' продефиловала је од пијаце у Клупцима до центра града, прошла кружним током и поред гимназије па окренула назад на полазну тачку на којој је приређен пригодан програм.

Међу кочијашима они са дугогодишњим искуством, али и знатно млађи, попут Вука Стефановића који није из Тршића, већ из Руњана. Овај једанаестогодишњак одмалена воли коње, а има и добар разлог за то.

– Коњи су лепи, мирни и племенити, зато их волим. Лепо ми је и када возим кочије, а најчешћи путници су моји родитељи и рођаци. Ово су нам нове кочије, први пут смо са њима на некој фијакеријади, а раније смо имали друге, мање лепе. Коњима никада нећу престати да се бавим и жеља ми је да једног дана имам ергелу са доста коња – каже Вук, ученик клубачке ОШ ''Доситеј Обрадовић''.

У његову кочију упрегнута је кобила Ема, а крај ње је једноипомесечна ждребица истог имена. Вук каже да постоји добар разлог за то.

– Мала личи на оца па смо јој онда дали име по мајци, да бар нешто њено има. Послушна је и често се играм са њом – објашњава Вук.

Параду коња, кочија и кочијаша задовољно посматра пензионер Драган Николић (66) из Пасковца. Он је некада гајио коње, а онда их је преузео његов син Жарко Николић Жућо. Тренутно је у Жарковој штали десет коња, а Драган му је последње, каже,  предао пре седам, осам година. Коње воли, али не може више да се ''бори'' с њима, ипак, воли да посећује фијакеријаде и штрапаријаде широм Србије и БиХ и каже да му је драго што је сада и у Лозници приређена ова парада фијакера.

Прву лозничку ''Фијакеријаду'' организовао је Милан Тадић који посећује сличне манифестације у окружењу па је решио да приреди једну и у Лозници.

- Хтео сам да узвратим гостопримство људима на чије сам фијакеријаде ишао и нас десетак љубитеља коња и фијакера приредило је овај догађај. Стигли су ту људи из окружења, Шапца, Ваљева... има двадесетак фијакера, зависи ко је могао доћи. Приредили смо и леп програм, фолклор из Брадића, сешћемо мало, дружити се, поделити пехаре, продефиловати градом – рекао је Тадић посматрајући куда су све пристигли учесници склонили коње од упеклог сунца пред дефиле.

Подршку првој ''Фијакеријади'' пружила је Туристичка организација града Лознице, а директорица Снежана Перић каже да је један од њихових најважнијих задатака и јесте подршка иницијативама удружења грађана и појединаца.

– Туристи и траже аутентичне манифестације које чувају традицију и обичаје и наше је да их промовишемо. Ово лето се у Лозници разликује од других и верујем да туристи уживају. Бројне су велике манифестације одржане и тек ће бити, а на њих се надовезују ситнији догађаји и мање манифестације. Богатство наше понуде је у томе што у кругу од неколико километара гости могу да виде и доживе много тога интересантног. Одлично сарађујемо и са суседним општинама које су такође дале све од себе да ово лето у Подрињу буде незаборавно – каже Перићева.

Док се на ражњу окретао бик, пажњу гостију привлачили су расни коњи, али и занимљиве запреге. Право из Париза, судећи по таблицама, стигао је жути фијакер из којег излази фијакериста са каубојским шеширом. Лозничанин Стојан Ранковић каже да су му коњи љубав из детињства и да их је поседовао и раније, у зависности од тога колико је имао времена да се њима бави.

– Штета је имати коње, а не тренирати их, не користити и пуштати да се истрче. Соко и Газа су млади коњи, један има две године, а други 16 месеци. Кочија је лознички производ, направио ју је један мој друг, а таблица је стигла из Париза баш за њу. Волим моторе и свуда путујем на њима па сам таблицу купио у престоници Француске јер је то европска земља у којој су коњи најзаступљенији – каже Ранковић.

Какве везе имају  љубав према коњима и моторима и како их је спојио Стојан нема проблема да објасни.

– Мој мотор има 125 коња, кочије два, али све то има своје и обоје доноси уживање. Мотори имају много коња, али немају душу, а коњи је имају. Са њима можеш да причаш – каже Стојан.

Н. Т.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

КАКО СУ ЛОЗНИЧКИ МАЛЦИ ГЕНИЈАЛЦИ ОСТВАРИЛИ УСПЕХ НА ОЛИМПИЈАДИ У МЕНТАЛНОЈ АРИТМЕТИЦИ - Бројеви су брзи, Теа и Матеја бржи

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

У ДОЊОЈ БОРИНИ - Оживели стогодишњу воденицу

Мештани се удружили и обновили воденицу која је тридесет година била закоровљена и запуштена. Свако ко жели може овде самлети брашно бесплатно, а поред поточаре  уређен је и кутак за дружење

Три деценије је, иако се налази поред пута, стајала оронула, закоровљена и угашена. Тридесет лета је мировао њен воденични камен, чекао да на њега падне пшенично или кукурузно зрно и дочекао да се то догоди минулог викенда. Од прошле суботе Лепеничка воденица поточара, названа по истоименом сокаку у Доњој Борини, поново меље, окреће се воденични точак, оживела је старица захваљујући мештанима који су одлучили да је време да учине нешто за њу, али и за себе.

Окупили се мештани поред обновљене воденице, приредили сеоско славље, направили тик до ње и настрешницу, кутак за дружење, нарочито угодан у врелим данима поред Боринске реке. Иницијатор обнове је Милисав Деспотовић, председник Савета МЗ Доња Борина, који каже да је воденица стара више од сто година и да су је обновили уз подршку локалне самоуправе, мештана, људи добре воље.

- Некада је овде било 15 до 20 воденица, а данас две, једна на врху села и ова коју смо сада оспособили. Ван употребе је била неких тридесет година, зарасла у коров, оронула, пропала, па смо јесенас решили да променимо стање. Она има један камен који је непромењен од њене изградње као и конструкција. Радили смо нека три месеца, променили трули кров, а уместо некадашњег дрвеног, које је иструлило, направили метално коло, уредили простор око воденице и ево је сада поново меље. Укључило се доста људи и успели смо да урадимо што смо желели - прича Деспотовић док показује како ради мала воденица.

Ако меље за људску исхрану, проју или качамак, то је пет, шест килограма брашна на сат, а ако је  јарма за стоку, за исто време самеље десетак килограма, све зависи од крупноће брашна, ако ситније меље, онда то дуже траје. Он каже да данас нема толико кукуруза, а и да се углавном меље брашно за проју и качамак, односно за људску употребу. Воденица, објашњава, нема класичног воденичара, већ то раде, по потреби, три старија човека из села који то умеју.

- Ово није приватна воденица нити се овде нешто наплаћује. Свако из нашег, суседних села, било одакле да дође, може овде да самеље, ништа не кошта и брашно не продајемо. Ко жели може нешто да остави тек да има од чега воденица да буде одржавана. Ово смо урадили и да наши млади знају шта је и како ради воденица. Неки дан је овде учитељица доводила децу и било им је занимљиво да све то виде. Ово ће бити и место где могу мештани, млади и стари, да се окупе. Најважније је да нас је обнова воденице поново окупила, да се дружимо, сарађујемо, то је важно и да она сад изгледа како треба - каже Деспотовић.

Планирају да обнова не буде крај него да поред воденице ураде потпорни зид, можда и неку мању брану и направе место где се мештани могу лети и окупати. Можда би пример Доње Борине могли следити и у другим селима јер сигурно свуда има нешто што је временом запуштено, а могло би се уз мало труда оживети и ставити у функцију или бар бити место за дружење.

Воденица меље, река тече, а мештани су задовољни што су показали и себи и другима да је тачно да слога кућу, овога пута, воденицу, гради.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

КОЗЈАЧАНИН ВИДОЈЕ ОБРАДОВИЋ У ПОБЕДНИЧКОМ ТИМУ НА “ЕУРОБОТУ” - Будућност је већ ту

У НЕДЕЉУ У КЛУПЦИМА ХУМАНИТАРНИ ТУРНИР ЗА МАЛУ КРИСТИНУ - Има места и за твој тим

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

август 17, 2019 1263

НАШИ СМО - Лорелај

Требало ми је времена да по повратку са одмора пронађем примерак “Лозничког недељника” и да се лично уверим у оно што сам чула - да је ауторка рубрике “Погледи и мишљења” Драгана Глишић упоредила “поједине медије” (који ли су) са нацистима. Да не препричавам,…
авг 10, 2019 550

НАШИ СМО - Тротоар

Последњих година у Лозници, верујем и у многим другим градовима, све теже је “бити” тротоар. То парче градског имања, уштинуто од саобраћајног друма, уместо да буде украс уређене улице, издигнуто пар центиметара од коловоза од којег се отиру гуме аутомобила и других превозних средстава, постало је…
авг 03, 2019 502

НАШИ СМО - Посматрач

У петак, када овај текст буде пред вама, већ ће бити много тога јасније у вези са изненадним сусретом власти и опозиције који се догодио у уторак на Факултету политичких наука у организацији веома утицајног Фонда за отворено друштво. Али, како се данас чини, док се састанак није ни охладио, биће да…
јул 27, 2019 1125

НАШИ СМО - Без репризе

Дошла нека гадна времена, свако мисли да може свачим да се бави, паметује, држи лекције. Злонамерни у свакоме и свему виде, злу намеру, лопови мисле да сви краду, лажови да сви лажу, преваранти да сви варају, па онда брзоплето реагују. Прво кажу хоп па скоче. Понесе их улога самозваних заштитника…
јул 20, 2019 820

НАШИ СМО - Болест

Две речи које се увек невољно изговарају, које уносе немир и неспокој, бригу и страх, свакако су болест и болница. Самим тим што асоцирају на нешто лоше, непријатно, нажалост, често и на смрт, имају оптерећујућу тежину, боју, па чак и карактеристичан мирис. Не верујем да има оних који и на помен…

Репортажа

авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…
авг 03, 2019

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

Варљиво лето 2019. показало је своју ћудљивост и данас (3. август) када је 14. регату…
јул 30, 2019

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

Необични дефиле прошао је данас улицама Лознице и привукао пажњу пролазника, нарочито…
јул 02, 2019

ЈУБИЛАРНИ ДАНИ МЕЂАША - Десетлеће чувања традиције

Једна од најпопуларнијих крупањских манифестација ''Дани међаша'' одржана је јубиларни,…
јул 01, 2019

КАКО СУ ЛОЗНИЧКИ МАЛЦИ ГЕНИЈАЛЦИ ОСТВАРИЛИ УСПЕХ НА ОЛИМПИЈАДИ У МЕНТАЛНОЈ АРИТМЕТИЦИ - Бројеви су брзи, Теа и Матеја бржи

Деветогодишњаци из Лознице Матеја Перић и Теа Марковић остварили велики успех - освојили…
јун 30, 2019

ЛОЗНИЧАНИН АКСЕНТИЈЕ ИВАНОВИЋ - С музиком од Лознице до Беча

Аксентије Ивановић, бивши ђак генерације лозничке музичке школе, после завршене средње у…
јун 23, 2019

ПЛАНИНОМ БОРАЊОМ - Нестварна лепота западне Србије

 - Већином су то старачка домаћинства и управо ту планинари могу да помогну организовањем…
јун 19, 2019

У ДОЊОЈ БОРИНИ - Оживели стогодишњу воденицу

Мештани се удружили и обновили воденицу која је тридесет година била закоровљена и…

 

ЛН видео

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"