fbpx

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов назив, као ни лековита својства која у себи има. Дрво са златном крошњом често се може видети и на фотографијама оних које их постављају на друштвеним мрежама

Кад јесен стигне у Лозницу, нема пролазника који ће прошетати Тргом Вука Караџића у самом центру града а да неће приметити стабло са огромном крошњом, необичних и дугих грана уздигнутих ка небу и прекривених златножутим лишћем. Многи застану да се фотографишу баш на овом месту како би овековечили своју шетњу “морем жутог лишћа”, али има и оних који не знају ни назив овог по много чему специфичног стабла, као ни то да је реч о живом фосилу. Име стабла са златном крошњом је гинко билоба и потиче из ере терцијера, а постојбина му је у Кини. Данас ово стабло није тако ретко и према речима Бранка Милошевића, пејзажног архитекте у КЈП “Наш дом”, све чешће се може наћи и у другим крајевима Србије. Занимљиво је то да гинко може да живи и по хиљаду година.

- Ово стабло у центру града свакако је једно од најлепших, права је атракција и природни украс. Нема података о томе како је гинко билоба стигло у Лозницу и ко га је засадио, али на основу његовог изгледа, јасно се може закључити да је реч о култивату који има гране уперене ка врху. То значи да није основна врста, која, иначе нема такав облик - објашњава Милошевић и додаје да је ово веома значајна и реликтна врста.

Изразито је лековита, дводома, има мушка и женска стабла и, према речима нашег саговорника, спада у групу голосеменица јер нема плод.

- Женска стабла дају семе са семеним омотачем који је пун танина и има јако непријатан мирис. Ипак је веома лековит и семе је укусно. Занимљиво је и то да после бомбардовања Хирошиме и Нагасакија прва стабла која су се обновила била су стабла гинка и то испред неког будистичког храма. Тачно је да гинко побољшава целокупну периферну циркулацију у организму, помаже опоравак после можданог удара, побољшава потенцију и данас се у апотекама може купити велики број препарата на тој бази. Иначе, у нашем граду је неколико оваквих стабала, има их у Бањи Ковиљачи, као и у Београду и другим градовима. Последњих година је све популарнији и више не спада у ретка стабла. Предлаже се коришћење мушких стабала да би се избегло обимно рађање семена непријатног мириса, а издваја га изразито жута боја и структура листа - детаљан је Милошевић.

Екстракт добијен из лишћа и семена ове биљке користи се у медицини, а случај је хтео да највеће од три стабла, колико их има у Лозници, расте баш у близини градске апотеке. Гинко има и друге називе, па се може пронаћи и као мандаринско дрво, дрво дедова и унука, сребрна кајсија или бело воће. Расте и до 40 метара, а постоје тврдње да је то најстарија биљка на земљи.

Лековитост

Вековима се гинко билоба користи у старој кинеској медицини, листови се скупљају у јулу, када је њихов састав богат флавиноидима, једном од активних супстанци. Морају бити осушени у току 12 сати, иначе почињу да труле. Делује и као антиоксиданс, повећава одбрамбене моћи организма и смањује холестерол и триглицериде у крви. Сматра се да флавоноиди имају антиоксидантно дејство, а да гинкоглиди (друга активна супстанца) спречавају згрушавање тромбоцита.

С. П.

 

ПРОЧИТАЈТЕ И...

У ЛИПНИЧКОМ ШОРУ - Лабудови се одомаћили у приобаљу Дрине

ОДБОЈКА: ПРВА ''Б'' ЛИГА - Банатска кошава дувала ''Лагатором''

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо - изашао је  600. број ЛН. У сусрет овом броју, одлучили смо се да посетимо Дом за старе у Тршићу “Царски конак”, и да дарујемо књиге за њихову библиотеку

Лако смо се договорили у редакцији са киме желимо да обележимо 600. број ЛН. Позвали смо Бранка Марјановића, једног од оснивача дома и питали да ли имају библиотеку и да ли су им књиге потребне.

- Имамо скромну библиотеку и желели бисмо да је обогатимо - рекао нам је поручујући да смо добро дошли.

Спаковали смо књиге у кутије и стигли у дом баш у време поподневног одмора. У Тршићу је падала киша окупана сунчевим зрацима па није кварила утисак о прелепом крајолику нити поглед на ово знаменито место које се пружало пред нама.

У дому тишина, уобичајена за то доба дана. Дочекује нас наш домаћин и кроз прозор трпезарије нам показује руинирани дом културе у којем је некада била једна од првих библиотека у Лозници. Недалеко од дома је Образовно-културни центар који би требало да постане једно од најзначајнијих места у земљи за све које привлаче друштвене науке, изучавање језика и националне културе.

Када је основан пре четири године као први приватни дом за старе у Лозници и околини, многи су били скептични према тој приватној иницијативи, међутим, показало се да има много више заинтересованих него слободних места па се већ размишља и о проширењу капацитета.

- Имамо педесет места и листу чекања, тако да смо у припремама за проширење смештајних капацитета. Једна од новина коју смо на путу да уведемо је и помоћ у кући јер има доста старих људи који живе сами, или су сами већи део дана па им је потребно да их неко посећује и помогне у обављању неопходних кућних послова - каже  Марјановић.

Док чекамо пристојно време  за сусрет са корисницима, сазнајемо да најмлађи има педесет, а најстарији 96 година. Међу њима су и два брачна пара који су одлучили да удобност свог дома замене за сигурност какву пружају оваква места која обезбеђују пристојне услове за живот и здравствену негу.

- Људи се у иностранству припремају за живот у дому, то је питање избора, не увек и нужде. Обилазећи таква места у Швајцарској, видео сам много људи који су још увек у пуној снази тако да је у плановима њихових домских активности неретко и пешачење на стазама од десетак километара. Код нас, нажалост, још увек има доста предрасуда о домском смештају  јер неки на то гледају као на напуштање или препуштање бриге о старима другима, а није тако - каже  Марјановић истичући да је трећина корисника повратника из иностранства.

На питање о друштвеном животу, Марјановић каже да им је управо најактуелнија тема организовање одласка на Вуков сабор.

- Ево, баш сад сам разговарао са нашим најстаријим корисником о томе. Такав догађај се не пропушта. Имамо организоване излете, посете разним манифестацијама, а на Дан старих обрадовали су нас ђаци тршићке школе. Дошли су, извели програм који су припремили и све нас разнежили - истиче наш саговорник док се припремамо да пређемо у дневни боравак где су нас чекали станари ове куће.

Док размењујемо поздраве најпре нам се представља  господин Радован Суботић из Руњана, учесник Сремског фронта, чије лице не одаје нити године нити ратно искуство.

- Био сам на ратиштима од Сремске Митровице до Цеља. Добро сам, добро ми је овде само слабије чујем, каже нам он истичући да воли да чита и књиге и новине.

Радивоје Николић (78) из Брњца такође воли да чита, али каже да слабије види и то нам је дало идеју за предлог да би могли као некада у отменим салонима да организују кружоке и да један чита, а остали  уживају. Међутим, господин Милан Лазаревић нас упозорава да је за такву идеју потребно да се најпре сви сложе око избора књига, али и читача.

- Није лако све то уклопити, каже уз осмех, господин Лазаревић. Он је, иначе, родом из Шепка, а годинама је радио у Белгији. Воли шах, а пошто је овде тек месец дана, још није стигао да нађе друштво за коју партију. 

Милена Ђурић из Ступнице каже да воли да чита романе исто као и њене пријатељице које је стекла у дому.

Наши саговорници имају различита животна искуства и, вероватно, различите погледе на живот, али сви се слажу да је, поред сигурности, предност живота у дому то што нико није усамљен. Свако може да нађе саговорника и особу сличних интересовања, а то је у њиховом животном добу, како кажу и најважније.

Обећали смо да ћемо се и даље трудити да обогаћујемо њихову библиотеку насловима и литературом коју желе, али, поручили смо да бисмо волели и да прочитамо нешто што би они, евентуално, пожелели да напишу и отргну од заборава.

Шест пута сто

Стоти број ЛН изашао је 12. фебруара 2010. године. Првих сто обележили смо посетом Дневном боравку “Сунце” где смо однели пригодне поклоне, провели  дан са дивним младим људима и стекли драгог пријатеља који нас и даље посећује сваког петка. Двестоти број је изашао 13. јануара 2012. године. Тог дана посетили смо најмлађе пацијенте лозничке Опште болнице и однели им ДВД плејер и брдо цртаћа да прекрате болничке дане. Тристоти број угледао је светлост дана 13. децембра 2013. године. Уз помоћ бројних дародаваца, пријатеља ЛН сакупили смо и однели у Народну кухињу више од 250 килограма разних намирница првенствено намењених за седамдесет троје најмлађих корисника, а на рачун Црвеног крста уплатили смо и прилог за куповину новогодишњих пакетића.

Две године касније, 13. новембра из штампе је изашао 400. број ЛН, а 500. број обележили смо изложбом фографија које су објављене у ЛН или се налазе у нашој архиви. Била је то прилика да се заједно са нашим читаоцима и грађанима Лознице присетимо догађаја и људи који су обележили време између 21. марта када је изашао први број ЛН и 13. октобра 2017. када је изашао 500. број.

Између нових бројева штампаног издања у марту 2017. године наша интернет страница прерасла је  у нови медиј - портал који бележи све већу посећеност и за који имамо нове идеје.

А свима вама који свих ових година  читате ЛН и на разне начине нам стављате до знања колико вам значимо, кажемо - хвалааа. Зовите нас и даље са вашим предлозима да питамо заједно и да пишемо о свим темама које су вам битне.

Портал

Пратећи трендове у медијској индустрији Лозничке новости су пре две и по године покренуле информативни портал, једини у овом крају на којем се могу пратити вести не само из Лознице него и из суседних општина - Крупња, Малог Зворника и Љубовије. Број оних који се на нашем порталу информишу о најновијим догађајима од самог почетка расте, а тренутно се на месечном нивоу отвори око 300 хиљада страна. Посебност ЛН није само у професионалном и објективном информисању, већ и у томе што су све информације објављене на порталу плод рада наших новинара јер, за разлику од других, не преузимамо туђе вести и кликове не сакупљамо “на туђем перју”.

Наша фејсбук страница ускоро ће имати 13 хиљада пратилаца, присутни смо и на твитеру, а однедавно и на инстаграму где смо за кратко време стекли готово хиљаду пратилаца. И не стајемо.

ЛН

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ОВОГ ВИКЕНДА ''ТОЧАК ЗДРАВЉА'' И ''САБОРСКО ПРЕЛО'' - Прело уз сабор

НОВИ ПРАВИЛНИЦИ ЗА ЕКСКУРЗИЈЕ - Иностранство само за матуранте

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих кућних љубимаца. Последњих пола године њихов стални гост је срна коју су као малу нашли и десила се љубав на први поглед. Сасвим случајено, како то најчешће бива, али траје и показује да човек и дивља животиња, ако се тако може назвати нешто тако љупко, могу да живе у љубави.

Према речима Драгана Васиљевића, он је са породицом - супругом Снежаном, мајком Милицом и синовима, дванаестогодишњим Тодором и шестогодишњим Урошем, пре шест месеци обилазио купину у Костајнику када су угледали лане.

Чим смо га видели одмах смо му притрчали. Било је мало, једва да је имало два килограма. Мазили смо га јер ко може томе одолети кад види такво створење. Када смо завршили посао пошли смо кући, а оно за нама. Пошто сам ловац, нисам желео да учиним нешто незаконито па сам назвао управника ловишта да питам шта да радим. Каже ми немојте да га дирате, али је за тај савет било касно кад смо је поштено измазили, па кад је то чуо, рече да је онда најбоље да га понесемо кући и отхранимо. Два месеца је било код нас, у дворишту се играло, пило само козје млеко на цуцлу из флашице, кравље није хтело да окуси, и раслоприча Васиљевић.

После два месеца, једнога дана необичног кућног љубимца није било. Таман су се Васиљевићи колективно растужили када је после три, четири дана срна дошла. Отада редовно долази свакога дана између девет и десет сати, једе, игра се, мази се са укућанима, па оде у оближњу шуму.

- Свако јутро долази тачна као сат, буде неко време па оде. Обично поново дође и око четрии сата после подне. Једе шаргарепу, паприку, кромпир, кукуруз, једе и слатко, деца дају чипс она поједе, све што јој се да, поједе. Када не затворимо добро улазна врата, сама уђе у кућу. Неки дан је ушла док смо ручали, стала поред стола и мирно јела са нама. Док је код нас, прво једе, мази се са децом, са нама као прави кућни љубимац, трчкара по дворишту, пасе, игра се и са штенетом које имамо и онда оде. Мислили смо да је мушко па смо јој дали име Рудолф, али је у питању женка и сада је зовемо Рубиприча домаћин.

Старији ловци кажу да ће срна долазити све док не буде требало да се пари, али се Васиљевићи надају да тако, ипак, неће бити. Драган каже да би баш волео да им Руби долази и када добије младунчад и да ће увек бити ту за њу. Она зна да дође и ван свог уобичајеног распореда, понекад и када се његов млађи син попне у поткровље па је дозива.

- Она вероватно кад није код нас буде у оближњој шуми, више наше куће, негде у близини па јој је лако да наврати кад хоће. Ловац сам, али мислим да више нећу ићи у лов, после овог дружења са нашом Руби има да купим штап па да се пребацим на пецањекаже уз осмех Драган који се нада да ће још дуго свакога јутра између девет и десет имати љупког госта коме се обрадују сви укућани.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И

У ЛОЗНИЧКОМ ПОЉУ – Струјомери и даље на мети

ИЗЛОЖБА У МУЗЕЈУ ЈАДРА - Представљени најстарији европски кувари

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили риболовци и мајстори у спремању рибље чорбе. Опет је на једном од најлепших места поред реке било живо и весело јер су се љубитељи природе, риболова и добре чорбе окупили на 17. узастопном Купу “Дани Дрине”. 

Сунчан први септембарски дан и добро друштво  били су довољан разлог да се окупи тридесетак такмичарских екипа у обе дисциплине, а било је и много посматрача и ‘’помагача’’ који су искористили повод да проведу дан поред Дрине. Док су се на  такмичарској стази надметали риболовци, а осим домаћих били су ту  и мајстори пецања из других места са обе стране реке, неколико метара од воде, у хладу стабала, наместило се дванаест котлића са екипама које су користиле сву вештину и ‘’тајне’’ рецепте да припреме што бољу рибљу чорбу. Пуцкетање ватре, дим, ‘ладно пиво, музика из звучника, касетофона, али и хармоника уживо, створили су одличну атмосферу.

Редован учесник дружења на Брањеву је екипа СРД “Дрина” из Јање. Њихов председник Кенад Корајчевић каже да су ранијих година били успешни у спремању рибље чорбе па су неколико пута освојили прво, друго и треће место.

- Овде смо последњих петнаест година редовно. Ми смо завршили чорбу и сада чекамо оцењивање. Надамо се награди, али је најважније да се окупљамо и дружимо са пријатељима са десне и леве обале Дрине. Нешто је мање екипа, али не знам зашто. Ово је много лепо место и свакоме ко дође потребни су само добра воља и исто такво расположење – рече он и погледа на сат колико има до проглашења победника.

Нешто даље над котлићем нагнут Миломир Ковачевић из екипе ’’Пожар гас’’.

- Све иде по плану, рибља чорба се крчка, при крају је и има довољно времена да буде лепо скувана. Имали смо једном овде трећу награду, али те награде су узгредне, битно је дружење. Овде сам скоро редовно, увек када је лепо време, и баш уживам – прича додајући дрво на ватру.

Према речима Душана Дивнића, председника МЗ Подриње из Лозничког Поља, која, иначе, и организује ово надметање, ове године учествује дванаест екипа.

- Сваке године број учесника врти се око петнаестак, плус минус две, три екипе, тако да смо задовољни. Овде су екипе из Републике Српске и Србије, људи се друже, запева се, ту је музика и сви се лепо проведу. Осим што се кува рибља чорба, баци  се и нешто на роштиљ јер се овде дође рано, а остане се готово цео дан па добро дође такав комбинација на јеловнику. Време нас је послужило и сада чекамо одлуку жирија – рекао је Дивнић.

Одлучено је да је најбољу рибљу чорбу спремила екипа “Доктори’’, друго место припало је ‘’Ђилкошима’’, обе су из Лознице, док је трећа екипа ‘’Ужице’’ из истоименог града. Зоран Опачић, председник Скупштине Општинске организације спортских риболоваца (ООСР) “Дрина” - Лозница, задовољан је бројем оних који су дошли из више места Србије, али и БиХ и Хрватске.

- Организујемо такмичење у риболову док смо оно у спремању чорбе од пре неколико година препустили МЗ “Подриње”. У пецању се такмичи 19 екипа, и од позваних само пријатељи из Лукавца нису из оправданих разлога могли да дођу. Имамо риболовце из Гуње у Хрватској, Живиница, Бановића, Жепче, Гибарца, Братунца, Сремске Митровице, Крчедина, Ваљева, Малог Зворника, Крупња, Бајине Баште и Лознице. Такмичи се 15 екипа сениора и четири сениорки, а имамо и осам пионира. Захваљујући хидроелектранама ’’Зворник’’ и ’’Перућац’’, које нам сваке године излазе у сусрет, па су тако и ове, ниво Дрине је летњи, низак, тако да су услови  одговарајући за такмичење, а риба ради - каже он.

Најбољи улов имала је малозворничка екипа КСР ‘’Дринско језеро’’, друго место припало је ООСР “Дрина“ из Лознице, а треће ‘’Мрени’’ из Живинице. Код дама су Лозничанке поделиле прва два места, најуспешнија је била екипа ООСР “Дрина“, затим КСР “Мамац“, а треће је заузео  “Клен“ из Бановића. Победник стазе је Лозничанин Владимир Пајић, са уловом од 7.050 грама, а код дама најуспешнија је била Суада Опачић, ‘’Дрина’’ – Лозница, са уловом од 3.535 грама.

 

Међу пионирима најбољи је био Матеа Милић (1.365), следио га је Матеа Крунић (1.330), а треће место заузео је Павле Ђурић (845).

 “Дане Дрине” организовала је ООСР “Дрина”, а дружење је покрај реке настављено и после такмичарског дела.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

ВРЕМЕ – Врело на измаку топлог таласа

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас (13.октобар) 22. изложбу гљива на којој је изложено мало више од 180 различитих врста пронађених на теренима Гучева, Радаљске бање, Тршића, Иверка, Цера и Троноше. Као и претходне и ова изложба је потврдила да је овај крај богат гљивама којих има и кад временски услови нису најпогоднији за њих.

Према речима Драгице Зарић, председнице овог гљиварског друштва, они сваке године унапређују свој рад,  а ове су се учланили у Миколошко гљиварски савез Србије који окупља све гљиваре и пружа им сваку могућу помоћ.

- У суботу смо ишли на терене и на овој суши, оваквом времену када су гљиве велика реткост, сакупили више од 180 врста данас изложених у холу Дома културе ''Александар Саша Петровић'', а сви посетиоци могу не само да их виде него и да од наших чланова добију корисне информације. Овим је потврђено да је изложба у Бањи Ковиљачи увек водећа по броју гљива у Србији. Опстали смо упркос тешким временима и желимо да напредујемо, образујемо нове кадрове, приволимо младе да нам приђу, да се заинтересују за гљиварство – рекла је она.

Осим изложбе посетиоци су данас могли присуствовати и стручним предавањима која су одржали професор Милан Матавуљ, са Природно–математичког факултета из Новог Сада, и Светозар Рувидић, члан и један од оснивача Гљиварског друштва“Љубомир Вуксановић Барле”.

- Био сам 40 година професор и предавао  микробиологију. Одушевљен сам оваквим манифестацијама, а овде се то ради са пуно ентузијазма и врло озбиљно. Кад видите оволики број нађених и детерминисаних гљива значи да је велики труд иза тога. Честитам локалним гљиварима што су се толико потрудили да ово приближе ширем аудиторијуму, а пре свега деци која треба да имају знања о гљивама, како да их заштите и како да живе са њима. Држим предавање о еколошком аспекту гљива у природи, о гљивама као чистачима природе, а оне су апсолутно незамењив део у кружењу материје у природи – казао је Матавуљ.

Рувидић, који је говорио о сличности и различитости гљива, каже да их у Бањи увек има много и зато што они знају где да их траже. Од нађених гљива истакао је примерак ледењаче која расте на букви, а извајана је као букет цвета, и нагласио да су овакви скупови важни јер окупљају гљиваре, а гости Ковиљаче данас су миколози из Београда, Новог Сада, Крупња, Сремске Митровице, Пожаревца... Иначе, Рувидић поносно каже да је он кумовао имену ''гљиваш'', гулашу од више врста гљива који се већ традиционално спрема за посетиоце изложе. На изложби је била и Биљана Филиповић, члан Градског већа, која је рекла да Град Лозница дуги низ година подржава ову манифестацију и заједно са Туристичком организацијом града учествује у њеној организацији.

- Циљ је окупљање гљиварских удружења како би разменила искуства и грађанима пренела шта су гљиве, које су јестиве, које нису. Гљиву гледамо и као храну, као лек и као пречистача природе. Лозница ће и убудуће стајати иза ове и сличних манифестације јер је циљ да се озбиљно подрже сва грађанска удружења и удружења цивилног сектора, како  из културе тако и овог образовног дела, и да грађани имају користи од свега тога – казала је она.

Осим гљива посетиоцу су на више штандова могли да виде изложене разне рукотворине, домаће сокове, зимницу, мед и остале производе из лозничког краја. Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” једно је од најстаријих у Србији, старија су само Миколошко друштво Србије и ваљевско друштво ''Дивчибаре'', а ова изложба већ годинама је, без обзира на временске услове, једна од најуспешнијих у земљи.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

МРЕЖА МУЗЕЈА У ТРШИЋУ - Заједничке изложбе с музејима из БиХ

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а окупио је дванаест младих волонтера из Француске, Белорусије, Шпаније, Мексика, Чешке, Словачке и Србије. Они ће до 25. августа уређивати делове Тршића, корито Жеравије и обележити линије и обојити голове на терену Вукове спомен-школе, али и поставити хранилице за дивљач и птице. Како каже Бојан Лучић, координатор Омладинског центра, учесници кампа који је у претходне две године добио највише оцене Младих истраживача Србије и Министарства омладине и спорта, посетиће и Лозницу и Гучево где ће, такође, помоћи у чишћењу смећа.

– Поред главних активности, желимо да организујемо и заједничку акцију чишћења са ''Треш херојима'' тако да обухватимо више оних који се баве заштитом животне средине, да им омогућимо да се упознају, друже, али и да при том урадимо нешто од користи нашој заједници. Овај камп би требало и да скрене пажњу мештанима Тршића, али и свима нама, да је Вуково родно место и Троношу Влада Србије прогласила пределом изузетних одлика, чиме се можемо поносити, али то треба да схватимо и као знак да то подручје посебно морамо чувати и штитити – каже Лучић.

Један од вођа кампа је и Ема (29) из Париза која иза себе има десетогодишње искуство у добровољном раду. први пут је на камп отишла као волонтерка у Буркину Фасо, а волонтирала је у многим земљама Европе и Азије. Више не волонтира, запослила се, али је позив да буде колидерка кампа у Тршићу, каже, оберучке прихватила.

– Драго ми је што сам се вратила, бити у волонтерском кампу за мене је нешто сасвим природно. Својевремено сам волонтирала шест месеци у Јапану, месец на Тајвану, и то су била посебна искуства, али се много тога научи и на оваквим камповима. Овде су јако млади волонтери, углавном имају око 18, 19 година и за њих је ово, свакако, велики изазов, а ја желим да им помогнем да стекну праву слику о волонтирању и да доживе своје ''откровење'' као што сам га ја у њиховим годинама доживела – прича Ема.

Она је завршила студије међународне комуникације и врло радо упознаје друге културе. Каже да је јако занимљиво и вредно искуство радити са људима који говоре другачијим језиком и упознавати њихове навике и обичаје.

– То ми се допада. Овај камп је другачији зато што је у Европи, на два сата сам од куће, а некада сам и по 14 сати путовала до кампа. Када идеш изван земље, а причаш само свој језик, а они тамо само свој, онда су то додатни изазови. ''Причала'' сам рукама. Сада говорим добро енглески, немам више језичку баријеру, тако да је сасвим другачије – каже Ема којој се допада Тршић, али и људи коју су њу и остале учеснике кампа, како каже, топло дочекали.

Са друге обале Атлантског океана стигла је Мирјам (18), студенткиња маркетинга из Мексика. Први пут је у Европи коју, каже, много воли. Са енглеским се још мучи па на шпанском каже да је Тршић ''муј бонито, муј транкило''.

Из равног Баната у тршићка брда дошла је Јелена (29) из Зрењанина. Каже да је мало закаснила са учешћем на камповима, али да јој се овај допао и ''морала'' је да се пријави.

– Екскурзија у Тршић у основној школи остала ми је у лепом сећању и решила сам да се пријавим. Старија сам од осталих учесника, али се овде, некако, та разлика брише и године нису битне. Иначе сам хиспанисткиња, бавим се феминистичким и еколошким активизмом и то што је еко-камп ме је посебно привукло. Имам прилику и да вежбам шпански и енглески дружећи се са осталим учесницима – каже ова Банаћанка.

Неуморно тршићку шуму, на месту где је пре неколико дана посечено неколико високих букава, уређује и младић са југа Француске. Габријелу се ближи 19. рођендан па је било време да се запути преко границе.

– Једном сам путовао са неким људима, тоталним незнанцима, и чуо сам да је неко од њих рекао како је Србија лепа. Помислио сам – ''Ок, зашто да не одем тамо?''. Претражио сам све кампове у Србији и одабрао овај. Колико сам досад видео, Лозница и Тршић су врло лепи. Импресиониран сам овом шумом у којој је, и док је изван ње вруће, заиста пријатно. Био сам и у Београду, оставио је дубок утисак на мене јер је посебан, сасвим другачији од француских градова. Потпуно другачија концепција. Иначе, јако сам заинтересован за ћирилицу, азбуку и дошао сам овде и да научим нешто о томе – каже младић који студира машинство и жели да постане инжењер.

Лозничка Канцеларија за младе финансијски подржава камп који се одвија у оквиру пројекта чији је носилац УГ ''Светионик'' уз подршку Младих истраживача Србије, градске управе и Туристичке организације града Лознице.

Н. Т.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ОДЛУКОМ ВЛАДЕ СРБИЈЕ - Заштићено подручје Тршића и Троноше

ХИРУРГ ДР ЈЕЛЕНА ЂЕНАДИЋ - Трчи полумаратон да помогне Стојану

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе Лозничанке Јелене Гајић која је ове године са високом оценом дипломирала на Хемијском факултету у Београду и након тога уписала мастер студије на Универзитету у Женеви

Хемија је добар темељ за развој и напредак, али и за комбиновање са неким другим наукама, попут биологије и физике. Тако Лозничанка Јелена Гајић (23) објашњава зашто се одлучила да студира хемију. Да се по добијању дипломе у Београду упути у Женеву на мастер студије пресудило је то што је улога хемије у настанку лекова и начину њиховог деловања у организму  тема једног од мастер програма тамошњег универзитета, али и поље Јелениног истраживачког рада.

Почевши од седмог разреда основне школе, када се први пут сусрела са хемијом, интересовање за ову науку је стално расло.

- Хемија ми  је од самог почетка била лака и разумљива па тако и занимљива. За то је умногоме  заслужан и наставник Живорад Тошић, сада у пензији, који је сваку лекцију повезивао са нечим из живота и тиме нам показивао како је хемија све око нас - каже Јелена.        

У средњој школи Гајићева је започела рад у Истраживачкој станици ,,Петница", одлазила је тамо као ученица, а током студија постала је и сарадница. У Петници је написала и извела један истраживачки рад, а похађала је и курс из молекуларне биологије на Институту за нуклеарне науке у Винчи.   

- Рад са менторима доста је инспиративан и плодан и захваљујући томе научила сам много више него што се учи у средњој школи. То ми је много помогло и касније на факултету - истиче Јелена.   

Осим што је била посвећена учењу, била је увек и физички активна, а бавила се и волонтерским радом, што јој је донело много познанстава и лепих успомена. Како каже, добра организација је кључ за усклађивање школских обавеза са слободним активностима.

Јелена је учествовала и на међународним такмичењима. Пре четири године била је на такмичењу из експерименталне хемије у Базелу, а прошле године била је чланица тима који је представљао Србију на био-кампу у Љубљани. Радили су на студији случаја на одређену тему из области фармације, победили и након тога отишли у Минхен и посетили једну од водећих фармацеутских компанија у свету.

Гајићева је била ђак генерације Средње школе “Свети Сава”, примала је државну стипендију и градску награду, а као успешна ученица и студенткиња позивана је и на одговарајуће свечаности у Палату Србије и Бели двор, што је доживљавала као знак да се њен труд цени.

- Подршка увек значи, као и чињеница да је твој труд и успех уочен и награђен. Значили су ми разумевање и подршка професора, пријатеља и породице. То је нешто што ми је давало снаге да не посустанем - каже Јелена.

Будући да је тек недавно стигла у Женеву, утисци се још увек нису слегли, али очекивања и планови за даљи рад, свакако, постоје.        

- Очекујем да ћу стећи доста знања из области у којој желим да се специјализујем и да ћу радити са великим стручњацима у добро опремљеним лабораторијама. Што се тиче планова за даље, још увек не могу о томе да говорим сасвим јасно, али, свакако, планирам да упишем и докторске студије - каже Гајићева.            

Младима који се тек одлучују којим ће путем да крену као и онима који су одабрали свој позив Јелена поручује да буду упорни, не одустају на првој препреци и да се окруже позитивним људима јер је пут до успеха дуг и захтева много труда и времена, али доноси и велико задовољство.

Кристина Драгићевић

Фото: Лична архива саговорнице

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

КОЗЈАЧАНИН ВИДОЈЕ ОБРАДОВИЋ У ПОБЕДНИЧКОМ ТИМУ НА “ЕУРОБОТУ” - Будућност је већ ту

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује пример који се у Лозници догодио у протеклих месец дана. Пас Чупко пронашао је тек излеглог ћука, о томе сигнализирао својим власницима, који су потом успели да спасу малу птицу, сачувају је од сигурне смрти и оспособе је за први лет

Ћук, који је одмах од својих спасилаца добио име Муња, нађен је 9. јула, после велике олује, на бетону у парку иза градске библиотеке. Нањушио га је, током редовне шетње, пас познат као Чупко Синдикалац, својевремено одведен у азил као агресива, a којег је потом удомила Лозничанка Моника Ерић.

- Да, ми смо спасли Чупка, а он Муњу, тако то, ваљда, иде. Ћук још није имао ниједну перушку и ходао је само уназад. Нисмо знали шта да чинимо, уследило је распитивање, учење, звање у помоћ разних друштава за заштиту птица, сова, свих редом. Научили смо да ћукови једу пилећу џигерицу и млевену јунетину (ха, није ни Муња наиван), воле купње, али преживљавају само ако су добри ловци, а то је значило да му треба донети жив плен - прича Моника Ерић о својим првим искуствима у дружењу са малом совом.

Није било нимало пријатно, каже она, али требало је Муњу оспособити за живот и да се врати својој породици. Комшије су се такође ангажовале па су сви куповали црве и глисте, хватали скакавце и доносили их Муњи на трпезу.

- Мали је прилично трапав, гледа у то нешто што се мрда, а онда скочи на црва и буквално га одува, па се онда чуди где је црв побегао. Пошто птице брзо расту и овај момак се пред нашим очима претворио у озбиљну грабљивицу, али, као такав, мора да научи и да лети. Сачекали смо прво перје, назирала су се и крила, али, махао је јадничак и само правио промају - објашњава детаљно, мало и кроз шалу Муњина спаситељка додајући да је тих дана највише личио на онај аутић за децу, који се натегне уназад и пусти.

У почетку је само скакао, са пода на сто, са стола на вентилатор, а одатле на прозор. Дању спава, а наћу лудује, прича наша саговорница и каже да Муња често улеће у чинију с водом, која му замењује базен и ту прави хаос. Чучне неколико пута, а онда јуриша и прска цео стан. Вентилатор му је место за сушење јер та конструкција прија његовим канџама.

- Саветовали су нас стручни људи јер Муња је законом заштићена врста и не сме се држати у стану, да га не припитомимо превише јер неће желети да оде, а селица је и још мало треба да пакује кофере за Африку. Међутим, колико год се трудили, он се припитомио сам. Слеће на рамена и главе свих који му се нађу на путу. Обожава тенис, стане на сто и прати меч, све док не заспи. Зна и да тресне на стомак тада. Не знамо да ли птице тако спавају или он то учи од нас. Реагује на гласове и прилази да види шта се дешава. Када се деси да “нестане”, пошто се трудимо да што дуже буде пуштен, како би вежбао крила, онда је на прозору, у капуљачи дуксерице или на кревету, ушушкан међу јастуке. Често се питамо да ли је он стварно птица? Ето, код нас је месец дана - каже Ерићева.

Износили су га у међувремену напоље јер им је речено да тако треба. Муња је скочио на дрво, али није умео да слети. Кашљао је, а такав звук испушта када је гладан, махао је крилима и на свој начин дозивао у помоћ. Његови пријатељи - људи, морали су да се пењу на дрво по њега. У центру за заштиту сова су им објаснили да је ћук дупљар и да не може тек тако да се врати. Умро би од глади на тој грани јер је мали да полети до своје дупље, да лови и да преживи. Рекли су да га морају чувати барем месец дана, пре него му пожеле срећан први лет. То су и урадили, каже Ерићева и додаје да у наредних неколико дана планирају да пусте Муњу у нови свет. Признаје да су га много заволели, да им је помало тужно што ће се растати, али да схватају да и њему треба слободно небо и породица, а да су му они пружили само малу “помоћ пријатеља”.

- Када се као сасвим одрастао врати из Африке, наш прозор му је увек отворен, може свратити на ручак. Његове гримасе су за филм, толико је некада смешан. Тепали смо му Миле, Маслачак, Мећава (пошто једе као велики), али стасао је у праву момчину и зато остаје Муња и желимо да тако крстари небом - поручује Ерићева.

С. Пајић

Фото: Лична архива саговорника

ПРОЧИТАЈТЕ И...

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу својим суграђанима након што су оком камера, које су снимале финални меч одбојкашица Србије у Анкари, у више наврата “ухваћени” како поносно држе српску заставу и здушно навијају за свој тим. На застави је писало - Лозница, па су сви они који су гледали пренос финала из Турске видели и тачно знали одакле су стигли ватрени навијачи да оснаже светске и европске првакиње током одличне, али неизвесне игре против домаћина.

- Ми смо стигли у Анкару на осмину финала тако да смо у неколико наврата били на малим екранима, као једни од укупно десетак Срба који навијају за своју репрезентацију. Моја сестра живи у Анкари и још у јануару смо испланирали одлазак код ње баш у време Европског првенства - каже Радосав Ивановић.

Са супругом је гледао четири утамице нашег  тима и каже да је до полуфинала Србију бодрило тек неколико људи из српске амбасаде у Турској.

- После полуфинала стигао је аутобус са педесетак наших навијача које је организовао Одбојкашки савез Србије. Они су били смештени у посебном боксу а супруга и ја смо на финалној утакмици били одмах испод ложе, међу неколико хиљада Турака. Понели смо нашу заставу са натписом Лознице, коју нам је позајмио кум. Иначе, ту заставу је он носио прошле године на Светско првенство у фудбалу у Русију. Није нам било пријатно, али ни једног тренутка нисмо доживели никакву непријатност. Та утакмица је нешто што је тешко речима описати. У хали је било десетак хиљада турских навијача и не више од 60 наших. Од буке се није чуло ништа, али кад год је било прилике, из свег гласа смо узвикивали СРБИЈА! Турски спикер је често покретао навијаче одређеним стиховима и сваки пут када би питао ко је шампион, поред хиљада људи који узвикну ТУРСКА, нас двоје смо грмели СРБИЈА! Глас је издавао, али га нисмо штедели - прича наш саговорник.

Каже да прати спорт цео живот, али да није очекивао да током одбојкашке утакмице може бити тако врела атмосфера. У петом сету, сећа се, помислио је да ће изгубити свест, исцрпљен навијањем али и због напете ситуације на терену. Крај су ипак дочекали насмејани и срећни, а после утакмице сишли у први ред и радовали се заједно са нашим одбојкашицама и целим тимом. Тај тренутак је овековечен и фотографијама, а посебно им је драга заједничка са најбољом одбојкашицом првенства Тијаном Бошковић.

- Она је поносно шетала с пехаром у руци и пришла да се фотографишемо. Тада нам је честитала као да смо и ми били с њима на терену. Поносно смо носили наше дресове и заставу, узвукивали име Србије, представили свој град, али и доживели нешто што ћемо дуго памтити. Додатно нас је обрадовала пажња наших Лозничана, који нас препознају и прилазе да честитају на нашој “”храбрости” - кажу Ивановићи.

С. П.

Фото: Лична архива саговорника

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ФУТСАЛ – Лозница напада врх

ДРУГА ЛИГА ЗА ЖЕНЕ ''ЗАПАД'' – Историја на чекању

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала становник Јадранске Лешнице. Лако сам се привикла на Србију јер су људи свуда исти, само им је боја коже другачија 

Због љубави се ради свашта, мењају се планови, навике, одлуке, а понекад и континенти. Тако је Марија због љубави са Бошком Марковићем живот у родној  Екваторијалној Гвинеји заменила  за адресу у Јадранској Лешници. Пре три године постала је стални становник села, а њен супруг  је  због посла и даље у њеној Гвинеји.

Марија је, како каже на врло добром српском језику, супруга упознала пре 12 година, забављали су се четири, а онда је он питао да му буде жена и осам година су у браку.

- Прво смо живели тамо, а овде долазили на одмор. Онда смо  се договорили да са децом дођем у Србију како би она научила језик и упознала се са овдашњом културом и животом. Сада смо ми овде, а он због посла тамо, али се захваљујући новим технологијама чујемо и видимо свакога дана. Он сваке године долази на одмор, а и ја сам пре неколико месеци била у завичају. Први пут сам овде дошла сама и било ми је необично као и свакоме када стигне негде где није раније долазио. Осим што сам из далека још сам и црнкиња, али то уопште није била сметња. Бошкови су ме одмах лепо прихватили као и ја њих и ето ме у Србији - прича снајка из Африке.  

У завичају има мајку, оца,  а она је најстарија од седморо браће и сестара. Када је саопштила родитељима да одлази у Србију, нису били одушевљени, рекли су да је то “много далеко”, али су поштовали њену одлуку и само им је било важно да “све буде добро”. Марија је дошла са три ћерке, петогодишњом Марином, Марицом која је завршила четврти  и Теслом која  на јесен креће у седми разред. Деца су се одлично уклопила, добри су ђаци и говоре српски.

- Дружим се са комшилуком, прихватила сам овдашње обичаје и навике. Радим све што и свака домаћица, кувам, сређујем кућу, двориште, имам башту, домаће животиње. Спремам сва јела, колаче, торте, храна је иста, само се овде  спрема на други начин и користе се другачији зачини. Сарму сам пробала у Гвинеји пошто су је спремали Срби којих је тамо пуно, а овде сам научила да је савијам. Не могу да спремам овде неке специјалитете из завичаја јер немам одговарајуће зачине, али сам правила колач од банана и свима се свидео. Лако сам се привикла на Србију јер су људи свуда исти, само им је боја коже другачија  - каже  Марија и уз широк осмех открива да ће на јесен породица бити увећана за још једног члана.

Много је јој се свиђа лознички крај, обишла је одавно Тршић, Бању Ковиљачу, Гучево, снег јој није био новина, али пре доласка у Србију није тако дуго била окружена њиме. За Србију је знала из историје и њен град Малабо је каже, као наш Београд, само што се налази на обали Атланског океана.

За њу је пуна речи хвале њена свекрва Слободанка која каже да је “веома задовољна снајом”.

- Она је баш добра, добра је радница, права домаћица. Има и свињче и пиле, башту, њиве, све ради. Мој отац је говорио да се по дворишту види каква је домаћица, како је у дворишту тако је у кући, а код ње је све на свом месту. Све зна да спреми, одлично одржава кућу и брине се о деци.  Да јој није лепо, не би она овде остала - каже она поносно.

Док одрасли разговарају, девојчице се смешкају, а најстарија каже да је у почетку било незгодно због језика, али га је брзо савладала и сад јој је “баш лепо”. Има “много другова и другарица”, а највише у школи воли географију и историју. Марија је променила окружење, земљу, све због њеног Бошка, а живот је уредио да је тренутно он у њеној, а она у његовој домовини. Даљину “преваре” свакодневним разговорима преко интернета и чекају када ће Бошко доћи на одмор да поново сви буду на окупу.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ - Пловити се мора

ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

Колумна

новембар 30, 2019 181

НАШИ СМО - Шпијуноманија

Да којим случајем Душан Ковачевић почетком осамдесетих година није написао драму “Балкански шпијун”, која је 1984. добила и филмски облик, свакако би данас, после три и по деценије имао материјала за читав серијал. Толико врућих прича са сличном темом могле…
нов 23, 2019 861

НАШИ СМО - Наши и ваши

За нас кажу да смо међу државама са најстаријим становништвом. Што се тиче година, вероватно, што се тиче зрелости, негде смо, чини ми се, на нивоу тинејџера кога разбија пубертет. Толико незрелости, нетрпељивости, искључивости, неспремности на уважавање туђег мишљења и става тешко да где има. Као…
нов 16, 2019 661

НАШИ СМО - Ципеле

Јована Вуковић, активисткиња организације “Једнакост”, рекла је гостујући на ТВ Н1 да би нападачи на И. В. у једној београдској пицерији уместо затворске казне требало да буду “кажњени” обавезом тромесечног волонтирања у некој ЛГБТ организацији, где би свакодневно сретали ЛГБТ особе и имали прилику…
нов 09, 2019 831

НАШИ СМО - Дипломе

У последње време кружи прича (не само у нашем граду, па не само ни у нашој држави, већ и у комшијским) да у фотографске радње све чешће долазе муштерије да се фотографишу за индекс! То не би било чудно да се пред објективима фото-апарата намештају свршени средњошколци, стасали за бруцошке дане и…
нов 02, 2019 1495

НАШИ СМО - Онај горе

Во се веже за рогове, а човек за реч. Тако је некада бар било. Данас волова још има, али све мање оних које се могу везати за реч. Не могу чак ни за реченицу јер причају такве глупости да је то невероватно, речи су им љигаве, као јегуље и нема тога ко ће их везати. Послушајте каква је данас…

Репортажа

нов 24, 2019

ГИНКО У ЦЕНТРУ ЛОЗНИЦЕ - Дрво са златном крошњом

У центру Лознице налази се стабло које краси овај део града, али многи не знају ни његов…
нов 06, 2019

У БРШТИЦИ КОД КРУПЊА - Срна кућни љубимац

Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих…
окт 13, 2019

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Гљиве су чистачи природе

Гљиварско друштво “Љубомир Вуксановић Барле” из Бање Ковиљаче организовало је данас…
сеп 21, 2019

МЛАДА ЛОЗНИЧАНКА ЈЕЛЕНА ГАЈИЋ У ЖЕНЕВИ НА МАСТЕР СТУДИЈАМА - Хемија је лака, када је волиш

Труд и знање увек пронађу свој пут и буду уочени и награђени. Овоме сведочи пример младе…
сеп 15, 2019

НА ФИНАЛНОЈ УТАКМИЦИ У АНКАРИ - Лозничани бодрили наше одбојкашице

Милица и Радосав Ивановић, брачни пар из Лознице, постали су ових дана праве звезде међу…
сеп 13, 2019

ПОВОДОМ 600. БРОЈА ЛН - Књиге за најстарије читаоце

Петак је, 13. септембар, нама није баксузан дан јер данас имамо разлог да се радујемо -…
сеп 01, 2019

“ДАНИ ДРИНЕ” НА БРАЊЕВУ -  Пецање и кување рибље чорбе на плус 33

По сунчаном дану на Брањеву поред Дрине данас (1. септембар) су се поново дружили…
авг 16, 2019

МЕЂУНАРОДНИ ЕКО-КАМП ''У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ'' - Тршић треба сачувати

Трећи међународни еколошки камп ''У потрази за азбуком'' почео је јуче (15. август), а…
авг 13, 2019

ПРИЧА О МАЛОЈ СОВИ У ЉУДСКОМ ГНЕЗДУ - Ћук Муња спреман за први лет

Како изгледа потпуно заокружено хумано дело, међу људима и животињама, најбоље показује…
авг 05, 2019

МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА - Из Африке у Јадранску Лешницу

Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала…

 

ЛН видео

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"