fbpx

У ДОЊОЈ БОРИНИ - Оживели стогодишњу воденицу

Мештани се удружили и обновили воденицу која је тридесет година била закоровљена и запуштена. Свако ко жели може овде самлети брашно бесплатно, а поред поточаре  уређен је и кутак за дружење

Три деценије је, иако се налази поред пута, стајала оронула, закоровљена и угашена. Тридесет лета је мировао њен воденични камен, чекао да на њега падне пшенично или кукурузно зрно и дочекао да се то догоди минулог викенда. Од прошле суботе Лепеничка воденица поточара, названа по истоименом сокаку у Доњој Борини, поново меље, окреће се воденични точак, оживела је старица захваљујући мештанима који су одлучили да је време да учине нешто за њу, али и за себе.

Окупили се мештани поред обновљене воденице, приредили сеоско славље, направили тик до ње и настрешницу, кутак за дружење, нарочито угодан у врелим данима поред Боринске реке. Иницијатор обнове је Милисав Деспотовић, председник Савета МЗ Доња Борина, који каже да је воденица стара више од сто година и да су је обновили уз подршку локалне самоуправе, мештана, људи добре воље.

- Некада је овде било 15 до 20 воденица, а данас две, једна на врху села и ова коју смо сада оспособили. Ван употребе је била неких тридесет година, зарасла у коров, оронула, пропала, па смо јесенас решили да променимо стање. Она има један камен који је непромењен од њене изградње као и конструкција. Радили смо нека три месеца, променили трули кров, а уместо некадашњег дрвеног, које је иструлило, направили метално коло, уредили простор око воденице и ево је сада поново меље. Укључило се доста људи и успели смо да урадимо што смо желели - прича Деспотовић док показује како ради мала воденица.

Ако меље за људску исхрану, проју или качамак, то је пет, шест килограма брашна на сат, а ако је  јарма за стоку, за исто време самеље десетак килограма, све зависи од крупноће брашна, ако ситније меље, онда то дуже траје. Он каже да данас нема толико кукуруза, а и да се углавном меље брашно за проју и качамак, односно за људску употребу. Воденица, објашњава, нема класичног воденичара, већ то раде, по потреби, три старија човека из села који то умеју.

- Ово није приватна воденица нити се овде нешто наплаћује. Свако из нашег, суседних села, било одакле да дође, може овде да самеље, ништа не кошта и брашно не продајемо. Ко жели може нешто да остави тек да има од чега воденица да буде одржавана. Ово смо урадили и да наши млади знају шта је и како ради воденица. Неки дан је овде учитељица доводила децу и било им је занимљиво да све то виде. Ово ће бити и место где могу мештани, млади и стари, да се окупе. Најважније је да нас је обнова воденице поново окупила, да се дружимо, сарађујемо, то је важно и да она сад изгледа како треба - каже Деспотовић.

Планирају да обнова не буде крај него да поред воденице ураде потпорни зид, можда и неку мању брану и направе место где се мештани могу лети и окупати. Можда би пример Доње Борине могли следити и у другим селима јер сигурно свуда има нешто што је временом запуштено, а могло би се уз мало труда оживети и ставити у функцију или бар бити место за дружење.

Воденица меље, река тече, а мештани су задовољни што су показали и себи и другима да је тачно да слога кућу, овога пута, воденицу, гради.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

КОЗЈАЧАНИН ВИДОЈЕ ОБРАДОВИЋ У ПОБЕДНИЧКОМ ТИМУ НА “ЕУРОБОТУ” - Будућност је већ ту

У НЕДЕЉУ У КЛУПЦИМА ХУМАНИТАРНИ ТУРНИР ЗА МАЛУ КРИСТИНУ - Има места и за твој тим

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

МАРКО ВЕСЕЛИНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ - Самоуки мајстор за ножеве

Средњошколац Марко Веселиновић урадио је више од 200 ножева различитих димензија и намена, самоук је, а сваки наредни је и другачији и бољи од претходног. Потребни су му електрична пећ за термичку обраду челика и машина за брушење како би могао да ради још боље, а планира да отвори фирму

Свој први нож направио је пре пет година, што не би било нешто посебно да тада није био још основац, а до данас, када је ученик трећег разреда  електротехничког смера у Техничкој школи, Марко Веселиновић урадио их је више од 200  различитих димензија и намена. Потпуно је самоук, каже овај момак, који је информације “купио'” на интернету и све проверавао у пракси откривајући начине да сваки наредни нож буде бољи од претходног.

Ради у кућној радионици намењеној за винкловање мотора и поправке алата, где је направио свој кутак у коме сирови комади челика постају ножеви које одлукује склад између изгледа и функционалности.

- Нико се у мојој породици пре мене није бавио прављењем ножева. Као мали сам волео да бацам ножеве и гађам дрво у дворишту. Међутим, после пар бацања они би пуцали и када сам их  поломио неколико, решио сам да направим нож који не може да пукне. Узео сам сечиво од косачице и полако урадио први нож. После сам кроз рад учио, поправљао грешке и научио да правим ножеве, комплетне од сечива до дршке. Нож није оружје, већ алат. Радим их у разним димензијама, али да су употребљиви и трајни, користимо их у нашој кући, практично имају неограничен рок трајања тако да мом ножу нема “смрти”. Ножеви које правим углавном су за боравак у природи, најчешће ловачки, за оне који иду на камповање, или риболов и свакодневну употребу - прича млади ножар који, поред  ковања, прављења сечива, машинства, конструисања машина, познаје основе електромотора и елетронике у ширем смислу.

Према његовим речима, овај посао тражи стрпљење, прецизност, креативност, а најпотребније је познавати термичку обраду челика, грејање, каљење, па механичку обраду, брушење и ковање.

- Најтежа је термичка обрада, подесити температуру, ковање на 900 до 1.000 степени, а каљење око 800 степени. Цео процес за један нож траје десетак сати, можда и мало више, зависи од компликованости израде. Мени се обраћају они којима треба добар, јак нож у који могу да се уздају, да знају да их неће издати. Можда је чак најмање мојих ножева отишло код људи из Лознице, углавном су стигли свуда, широм Србије, највише у Београд, али и у иностранство.  У Лозници не знам да још неко ово ради, а у Србији знам људе који се баве овим занатом и што се тиче ножарства доста смо јаки, имамо много добрих мајстора - каже Марко.

Због обавеза у школи, ножеве углавном ради викендом, а када постане пунолетан, планира да отвори фирму. Потребни су му електрична пећ за термичку обраду челика, а и машина за брушење. Због тога се пријавио на такмичење “Нескафе 3 у 1 генерација 2019”, а уколико освоји 2.019 евра, новац би уложио у опрему како би поправио услове рада, али и израде. Каже да је најнапорније ковање, а проблем је и прашина које има при изради па би и то смањила боља опрема у радионици. Млади мајстор каже да се стално усавршава и да никада не уради два идентична ножа.

- Желео бих да напредујем што више, а можда ми то омогући ово такмичење. Било би лепо да ме суграђани подрже јер је мало оних, а посебно младих, који желе да се баве неким занатом, а ово је и занат и уметност, да нож буде употребљив, сигуран, али и лепо дизајниран - каже Веселиновић који је буквално сам савладао један нимало лак занат.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НОВЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ И ОБРАЗОВАЊЕ – Књига и таблет могу заједно

СОШИХАН ХИДЕРАХУ ИШИ У ЛОЗНИЦИ - Увод у светски семинар

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НА ГОДИШЊИЦУ СМРТИ СИНАНА САКИЋА - Загонетка грамофонске плоче

Прве јунске суботе навршило се годину дана од смрти Синана Сакића, једног од најпопуларнијих интерпретатора народне музике на просторима бивше Југославије који је сахрањен у родној Лозници на муслиманском гробљу. На годишњицу његове смрти, крај уређеног простора око гроба, затекли смо цвеће али и једну грамофонску плочу из најплодоноснијих дана популарног певача. Издржала је сунце, кишу, снег, ветар и уместо споменика, који још увек није подигнут, указује на вечну кућу човека који је важио за једног од најемотивнијих певача.

Занимљива је прича о тој грамофонској плочи. Дан пре сахране донео ју је човек који се представио као велики поштовалац Синанове музике.

- Нико није знао ко је тај човек, а он је више од 24 сата провео у дворишту Сакића, где су многи долазили да изјаве саучешће, и није се померао. Држао је у загрљају ту грамофонску плочу и после сахране је само пришао и оставио је на мезару. Ето, плоча је преживела све временске прилике, баш као и Синанове песме, које ће још дуго трајати - каже Зане Шаулић, близак рођак Синана Сакића.

И људи који одржавају муслиманско гробље кажу да ретко прође дан а да неко не дође на гроб покојног певача. Неко остави цвет, а неки се само кратко задрже да му одају почаст.

- На сцени је провео четири деценије и био један од најтиражнијих певача. Плоче и касете, као и концерти били су распродавани уз минималну рекламу, а волели су га подједнако у Београду. Шапцу, Сарајева или Мостару. Сви који га знају, памтиће га по доброти, а у музичке висине га је винуо Властимир Мркоњић, спикер и водитељ некадашњег Радио Подриња, где је Синан доносио вруће снимке из студија, који су постајали хитови и пре званичног објављивања - сећа се Владан Даниловић, пријатељ покојног певача.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОСЛЕ ГОДИНУ И ПО ДАНА ОД ПОБЕДЕ У ’'ЗГИБ ЗОНИ’' – Награда, најзад, у Лозници

ОД 12. ДО 16. ЈУНА – Програми за Дан града

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне, штрудле, ишлери, краставчићи, ајвари, љуте папричице и остале лепоте српског кулинарства, однедавно се могу купити у срцу Најробија, главног града Кеније. Српске ђаконије понудила је купцима Лозничанка Јасмина Пејановић, која од 2000. године живи на афричком континенту

 Како се може постати одличан амбасадор своје земље, а да при том ниси члан државне дипломатије, врхунски спортиста или познати музичар, показала је Лозничанка Јасмина Пејановић, по професији просветни радник, која са породицом већ скоро две десеније живи у Африци. Пошто није могла наћи посао у струци, бавила се различитим стварима, највише хуманитарним радом, али је однедавно одлучила да све своје кулинарске вештине искористи и почне да припрема српску храну, коју је понудила купцима на тржници у Најробију, главном граду Кеније, где живи последњих девет година.

- У Африку смо дошли 2000. године у децембру. Живели смо десет година у Уганди, у Кампали, а сад смо већ девет година у Кенији, у Најробију. Још за време боравка у Кампали, учланила сам се у Интернационалну организацију жена (IWO) и учествовала у хуманитарном раду који је био базиран на помоћи деци и женама Уганде. Водила сам клуб у којем смо кували, пекли колаче и то продавали, а сакупљени новац смо делили као помоћ угроженим породицама - почиње своју причу Јасмина Пејановић.

Живот у Африци је, каже, другачији него у Европи и Србији па човек мора да научи да импровизује јер неке навике из завичаја не може наставити и многе ствари нису доступне.

- Тако је и са храном. Иако овде има свежег поврћа током целе године, српска душа, навикла на зимницу, вапи за њом, па сам тако прво почела да киселим купус, правим ајвар, пинџур, краставчиће, а онда да припремам и остале српске деликатесе. Прво за нас у кући, а онда и за пријатеље, који су били одушевљени и све што им даш, у сласт поједу. Пошто славимо Светог Ђорђа, ја потом почех да спремам и ситне колаче, па торте, пите, слатке и слане, а гости увек презадовољни и изненађени јер оно што свака домаћица код нас у Србији зна да спреми, овде је просто непојмљиво - објашњава Лозничанка у чијим ђаконијама годинама уживају Африканци, али и други који долазе на овај континент због посла.

Идеја да све ово мало и комерцијализује одавно је присутна. али, како каже, тек сада је коначно одлучила и да је реализује. Недалеко од куће у којој живи са супругом Младеном и ћерком Недом налази се “Фармерс маркет”, где се продају органски производи. Наша земљакиња се мало распитала о томе и за пар дана добила тезгу за продају својих производа. Дочекали су је купци раширених руку, свидела им се њена идеја и производи који су другачији од онога што се на тржишту до тада могло наћи. Занимљив је био сусрет са Бугарком која је застала испред тезге и рекла да јој је много тога познатог, али да јој није јасно ко такву храну прави у Кенији. Обрадовала се када је чула де је то дело руку “комшинице” из Србије. Тако сада  у срцу Најробија, преко пола света од Лознице, сваког петка, суботе и недеље стоје на тезги наше, односно Јасминине ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне, штрудле, ишлери, краставчићи, ајвари, љуте папричице и остале лепоте српског кулинарства.

О повратку

Пејановићи не планирају повратак у Србију за још неколико година, до Младенове пензије. Неда, иако је дошла у Африку са седам месеци, ту је одрасла, научила језик и стекла другаре, више воли Србију и зато планира да дође у Београд због факултета. Јасмина додаје да им, поред свега, недостају родбина и пријатељи, и зато долазе кући сваке године.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ЕНГЛЕЗ СЕ ПОКРСТИО У ТРШИЋКОЈ ЦРКВИ - Брендон је сада Бранко

Брендон Вочерс (50), инструктор борилачких вештина из Енглеске, од прошле недеље је православац и зове се Бранко. Он је из околине Бристола, дошао је у Тршић како би се покрстио по обичајима православне вере и, како каже, то је учинио по сопственој вољи јер је тек доласком у Србију у потпуности спознао хришћанство. Чин крштења обављен је по православним обичајима у Цркви арханђела Михаила на саборишту у присуству пријатеља, свештеника и кумова Дивне и Душка Ђурића из Лознице који су и одабрали име.

- Родитељ сам петоро деце, имам и четворо унучади из претходног брака и за њих сам јако везан. Први пут сам дошао у Србију пре годину дана захваљујући Марији, жени с којом планирам нови живот и венчање, такође по православним обичајима овде у Тршићу, селу које сам заволео при првом доласку. У Србији су људи пријатни, гостољубиви и то говорим  и међу пријатељима у држави у којој сам рођен - каже Бранко, донедавно Брендон.

Објашњава да је имао свесрдну помоћ и подршку свештеника Веселина Стефановског, којем се првом и обратио када је пожелео да приступи православљу.

- Када је први пут дошао у Србију, одушевио се лепотом природе, али и нашом духовношћу. Пошто није имао духовно искуство, уз тешко одрастање у Енглеској, где данас има своје школе борилачких вештина, пожелео је да приступи Српској православној цркви. Имао је површно сазнање о нашој вери и када смо први пут разговарали на ту тему рекао сам му да мора бити стрпљив, да се подробно упозна с православљем и да тек онда донесе коначну одлуку. То му се додатно допало и схватио је моју поруку. Данас, на празник Светог цара Константина и царице Јелене причестио се и тако је чин његовог  крштења испуњен у потпуности. У перспективи је и његово пресељење у Лозницу или Тршић - прича свештеник Стефановски.

Брендон-Бранко ће због овабеза према деци и послу којим се бави још неко време живети на релацијеи Србија-Енглеска. Један од његова два посла је да подржава и помаже људима с менталним проблемима.

- То ме спречава да се одмах преселим у Србију. Иначе, моја супруга је професор француског језика у Крупњу и због ње сам и дошао овде. Ту сам пронашао потпуни мир и зато намеравам да једног дана овде дођем да живим - искрен је наш саговорник.

С.П.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НА УТАКМИЦИ У КОРЕНИТИ - Млада на центру, сватови у публици

КОЗЈАЧАНИН ВИДОЈЕ ОБРАДОВИЋ У ПОБЕДНИЧКОМ ТИМУ НА “ЕУРОБОТУ” - Будућност је већ ту

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре нешто више од седам деценија, ишло на вишегодишњу робију. То са републиком је шала, нећемо да се осамостаљујемо, али хоћемо да будемо једна од најсређенијих месних заједница на територији  Лознице, каже Јовић, једини председник МЗ Трбушница у овом веку 

Код школе у Трбушници стоји натпис Република Трбушница, он је и на дресовима локалног фудбалског клуба Гучево као и на згради у којој су клупске просторије. Већ неко време често се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре нешто више од седам деценија робијало и све негде до почетка последње деценије прошлога века о њој се није јавно говорило.

Миодраг Јовић, председник МЗ Трбушница од 2000. године, каже да се млађе генерације шале на тај рачун док је код старијих који памте прве послератне године још увек присутна нелагодност када се то помене.

- Све до почетка деведесетих о томе се није гласно говорило и тек тада је кренула прича о Републици Трбушници. Ставили смо натпис у селу, на дресове, идемо на регату под тим именом, али то некада није било уопште безазлено помињати. Како сам чуо после Другог светског рата  је постојала организација “Бели орао” која је тражила повратак краља и монархију, и то у време Тита, за шта је баш требало имати петљу. Чланови те организације су похватани 1949. и заглавили су робију, неки на Голом отоку, други у Пожаревцу. Наводно су тражили и отцепљење , углавном та прича се неславно завршила, али је остало сећање да су били веома озбиљни, па чак саставили и владу са министарствима. Нејасно је како је после дошло до помињања републике, можда је то било више у духу нових времена од монархије, углавном, многи нас већ годинама зову и републиканци и по тој причи о Републици Трбушници смо познати - објашњава Јовић.

Мештанин Недељко Петровић прича да је тада међу ухапшенима био и његов отац  Будимир који није био члан организације, али се кретао у њиховом друштву.

- Осуђен је на пет година,  одлежао је четири, најпре у Лозници, а онда у Пожаревцу. У тој организацији је било и младих, школованих људи, мој отац је отишао на робију јер је, како су причали, са њима хтео да руши тадашњи систем. Било их је двадесетак, а суђење је кажу било јавно у Лозници - каже он који је у то време био дете.  

Међу ухапшенима је био и Драгољуб Петровић, каже његов син Слободан, и додаје да су били похватани и неки људи ван Трбушнице.

- Мој отац је сакупљао новац за обнову порушене цркве у Бањи Ковиљачи и тај новац ишао је у Манастир Чокешина. Он није знао да новац није намењен за цркву него да у ствари иде тој организацији и касније је ухапшен и осуђен на шест година, али је одлежао у затвору три - каже Слободан.

Идеја о повратку краља је пропала, а касније је остало сећање да су Трбушчани били против тадашње државе, па је прича зачињења идејом о отцепљењу, а онда је додата и република која никако не иде заједно са краљем.  Све у свему Трбушница је испред имена села незванично додала и оно Република и та прича живи већ неколико последњих деценија. Ова МЗ има више од три хиљаде мештана и Јовић истиче да су много тога урадили минулих година, а посебно прошле. Реновиран је кров на сеоској школи, урађена нисконапонска мрежа према Гучеву, уређено много сокака, и асфалтиран пут кроз село од Градилишта до Гучева.

- То са републиком је шала, нећемо да се осамостаљујемо, али хоћемо да напредујемо и будемо једна од најсређенијих месних заједница на територији Лознице и на томе ћемо и даље радити - каже Јовић, једини председник МЗ Трбушница у 21. веку. 

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НА УТАКМИЦИ У КОРЕНИТИ - Млада на центру, сватови у публици

 

Младенци Јован и Данијела улепшали почетак  утакмице Слога и Хајдук у Коренити, а почетни ударац извела млада у венчаници. На утакмицу свратили сви сватови право са венчања

Ко се те недеље затекао на фудбалском игралишту у Коренити где су се састали домаћа Слога и Хајдук, присуствовао је несвакидашњој сцени. Пред почетак утакмице овде су свратили сватови Јована и Данијеле Мајсторовић, а онда је млада, у венчаници, и црвеним ципелама на штиклама, извела почетни ударац. Све то су младенци обавили у дресовима Слоге, са њиховим именима на леђима, које им је поклонио клуб, а онда су фудбалери заиграли на трави, а сватови на свадбеном весељу.

Неколико дана касније младожења Јован за ЛН прича откуд венчаница на центру и сватови у публици, што се овде никада раније није догодило. Према његовим речима, пошто су закључили грађански брак, отишли су у Манастир Троношу на црквено венчање, а онда одатле право на фудбалско игралиште.

- Играо сам за Слогу и спонтано су моји саиграчи и секретар клуба Дарко Митровић предложили да то урадимо, а наишли смо на подршку судија и играча Хајдука. Пошто сам носио број 13, поклонили су нам дресове са тим бројем које је моја супруга обукла преко венчанице, а ја преко кошуље са све краватом и онда је она врло вешто извела почетни ударац. Сви сватови су свратили на игралиште и било је баш лепо. Награђени смо аплаузом, а мени је било драго да покажем приврженост свом клубу. Неко је то све најављивао преко разгласа па је било баш необично - прича Јован који је, иначе, играо на позицији нападача.

Он још игра фудбал, али не тако често као пре. Завршио је Богословију и сада је у Манастиру Троноша на испомоћи. Данијела, каже он, не прати спорт, нити гледа фудбалске утакмице, али је из љубави према њему неколико минута била “фудбалерка”.

- Прави ми друштво кад гледам утакмице код куће, али не прати фудбал. Међутим, морамо бар једном отићи да одгледамо Слогу, па можда заволи најважнију споредну ствар на свету и постане навијач. Осетила је бар мало атмосферу на терену - каже уз осмех овај младић који је имао оригиналну свадбу.

Иначе, он није желео да имају младеначку торту и сви су се чудили како ће то бити свадба без младеначке торте.

- Сазнао сам да та торта кошта неких петнаестак хиљада динара и решио да тај новац проследимо Дому за децу у Бањи Ковиљачи, а они ће га искористи да набављају памперс пелене, лекове, шта им је већ потребно. Међутим, породица и неки чланови фамилије су без мог знања направили торту на три спрата тако да није весеље прошло без тог детаља. Добро се добрим враћа и надам се да ће још неко поступити слично као ми - каже Јован за ЛН, а Данијела се сложила са оним што је он рекао и није имала коментара на свој “фудбалски наступ”. 

Углавном, Коренита је видела што до сада није, младу на центру терена, у венчаници и клупском дресу, а Јован каже да данима после тога стижу позитивни коментари на њихов несвакидашњи потез.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

МЕЂУОПШТИНСКА ЛИГА „ЈАДАР“: ПОДЕЛА БОДОВА У ДЕРБИЈУ У ЛЕШНИЦИ - Видојевици титула – Милану Орлићу бараж (ВИДЕО)

КОЗЈАЧАНИН ВИДОЈЕ ОБРАДОВИЋ У ПОБЕДНИЧКОМ ТИМУ НА “ЕУРОБОТУ” - Будућност је већ ту

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за електронске системе, где се усавршава као учесник важних пројеката. По завршетку студија жели да заврши мастер и докторске студије у иностранству, да стекне искуство и потом се врати у Србију да доприноси својој земљи. Како каже, једино имамо оно што нам је у глави и зато је потребно непрекидно усавршавање

Да би се стигло до циља и остварио се сан, потребни су упорност и вредан рад, потврђује Никола Рашевић (22), младић који је прве кораке начинио у Великом Селу, а данас се као студент четврте године новосадског Факултета техничких наука (ФТН) налази у Европској организацији за нуклеарна истраживања (ЦЕРН) на граници Швајцарске и Француске. Никола је у ЦЕРН-у почео да ради у октобру, а остаће тамо 14 месеци, све до краја ове године. То, међутим, не значи да ће направити паузу на факултету, отишао је као студент и тај статус у пуном значењу мора да задржи па ће упоредо припремати и полагати испите на ФТН.

Рад као мерило

Наука је Николу привукла доста рано па је као ученик Гимназије ''Вук Караџић'' три године био учесник семинара за електронику у Петници, што му је, каже, много значило у каснијем школовању, али и сада.

– У Петници смо лети боравили двадесетак дана и морали да осмислимо пројекат, спроведемо га у току лета и напишемо рад на ту тему. Често се деси да не бираш сам, већ добијеш тему и онда имаш библиотеку, интернет и рок у којем треба да завршиш све. То није као у школи, имаш књигу, научиш па одговараш, тамо те баце у ватру. Ја сам у првом разреду добио интеграле, а то се учи тек у четвртом гимназије, нисам их ни видео дотад, али сам морао да се снађем. Они могу да те наведу, али неће да ти дају одговор. Не траже ни да измислиш ''топлу воду'', већ да научиш да размишљаш, истражујеш и проналазиш решења. То искуство много вреди – каже Рашевић.

И када се пријавио за рад у ЦЕРН-у, у биографији су значајно место имала и истраживања из Петнице, а Никола каже да је за студенте услов да су завршили трећу годину студија, а остало је све на основу радне биографије. Процедура је обимна, а досадашњи рад је најважније мерило за пријем. Он је на пет страна описао пројекте на којима је радио до данас одговарајући на бројна питања у пријави и каже да тамо немају времена да некога годину дана уче како се ради да би га после ангажовали, већ им требају они који знају да раде, а време у ЦЕРНУ-у користе да унапреде своја знања.

Рашевић ради у Департману за електронске системе ЦЕРН-а који обезбеђује електронику за рад свих тамошњих инструмената. Иначе, сваки департман има свој сектор за електронику као техничку подршку, али Николин обухвата све и надзире целокупну електронику.

– Спољни смо играчи, али без нас ништа не би радило – каже са осмехом и додаје да је ангажован на два пројекта и експеримента. – Мени је фасцинантно то што имам прилику да радим нешто овакво и питање је да ли ћу икада бити поново у прилици да радим на овом нивоу изван ЦЕРН-а. Овде се налази највећи акцелератор честица на свету и, иако акцелератори постоје и на другим местима, овај даје највеће могућности, више енергије, већи број судара честица по јединици времена и помера границе до којих се нешто може истражити. На местима где се сударају честице постоје сензори који мере шта се дешава, какве су енергије, које су последице... Наш тим развија електронику на коју се постављају сензори који се уграђују у детекторе – објашњава Никола.

Рашевић је најмлађи у департману, а део је шесточланог тима који има још једног студента. Иначе, од стотинак људи који раде на том спрату, припадници исте нације могу се набројати на прсте. Људи се не деле по боји, вери, националности, цене се само рад и успех.

– Откако сам сазнао да постоји, мени је рад у ЦЕРН-у био жеља и сањао сам да дођем да видим како то изгледа овде. За мене је ово било место на којем не раде обичини смртници, већ само богом дани људи, а до друге године ФТН нисам ни знао да може да се пријави за рад овде. То сам чуо од друга који је радио у ЦЕРН-у, допало ми се оно што ми је испричао, посетио сам га и одушевио се виђеним, био сам опчињен и порасла ми је жеља да се пријавим. Сада видим да је ово нормално место, јако занимљиво за рад, пружа могућност за напредак и људи су нормални – каже Никола.

О томе колико се разликују услови за рад тамо и овде Никола јасно каже да ЦЕРН није место за поређење. За истраживања је потребан новац и то су улагања без очекивања за поврат, а наша привреда још није толико развијена и нисмо толико богати да бисмо могли много улагати. Ипак, Рашевић каже да, иако препреке постоје, има и начина да се заобиђу. Србија сада, као пуноправна чланица Организације, има могућност да користи све ресурсе и из наше земље може да се конкурише за учешће у било ком овдашњем пројекту.

– Проблем је то што се код нас доста ради теоријски јер немамо средстава се практични рад па се раде симулације на рачунарима. То јесте битно и без тога се не може ићи у физичку реализацију, али зато има доста међународних пројеката за које се може конкурисати – каже Рашевић.

Допринети својој земљи

Доста младих, не само из Србије, већ са целог Балкана, планира одлазак на Запад сматрајући да код куће нема будућности. Никола, којем су се врата посла у иностранству прилично отворила, размишља сасвим другачије. По завршетку основних студија планира да конкурише за мастер и потом докторске студије у иностранству, а после и да остане тамо неко време, али не на једном месту, већ да упозна начин рада и на Западу и у Русији и Кини, а онда и да се врати у Србију и примени стечено знање и искуство.

– Прво бих волео да видим како то изгледа јер овде има доста добрих ствари које ми не прихватамо и не користимо. Хтео бих да видим како то изгледа на делу па да покушам да применим и код нас. Не волим када чујем да неко каже ''Шта ми је Србија дала'', поражавајуће је да млади који су примали стипендије кажу да немају ништа од тога што уче овде и хоће да оду на Запад јер мисле да тамо цветају руже. Ја примам државну стипендију и награду Града Лознице и углавном сам у Новом Саду живео од тога тако да осећам моралну одговорност да се вратим и доприносим мојој земљи. Све што знамо, овде смо научили и не бисмо знали без те Србије и мислим да би тако требало сви да размишљају – јасан је Никола.

Себичност је у људској природи, каже Никола, али треба мислити и на будућност. Како каже, све мање је оних који желе да остану на факултетима као асистенти јер код приватника могу више да зараде, па се обарају критеријуми.

– То тренутно може да задовољи, али ко ће нам сутра учити децу? По мом мишљењу на факултетима и у школама морају радити најквалитетнији људи јер они треба да образују следеће генерације. Ако наставимо у овом смеру за 15, 20 година неће имати ко да нам учи децу – указује Рашевић.

Његова је жеља и да оформи групу са ФТН која би радила истраживања у ЦЕРН-у и каже да треба искористити могућности и вратити новац који Србија улаже у Организацију, што би требало да допринесе и технолошком развоју.

Иначе, Николи живот у Швајцарској не одговара много, земља је ''превише уређена'', закони се строго поштују, а људи су отуђени. Колико год били добри међусобно пријавиће полицији чим уоче да комшија ради нешто непрописно. Он тамо живи и дружи се са Словенцима, али и са свима који говоре ''југословенске језике''.

– Нема оног нашег духа, хладни су, све је ''под конац'', иако се деси да аутобус касни. Можда тако мора, не могу и да се поштују сторги закони и да будемо људи у нашем смислу речи. Мени је, као некоме ко је одрастао у срцу Балкана, тешко да се привикнем и не бих волео да заснујем породицу тамо па да ми се деца осећају Швајцарцима, а не Балканцима – јасан је Никола.

Савет младима

– Небитно је у каквој смо ситуацији, поштоваће нас само на основу онога што имамо у глави и само на основу тога можемо живети. Зато треба да се унапређујемо не само у научном смислу, не само ускостручно, већ што шире можемо да бисмо били прилагодиљиви на све услове јер не знамо шта нас сутра чека – каже Никола.

Уверен је да ако неко каже да је нешто немогуће, значи да је одустао и пре него што је покушао па поручује да не треба кретати од става да се неће остварити.

– Увек се као први проблем појави финансирање, али сам видео да се, ако се тема представи на прави начин, може наћи неко коме ће се свидети и ко је спреман да помогне. Они који планирају научну каријеру морају да се унапређују и изван факултета. Факултет није последњи на лествици, неопходан је као основа, али мора се уложити доста времена у ваннаставне активности и истраживања. Нису битне све десетке, разлика између осам и десет није у знању, већ у начину на који се оно презентује професору. Ми који смо се борили и радили да дођемо на ЦЕРН доказ смо да је могуће, ако се хоће – поручује Рашевић.

Н. Трифуновић

 Фото: Приватна архива саговорника

 

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НАШИ СМО - (Не)моћ

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

КОЗЈАЧАНИН ВИДОЈЕ ОБРАДОВИЋ У ПОБЕДНИЧКОМ ТИМУ НА “ЕУРОБОТУ” - Будућност је већ ту

У екипи најбољих роботичара на такмичењу “Еуробот 2019”, студената новосадског Факултета техничких наука који су победили колеге из 16 земаља, био је и Видоје Обрадовић из Козјака. Овај студент треће године микрорачунарске електронике каже да су домети роботике у овом тренутку несагледиви, али да је будућност већ стигла

Десеточлани тим студената са новосадског Факултета техничких наука однео је победу на такмичењу “Еуробот 2019”, одржаном у француском граду Ла Рош сир Јон од 30. маја до 1. јуна. Студенти из Србије, окупљени у тиму “ПМГ роботикс”, били су најбољи у јакој конкуренцији 33 екипе из 16 држава Европе, Азије, Африке и Северне Америке, а у финалу су победили тим из Русије. Члан екипе која је остварила велики успех јесте и Козјачанин Видоје Обрадовић, студент треће године микрорачунарске електронике.

- И даље нам је тешко да поверујемо да смо се пласирали на сам врх, поред увек сјајних тимова из држава које представљају светске силе, попут Русије, Француске, Велике Британије... Ово је заиста светла тачка у нашим животима. Ја сам сада први пут учествовао на овом такмичењу, а неки од чланова тима су прошле године, у оквиру друге екипе, заузели четврто место. Иначе, Србија је ове године имала три тима - каже Обрадовић за ЛН.

Видојева екипа пласирала се на “Еуробот” освојивши прво место на националном купу “Еуробот - Србија”, а, иначе, завршно надметање траје три дана, два дана квалификација и трећег дана борба за врх. Такмичење се састоји од низа сусрета екипа у којима се најпре боре за бодове, а финалног дана, у нокаут фази, за пролаз у наредни круг. Роботи су аутономни, самостално се крећу по терену и извршавају унапред програмиране активности.

Обрадовић је у победничком тиму задужен за програмирање и дебаговање електронике, а све је почело још када се у Техничкој школи у Лозници, учећи за електротехничара енергетике, заинтересовао за роботику. Није, међутим, имао услове да је практикује све до одласка на факултет. Данас је роботика све присутнија у свакодневном животу, а њено време тек долази.

- Будућност роботике у свету је, чини ми се, већ ту. Њени домети су у овом тренутку несагледиви и тек нам предстоји време у којем ћемо присуствовати новим технолошким достигнућима. Наша земља, међутим, као и у већини области, каска за светским трендовима - каже Видоје.

Ипак, и поред тога, показало се да наши студенти стичу знања која им омогућавају да буду најбољи у Европи па и у свету. Поред “ПМГ роботикса” у Ла Рошу су се надметали и наши тимови “Проботек” и “Мемристор”, у чијем саставу је био још један представник Лознице - Ђорђе Новаковић, чији је тим заузео девето место.

Видоје истиче и да је захвалан Граду Лозници који је новчано помогао његов одлазак на такмичење. Ипак, друштво би морало знатно више пажње да посвети младим стручњацима и да им, првенствено, омогући још боље услове за стицање и усавршавање знања, али и да им помогне када, представљајући Србију, одлазе на такмичења. Видојев тим путовао је до Ла Роша 48 сати аутобусом јер новца за авионске карте нису имали.

Они се због тога не жале, напор се на крају исплатио, донели су велику победу свом факултету и својој земљи, а сада се враћају обавезама које их чекају и размишљању о томе да ли и следеће године да наступе на, најпре националном, а онда и финалном “Еуроботу”. Да одбране титулу.

Н. Трифуновић

Фото: Лична архива саговорника

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

МИЛЕНИЈИ РЕЉИЋ ПРИЗНАЊЕ ПОЉСКЕ - Добила oрден за заслуге у култури

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

 

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године  давни сан, посетио је постојбину самураја - Јапан. Посета је била радно-туристичка, а мајстори јапанских борилачких вештина узвратиће је у мају када ће у Лозници одржати семинар

Никада не треба престати сањати јер нико не зна када ће се снови остварити. Нарочито они дечачки. Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, дуго је сањао о путовању у Јапан, постојбину самураја, а сан је остварио крајем прошле године када се са још пар пријатеља упутио на двонедељни пут у Земљу излазећег сунца. Боравак на далеком истоку био је изузетно садржајан и Младен оданде носи прегршт утисака који се преплићу и међусобно потискују па, како каже, не може свега ни да се сети у тренутку. Ипак, један утисак преовладава - то је сасвим други свет.

- Као да сте на другој планети. Откако смо слетели на аеродром у Токију, сви које смо срели били су изузетно љубазни, довољно је да случајно ухватите нечији поглед, одмах ће вам се наклонити и помоћи вам, ако треба. Уопште није онако како се може прочитати на интернету да су повучени и резервисани. Напротив, отворени су и топлог срца. Према свему и свима опходе се са поштовањем, на улици се поздрављају наклоном и захваљују се и за најмање ситнице, а код нас је тешко рећи хвала и за далеко крупније ствари - каже додајући да је Токио огроман град, мешавина модерног и традиционалног, повезан метроима који се крећу на неколико спратова испод земље и где на сваком од њих превоз обавља друга фирма.

Посета Јапану најмање је била туристичка, иако су уз Токио посетили још седам градова међу којима и једина два која су претрпела напад атомским оружјем - Хирошиму и Нагасаки. Младен је тренирао са јапанским мајсторима борилачких вештина, одржао је и два семинара, а положио је и за четврти дан даито рију xију-xицу у једној од најстариијих школа те вештине у Јапану и тако, каже, постао једини високорангирани мајстор ове вештине у Србији. У Јапану није обичај да се странци примају на преноћиште, а Лозничаниу су имали част да буду први који су четири дана провели у Курашикију код Хидехару Иши шихана, носиоца црног појаса девети дан у каратеу. Код овог мајстора Младен је одржао дводневни xију-xицу семинар, а видевши га како ради, Иши шихан је одлучио да буде подршка српском самурају у свету јапанских борилачких вештина. Иши шихан је госте из Србије провео целом Окајама префектуром, а након тога посетили су Хирадо и Ацуши Сода шихана који води порекло директно од самураја и високорангирани је мајстор вештина руковања јапанским мачем. Ту је Младен имао прилику и да увежбава мачевање рукујући катаном старом три века.

Сода је за госте приредио и церемонију за срећу и здравље у шинтоистичком храму, а додатни доживљај било је и то што су јој присуствовали обучени у традиционалну самурајску ношњу. Домаћини су желели да их упознају и са јапанском културом.

- Ми нисмо примећивали разлику између будистичких и шинтоистичких храмова, доста су слични, па смо често грешили понашајући се у будистичким онако како су нас научили да се понаша у шинтоистичким, али нам то нико није замерао - каже Младен.

Лозничани су посетили и доста знаменитих места, замака и музеја, од оних који чувају успомену на самураје и предмете које су они користили до музеја модерних уметности, али и паркове мира и музеје посвећене атомским нападима америчке војске на Хирошиму и Нагасаки, што је оставило нарочит утисак. Младену је посебан доживљај била и посета кући у Хираду у којој су састанке одржавали последњи самураји, по којима је снимљен и филм.

- Прошли смо и кроз све те тајне ходнике који воде до обале. Иначе, Хирадо се налази на острву на којем су се искрцали први хришћански мисионари у Јапану. Ту се хришћанска црква пробила и одатле проширила, а и радња филма “Тишина”, о протеривању хришћана, одвија се ту, баш као и радња серије “Шогун” - објашњава Буразеровић додајући да ће јапански мајстори на пролеће узвратити посету и одржати семинаре лозничким љубитељима борилачких вештина.

Утисак на Лозничанина оставило је и то што, како каже, јапански пословни људи не возе прескупа кола, не одају се луксузу и најбитније им је да су здрави, а богатство не истичу. Јапан се показао мирном и безбедном земљом у којој по Младеновој вољи није једино храна јер “од српске нема боље”.

Шинкансен

За две недеље у Јапану Лозничани су у брзим возовима званим “шинкансен” провели око 14 и по сати, али, иако је железница савршена и, како каже Младен, возови стижу тачно на време и заустављају се у милиметар тачно где треба, то не значи да је увек пријатно.

- Све то функционише савршено, у самом возу се ништа не осећа, кондуктери су изузетно љубазни и наклоне се приликом уласка у вагон и изласка, али није свеједно када видите да се шине спајају у једну на уласку у тунел и, дословно, када један воз излеће, други улеће. То је делић секунде, прецизност јесте максимална, али је за мене то, ипак, мало играње јер су животи у питању, а унутра нема појасева за везивање - присећа се Младен.

Н. Т.

 Фото: Приватна архива саговорника

ПРОЧИТАЈТЕ И...

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

 data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

јун 15, 2019 191

НАШИ СМО - Одраз

Истраживање о равноправности полова, које су студенти друге године Факултета политичких наука спровели међу студентима београдских факултета, показало је да сваки четврти студент сматра да добацивање на улици девојкама није ништа страшно, трећина сматра да је…
јун 08, 2019 381

НАШИ СМО - Аутодеструкција

У обиљу вести којима смо бомбардовани сваког дана, мени су две привукле пажњу на посебан начин. Заправо, изазвале су осећај инфериорности у мени који ће боље разумети сви који су се сусрели са Јунговом теоријом колективно несвесног. Али да спустимо лопту, ево прве - Руска Федерација блокирала је,…
јун 01, 2019 452

НАШИ СМО - Сирене

Још увек ми у глави одзвања звук “шизеле”, која се некако баш у ово време последњи пут огласила у Лозници деведесет девете, најављујући ваздушну опасност и производећи у народу нову страхоту од НАТО снага, које су нас још од марта те године засипале бомбама. Можда не бих тај тренутак ни запамтио да…
мај 25, 2019 959

НАШИ СМО - У фалшу

Можете ли да замислите да немате појма не само о именима и ликовима министара, него ни ко је премијер, а ко председник државе? Да вас није брига ко је први човек града, или општине, ко је у вашем граду коме кум, рођак, тетка, жена, љубавник, или љубавница. Да знате да ћете у болници, пред шалтером…
мај 18, 2019 844

НАШИ СМО - Бакшиш

Док сам недавно чекао на ред код фризера, од муштерије поред мене чујем причу о томе како живи на Западу, тачније у Бечу, где је стекао пензију и где је, како рече, срећан са својом супругом, мада су му и деца нашла ухлебљење у другим местима Аустрије. Исприча да је задовољан пензијом (није помињао…

Репортажа

јун 19, 2019

У ДОЊОЈ БОРИНИ - Оживели стогодишњу воденицу

Мештани се удружили и обновили воденицу која је тридесет година била закоровљена и…
јун 11, 2019

НА ГОДИШЊИЦУ СМРТИ СИНАНА САКИЋА - Загонетка грамофонске плоче

Прве јунске суботе навршило се годину дана од смрти Синана Сакића, једног од…
јун 09, 2019

ЕНГЛЕЗ СЕ ПОКРСТИО У ТРШИЋКОЈ ЦРКВИ - Брендон је сада Бранко

Брендон Вочерс (50), инструктор борилачких вештина из Енглеске, од прошле недеље је…
јун 09, 2019

НА УТАКМИЦИ У КОРЕНИТИ - Млада на центру, сватови у публици

Младенци Јован и Данијела улепшали почетак утакмице Слога и Хајдук у Коренити, а почетни…
јун 07, 2019

КОЗЈАЧАНИН ВИДОЈЕ ОБРАДОВИЋ У ПОБЕДНИЧКОМ ТИМУ НА “ЕУРОБОТУ” - Будућност је већ ту

У екипи најбољих роботичара на такмичењу “Еуробот 2019”, студената новосадског Факултета…
мај 23, 2019

МАРКО ВЕСЕЛИНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ - Самоуки мајстор за ножеве

Средњошколац Марко Веселиновић урадио је више од 200 ножева различитих димензија и…
феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…

 

ЛН видео

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"