fbpx

ОТКУП СЕКУНДАРНИХ СИРОВИНА - Цигарете скупље, а гвожђе јефтиније

Пре две деценије, када је почео да живи од продаје секундарних сировина, Иван Лукић из Петловаче могао је од продатог килограма старог гвожђа да купи паклицу цигарета и да му још остане који динар, а данас, како каже описујући свој живот као пуко преживљавање, за исту ствар мора да прода двадесет килограма. Лозница му је "берићетна", из ње се никада није вратио празног комбија

Глас из комбија, који често можемо чути у свом крају, а који нас позива да свој отпад из куће, старо гвожђе, “креке”, бојлере или радијаторе припремимо за продају, многе обрадује јер им се тада укаже прилика да се реше непотребних ствари, али и да зараде који динар. Иван Лукић из Петловаче редовно крстари лозничким крајем и често у свој комби не може да спакује све оно што му људи понуде. Познаје свако село од Мачве до Азбуковице, а и њега су многи упознали као поштеног и човека “који се не стиди што на овај начин зарађује за себе и своју породицу”.

- Већ две деценије живим од продаје секундарних сировина. Лозница ми је једно од најберићетнијих терена јер, кад нигде нема отпада, старог гвожђа, бојлера, радијатора, замрзивача или шпорета, ту га накупим довољно и тог дана знам да ћу имати од чега да зарадим. Никад ми се није десило да се вратим кући празан, увек има тога што другима не треба и што се може продати - прича наш саговорник.

Откупљује све, технику, веш-машине, фрижидере, каде, старе телевизоре, метал, алуминијум, бакар, месинг и, како тврди, све поштено плаћа. Признаје да му је најдраже када му неко нешто поклони јер му је то онда чиста зарада, али не бежи од тога да свакоме плати колико може. Чист рачун - дуга љубав, гесло је којег се придржава већ две деценије.

- Овај посао ми је омогућио да преживим протекле године, да не останем с породицом гладан и жедан. Имам четири сина, двојица већ раде, а двојица су млађи, школују се. Боримо се за живот, поштеним радом и добрим односом са људима. Све што може да избаци из куће, народ то и продаје, али некада и поклоне. Данас се многи баве овим послом и буде свега и свачега, зато је за мене љубазност на првом месту и никада се не расправљам с неким. чешће се дешава да ми узму број телефона и да позову када накупе каквог отпада, а знају да ћемо ми доћи и поштено платити - каже Иван Лукић.

Деси се и да их часте, само да им отерају крш из дворишта, али некада морају раскрчити читаво сметлиште како би дошли до парчета гвожђа.

- Многи мисле да ми ово из комбија само одвеземо на отпад и истоваримо, а није тако. Да бисмо зарадили који динар, све ово морамо код куће да разврстамо, одвојимо пластику од метала тако да се тачно зна шта се где налази. Са бојлера који смо откупили од некога ми морамо прво да скинемо лимену облогу, да је одвојимо, онда да уклонимо стаклену вуну или другу изолацију, а на крају казан да пресечемо на пола и повадимо каменац који је остао унутра. Тако се тачно зна од каквог је материјала, а исто је и са замрзивачима, фрижидерима, није нимало лако све то селектовати. У комби некада спакујемо тону, а деси се и по две тоне отпада. Од свега тога зарадимо нешто више од педесетак евра. Ако имам радника помоћника, одвојим нешто и за њега, тако да је моја зарада тридесетак евра, кад одбијем и трошкове горива. Цена гвожђа при откупу је знатно спала. Била је 22-23 динара по килограму пре двадесет година, а сад је око 14-15 динара, што је срамота. Кутија цигара је, сећам се, била 18 динара, а килограм гвожђа око 20, а сада је паклица око 300 динара. То довољно говори какав нам је данас живот - искрен је Лукић.

И поред свега, он не скида осмех с лица и не одаје утисак незадовољног човека. Каже да је задовољан све док може да ради, а зарада је, као и све друго, некада боља, а некада слабија. Битно му је да су сви у кући здрави, да имају шта да једу и обуку, а за све остало ће се већ некако снаћи.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

У „СУНЧАНОЈ РЕЦИ“ ДОДЕЉЕНА НАГРАДА - Професорка Боба - личност за понос

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

МИОДРАГ МИШКО СЈЕКЛОЋА ПОБЕДИО КОРОНУ - Знао сам - морам се борити

Само онај ко се ухватио укоштац са ковидом-19 зна како му је било, а свака прича је другачија. Ово је прича Миодрага Мишка Сјеклоће из Бање Ковиљаче, тренера РК Гучево, који се са вирусом борио од 3. јула, а месец дана касније сазнао да је, коначно, опет негативан. После свега каже да је у  животу човека потребно мало зрнаца среће, али да се мора веровати и “добро чинити па ће добро и бити”.

Почело је са температуром од око 39 Ц и чим је осетио тегобе, отишао је у Тријажни центар. Речено му је да на четири сата узима по две таблете парацетамола, да обори температуру и да обавезно дође сутра. Одмах се изоловао од укућана, а ноћ провео у борби са температуром и главобољом и вером да није ковид.

За Београд

- Нисам могао да држим главу па ме друг одвезао у Тријажни где је била гужва. Људи у чекаоници су ми помогли јер су видели да сам од свих у најтежем стању. Брзо сам примљен, можда сам био и “велика претња” јер у том стању, са 150 килограма тежине око 190 цм висине, нисам могао да стојим. Одмах рендген и велика упала оба плуна крила. Две медицинске сестре су ме одгурале на колицима до Инфективног одељења. Доктор ме је одмах прегледао и позвао санитет. За Београд. Био сам свестан шта се дешава. Јавио сам својима где ме возе и поручио да ће све бити у реду. За мање од два сата смо стигли, није било места у КБЦ “Драгиша Мишовић” па сам преусмерен у Земун. У непуних сат пријем, преглед, смештање на интензивну негу Интерног одељења. То вече сам био први пацијент у шестокреветној соби. Добио сам одмах све што је требало да се колико-толико стабилизујем, све брзо и професионално. Нису били задовољни мојим стањем и борба почиње. Пар инфузија за стабилизацију уз моје редовне терапије, дијабетичар сам на инсулину и лековима веć око 20 година. Прва ноћ никако да прође. Доктори ме редовно обилазе. Надам се да нисам позитиван, али морам чекати на резултат до прекосутра - сећа се тих дана Мишко.

Недељу дочекује са браунилама у обе руке због великог броја инфузија. Креативно предлаже да му инфузије у бојама (витамине) дају у леву руку, а безбојне у десну. Доктори нису баш задовољни. До краја дана соба је пуна, стижу бака из Земуна, пензионер из Обреновца, бивши рукометни голман као и угоститељ из Београда и пензионер из Новог Пазара.

Ипак позитиван

- Све собне колеге стигле су позитивне на ковид. Једини ја не знам на чему сам. Те недеље зовем све са којима сам био у контакту током петка. Иако сам носио маску, обавештавам их где сам и да још не знам статус. Извињавам се свима и обећавам да ћу јавити чим добијем резултате. И даље сам веровао да ћу имати среће. Стижу ми ствари од мојих, међу њима и Псалтир и Молитвеник, две мени драге књиге. Читам и храним душу. Знам да морам да се борим и да нема предаје. Само напред, нема назад. Друга ноћ у болници почиње, дужа од претходне. Инфузије, лекови, третмани. Наредног јутра доктори ми дају неку инјекцију и после пар минута устајем. Док су обишли моје цимере ја сам на ногама, а они не могу да верују. Стиже и резултат теста из Лознице. Негативан. Тегобе су престале. Вратио сам се у живот. ЦРП почиње да пада. На пријему је био преко 240. Враћам се у живот. Зовем све са којима сам био у контакту током петка да сам негативан. Ипак, не може све бити идеално. На тестирању у болници од 10. јула сам позитиван. Није ми било право. У КБЦ Земун је било око 380 пацијента, на мом шестом спрату око 110. Верујем да је могућност да не будем позитиван врло мала. Моји цимери се такође полако опорављају. Бодримо једни друге, важно је да ми се снага враћа, нема тегоба. Доктори кажу да је све под контролом и 14. јула изађох из болнице - казује овај спортиста.

Сјеклоћа (у црвеној мајици) је познати спортски радник

Наравно, обавезна је самоизолација уз прописану терапију. Санитет га враћа кући, Мишко уводи правила која ће му помоћи да све буде добро. Нема контакта са породицом која је на спрату, храну му оставе у ходнику и узме је када се удаље. Последњег јулског дана одлази на контролу у Тријажни центар, а у понедељак 3. августа, на рођендан сина Лазара, сазнаје да је негативан.

- Некада је било добро да си позитиван, сада се радујеш када ти кажу да си негативан. Шалу на страну, живот је један и треба га поштовати и живети на прави начин. Часно и поштено, а о нама нека суде  наследници. Тек када дођу невоље, запитамо се где смо грешили. Можда нисмо довољно веровали. Ако нисмо, требало би да почнемо. Захвалан сам ономе ко је проследио моју молбу на Хиландар, као и братству манастира где су молили за мене и моју породицу, као и свом медицинском особљу у Лозници и КБЦ Земун на стручности, професионалности и људскости. Њима уопште није лако, али се лавовски боре. Мислим да уз њихову стручност и нашу веру у добар исход можемо победити - каже Мишко који је у утакмици са ковидом-19 успео да победи јер предаја није ни била опција.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОШТУЈУ ПРЕТКЕ И ТРАДИЦИЈУ - До Цера пешке и у униформи

ПОДРШКА РОДИТЕЉИМА И ДЕЦИ ОБОЛЕЛОЈ ОД РАКА - “Увек са децом” и у Лозници

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

ПРИЧА О МЛИНУ ЗА КАФУ - Преживео Солунски фронт

Голготу српског народа у Првом светском рату, поред војника, официра и “обичног света”, добро је “запамтио” и један стари млин за кафу. Преживео је пут до Солуна и вратио се назад у Мачву, мало оштећен, али и даље употребљив, а потом остао у аманет наследницима као предмет који се чува с посебном пажњом. Причу нам је пренео Лозничанин Мидхат Невзатовић, чија је супруга Гордана власница старог млина који је самлео стотине килограма кафе, али и сачувао део породичне традиције.

- Млин је припадао деди моје супруге, Радомиру Раки Војиновићу из Шапца. Био је познат мајстор за тишлерај - столарију. Преживео је Велики рат и пут од Цера, преко албанских планина, до Кајмакчалана, Драча и Солунског фронта. Пошто је некако сачувао живот, са свог ратног пута у завичај се вратио с војничком торбом о рамену у којој је донео угруван и мало оштећен млин за кафу - испричао нам је наш суграђанин.

Деда Рака је касније добио три ћерке и сина, који је наставио породичну традицију са столарским занатом, а овај млин је оставио породици да га чува као најдражи и највећи поклон. Најмлађа од три ћерке поклонила га је затим својој наследници, која га је као реликвију донела са собом у Лозницу. Млин и данас може да самеље зрнца свеже пржене кафе, мирис који се тада шири непроцењив је а, како тврди наш саговорник, укус тако скуване кафе вреди много више од обичног напитка.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОЧИЊЕ ЈЕСЕН – За почетак пљускови са грмљавином

БОКС: НАКОН НАПУШТАЊА ФИНАЛА, БК ЛОЗНИЦА ОБЈАВИО САОПШТЕЊЕ – Жаљење и незадовољство

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

СТЕФАНОВИЋИ У ТАНДЕМ ВОЖЊИ - На два точка и са четири педале

Када су се први пут провозали Лозницом на бициклу “за двоје”, брачни пар Слађана и Живко Стефановић из Клубаца привлачили су пажњу пролазника, што им у почетку није било пријатно. Потом су на тандем бициклу пројездили улицама Новог Сада, који је добрим делом покривен бициклистичким стазама, и схватили да нису једини и да је вожња на два точка са четири педале далеко лепша него уобичајена “соло вожња”.

Живко Стефановић бицикл вози од малих ногу, а као озбиљнији соло возач, прве веће релације имао је 1986, после завршеног факултета. Са кумом је у почетку викендима обилазио лознички крај, Рађевину, Азбуковицу, али су имали старе бицикле које су, како каже, на већим узбрдицама више гурали него што су их возили.

- Пре пет година сам коначно успео да набавим тандем бицикл. Дуго сам га тражио, али га није било на нашем тржишту. Размишљао сам чак и да га сам направим, али то није било баш лако. Разлог за набавку бицикла за двоје била је жеља да заједно са супругом Слађаном уживам у вожњи јер није било смисла да ја зујим около, а она да седи у кући. Истина, возили смо ми појединачне бицикле, ишли до Тршића, Соко-града, али она није била баш сигуран возач на даљим релацијама па смо се определили да ипак заједно седимо на једном двоточкашу - прича наш саговорник.

Захваљујући комшији који је често одлазио у Лончаре на бувљак, успео је да дође до врло квалитетног тандем бицикла. Немачке је производње, марка “шнауф”, модел “Стразбург” и, ако је веровати интернету, произведен је највероватније 2008. године.

- Убрзо сам уградио и километар-сат, тако да он данас показује 2.700 километара, а рачунам да сам пре уградње прешао још око три стотине. Углавном је то овде у локалу, вожња до Тршића, па спуштање у Воћњак, даље до Лознице и Бање Ковиљаче, а онда назад до Клубаца. често идемо до Бање Ковиљаче и назад, а то је двадесетак километара. Возили смо до Крупња, Текериша, Драгинца, а редовне су руте до “Сунчане реке”, па преко Горње Борине и Заворја до Зајаче и Лознице. Последње две године, пошто деца студирају у Новом Саду, искористимо када је стан празан да одемо тамо. У аутомобил спакујемо бицикл и један дан се возимо по Новом Саду, а другог дана кренемо уз Фрушку гору и онда планином изнад Врдника, идемо према Беочину. На Дунаву нас чека скела, пребацимо се на другу обалу уживајући у вожњи реком, а путешествије настављамо од Футога бициклистичком стазом до Новог Сада. У тој тури превалимо 52 километра. То је стварно прелеп доживљај и уживамо више него када одемо на море - прича Стефановић и истиче да њих двоје не возе бицикл да би се тркали с неким или такмичили доказујући колико могу брзо и дуго да возе.

Они у вожњи уживају, када се заморе стану и одморе се уз кафу, сендвич или сврате у неки ресторан, неоптерећени било каквом журбом. После такве вожње, како каже наш саговорник, човек је рехабилитован јер на том путу оставља све проблеме по страни.

- Када је успон велики, не мучимо се окрећући педале већ лагано ходамо гурајући бицикл крај себе. Планирамо да сад у августу поновимо “фрушкогорску туру”. У Новом Саду је лепо возити, не привлачиш пажњу зато што си на тандему, а овде је то још увек неуобичајено. Иначе, на бициклу до сада није било никаквих кварова, одржавамо га редовно и нема проблема. Размишљамо да уградимо електрични погон, што кошта око 500 евра, али због ове ванредне ситуације то смо тренутно одложили. Вредност оваквог новог бицикла је преко хиљаду евра, а ја сам га платио око 200. Код нас их нема у понуди, могу се наћи прављени модели по Војводини а и мало је људи заинтересовано да их вози у пару са неким. Ако уградимо електромотор, проширићемо и реон кретања, до Ваљева ка Љубовији и назад до Лознице, а то је дужина од око 150 километара. То није проблем прећи у току дана као “соло” возач, али у дуету је ипак превелик залогај. До педесетак киометара дневно је подношљиво, преко тога је већ напор - објашњава Стефановић и признаје да је било заинтересованих да купе његов бицикл, али он не намерава да га продаје, као што ни аутомобил из 1988. није продао. Оно што купим за себе, каже, ретко кад би продао.

По струци је пољопривредни инжењер, агроекономиста, а вожња бицикла му је чиста љубав. Кад га питају зашто вози, он одговара да тако заборавља на све друго и да, ако си у екипи, возиш без јурњаве, то је неописива релаксација.

Ватрено крштење

Када је Живко приводио крају студије, купио је себи бицикл да би се лакше и брже кретао по Београду, а када је требало да се “заувек” врати кући, није имао где да га остави. Одлучио је да спакује преостале ствари и из престонице за Лозницу крене бициклом. Ишао је преко Обреновца, добио упалу мишића и први пут превалио толику раздаљину на два точка.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОДРШКА РОДИТЕЉИМА И ДЕЦИ ОБОЛЕЛОЈ ОД РАКА - “Увек са децом” и у Лозници

СУТРА НОВИ МАРАТОН – За Павла од Ваљева до Београда

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ПОЗДРАВ ИЗ КОСТАРИКЕ  - Јадранин - конзул и узгајивач ананаса

Авантура Станка Трифуновића (67) почела је пре четири и по деценије када је из родног Доњег Добрића и Лознице кренуо у “бели свет”, тражећи бољи живот. После Србије, прва станица била му је Француска, затим Швајцарска, где је засновао и породицу, а од пре четврт века живи и ради у Костарики, где је успешан послован човек и почасни конзул наше државе у тој латиноамеричкој земљи

Док је као двадесетогодишњак доносио неке животне одлуке, решавајући да обронке Видојевице, јурњаву по терену ФК “Младост” и чувене доњодобрићке игранке у месном дому културе замени нечим новим, Станко Трифуновић није ни слутио где ће га пут одвести нити да ће данас на другом континенту имати свој бизнис, бити цењен човек и почасни конзул Србије у Костарики. Школовао се у Лозници, где је завршио кројачки (како он каже - шнајдерски) занат, а потом у Новом Саду, где је стекао диплому Више економске школе. Младост га је вукла даље па је решио да остави Јадар и Србију, видевши будућност и перспективу у Француској, земљи моде и већих могућности за напредовање.

Од Јадра до Париза

- Из Доњег Добрића сам отишао 1975. године у Париз и од тада траје моја авантура по свету. Француска је имала својих чари, али сам после три године отишао у Швајцарску где сам се бавио текстилом и модом. Имао сам фирму која је кројила и шила ствари по мери, пре свега одела. Оженио сам се, добио децу, али када су почетком деведесетих неке ствари кренуле низбрдо у Југославији, почели ратни сукоби, са супругом сам осетио потребу да идемо даље. Европа се мењала, Југославија распала, погубио сам многе пријатеље и само сам размишљао како да одем што пре од тога. Швајцарску смо напустили 1995. године - прича Станко Трифуновић.

Одлука да иду у Костарику донета је случајно, после читања текста у швајцарским новинама који је имао наслов “Костарика - латиноамеричка Швајцарска”. Најпре је тамо отишао као туриста, да види како се живи преко океана, мало упозна земљу, о којој раније није много знао, и осетио “љубав на први поглед”.

- Супруга и ја смо са троје деце и пет кофера стигли у Костарику где нисмо имали ниједног познаника. Нисам знао ни језик, али сам желео да радим било шта, само да започнем нешто изнова. Упознао сам неке Швајцарце и Немце, распитивао се и убрзо почео да радим за швајцарску фирму која се бавила кафом и цвећем. После извесног времена преузео сам ту фирму и наставио да се бавим узгајањем и извозом - објашњава овај Јадранин који данас има своју кућу и плантаже у близини главног града Сан Хозеа.

Окружени цвећем и ананасима

Кућу окружује велики врт у којем је на стотине различитог биља, трава је као тепих, каква се користи за голф терене, а Трифуновићи уживају гледајући у палме, хибискусе, кокосове орахе, али и домаћу лозу. Српску атмосферу употпунили су изградњом печењаре и сушаре, за коју су пројекат добили из завичаја и, како каже наш саговорник, она му је посебно драга јер се око ње викендом окупљају његови пријатељи и дегустирају вруће јагњеће и прасеће печење, димљено месо или домаће вино и ракију. Станко Трифуновић на 25 хектара узгаја ананас и његови плодови путују широм планете тако да није искључена могућност да његов производ стигне и на трпезу неког Лозничанина. Костарика је земља идеалне климе и овај посао је изузетно заступљен у тој држави. На плантажама узгаја и кафу, какао, али и лимун, поморанџе и друго воће и поврће. Како каже, таква је пракса и тако је на свакој плантажи.

- Овде нема годишњих доба, само кишни и сушни период. Температура је увек иста, а на хиљаду метара надморске висине, где живимо, она је између двадесет и тридесет степени, идеално. Ананаси порасту из круне коју откинемо од плода и засадимо у земљу. Све расте. Идеално место за ананас је на око 500 метара надморске висине док се кафа сади на 800 до 1.600 метара и овде је заступљена чиста арабика. Узгајање има сличности са виноградарством, после бербе мора да се орезује јер на грани која је родила више неће рађати. На плантажи ананаса узгајам и украсно биље, а, иначе, цела Костарика има око 45 хиљада хектара под овим воћем. На један хектар се посади око 60 хиљада садница, посао је тежак и захтеван. Имам радника који брине о плантажи и он је ту стално. Привилегија је пробати свеж ананас, као када пробате парадајз из своје баште. На лицу места меримо количину шећера, мачетом се огули плод и по изгледу се може препознати квалитет. За извоз иду зеленији плодови јер морају да издрже пут до Европе, док се овде једу потпуно зрели и жути као дукат - појашњава Трифуновић.

Већ деценију почасни конзул

Захваљујући њему, од 2010. године Србија има почасног конзула у Костарики. То је захтеван и одговоран посао, како каже, као и сваки други који се схвати озбиљно. Његово је да помогне нашим љидима који се нађу у невољи, да им буде преводилац или ако им нестане пасош и нешто слично, а добру сарадњу конзулат има и са Амбасадом Србије у Мексику.

- Биро почасног конзулата је место где могу да се обрате и наши људи који овде живе и раде. Тренутно нас је између десет и петнаест Срба, али има доста туриста који долазе све више. За Србе није потребна виза, дођу, испитују земљу и неки се задрже. Туристи обавезно посећују најпознатије резервате природе у близини вулкана Аренал, где су станишта дивљих и егзотичних животиња или проучавају овдашњи фолклор. Ко једном дође, пожели то поново - поручује почасни конзул Србије у Костарики, који је био посебно интересантна личност медијима пре две године када је та држава играла против Србије на Светском првенству у фудбалу.

Трифуновић признаје да је ценио тим Костарике, али да му је срце тукло за “орлове”, и да је с поносом дочекао победничко славље крај своје печењаре после тог меча.

Корона

Везу са отаџбином Станко Трифуновић није прекидао никада, али, због раздаљине завичаја од Костарике у Србију, Лозницу и “свој Доњи Добрић” долази једном годишње. Како каже, ако за то постоје ванредни разлози, није му тешко да спакује кофере и ту раздаљину превали и чешће. Нажалост, због ковида-19, овог лета неће моћи да дође и посети фамилију и пријатеље у Јадру јер коронавируса има и у Костарики. Границе су затворене, а авионски саобраћај је отворен само за Европску унију и Канаду.

С. Пајић

Фото: Лична архива саговорника

ПРОЧИТАЈТЕ И...

РИБОЛОВЦИ ОБЕЛЕЖИЛИ ЈУБИЛЕЈ - Седамдесет година ООСР ''Дрина''

У КОРИТУ ШТИРЕ - Почели кошење траве и корова

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НАСЛЕДИО “ФИЋУ” СТАРОГ ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ - Дедовина која нема цену

Само онај ко је возио аутомобил “националне класе”, може разумети љубав према легендарном “фићи”. Још када је он наслеђена дедовина и остварење дечачке жеље да се седи за воланом и савладавју кривине на друму, онда је сасвим јасно зашто за Марка Косорића не постоје новци за које би га продао.

Марко Косорић је емотивно везан за аутомобил који је давне 1980.  купио његов деда Добривоје Грујић и зато није дозволио да стари “фића”, пропадне и заврши у старом гвожђу и на отпаду. Дуго је чекао да у саобраћајној дозволи плавог “фиће” стоји његово име и зато сада ужива у сваком пређеном километру са њим и анегдотама које су везане за аутомобил и првог власника деду Добривоја.

- Он га је купио новог у “Застава промету” у Београду пре четири деценије. То је била и најдаља релација коју је овај “фића” прешао, тај један пут од Београда до Лознице. Кад га је довезао кући, дуго није очима могао да га гледа, данима је био смркнут, није му се свиђала боја, звао га је шерпа. Хтео је белог. Зашто није купио белог? Није знао да може бирати. Али, и кера заволиш - почиње наш саговорник причу препуну шаљивих момената.

Километража

Каже да је деда прешао нешто преко 40.000 километара и да је ишао најдаље до Цикота. Остало су биле вожње до пијаце, кад се иде у госте, а највише до њиве.

- Као у сваком домаћинству, и наш “фића” је служио као полупољопривредно возило, магарац за џакове лука, купуса, јабука... Једина лакша хаварија коју је имао није била као по обичају - “Пијан возач слетео у канал”. Не. Живо свињче које се превозило за славу изашло је из џака, а џак је био у ауту. Наравно, слетели су с пута. Као и код сваког старијег власника “фиће”, пара је било донекле, али уз реченицу “Кад бих ја свима плаћао, не бих ни ово мало имао”. Тако да, не дај боже да платиш неком оно што можеш сам. Деда, иначе машин-бравар, све је сам на ауту поправљао, па чак и фарбао. Наравно, то нису били педантни “ко из фабрике” радови, већ “'ајд, може и овако, шта фали, ко ће га гледати”. Гитовало се комбинацијом тексаса од старих фармерица, уместо подлошки се бушио новчић, фарбало се четком, само да се експлоатација машине може наставити без одласка код мајстора. Претпостављам да је већина деда, власника “фића”, била као мој деда - ауто је био превозно средство, а не скупа играчка. Али наши очеви су тих 80-их година знали уживати у “фићама” својих родитеља. Ретко сретнем човека од преко 60 година без ловачких прича о својим “фићама” или “фићама” које су крали од свог оца - детаљан је поносни власник “машине” коју је возио и чувени Флојд (Драган Николић) у “Националној класи”.

Нови живот

На питање зашто га је вратио у живот, одговара да постоје два разлога. Први је сећање на дечачке дане јер, као свако мушко дете, уживао је да седи у њему, за воланом, замишљајући како га вози и савладава кривине испред себе, једва чекајући да положи вожњу.

- То је био и први ауто који сам, по дединим речима, украо, иако ми је он дао кључ. Наиме, деда је мислио да га не знам упалити и да не знам за скривени прекидач за контакт, који је он уградио као заштиту против лопова. Чак је држао и пластични пиштољ-играчку у “фићи”, да би се лопови уплашили. Деда никад није дао да возим његов аутомобил док је он жив. Наравно, из страха да не погинем у њему за његовог живота -  “А ја кад одем горе, ти га вози колико хоћеш, само ми запали свећу с времена на време”, причао је. Наравно, то је и други, битнији разлог зашто сам га рестаурирао. Кроз тог “фићу” живи и успомена на мог деду. Није исти као пре, бољи је, онакав какав би деди био леп и како мислим да би он био поносан. Кад сам започео са рестаурацијом, журио сам да га што пре скоцкам, региструјем и онако сјајног паркирам код баке у двориште - да јој видим осмех на лицу и вратим лепе успомене. Разумете зашто журба - искрен је Марко.

Нема цену - није на продају

Иако је овај “фића”, за једног половњанка био у одличном стању у односу на “каквих све има”, много пута се Марку смркло пред очима кад га је припремао за рестаурацију. После свега, најчешће га питају “Колико сад вреди?” Одговор је, како каже - “Не знам, неће се продавати”. Друго питање је “Како се сналази за делове?” Каже - лако и јефтино за лоше, тешко и поскупо за добре. Све се може пронаћи, али захтева време, а из искуства зна да се лако може купити нов браник за 50 евра, са роком трајања од неколико киша.

- Делови се могу наћи, има још добрих старих механичара који су занат испекли на “фићама”, али лимарија је проблем, ако желите да траје дуго. Једноставно, ауто-лимари не желе да раде “фиће”, јер не знају шта их чека док не почну са радом - па не могу ни формирати јасну цену. Кад би радили на сатницу, то би тек била папрена цифра. Имао сам срећу да нађем лимара који га је радио девет месеци, у паузама, кад му је досадно, и доживео је то као “пројекат”, а не као “посао”. Доста тога није фабрички, али сам радио тако да га за 30 минута могу вратити у фабричко стање. Највећи број модификација нису очигледне нити лако видљиве, али доприносе комфору. Радио сам га тако како сам мислио да га је требало производити, радио сам га за себе, а не да би имао високу каталошку вредност. Нисам још ишао на ауто-скупове, јер сам га ове године коначно средио и регистровао, а и све такве манифестације су отказане због короне. Свакако ми је циљ да направим туру по западној Европи са њим. Наравно, кад се ситуација стабилизује - поручује Марко.

Како је возити “фићу”?

- Вожња изазива пажњу, што ми није био циљ. Старији возачи кажу да га је тешко возити, али то зависи у каквом је стању. Ако је утегнут и механички као из фабрике, онда је вожња посебно искуство, као вожња картинга: мало, брзо, агилно, и поприлично шашаво. Укратко, лош “фића” је као комарац - непријатно зуји, нервира, лети споро и хаотично, један јачи ударац и остави флеку. Добар “фића” је као златни ретривер: живахно, блесаво, окретно створење које живи да би се играло са власником - описује Марко Косорић

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ, ШАБАЦ - Највише новозаражених у Крупњу

У МАЛИ - Мини-пешачка зона

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

У ОШ "ПЕТАР ТАСИЋ"У ЛЕШНИЦИ -  У школу са много оптимизма

Уторак, 1. септембар. Први дан нове школске године по много чему другачији од свих прошлих. Испред доскора празног улаза у школско двориште ОШ "Петар Тасић" у Лешници тискају се деца са ранчевима, уз обавезну пратњу родитеља који су, чини нам се, много узбуђенији него њихови потомци. Док чекају учитељицу, неки деци и себи купују сладоледе у оближњој посластичарници.

Сузана Станојевић, мајка осмогодишњег Луке, ученика трећег разреда, каже нам да нема места за страх и панику од короне јер ако се све буде дезинфиковало онако како треба, неће бити проблема.

- И током распуста се играо са децом, али смо водили рачуна да редовно пере руке, да се држи дистанца. Нисмо ишли по парковима, пошто имамо бебу па смо водили рачуна о свему - каже она.

А Лука сав разигран и срећан додаје: "Једва сам чекао да пођем у школу, највише ми је недостајала игра и забава са другарима". Питамо га да ли му је тешко да носи маску, а он несигурно одговара:

- Пааа,  и не толико.

Саша Арсеновић, отац мале Ање која први пут креће у школу, такође нема нимало страха, каже, зашто би га било. А Ања на свако питање одговара са да. Воли што иде у школу, свиђа јој се учитељица коју је јуче упознала и изговара и једно не -  неће јој бити тешко да носи маску. Исто каже и њена вршњакиња Јања која ће се највише дружити са Саром и Ањом јер су јој оне најбоље другарице. Њена мама Бојана додаје да је добро да су деца кренула редовно у школу.

- Свакако је боље него онлајн настава, деца се упознају, друже , уче да деле, да сарађују. Свега тога нема код наставе на даљину - каже она.

А да ли су у школи спремни за почетак наставе у условима када је епидемија коронавируса  присутна?

Драган Ђокић, директор ове лешничке школе која са своја четири издвојена одељења броји 580 ђака, каже да су сви апсолутно спремни. Све епидемиолошке мере су спроведене, а направљена је и нова систематизација рада.

- Наставници сада  практично држе два получаса, уместо једног целог часа. Имамо две групе,  пре подне, као и до сада, иду старији, а поподне млађи ученици с тим, што су у првој групи старијих ученика сви путници. Морали смо због превоза тако да организујемо наставу. Имамо изузетне захтеве што се тиче епидемиолошких мера које морамо да  испоштујемо, рецимо, испред сваког тоалета  и улаза мора бити један помоћни радник, дезо баријера и средства за дезинфекцију руку деце, а број деце у тоалетима је ограничен. Да би испоштовали све то што је министарство тражило од нас, морали смо да направимо другачију систематизацију пре свега помоћних радника - истиче  директор.

А помоћних радника у које се, како каже, убрајају и домари, има укупно десет, новом систематизацијом подељени су у две групе. Неки од њих су били задужени за одржавање спортске хале, али пошто су још увек забрањени халски спортови, они су сада задужени за дезинфекцију школе и одржавање хигијене.

- Морам да похвалим наставнике који су изузетно озбиљно схватили ову ситуацију и који ће радити више часова него што је то уобичајено  у редовној настави. Такође, похвалио бих и родитеље и децу, нема никаквих проблема ни што се тиче ношења маски нити понашања у овим ванредним околностима. Родитељи су имали право да се изјасне да ли ће деца долазити у школу или ће похађати онлајн наставу. Само петоро од укупног броја ученика изјаснило се за онлајн наставу, али сам сигуран да ће и они на крају доћи у школу. Свима је јасно да је редовна настава незаменљива - каже уз смешак Ђокић.

И док се поздрављамо на улазу у школу означеном као "службени", добацује нам да ће доћи боља времена и да већ следећи пут овај разговор можемо водити у његовом кабинету уз кафу. Наравно, додајемо, све има свој крај па и корона.

У сваком случају, срећан почетак нове школске године свима нама.

В. М.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ПОЧЕЛА ШКОЛСКА ГОДИНА – Под маскама у клупе

У ЛОЗНИЦИ – Укинута ванредна ситуација

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

ТУРСКА КУЋА У ЗАЈАЧИ - Грађена за векове, лагано пропада

Тачан датум изградње није познат, као ни градитељ, али оно што је извесно то је да се у Зајачи налази једна од најстаријих кућа у лозничком крају и да датира још из времена Турака. Мештани кажу да је зато и позната као Турска кућа иако је касније у њој била и сеоска школа. Нажалост, као и много сличних грађевинских објеката који сведоче о историји и култури, о животу људи кроз векове на овим просторима, и стара кућа је поприлично начета зубом времена.

Оно о чему се и данас прича у овом рударском месту то је да је њен власник био Турчин и да је морао бити изузетно имућан јер овако велике и на тај начин грађене зграде није било у околини. Познато је да је кућа потом прешла у власништво породице Стефановић, да је у њој дуго била основна школа и да је кров реновиран 1864. године, за шта постоје и писани трагови.

- Та година је уклесана на једној дрвеној греди, када је грађа мењана. На основу тога, претпоставља се да је сама кућа знатно старија, али тачан датум изградње никоме није познат. Деценијама уназад се прича да се одавде градило много других мањих објеката, да је у кући била некаква база. Неки чак помињу и изградњу Троноше, што је непојмљиво, мада сам стил градње указује на значајну старост. Нигде нема ексера, греде су везиване дрвеним клиновима и усецима званим “ластин реп”. Зид у подруму је раван као стакло, сваки камен се види. Споља је мало крпљена, али унутрашњост је идентична као и када је саграђена. Вредност куће је у њеној старини и квалитету градње. Није то пруће, блато и ћерпич, већ чист камен за хиљаде година - испричао нам је Милан Матић, први комшија најстарије куће у Зајачи.

Како је објаснио, то је типична турска кућа, а такви су и називи просторија, од оџаклије, места где се налазио оџак и ложила ватра, преко ћилера, односно оставе, до тавана. Кућа је сва од ситног камена и живог креча, од темеља до крова. Димензије су јој 15 пута 12 метара, што је за оно време вероватно било, у односу на друге куће, веће него данас солитер. Матић прича да су се на плафону доскора појављивали цртежи, попут фресака па народ мисли да је можда некада ту била и црква, али поузданих података ни о томе нема.

- То су кругови, можда украси, ко то сада може знати. Иначе, школа је ту била смештена до после Другог светског рата, док није отворена у Воћњаку, а мој таст је ту похађао наставу као и многи који су рођени почетком тридесетих година прошлог века. Нисам рођен у Зајачи, овде сам се доселио, али живот проводим поред ове несвакидашње грађевине и жао ми је што пропада - искрен је наш саговорник.

Он каже да су се за кућу распитивали људи из Етнографског музеја у Београду, али пошто зграда има више наследника, до неког договора о њеном очувању није дошло. Иначе, по причи мештана, сви Стефановићи из овог краја потичу из те куће, али фамилија се временом расула тако да је данас њена судбина неизвесна. Људи причају да је тај први власник Стефановић био писар код аге и када су се Турци повлачили, њему је остала кућа. Да ли му је ага поклонио или је он убио агу, то нико не зна.

У то време једна од највећих кућа у јадарском крају имала је савремене детаље, браве и окове од кованог квожђа, капке на прозорима, простране собе, као и занимљив “висећи” тоалет. Многи мисле да је то тераса, али отвор на дрвеном поду указује на то да се на том месту обављала нужда, а Штира, која је протицала с те стране куће, све је природним путем носила даље. Дебљина зидова је 80 центиметара, од подрума до крова. На штоку поред прозора има толико места да може човек да легне. Температура је унутра била увек иста, и зими и лети. Тако је било док се кров није урушио и прозори разваљени.

- Зидови су толико квалитетни да би могли служити још сто година. Само кров да се санира и промени, кућа би служила још оволико. У подруму су греде здраве као да су јуче постављене. Црвени се храстовина, као нова, тешко се и сада може наћи на тржишту тако здраво и квалитетно дрво. То су само јаке газде могле да изграде - поручује комшија Матић.

Записана у три филма

Занимљиво је то да је Турска кућа остала забележена и на филмској траци. Неки кадрови из филмова “Повратак у завичај”, “Рафал у небо” и “Клопка за генерала” уписали су је у вечност југословенске кинематорграфије.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

АНКЕТА - Како проводите време док траје корона?

СТЕФАН ПУРТИЋ ПОНОВО У ИНЂИЈИ – Верујем да можемо много

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

МУЗИЧАР РАДОВАН МИЋАНОВИЋ РЕНДИ - Корнелије Ковач му дао надимак

Он спада у генерацију већ зрелих музичара, до почетка пандемије коронавируса активан скоро као и пре четири деценије када је са групом “Феникс”, којој је дао и име, наступао на игранкама у гимназији и Економској школи, а 1980. освојио четврто место на чувеној “Гитаријади” у Зајечару. Радован Мићановић Ренди, гитариста и вокални солиста, власник је једне од последњих снимљених сингл плоча у ПГП РТБ-у и јединог у маниру поп музике, када је реч о лозничкој музичкој сцени.

Баш до објављивања те плоче, Радован Мићановић је у лозничком крају био познат као Мићан или Мићко, а онда му је нови надимак дао Корнелије Ковач, клавијатуриста и композитор, оснивач легендарне “Корни групе”, с којим је сарађивао.

- Тај детаљ многи не знају и када данас неко каже Ренди, вероватно мисли да сам ја рођен с тим надимком, а, у ствари, мој “кум” је Бата Ковач - каже Мићановић с којим смо се усагласили да га и у овом тексту ословљавамо са Ренди.

Као и многи музичари, Ренди је прве кораке у том свету чинио у рокенрол водама. Почело је с гитаром на екскурзијама, игранкама и седељкама с друштвом, а наставило се оснивањем групе “Феникс”, која се у различитим формацијама и данас окупи и засвира као да никада није ни престајала.

Четврти на “Зајечарској гитаријади”

- Бенд је основан 1976. године и слободно можемо рећи да се никада није угасио јер, по потреби, и сада одсвирамо понеки концерт евергрин, поп и рок музике. Многи од нас свирају и народну музику у комбинацији са забавном јер се само тако може нешто зарадити у овом времену - каже Ренди.

Свих заједничких наступа немогуће је сетити се, али незабораван му је онај из Зајечара, када су “укрстили копља” са рокерима из целе бивше Југославије. Ренди се сећа да је њихове демо-снимке на конкурс за “Гитаријаду” послао тон-мајстор Миле Качавендић, а свирали су три своје песме “Поведи ме у Грчку”, “Речи не значе ништа” и “Последњи воз”, чији је композитор био Милан Лукић Букал.

- То је незаборавно искуство, публика је била фер према извођачима, добри домаћини, а имали смо и одличан пласман на четвртом месту. Победник је била група “Паук” из Завидовића (“Момак из провинције”), чији басиста нам је позајмио своју гитару јер је на Ракчевој пукла жица пред сам наш наступ. Захваљујући томе, касније смо гостовали у многим радијским емисијама, што је била добра реклама за нове наступе у Лозници и околним местима. Поред мене и Букала, који је тада свирао ритам гитару, на “Гитаријади” су наступили соло гитариста Драгослав Палић Палија, бубњар Милан Ивановић Мицин и басиста Радмило Панић Ракац. Добили смо дипломе, али, нажалост, нико од нас их није сачувао као вредан документ из тог времена. Иначе, пре Мициног, наш бубњар је био Зоран Тошић Тукица, којем је “Гитаријада” промакла због обавеза на факултету - прича Ренди и додаје да група “Феникс” није успела да објави плочу, али он од те идеје није одустајао ни када је касније кренуо у соло воде.

Имао је песме за албум, али сплетом околности никада их није објавио, већ је на свом првом и једином синглу снимио две композиције Корнелија Ковача. Од 1985. је свирао у Немачкој, у Франкфурту. Имао је пасош, али као туриста тамо је могао да остане највише три месеца па је зато прелазио границу да би имао доказ да није непрекидно у Немачкој. Долазио је кући у Лозницу и остајао око месец дана, па се опет враћао и, како каже, у Франфурту зарађивао знатно више него што би овде. Онда је са Чедом Чворком (Чедомир Рајичић), којег је познавао од средњошколских дана, направио демо-снимке у студију у Београду, осам песама, од којих је једну сам компоновао.

Сусрет с Корнелијем Ковачем

-  Било је то 1986. године, Чворак ми је дао седам песама с тим да ја платим снимање у студију, на шта сам пристао јер ми то тада није био проблем. У то време Владо Марковић је био технички директор у нашем Здравственом центру “Др Миленко Марин”, а мој отац Васа радио је у лабораторији и био је добар пријатељ са њим. Владо је познавао много људи у Београду, па је и мене преко везе упутио у РТБ-ПГП. Тако сам се упознао са Драганом Стојнићем, Борисом Бизетићем и Николом Караклајићем. Свима су се снимци свидели, али нису имали решење за снимање плоче. Онда ме је наш глумац и режисер Петар Перо Грујић, који је био наш кућни пријатељ, упознао са редитељем Јованом Ристићем Рицом, а Рица ме је “спојио” са Корнелијем Ковачем. Он је преслушао снимке и рекао да су песме добре, али да од неколико тих песама могу да се направе добри народњаци, што је Чеда Чворак касније и урадио. Бата Ковач ми је понудио своју песму, а ја сам питао колико то кошта. Рекао је да не кошта ништа, што ме изненадило, али и обрадовало. Питао сам због чега неће да наплати и од чега живи, ако поклања свима. Рекао ми је да он  живи од великих хитова као што је “Си, Циле, си” и многих других, а ја да не бринем због тога. Желео је да ми поклони две песме зато што му се свиђала боја мог гласа, што ми је био велики комплимент, који ме је додатно охрабрио - искрен је наш саговорник.

Биле су то песме “Аутобус за Цавтат”, за коју је текст написао Владо Дијак, и “Неуроза”, по тексту Радмиле Караклајић. Ковач је снимио музику и јавио Рендију да дође да сними певање. Отишао је са добрим другаром Марком Матићем, који је током снимања седео у делу студија где је миксета.

Снимање уз чашу вискија

- Корнелије ми је причао који део да отпевам и давао ми савете да то буде што квалитетније. Један део песме ми је био тежак за певање, па сам се прилично трудио, али требало је мало боље. Видео сам  да је Марко нешто рекао Бати, на шта се он јако насмејао. Марко је изашао и вратио се за неколико минута са великом чашом у којој је био виски. После те чаше вискија сам пропевао као славуј и снимак је био готов за кратко време, а Бата задовољан. Касније ми је Марко признао да је Бати рекао да ја свирам по ресторанима и кафанама и да најбоље певам кад попијем неколико чашица коњака или вискија, што се и у овом случају показало као тачно. Плоча је изашла 1987. и, испоставило се касније да је то једна од последњих снимљених сингл плоча код нас. Корнелије ми је помогао да то објави ПГП-РТБ и јако сам му захвалан због тога. Морам да кажем да је Бата изузетно добар човек, композитор и музичар. Такви се баш ретко рађају. У знак захвалности сам му донео вокмен “Сони” из Немачке, најновији модел јер сам видео да му је то омиљена справа. Он ми је тада рекао - “Па сад ти морам дати још песама за ЛП-албум”, што је стварно и учинио. Ипак, нисам снимио лонгплејку јер се он одселио у Шпанију и остао тамо десетак година, тако да сам пропустио велику шансу. После се и заратило, па се све искомпликовало. Кад ме је питао имам ли неки надимак, ја сам рекао да ме зову Мићан или Мићко. Он ми је тада предложио да ми надимак буде Ренди јер код нас није постојао нико са таквим именом. Било ми је мало чудно, али сам то прихватио и никад се нисам покајао због тога - признаје наш саговорник.

Реклама

Занимљиво је и то да је рекламу за Рендијеву сингл-плочу урадио Борис Бизетић, певач и композитор и оснивач “Рокера с Мораву”. Касније је Ренди снимио у Тузли, такође у професионалном студију, још једну лепу песму Корнелија Ковача, која се зове “Тања” и, како каже, нада се да ће је објавити једног дана. Он је отпевао први глас и пратеће вокале, а песму су одсвирали његови добри другари и одлични музичари - Јовица Ивановић Левак (гитара), Момир Полић (клавијатуре), Слободан Радивојевић Село (ритам машина) и Андрија Вилчек (бас гитара).

С. Пајић

Фото: Р. Ракић, Д. Ковачевић, Р. Ракић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ, ШАБАЦ – Мање од хиљаду активно оболелих

КОШАРКА: ПАВЛЕ КУЗМАНОВИЋ У САД - Електротехника у рекету

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

ЛОЗНИЧАНИ ТАМАРА И МИЛОШ ЂУРИЧИЋ - Од старих праве нова бицикла

О лозничкој “Цикло-гаражи” прича је почела да се шири пре пар година, у време када је основано Планинско бициклистичко друштво “БицикЛО”, а све више љубитеља двоточкаша почело чешће да их користи, рекреативно, али и за лакше обављање послова у градској вреви. Сервисирање бицикала за Милоша Ђуричића (39) била је страст и пре тога, али управо оснивањем удружења и ширењем његових активности на терену, муштерије су почеле све чешће да га посећују

Рад удружења “БицикЛО’, Милош Ђуричић је са својим колегом Зораном Богићевићем базирао на представљању брдско-планинских бициклистичких (МТБ) стаза лозничког краја, али и организовању групних вожњи на Гучеву, Церу, Борањи, Јагодњи, Троношким и шумама Тршића. Поставили су путоказе и израдили мапе свих тих стаза, што је олакшало многим бициклистима да уживају у природи свог завичаја, али и онима који са стране долазе у Подриње, Јадар, Поцерину или Рађевину. Од ситних поправки и комплетног сервисирања бицикала у “Цикло-гаражи”, Милошу се изродила идеја да са супругом Тамаром (31) покрене сасвим нову делатност - репарацију и претварање старих у потпуно нова превозна средства која се покрећу педалама. У малој радионици, у дворишту породичне куће, први бицикл под етикетом “Lucky Wolf Cycles” створен је почетком ове године, а оригинални рад супружника препознат је и у Траг фондацији која им је недавно доделила прву награду на конкурсу “Зелене идеје”.

- Овакви модели “singlespeed” бицикала су популарни у свету, а супруга и ја смо искористили своје способности и склоности ка неким другим занимањима, у односу на оно за које смо се школовали, да створимо нешто слично, али оригинално. Тамара је инжењер заштите животне средине, а ја мастер аналитичар заштите животне средине, тако да обоје имамо звање оних који брину о околини у којој живимо, а бициклизам је само једна карика у њеном очувању. Поправљајући различите моделе, од обичних до изузетно скупих, планинских и тркачких, под руке нам је дошао и један старији модел друмског бицикла. Њега смо потпуно рестаурирали, уникатно обојили и одлучили да се тиме озбиљније бавимо - прича Милош.

Тако су кренули да трагају за квалитетним рамовима, јер они представљају основ сваког бицикла, водећи рачуна да они буду једноставни, од челичне легуре и са класичном геометријом, чврсти, али и удобни.

- Тамару су боје и дизајн одувек привлачили, тако да није било већег убеђивања да офарба један модел који сам с уживањем сервисирао. Тако је све почело. Иначе, процес није кратак и за претварање старог у “нови” бицикл, потребно је неколико дана озбиљног рада - објашњава наш саговорник и додаје да рамови које они “узму у своје руке”, најпре пролази кроз процес потпуног уклањања старе боје.

Следи наношење подлоге, фарбања и лакирања, а како истичу Ђуричићи, ниједан рам обрађен у њиховој радионици није исти као претходни. Комбиновање боја је резултат Тамарине инспирације и сваки обојен рам је уникатан, док Милош наставља процес уградњом нових делова. Све склапају ручно, што њиховим производима даје додатну вредност. Највише се радују када им неко донесе стари бицикл с којим је превалио километре, или га је наследио од некога старијег, а жели да од њега добије нешто сасвим нови и другачије.

- Још када виде неки од модела које смо већ урадили, тешко се одлучују какав би желели за себе. Уз нашу сугестију, увек дођемо до најбољег решења - прича Тамара и додаје да у Србији има људи који се баве репарацијом, углавном тркачких бицикала и њиховим враћањем у првобитно стање, али да су они за сада једини који праве “синглеспеед” бицикле од старих бицикала.

Обоје наглашавају да су најсрећнији када на крају испробају бицикл и “чују његов звук”, као резултат свог труда. У перспективи им је да од “Цикло-гараже” направе предузеће, а кроз удружење остваре циљ да бицикл буде у већој употреби јер представља идеално превозно средство у граду. 

С. П.

Фото: Приватна архива

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ОПШТА БОЛНИЦА – Стигао дигитални рендген апарат

‘’РИО ТИНТО’’ – Одобрено даље финансирање пројекта ‘’Јадар’’

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

Колумна

октобар 24, 2020 276

НАШИ СМО - Мандатарење

У 122. дану после избора нисмо сазнали састав нове Владе Србије, али био је то посве занимљив дан који је показао да је свако, ко је протеклих месеци нагађао о њој, био помало у праву. И сад, сви могу бити и помало задовољни јер има ли већег задовољства у…
окт 17, 2020 356

НАШИ СМО - Југословен К.

У размаку од само пар дана у руке су ми стигле четири књиге чија је тематика, на неки начин, везана за бившу Југославију, социјализам и рокенрол. Аутори тих књига су колеге новинари који су деценијама пратили YУ музичку сцену, помагали младим бендовима да се афирмишу и истовремено живели, како се…
окт 10, 2020 568

НАШИ СМО - Фитиљ

Можда сте приметили људе “темпиране бомбе”. Изгледају обично, ништа не одаје да испод уљудне љуштуре пулсира бомба која ће пући изненада, било где и кад, само уколико им се учини да је време за прасак. То су они са такозваним “кратким фитиљем”, илити “ниским прагом толеранције”, народски речено они…
окт 03, 2020 385

НАШИ СМО - ДС

Морам да признам, умало да дам наслов овом тексту “Реквијем за ДС”, без плана, без намере, немам појма како се то догодило. Из подсвести, рећи ће неко - из подсвести, сложићу се, далеко било од тога. // Овој земљи је потребна Демократска странка, не оваква каква је сад, можда онаква каква је била у…
сеп 26, 2020 874

НАШИ СМО - Година

Јуче је био први 25. септембар после прошлогодињег који је у нашем малом колективу оставио белег какав остаје само после одласка некога ко ти много значи, ко чини део духа твоје екипе, без кога више ништа није исто нити може бити икада. Датум који остаје као неизбрисива и неизрецива бол, онаква…

Репортажа

сеп 30, 2020

ОТКУП СЕКУНДАРНИХ СИРОВИНА - Цигарете скупље, а гвожђе јефтиније

Пре две деценије, када је почео да живи од продаје секундарних сировина, Иван Лукић из…
сеп 21, 2020

ПРИЧА О МЛИНУ ЗА КАФУ - Преживео Солунски фронт

Голготу српског народа у Првом светском рату, поред војника, официра и “обичног света”,…
сеп 06, 2020

ПОЗДРАВ ИЗ КОСТАРИКЕ  - Јадранин - конзул и узгајивач ананаса

Авантура Станка Трифуновића (67) почела је пре четири и по деценије када је из родног…
сеп 01, 2020

У ОШ "ПЕТАР ТАСИЋ"У ЛЕШНИЦИ -  У школу са много оптимизма

Уторак, 1. септембар. Први дан нове школске године по много чему другачији од свих…
авг 13, 2020

МУЗИЧАР РАДОВАН МИЋАНОВИЋ РЕНДИ - Корнелије Ковач му дао надимак

Он спада у генерацију већ зрелих музичара, до почетка пандемије коронавируса активан…
авг 10, 2020

МИОДРАГ МИШКО СЈЕКЛОЋА ПОБЕДИО КОРОНУ - Знао сам - морам се борити

Само онај ко се ухватио укоштац са ковидом-19 зна како му је било, а свака прича је…
авг 09, 2020

СТЕФАНОВИЋИ У ТАНДЕМ ВОЖЊИ - На два точка и са четири педале

Када су се први пут провозали Лозницом на бициклу “за двоје”, брачни пар Слађана и Живко…
авг 07, 2020

НАСЛЕДИО “ФИЋУ” СТАРОГ ЧЕТИРИ ДЕЦЕНИЈЕ - Дедовина која нема цену

Само онај ко је возио аутомобил “националне класе”, може разумети љубав према легендарном…
авг 06, 2020

ТУРСКА КУЋА У ЗАЈАЧИ - Грађена за векове, лагано пропада

Тачан датум изградње није познат, као ни градитељ, али оно што је извесно то је да се у…
јул 30, 2020

ЛОЗНИЧАНИ ТАМАРА И МИЛОШ ЂУРИЧИЋ - Од старих праве нова бицикла

О лозничкој “Цикло-гаражи” прича је почела да се шири пре пар година, у време када је…

Грми Ло

окт 25, 2020

''УВЕК СА ДЕЦОМ'' У ЛОЗНИЦИ – Удружење добило свој дом

Огранак Удружења ,''Увек са децом" отворен је јуче у Лозници. Тим поводом у Омладинском…
окт 23, 2020

ШТА НАМ ТЕШКО – За лепше двориште Дома за децу

У Дому за децу ''Вера Благојевић'' у Бањи Ковиљачи у току је спровођење пројекта…
окт 19, 2020

ШТА НАМ ТЕШКО – Имаш идеју, пријави се

Шта нам тешко. То је слоган младих, преспективних људи који су вољни да ураде нешто…
окт 08, 2020

АКЦИЈА УДОМЉАВАЊА ПАСА ИЗ АЗИЛА – Срећа маше репом

Љубимци, пси и мачке, жива бића као и сва друга. Попут мале деце и они захтевају посебну…
сеп 26, 2020

МЛАДИ И СПОРТ – Раднички јача омладински погон

У предграђу Лознице црвене се и беле дресови на игралишту Радничког у Клупцима, пионири…
сеп 26, 2020

УПОЗНАЈТЕ МАРИЈУ БОШЊАКОВИЋ – Што можеш да замислиш, можеш и да оствариш

Седамнаестогодишња Марија Бошњаковић рођена је у Лозници, а сада је ученица Средње…
сеп 22, 2020

АДОЛЕСЦЕНТИ И РЕПРОДУКТИВНО ЗДРАВЉЕ – Шири знање

Дводневна радионица Новосадског хуманитарног центра (НСХЦ) о репродуктивном здрављу…
авг 12, 2020

ДАН МЛАДИХ У СКЛАДУ СА СИТУАЦИЈОМ - Из невоље извући најбоље

За разлику од претходних година, Дан младих у Лозници данас (12. август) је обележен без…
авг 11, 2020

КОНКУРС  ЗА МЛАДЕ – Дијалог за будућност

УНИЦЕФ у Србији отворио је конкурс за онлајн UPSHIFT радионицу у оквиру заједничког…
јун 19, 2020

ДРУГИ ДЕФИЛЕ МАТУРАНАТА ЛОЗНИЦЕ – А сада озбиљно

Ако није могло у мају због епидемије коронавируса, може у јуну. Други заједнички дефиле…
јун 19, 2020

НЕ/ВИДЉИВИ ГРАД ЛОЗНИЦА – Историја различитости у аутобусу

Богатство једног града и једне земље мери се и богатством култура и етничких…
јун 19, 2020

ПРЕД ВУКОВИМ ДОМОМ КУЛТУРЕ – Исцртали невидљиве мапе града

Група лозничких средњошколаца, ученика Гимназије ''Вук Караџић'' и Средње економске школе…
јун 18, 2020

ДВЕ ПРЕДСТАВЕ У ЈЕДНОМ ДАНУ – Оживљава невидљива Лозница

Испред Вуковог дома културе данас (18. јун) у три и у амфитеатру Цркве Покрова Пресвете…
мај 22, 2020

ДА ЛИ СТЕ ИКАДА ВИДЕЛИ НЕШТО СЛИЧНО? – Гавран који говори

Ако дођеш у ''Рајску долину'', ботаничку башту Живка Панића из Липнице, одушевиће те, баш…
мај 21, 2020

ИВАНА ЈЕ ПОБЕДИЛА ТУМОР, САДА ПОМАЖЕ ДРУГИМА – Подршка ''Родитељском кутку''

Много је оних који нису успели да победе опаке болести, попут рака, али постоје и људи…
мај 13, 2020

ОНЛАЈН ШКОЛА И ПРИПРЕМА ЗА ФАКУЛТЕТ – Стварност се вратила

Опште прихваћена теза је да онлајн учење не може никада заменити школске клупе. То је, у…
мај 02, 2020

ПРЕПОРУКА – Уживање уз ''Кућу од папира''

''La casa de papel'' или ''Money heist'' (''Кућа од папира'') је серија која је освојила…
апр 24, 2020

АПЕЛ ЈУТЈУБЕРА - Остани код куће

Лознички јутјубер Иван Трифуновић, члан омладинске редакције Лозничких новости - Грми Ло,…
апр 12, 2020

ДА ЛИ ЗНАШ ШТА ЈЕ БАЈКОТ? - Нова значења потрошње

Шта је прва ствар која ти падне на памет када чујеш реч - активизам? Да ли су то…
апр 10, 2020

КРУПАЊСКИ ВОЛОНТЕРИ – Осмех испуњава срца

Да ли си се икада запитао ко су волонтери и шта је, уопште, волонтирање? Ако јеси, онда…
апр 08, 2020

КАКО ЈЕ БИТИ: ЛЕКАР ХИТНЕ ПОМОЋИ - Љубав неутралише све што је лоше

Латинска пословица каже ''Отклонити бол божанско је дело'', а Немања Милићевић, лекар…
мар 29, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ У ВРЕМЕ САМОИЗОЛАЦИЈЕ – Интернет не може да замени стварност

Од увођења забране кретања од 5 ујутру до 17 часова, свет више не личи на оно што је био.…
мар 25, 2020

ЗА ВРЕМЕ КУЋНЕ ИЗОЛАЦИЈЕ - Путовање на странама књига

Ових дана међу корисницама и корисницима фејсбука, посебно онима који су у читалачким…
мар 24, 2020

РЕАКЦИЈА НА МОГУЋНОСТ ДА СТУДЕНТСКИ ДОМОВИ ПОСТАНУ КАРАНТИН - Студенти се противе

Група студената Универзитета у Београду изразила је незадовољство због могућности да се…
мар 22, 2020

БЕСПЛАТНИ КУРСЕВИ АМЕРИЧКИХ УНИВЕРЗИТЕТА - Учење од најпрестижнијих

Много је начина на које можеш провести време у изолацији. Неки ће овај период искористити…
мар 04, 2020

У СУСРЕТ УПИСУ НА ФАКУЛТЕТ - Моје припреме у Београду

Исхитрене одлуке, оне непромишљене, често умеју да обавежу и натерају на бесповратна…
мар 02, 2020

ИЗЛОЖБА О СУДБИНИ АНЕ ФРАНК – Да прошлост не постане будућност

У Средњој економској школи данас (2. март) је отворена изложба ''Ана Франк – историја за…
мар 02, 2020

У СРЕДЊОЈ ЕКОНОМСКОЈ ШКОЛИ – Ана Франк – историја за садашњост

Изложба ''Ана Франк – историја за садашњост'' биће данас (2. март) у подне отворена у…
мар 01, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Аудиција за школу глуме       

Због великог интересовања бесплатна школа глуме поново ће бити организована у Омладинском…
феб 27, 2020

ПРИПРЕМЕ ЗА МАЛУ МАТУРУ – Рекордан број пријављених

За припремну наставу из српског језика и математике за полагање мале матуре, коју…
феб 19, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Припремна настава за мале матуранте

Припрема ученика осмих разреда основних школа са подручја Лознице за полагање мале матуре…
феб 15, 2020

СВЕТСКИ ДАН ДЕЦЕ ОБОЛЕЛЕ ОД РАКА – Најважнија је позитивна енергија

Светски дан деце оболеле од рака обележен је данас (15. фебруар) испред Вуковог дома…
феб 13, 2020

У СУБОТУ ИСПРЕД ВУКОВОГ ДОМА - Нека победе деца

Светски дан деце оболеле од рака, 15. фебруар, биће обележен у суботу испред Вуковог дома…
феб 12, 2020

У ОРГАНИЗАЦИЈИ КОМСА - Одржана прва ‘’Школа за јутјубере’’

Србија је добила групу младих који су званично завршили ‘’Школу за јутјубере’’ која је…
феб 05, 2020

ПРВА „ШКОЛА ЗА ЈУТЈУБЕРЕ“ - Шанса за младе јутјуб креаторе   

Једанаест младих јутјуб аматера из Србије, узраста од 15 до 18 година, добило је прилику…
феб 05, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ И МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ – Да знаш да ли те лажу

Шта је медијска и информациона писменост, имало је прилику да сазна једанаесторо…
феб 03, 2020

РУКОМЕТАШИЦА ЂУРЂИНА ВУЧЕТИЋ ЗА ГРМИ ЛО - Спорт се може само кад се хоће

Спорт је потребно волети срцем. Прави пример за то је седамнаестогодишња Ђурђина Вучетић,…
феб 02, 2020

МЛАДИ ЛОЗНИЧАНИ ИСТРАЖУЈУ ИСТОРИЈУ ''ВИСКОЗЕ'' – Зашто су људи били срећнији?

У оквиру пројекта "Изван поглавља, приступ различитостима", који спроводи невладина…
феб 01, 2020

ОДРЖАН ХУМАНИТАРНИ ТУРНИР ''МЕМОРИЈАЛ ДАМЈАН РАШЕВИЋ'' - Вин бету пехар, победа свима

Хала Установе за физичку културу ''Лагатор'' јуче (31. јануар) је била испуњена младима…
јан 30, 2020

КОНКУРС ЗА ИЗБОР ЗАШТИТНОГ ЗНАКА ОМЛАДИНСКЕ РЕДАКЦИЈЕ

Лого д. о. о. расписује „Конкурс за избор заштитног знака омладинске редакције Лозничких…
јан 23, 2020

''ВУКОПИС'' У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ – Правопис није баук

У Омладинском центру данас (23. јануар) је одржан квиз ''Вукопис'' у којем су се у…
јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десеторо младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"