НАШИ СМО  - Бројке

Када сутра председница Владе Србије Ана Брнабић буде подносила извештај о првих сто дана свог мандата и раду министарстава, засуће нас подаци и, пре свега, бројке, који ће нас подсетити на планове, успехе, мање успехе, реализоване и нереализоване пројекте, решене и нерешене задатке, које су имали она и министри. Бројке су ту да употпуне целу слику, али, сматрам, ретки су они који ће неку од њих запамтити. Како се већ прича, у том извештају сазнаћемо да је Влада Ане Брнабић прва од 2008. године која ће ову календарску годину завршити са вишком у државној каси! То јој омогућује да сто дана свог кабинета обележи повећањем плата и пензија! Колико ће то бити, видеће пензионери и запослени у јавном сектору, али овај податак свакако јој је један од адута на који ће се ослонити. Медији су већ писали о неким детаљима извештаја и, како ствари стоје, када се у децембру подмире све обавезе, државна каса биће у плусу око 20 милијарди динара! Поред ових бројки, Брнабићкин мандат обележиће и увођење програмирања као обавезног предмета у пети разред, напредовање на листи конкурентности, коју објављује Светски економски форум, а на којој је наша држава напредовала за 12 места и сада је на 78. месту, као и завршетак радова на Музеју савремене уметности, после десет година реконструкција, а који ће бити отворен 20. октобра.

Наслушаћемо се и бројки везаних за резултате направљене у економији, образовању, као и о терминима очекиваним за коначно прекорачивање прага на вратима Европске уније. Ваљда ће нас једног дана примити. Само треба пребродити још пар година. Колико? Видећемо, или, барем, неки од нас.

Цифре су ових дана доминантне и у новинским насловима, од оне изговорене у уторак из уста председника наше државе, после сусрета са колегом Ердоганом - “Србија је Турској пријатељ, није ово 1389. година...”, машала, преко оне да годишње из Србије оде 400 лекара (знам једног који се већ припрема да у јануару крене пут запада и Немачке), да је Влада дала из државне касе 62 милиона за снимање филма “Бела врана” Рејфа Фајнса, глумца којем смо недавно уручили и српско држављанство, да је овогодишњи Егзит зарадио 150 милиона евра и привукао 215.000 посетилаца, до оних које рекламно подсећају да се дочек и провод у новогодишњој ноћи може резервисати у Бечу за 39 евра, без ноћења, у Будимпешти са три ноћења за 129 евра, а у Паризу са четири ноћења за тричавих 549 евра. Кад нам скоче плате на преко 400 еврића, одох одмах да прошетам поред Ајфелове куле (мада, из ове перспективе, Херцег Нови би ми много више пријао). Признајем да ме је фасцинирао и податак из штампе да се тренутно у Србији ради на чак 13.647 градилишта (мада, неколико стамбених зграда ниче само у мом комшилуку, на местима где су некада биле породичне куће), али ми је некако веродостојнији и милији био онај од понедељка када смо се подсетили да већ осам година нисмо били на Светском првенству у фудбалу и да нас је један погодак против Грузије тамо коначно повео. Поред свих поменутих, бројка на коју сам посебно поносан и која је за свако поштовање, помало је личне природе. Опростите, али морам. Само када се види записана на папиру, та бројка делује моћно. Знам, има и моћнијих, али њих тек планирам да достигнем заједно са својим колегама из редакције Лозничких новости, само, боже здравља. Примерак који управо држите у руци је 500. број недељника у који имате поверење. 500!!! Брате! Мало ли је?

 Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

НАШИ СМО - Троножац

- Кад повећамо плате и пензије, значајно ће се увећати потрошња, односно БДП. То ће бити трећа нога на столици на којој бисмо могли да седимо - рече човек и не трепну. И то не обичан човек већ председник једне државе и то наше, до јуче био премијер. Интересантно, а ја мислила да столица има четири ногаре или ноге, како рече А. В. Да је то рекао бивши председник, не би ми било чудно, њему је добар и троножац док пече ракију, али овај нови, савремени,  то да каже?!

Додуше, у време Вука Караџића били су троношци, оне мале столице на три ногаре па је ваљда на њих мислио, мада ни ту нема логике. Ко још има троножац? Полиција кад на њега постави „фаму“, можда је мислио на  “Икеину” столицу за риболовце и кампере с обзиром на то да је недавно у Београду свечано отворио трговински  центар  овог светски познатог шведског произвођача намештаја.

Ето, све важно се дешава у главном  граду. Ускоро ће бити као у оној народној у некадашњој Југи - Збогом Босно, одох у Сарајево. Код нас - Збогом Србијо одох у Београд. А сећате ли се, 2009.  године  када је најављиван долазак „Икее“ у Лозницу, али од тога није било ништа. Можда зато што немамо ауто-пут, а можда је затајила и ондашња власт. Било је то у време владе Мирка Цветковића у којој је Млађан Динкић био министар финансија, он није помињао троношце, али је као и Вучић 2010. године изјавио да плате и пензије треба одмрзнути  што би на краћи рок значило веће буџетске расходе, на средњи рок већу потрошњу, отварање нових радних места и веће приходе. И тада нам је ММФ кројио капу па тако нешто није дозволио.  С обзиром на то да су ММФ и Светска банка   садашњег министра финансија Душана Вујовића изабрали за министра године за централну и источну Европу, од тога и може бити нешто. Ако пре тога не поднесе оставку, како сазнају таблоиди из поузданих извора.

Историја се, дакле, понавља, па иако дојучерашњи премијер а садашњи председник на сва уста критикује “досовску владу”, има исте идеје као и она. И то није први пут. Мењају се владе, долазе нови ликови некадашњи опозиционари и све остаје исто. Увек се гледају политички интереси, за све лоше оптужују се  дојучерашњи властодршци, понављају се исте грешке, а пита се ММФ...

Да не буде забуне, нисам против повећања смањених плата и пензија, није их ни требало дирати, али игре око њих су само пример уобичајене политичке праксе. Играња са људским животима - сад ти узмем па ти вратим и правим се добар. Има оних  који у то и поверују.

Да се неке ствари понављају, доказ је и недавна емисија „Ћирилица“ (не знам шта је тим називом аутор хтео да каже) на оној несрећној телевизији са националном фреквенцијом а страним именом, из које је на друштвеним мрежама освануо снимак младића који пада у несвест. Мало се зезнуо, Вучић није ни трепнуо а камоли се померио и пришао да пружи помоћ. Није тражио ни да се емисија прекине.

Погађате, дечко је пао у погрешно време, нема председничких избора па ни предизборне  кампање, зашто се замарати и замајавати са неким тамо клинцем који је хтео да буде упамћен, а можда је хтео и да испровоцира па направио перформанс као и студенти на пролећним демонстрацијама. Ко зна, можда је и професионални статиста па се уморио од силних снимања  и... ради ли уопште та клима у студију? Интересантна нека емисија, неко пада у несвест, некима се види гуза, често гостује Вучић и одговара на сталне нападе опозиције без њиховог присуства. Уосталом, и та опозиција само седи у кафани и ништа не ради осим што пљује по Вучићу, кујући планове да дође на власт и настави са пљачкањем опљачкане земље Србије. С обзиром да њихове вође, не могу никако да се договоре да заједно наступе они су, како каже, и његови најбољи савезници. И у праву је.

Ја их замишљам како се клате на троношцу и гуслају о новом српском устанку и буни против дахија који се догодити неће јер Србија је велика тајна коју у овом тренутку зна само А. В. Кад изађу из круга двојке можда ће знати и они.

П.С. Сад ми паде на памет што је спомињао троножац. Сигурно је био под надахнућем писања беседе за Вуков сабор, онако у духу културе и традиције, никако политике где јој, не дај боже и није место.

 Верица Мићић

Напишите коментар (3 Коментари)

Наши смо - Мечка

Слике насиља у шпанској покрајини Каталонији у којој је народ изшао на референдум да би се изјаснио да ли је за или против независности, ових дана  изазвале су  запрепашћење и неверицу код сваког нормалног човека који се с правом запитао - зар је морало тако?! У свет су отишле слике како се пендреком и песницама ударају стари људи, како људи крваре, како специјалци гурају и вуку за косе жене (слично недавним сценама у македноснком парламенту). Додуше, за становнике Србије који су преживели много веће катастрофе што природне  а још више „неприродне“,  то није било ништа ново. Једина новина је што се бруталност - удри по свом народу- дешава у држави чланици ЕУ у којој се хвале демократијом. Светски медији дешавањима у Каталонији у први мах, нису придавали посебну пажњу, да јој, ваљда, не би давали на важности. Знате, оно када се о нечему ћути и затворе очи, то се брзо и заборави. Али, преварили су се. По свему судећи Каталонци то неће дозволити, аутономију су изгубили давне 1714. године,  у време диктатора Франка била им је забрањена и употреба језика а ево, сада када представљају најразвијенију шпанску  покрајину зрели су за самосталност. И док су се  незадовољство и национализам  крчкали на тихој ватри, ЕУ није реаговала,  ни када је почетком септембра пола милиона Каталонаца марширало Барселоном, ни  када су се појавиле информације да шпанска полиција плени гласачки материјал. Европске комисија заузела је став је да је то “унутрашње питање уставног поретка“ Шпаније, а многи аналитичари су оценили да се, уколико се изгласа независност Каталоније, црно пише не само Шпанији, већ и целој ЕУ већ окрњеној изласком Велике Британије.

Да ли се кула од карата руши или не - препустимо да о томе размишљају силни аналитичари који се шире као амброзија и од којих већина има аларгију. А имамо и паметне људе на власти који треба о томе да размишљају. Важно је сада најпре, добити и потроршити новац из приступних фондова а шта ће бити на крају одлучиће и време с обзиром да се рок за пријем у ЕУ стално продужава, као и обећања власти о нашем бољем животу. 

Но, вратимо се поштовању суверенитета и Устава. Елем, потпредседник Европске комисије изјавио је да људи треба да поштују Устав своје државе и владавину права. Према Уставу Шпаније, само централна влада има овлашћења за расписивање референдума који се тиче суверенитета земље. Добро, а шта би са суверенитетом Србије? Зашто тако нису говорили када је Скупштина АП Косово и Метохија једнострано прогласила независност 2008. године, зашто тада високоумни људи у Европи и свету тражили да се поштује Устав Србије  према којем је ова покрајина њен саставни део. Ту одлуку је Влада Србије одмах поништила а потврдила Скупштина (једино нису гласали  Либерално демократска партија, Лига социјалдемократа Војводине и Савез Вовођанских Мађара), као што сада Шпанија поништава референдум у Каталонији. Ако Каталонци и прогласе независност, биће интересантно видети ко ће их признати и како ће се понашати чланице ЕУ на чију подршку Шпанци рачунају. И да. Шпанија није признала и “никада неће признати Републику Косово па макар то и Срби урадили”, али им као чланици НАТО пакта није сметало да нас својевремено бомбардују. Званично, Србија подржава територијални интегритет и целовитост Шпаније, али поставља и питање: „Како то да не важи референдум у Каталонији, а независност Косова може да се прогласи и без референдума. Став ЕУ је најбољи пример двоструких аршина и лицемерја европске политике. Наравно, ништа се ту за нас неће променити, али неправда боли. Остаје нам да се сећамо оних жалосних призора у марту 2004. године када су на Косову и Метохији  паљени српски манастири и ломљени крстови посебно на цркви Светог Илије у Подујеву. Та сцена се не заборавља. Сећам се и коментара једног хрватског домољуба - “Колико год мрзим Србе ово није лијепо“. Тада је за само три дана  најмање тридесет православних храмова или потпуно уништено, или оштећено. И ником ништа. Историја се полако прекраја.  Деца  Албанаца данас уче у уџбенику за шести разред  „да су Словени дошли на Косово и Метохију и тамо затекли Илире, који су данашњи Албанци, па им отели куће и њиве, те су они зато били принуђени да иду у планине и чувају стоку.“

Дакле, да закључим - А bear will dance in front of their door too, ако је неком за утеху, али за опомену, свакако јесте.

 

Верица Мићић

Напишите коментар (0 Коментари)

Наши смо - СЛИКА

Данас почиње нова школска година. За ученике 750 школа чији наставници припадају синдикату Уније просветних радника часови ће бити скраћени на 30 минута. Други ђаци ће благодети наставничког штрајка упозорења осетити у понедељак пошто  су се остала четири синдиката просветних радника договорила да “не кваре свечаност почетка школске године”. Министар просвете  је тим поводом рекао да “овога пута неће бити неке велике штете, 1. септембар је петак, они у школи причају ко је где летовао и тај дан увек прође у неком „хепенингу“ више него у раду”.  Министар је вероватно мислио да ђаци неће бити оштећени скраћивањем часова зато што првог радног дана нико не држи предавања или бар ретко ко испитује, али куд ћете већу штету за друштво ако је рад просветних радника вреднован чак за 17 одсто мање него просечан рад на републичком нивоу.  Или, како просветари истичу да “доктор наука који ради у школи има мању плату од чистачице у „Србијагасу” и ЕПС-у.

Али оно што је мени упало у око ових дана, док се прича о скоро четири и по хиљаде радника који су технолошки вишак у просвети, јесте податак, који је изнео министар, да је 17.000 људи у школе “ушло за време забране запошљавања, те су они невидљиви за технолошке вишкове”.

Који ли су ти, чији ли су? По којим и чијим критеријумима су “ушли” без конкурса? И по којој цени? Ово последње питање сматрам врло битним због гласина да се зна ко запошљава и колико кошта радно место у појединим школама. То што министар каже да ће први без посла остати ти који су “ушли” без конкурса сасвим је исправан став, политички лепо звучи, али ако збиља намерава да, како је рекао, заведе ред у школама онда најпре мора кренути одатле. Дакле, како  је 17.000 (!) људи на муљу ушло у школе и ко је од тога имао вајде? Не верујем да су сви ушли баш преко партијске књижице, биће да има истине и о девизним. Зато  с нестрпљењем очекујем да чујем у којим школама су ти полетарци нашли посао, колико ће директора одговарати за кршење уредбе о забрани запошљавања и ко ће још поред њих да одговара. Односно, да ли су могли самоиницијативно да то раде, без знања школских одбора и владине комисије која је давала сагласност за запошљавање у време трајања забране. Ако не добијемо одговоре на та питања, онда је све ово само замлаћивање као и прича о “лажним одељењима”. Не бих да ми одвраћају пажњу од чињенице да се драстично смањује број ученика у школама, радије бих да прочитам неку озбиљну анализу колико је деце мање због природног прираштаја, а колико због одласка младих из Србије и како ће се то одразити на године које долазе.  То би урадила свака озбиљна држава која држи до себе. То би захтевао и сваки озбиљан народ који држи до своје државе.

И када смо већ код тога, ето, не да ми се да игноришем Вулинову иницијативу о качању слика председника државе по касарнама у циљу подизања “култа државе”. Неће слика председника изградити “култ државе”, (коме треба култ?) ваљда држава  поступањем према својим грађанима стиче поштовање и поверење, развија осећај припадања или се из ње бежи. Кад се каже држава, ја помислим на ред, на грађанина као светињу, на бригу о благостању, људским правима и свему другом чему су нас учили током школовања јер ја сам генерација оних чији наставници нису имали разлога за штрајк.

Не знам да ли ће се просветни радници у Лозници осмелити да изађу у протестну шетњу или нешто слично. Ако то учине, изаћи ћу да их подржим јер они су први преко којих наша деца изводе закључке да ли се исплати школовати или не. Да ли треба ћутати и трпети док ти место заузимају падобранци са књижицом, партијском или девизном, а државу би да јачају преко култа личности или се треба борити за грађанске вредности на којима почива свака уређена заједница. То је лекција коју данас дугујемо нашој деци.

Ево, ја предлажем да у касарне, као симболе официрске части,  окачимо слике војсковођа, који су преживели суд историје и слике Милунке Савић и Лазе Лазаревића као подсећање на сраман однос наше државе према онима који су за њу одвајкада гинули, а слику председника државе да окачимо у ходник председништва заједно са свим сликама његових претходника и најближих сарадника. Да се, када их понесе, подсете како је све пролазно. И људи и власт и моћ. И држава, наравно, ако не уме да брине о интересу људи који у њој живе.

То је лекција коју су паметни народи давно научили. Не кажем да ми нисмо паметни, можда смо се само мало погубили довијајући се како да наџивимо сопствену историју.

Звонило.

 

Зорица Вишњић

Напишите коментар (1 Коментар)

НАШИ СМО - Слобода

Грчки новинари били су у уторак у једнодневном штрајку у знак протеста због могућег затварања посебног здравственог фонда за медијске раднике. Српски новинари јуче су затамнили своје програме и портале, а на насловним странама поставили црна обележја зато што су у њиховој земљи угрожене медијске слободе. Ово се нарочито односи на локалне медије који су  у последњој деценији доживели суноврат који је почео либералном приватизацијом када су добре медијске куће завршавале као статусни трофеји разних бизнисмена који нити су знали шта купују, нити за шта им треба то што су пазарили, често по нереално високим ценама. Од таквих, новопечених медијских газда, листом су из бројних редакција побегли искусни професионалци, или су отерани, а на упражњена места доведени су они који немају знања, али воле да буду познати. Последњи круг приватизације, пре две године,  обележили су купци блиски владајућим круговима, покуповали шта су хтели, а платили новцем грађана на намештеним конкурсима за суфинансирање медијских пројеката од јавног интереса. По томе чувени Радоица Милосављевић добио је, примера ради, из буџета општине Димитровград одмах око 110 хиљада евра за суфинансирање медијског садржаја у својој РТВ Цариброд, коју је купио за 18.600 евра. Ипак, ту пословну годину завршио је са губитком. Губитке је  имао и у другим медијским кућама, а изигравање медијских конкурса на локалу довело је убрзо до губитака у озбиљним локалним медијима. Колико је њих нестало са медијске сцене, нико нема потпуну информацију као ни колико је нових настало на принципу ти мени подршку, ја теби још већу. Овде није реч само о корупцији већ о угрожавању елементарних људских права на слободу јер без слободних медија нема ни слободног друштва. Случај Врањских новина само је убрзао јавну реакцију и солидарност медијских радника иако се о гушењу локалних медија већ дуго отворено разговара на свим нивоима медијских организација, а неретко на то су указивали и високи представници ресорног министарства. О Европској комисији, ОЕБС-у и међународним струковним организацијама да и не говоримо.

Можда је ово тренутак да застанемо, да медији заћуте, а да проговоре грађани. Да видимо да ли су они задовољни нивоом информисања, да ли се осећају изманипулисано, да ли препознају шта је спин, да ли познају ауторе медијских садржаја, да ли им верују, да ли желе да знају шта се плаћа њиховим новцем, да ли имају потребу да учествују у дефинисању тема од јавног интереса и да ли желе да буду саучесници оних који њихов новац користе за трговину медијским утицајем? Да ли су слободни да јавно изнесу мишљење, да поставе питање и да инсистирају на одговору? Да ли су спремни да живе у друштву где се јавне институције користе као јавне батине, где се медији хушкају једни на друге, где се информације од јавног значаја држе под кључем и где се и грађани и новинари деле на наше и оне.

Да ли сте спремни да устанете у одбрану слободе медија верујући да браните и личну слободу? Или мислите да то није ваша ствар, да су сви медији исти, ради да служе и спремни на компромисе по сваку цену? Ако је тако онда, у реду, гледајте ријалити програме и читајте таблоиде. Али када будете имали потребу да о вашем проблему обавестите јавност, нећете имати где.  На друштвеним мрежама? Да,  где ће вас   ботови засути погрдама, али то ће бити цена коју ћете морати да платите, а после да се кајете натенане што сте се залетели.  Ево ја се кајем што сам се залетала у изјавама да не постоје слободни и неслободни новинари, него слободни и неслободни људи. То није тачно, то је заблуда младалачког енузијазма јер демократија не почива на  слободним стрелцима него на слободном друштву у  којем се  критика не доживљава као атак него као коректив у општем интересу. А наш интерес данас јесте да размислимо где смо стигли бахатим односом према универзалним вредностима и колико још можемо да се правимо луди док, стварно, колективно не полудимо.

Знам политичаре из власти који деле моје мишљење. Знам и зашто ћуте и зашто праве компромис са својим убеђењима. Не знам зашто верују да имају право на то. Не морају да буду то што јесу, као што ни ми не морамо да будемо новинари ако нисмо кадри да се боримо за своја професионална и људска убеђења. Слобода је велики терет за људе од моралних скрупула, а новине памте све. И када се потписујемо и када нас потписују.

А ако једног дана, драги читаоци,  до вас допре вест да су српски медији зауставили своја издања због понижвајућих зарада, онда будите сигурни да је у томе било и вашег доприноса.

 

Зорица Вишњић

Напишите коментар (1 Коментар)

Нaши смо - ДЕБЕЛИ ЖИВЦИ

Пристојном, поштеном човеку данас су за опстанак потребни деееебееели живци, што народ каже “коњски”, како би сварио све што види и чује и  остао свој. Једна је ствар када слушате како су “успели” неки ликови из јавног живота, а друга када такве срећете, виђате и на делу се суочавате са чињеницом да је све што браните и у шта верујете у овој држави пракса малтене потпуно уништила. За свакодневну борбу са животним недаћама, а онда и сопственим ставовима потребна је снага, воља и ти, дееебееели живци.

Како “обичан” човек, као да су остали са супер моћима, да живи мирно и убеди себе да је у праву? Научен да буде поштен, не краде, не лаже, живи од свог рада и плате, види, а из године у годину је то све очигледније, да му тло полако, али сигурно измиче под ногама. Плата је све тања, живот све скупљи, а он и даље плива у свом стилу, иако му вода полако улази у уста. Тако лепо васпитан, савестан и вредан, види да пропада и да је тај стил све неодрживији. Док он шипчи пешке, или годинама региструје неки крш на точковима, неки ликови возе “бесне” машине. Поуздано зна да они који их возе, ако раде, немају одговарајућа примања за тај стандард, а углавном уопште нису запослени. Па одакле им, питање је  без одговора. Види припадницу лепшег пола која је сигурно на бироу, али се облачи као да она има биро, или неку модну кућу и вози добар ауто. Зна да није знала да бекне у школи, да јој је крајњи домет осмолетка, иако је млада, али ето, “снашла се” и има “добра примања”. Иду људи на скупе дестинације, носе скупе крпице, али нико не зна, па ни онај ко би то требало да зна по службеној дужности, одакле. Е, сад онај ко ради од јутра до сутра кад то види шта да мисли?

Нису ти из ове приче успешни лекари, адвокати, бизнисмени, што би се рекло “школовани, начитани људи са дипломом”, већ су од тога далеко к’о небо и земља. 'Ајде што те ови са ТВ екрана и из новина свакога дана убеђују како ти је добро и тек ће да ти буде, само што ти још није јављено, што ће 500 евра бити просечна плата, као да је то нека лова јер од тога ни данас не можеш пристојно да живиш, то некако и свариш. Опсујеш им мајку промениш канал или бациш новине. Мука су ови око тебе што их знаш “кад су пиштољ били”, и да су ограничени као балкон, али ето, што се каже “снашли се”, а систем као створен за “сналажљиве”. Добар и луд су браћа, може та једнакост са лудошћу да се прилепи и поштеном.

Сада то све човек види и треба да остане свој, доследан себи јер свака смутна времена имају крај, само је питање колико дуго трају и ко ће их преживети. Или гледаш, ћутиш и једеш своју џигерицу или се промениш. Све је ствар избора, хоћу да будем какав сам или да погазим себе зарад лове и “лепшег” живота. Или то или да тераш по свом и “мирно спаваш“. Можда су они нервозни типови оба пола што вас опсују у секунди, потежу песнице и ножеве баш ти што нису успели да се снађу, а желели су. Можда сте приметили много је нервозних, као да су изашли из бар пет светских ратова. Код таквих је на скали беса од 1 до 10 прва реакција  десетка. То се прасне из цуга. Често чујемо како је неко некога упуцао или избо због места за паркинг, што је затрубио на семафору и слично. Очас посла увређени потегне палију или сечиво да “реши” ствар. Сада треба бити опрезан, уградити у главу скенер за будале и преке ликове па колико можеш избегавати. Они што треба да воде бригу о држави продају маглу, причају бајке и усавршавају игру “скрени пажњу са главног проблема”. Као у причи када је тип хтео да купи “југа” без таблица, али није знао како да га пребаци преко границе. Друг га посаветује да стави на кров аута велика врата и ајде. Цариници се чудили куд ће са толиким вратима на “југу” и он прође, а таблице нико не погледа. Очигледна, у суштини споредна, ствар, сакрије главну. Ово је време преваре и лажи, време када стида нема. Иначе, Фројд је рекао да је “први знак људске глупости потпуно одсуство стида”, па сад видите.

Сваке године биће боље од оне наредне и тако иде живот. Није то ништа ново. Па и они што дођоше 2000. су имали спот како ћемо за годину купити ауто, за две, три стан и слично. Све смо то “прогутали” и опет је на менију, али ту смо где смо, на рингишпилу са којег нема силаска, осим да скочите.

Саша Трифуновић

Напишите коментар (1 Коментар)

Наши смо - ЗЛАТНО СРЕБРО

Србија је вицешампион Европе у кошарци. Осим Словеније, која је прва, нема кошаркашке репрезентације на старом континенту која се не би мењала са нашим “орловима”, пригрлила сребро и била задовољна. И она и њени навијачи. Међутим, ми нисмо сасвим задовољни, некима је више криво што нам је измакло злато, него драго што смо узели сребро. У чему је наш проблем питам се сваки пут кад нација покаже да као успех признаје једино злато, све остало је “мање важно”.

Да будем поштен, јесам више пута опсовао кад наши промаше, галамио на неке играче, “алооо, шта радиш!!!”, па ме жена опомињала и подсећала да они не могу да ме чују у Истанбулу, свеједно колико галамио. Једино могу комшије седам спратова ниже. Шта сам поручивао оним залуталим судијама није за штампу. Србија има око седам милиона становника и у кошарци је иза себе оставила једну Русију, невероватну Шпанију, Француску, Немачку. Литванију, Хрватску. Земље које су или значајно веће и економски јаче, а у том спорту садашње или некадашње силе. Оно што је чету Александра \орђевића пратило пре и на самом првенству вероватно није уопште, или бар одавно  забележено, да толико играча буде повређено. Како неко рече, петорка састављена од повређених играча вероватно би победила ову која је донела сребро, али је Сале Национале са овим здравим момцима начинио чудо. Да не заборавим, и на самом шампионату су наставили малери па је финале дочекао са 11, тачније 10 играча јер  и поред велике жеље Стефана Јовића  његов скочни зглоб није дуго издржао.

 Уместо да се, како то обично чинимо, вади на проблеме, прави одступнице за евентуални неуспех, тражи оправдања, легендарни играч и тренер који нас је на три велика такмичења довео до сребра (други смо са Олимпијских игара и Светског првенства, оба пута бољи они Амери), он је радио. Уз крилатицу “Мир у глави, осмех на лицу, ватра у срцу” водио је “орлове” који су показали како се бори за своју земљу и да чувена “оставити срце на терену”  за њих није  флоскула. Шта рећи кад Богдановић после утакмице и освојеног сребра, злоблици би рекли “изгубљеног злата”, кроз сузе  каже “тешко је, али преживећмо”?!

 Изгледа да на овом тлу у спорту расту шампиони. Једноставно овде “успевају” на ген, таленат, инат, како год. Србија нема гомилу базена, тениских терена, сала и хала, али опет има сјајне и међународном нивоу успешне одбојкаше и одбојкашице, рукометаше и рукометашице, ватерполисте који су “узели СВЕ”, кошаркаше и кошаркашице, а ево и фудбал се буди. Нема ту огромних улагања, идеалних услова, шутира се на стари кош, али се на том бетону, у школском дворишту кале шампиони који само хоће злато. Ови момци су пример како се изгара и када те унапред отпишу, кажу да су тим од “резервних делова”, па, али такви играчи буду други у Европи. У овом тиму нема чак седморице сребрних из Рија. Која би земља могла у тим условима  да уради ово? Ретко која, или чак ниједна. Они што имају море примедби, злурадих коментра, што боље од \орђевића знају како треба, што им је сребро мало нека  се погледају у огледало и запитају, шта су то они постигли. Онда нека размисле да ли би били срећни да смо и у чему смо још, а да је позитивно,  други у Европи, или на свету? А?  Шта бисмо дали да смо и на другим пољима успешни као у спорту. Лудо је да овакви несложни имамо највише успеха у колективним спортовима. Било би добро узети пелцер овог заједништва, начина на који се бори за своју државу и применити на друге области, да се та жеља за више  и боље усади у све нас, да се постижу успеси, а остане скроман, уз спремност да се честита противнику ако је бољи. Шта би било да су сви били спремни, судије боље, а не онакви “цареви”, више није важно.

Момцима хвала, имају шансу да за два лета у Кини покоре свет, а ми да се угледамо на њих и будемо захвални небу што неким чудом, овакви какви смо, имамо такве шампионе.

P.S          

За неутешне. Тренер Словеније је Србин, а пет играча је српског порекла тако да је злато, ипак, у српским рукама.

Т.М.С                                                                                                                                        

Напишите коментар (3 Коментари)

Наши смо – ЛАБУДОВА ПЕСМА

Знао сам да ће ми се после тешког сна, који ми је врелу ноћ додатно загрејао и претворио у ватру испод троношца на којем се у котлићу крчка паклена чорба, наредног дана дести нешто необично. Такви кошмари човека исцрпе, па када ујутро крене у нови дан све му се чини лепше и лакше. Зато сам и поверовао да после тешке ноћи и ружног сна следи један леп дан. Тако је и било.

Сасвим случајно путем друштвених мрежа успоставио сам контакт са два стара другара (нећу рећи из ког периода, да их не оголим до краја) с којима се нисам видео поприлично дуго. Онакве какве их памтим, нисам баш из прве препознао на садашњим фоткама, али су их очи откриле. Ту се, ваљда, скрију они најтананији карактери човека, његове мане, врлине, живот који живи и који је до тада проживео, свака радост, рана, суза, осмех, туга, лаж. Први је добио који килограм више, оседео таман тако да га чини шмекером, а обале Грчке, Египта, Италије, само су неки од детаља са фотографија на којима увек пије кратке пића из широких чаша препуних коцкица леда. Не каже ништа, али видим – човек има и лепо живи. То где зарађује паре није битно за ову причу, али је мени остало нејасно, а нисам га питао, како је тамо доспео. Сећам се да је кубурио са оценама у школским данима, али се некако извлачио на крају. Матура му је била скоро недостижна са кечевима које је нанизао у дневнику, али их је до тог августа некако свео на три, па, уз помоћ Наставничког већа успео да оде даље. Дохватио се Београда и, миц по миц, ето га данас негде где му је омогућено да живи онако како сваки човек жели. Да ли је у некој странци, такође га нисам питао. Нема ни потребе.

Онај други пријатељ, наизглед није много оронуо, чак нема ниједну белу длаку у коси, сачувао је добру линију тако да би и данас на корзоу изазивао пажњу девојчурака. Тај је увек био спреман за сваки час, омакла му се понека тројка, али се без проблема уписао на факс, брзо је нашао посао и добио пристојну плату. Јебеш га, после је фирма приватизована, потом пукла, а мој другар сјахао с коња на магарца. Сад за лебац зарађује код неког занатлије. Каже са бедних 30 хиљада не стигне да подмири само кредите и дажбине за струју, воду, гас. Увек некоме од њих дугује. Стисле га муке па не зна куд ће. Велим му, кроз преписку на „фејсбуку“, да ће доћи бољи дани и за нас, али он нешто не показује да верује у то. Сећа се да смо тако причали пре три деценије, када смо се отиснули у живот, да смо ковали планове за боље дане (а, не могу рећи, било их је неколико), али да ти дани брзо пролетеше и не донеше ништа боље. Он море није видео од 2001. године, а и тада је отишао после паузе од једне деценије, како нам је причао, из ината. Да разбије малер и одагна луде деведесете, инфлацију, зајебанцију и ратове. И тад је позајмио, али се надао да ће коначно свима да сване па да ће и тај дуг лакше вратити. Брзо је схватио да је веровао у погрешно, а дуг је измирио после пар година. Нису му узели много за камату, па је некако успео да преживи. Покушавам да причамо о нечему лепшем, знам да је волео „Чорбу“. Воли је и данас, али га многе Борине старе песме данас више дотичу него раније. Када чује „Анђела“, свака му се длака накостреши.

 – Човече, па следећег августа „Чорба“ ће прославити 40 лета од оснивања. Знаш ли ти да је то скоро цео наш живот? Бора, Вицко, Миша, Џинџер су барем свирали своје песме, а ја нисам имао ни за њихове дискове већ сам скидао понешто преко интернета. А, сећаш се да сам до „Лабудове песме“ имао све њихове плоче – подсети ме другар.

Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

Наши смо - ЈА, ПА ЈА

Никада нисам волео почетак реченице личном заменицом ЈА, нити у говорној, нити у писаној форми, али постоје ситуације када је то неизбежно. Пре свега у вербалној комуникацији када на брз начин треба да одредите лични став, мишљење или осећање. Наравно да ставове треба формулисати као мишљење, а не као наређење, али, рекао бих да се то правило најчешће заборавља и лоше користи, пре свега у свакодневном политичком излагању, митинговању или обраћању “широким народним масама” и медијским радницима. Употреба речи “ја” на почетку реченице не мора унапред да значи да сте један од многих егоманијака, међутим, чини ми се, битније је оно што следи до краја изговорене или написане мисли, шта њоме хоћете да кажете. Ја па ја, мало иритира, ствара рампу између говорника и слушаоца, чак утиче на претапање бритке комуникације у смарајућу форму којој једва чекате да видите крај, не сагледавајући значај измењених речи и реченица. Зато и покушавам да не упаднем у ту замку, али не налазим адекватнији начин да изнесем реченице попут - не желим више то да гледам, слушам; хоћу бољи живот; а да то не појачам са потврдом сопственог учешћа у тим жељама, односно употребом речи “ја”. Спуштајући све ово на свакодневни ниво, преводећи на језик коментарисања дешавања из дана у дан, морам признати да ме више ни једна вест не изненађује. ЈА се више не изненађујем! Поготово оне вести којима ме убеђују да су неки потези, до јуче незамисливи и издајнички, данас најлогичнији, најпатриотскији, најпрактичније и најповољније за нас као појединце или државу. Косово је реч која се деценијама употребљава, некада да се изазове рат, некада да се издејствује мир. Сада се користи за хазардерство из којег ћемо, како ме убеђују политичари, изаћи на крају као добитници (не као победници јер, “Рат је завршен”, што рече Бора Ђорђевић). Уз ту причу о јужном и тужном нам делу државе, паралелно крене неки телевизијски карамбол у виду ријалити програма или промене назива неке медијске куће како би се народ замајавао око споредних тема, небитних за живот. Уствари, ти ријалити програми нам конкретно доказују да се свет мења, да долазе нове генерације које слично живе и испред и иза камера, односно у реалном животу. Зато више и није скандал када преко тридесетоинчног ТВ екрана угледате женско дупе, из којег при врху извире канапче, претварајући се у тканени троуглић који представља некада часно ношени доњи веш, да не кажем гаће. Још нас власнице тих дупета, употребљавајући сваки час реч “ја” на почетку излагања, пућећи се и гузећи пред камером, убеђују да су звезде и да имају своје “фанове” од осам до осамдесет осам година. Има и оних, без обзира на пол, што представљајући свој идентитет започињу причу речима “Ја сам годину дана био у затвору”, “Ја сам претукла другарицу”, “Ја сам популарна, млада и згодна”, “Ја сам преварант”... ја сам ово, ја сам оно, ја, па ја... Грозно! Јадно! Бедно! Уз то иде и медијска прича која је више посвећена Паради поноса него Вуковом сабору, која детаљније преноси пикантерије из турбулентних бракова естрадних уметника него о достигнућима омладинаца који својим знањем засењују многе вршњаке широм света. Пошто ће овогодишњи Вуков сабор за беседника имати председника Србије, сасвим сам сигуран да ће то бити адекватно пренето. Директно или у одложеном ТВ снимку, нема везе, али чуће се нешто и о Сабору, о Вуку, о Образовно-културном центру, о најстаријој културној манифестацији у нас. Још када би се то пропратило песмама “Ја сам тежак као коњ”, “Ја волим само себе”, “Ја ћу да певам” или “Ја ратујем сам”, где би нам крај био! Чист рокенрол и све почињу са - ја...

Слободан Пајић

Напишите коментар (1 Коментар)

Наши смо - ШТЕТА

У Србији и Хрватској 4. и 5. августа обележена је 22. годишњица војно-полицијске акције „Олуја“. Први су је  обележили комеморацијама и сећањем на страдале и прогнане, а други као Дан победе и домовинске захвалности и Дан бранитеља. Дакле, ништа се није променило за ове две деценије, нема ни  назнаке да ће неко кривично  одговарати  за прогон,  према неким проценама, 250.000  људи , нема назнаке да  ће неко бити проглашен кривим за  паљења кућа,  пљачке и ликвидације оно мало Срба који нису хтели да напусте своје домове, али према тврдњама очевидаца и за убијање Хрвата који су били у мешовитим браковима.

Кажу да злочин не застарева, али шта радити у ситуацији када неко не признаје злочин, а нико га и не присиљава на то. Дапаче. Ништа то није сметало да Хрватска постане чланица Европске Уније пре Србије, Црне Горе, Македоније, Босне и Херцеговине и то без условљавања.

У сусрет обележавању „Олује“, овога пута без националистичких песама њиховог Томпсона у Книну, пошто је био заузет концертом у Слуњу о државном трошку, припремили су за комшије нови правилник за увоз робе по којем накнада за сваки обављен инспекцијски надзор или контролу и сваку поједину врсту воћа и поврћа приликом прегледа инспекције у Хрватској уместо 12 евра износи 270 евра. Повећање 22 пута?!

Ресорни министри из Србије, Црне Горе, Би Х и Македоније сагласили су се да су такве мере дискриминаторске, да се ради о недопуштеном нецаринском намету који доводи до аутоматског поскупљења увозног воћа и поврћа па тиме и његове ценовне неконкурентности на хрватском тржишту. Захтевају да мере буду одмах повучене.

На другој страни хрватски политичари поручују да у овом поступку нема политике већ само жеља да се заштите домаћи произвођачи.

„Очекујем да ћемо сјести са министрима из сусједних земаља кроз тједан или два и да ћемо видјети у чему је точно проблем“ - каже хрватски министар пољопривреде. Као да воће и поврће, може да чека две седмице. По њиховом мишљењу овде нема места за „протумјере“ Србије. Дакле, треба се понашати у складу са Исусовом изреком  -“ Ако те ко удари по твом десном образу, окрени му и други“.

Међутим, овде се тиме не руководе па је Србија смислила противмере. Царинска служба Србије у сарадњи са свим осталим пограничним органима и инспекцијским службама појачала је мере контроле и надзора над робом биљног и животињског порекла чије је порекло или земља извоза Хрватска. Појачане мере подразумевају узимање узорака и детаљну проверу сваког товара,  уместо селективног, како се до сада радило. Роба се затим ставља под царински надзор док се не добију решења фитосанитарне и ветеринарске инспекције. Тек по добијању позитивних решења инспекција, роба може бити оцарињена и пуштена у слободан промет.

Све то, наравно, изискује више времена што воћу и поврћу, млеку и млечним производима који чекају на граници нимало не погодује.

Какав ће бити епилог овог надмудривања сазнаћемо ускоро. Није ово први пут да нам Хрватска блокира границу и извоз наше робе, али овог пута су својим мерама погодили и друге земље у региону које нису чланице ЕУ па се и може очекивати брже решење проблема. У сваком случају штете ће бити обостране.

Уместо да се руководе паролом - „Живи и пусти друге да живе“ (ако већ нећеш да помогнеш), наше комшије раде управо супротно. Зато се односи са нашим сусједом  могу окарактерисати оном народном: „Пустио бих ја њега, али неће он мене“.

Верица Мићић

Напишите коментар (1 Коментар)
 

Колумна

октобар 14, 2017 157

НАШИ СМО  - Бројке

Када сутра председница Владе Србије Ана Брнабић буде подносила извештај о првих сто дана свог мандата и раду министарстава, засуће нас подаци и, пре свега, бројке, који ће нас подсетити на планове, успехе, мање успехе, реализоване и нереализоване пројекте,…
окт 07, 2017 833

Наши смо - Мечка

Слике насиља у шпанској покрајини Каталонији у којој је народ изшао на референдум да би…
сеп 29, 2017 373

НАШИ СМО - Слобода

Грчки новинари били су у уторак у једнодневном штрајку у знак протеста због могућег…
сеп 23, 2017 308

Наши смо - ЗЛАТНО СРЕБРО

Србија је вицешампион Европе у кошарци. Осим Словеније, која је прва, нема кошаркашке…
сеп 16, 2017 504

Наши смо - ЈА, ПА ЈА

Никада нисам волео почетак реченице личном заменицом ЈА, нити у говорној, нити у писаној…

Репортажа

јул 28, 2017 5233

У долини јадарита - ЧЕКАЈУЋИ РУДНИК

Мештани села на налазишту јадарита очекују да ће им отварање рудника донети радна места,…
мај 26, 2017 5555

Код Митровића у Тршићу - КУЋА ИМА ТЕМПЕРАТУРУ

Почело је са двадесетак степени, а ове седмице сам измерио и више од 40, каже Милентије…
апр 28, 2017 1561

Ренди Винсент из Торонта - КАНАЂАНИН У БУДИМЛИЈИ

У Србију је стигао прошле јесени, а у “Будимлији” је Ренди последњих десетак дана и као…
мар 10, 2017 3226

СВЕСТРАНОСТ МАРКА ПЕРИЋА - Живот треба претворити у музику

- Музика није само свирање, већ је то и поправка инструмената, озвучавање и снимање…
Spreman obrok za gospodare visina - Jovanovic na hranilistu beloglavih supova
феб 03, 2017 1525

ЗИМА НА ХРАНИЛИШТУ БЕЛОГЛАВИХ СУПОВА У КАЊОНУ ТРЕШЊИЦЕ - Господари висина нису гладни

Колонији белоглавих супова која живи у кањону Трешњице код Љубовије опстанак зависи од…
U JANUARU 37 SAHRANA
феб 03, 2017 1362

ГРАДСКО ГРОБЉЕ НА ХЛАДНОЋИ - Овде нема одлагања

Сибирске температуре многима су донеле проблеме, а најтеже је било онима који су…
k Evgenija Vlajnic Foto Aleksandra Pajic
јан 27, 2017 2012

ЕВГЕНИЈА ВЛАЈНИЋ (20), ОД РУКОМЕТАШИЦЕ ДО МОДЕЛА - Посао ме води светом

Некадашња рукометашица сада је модел и њен лик краси бројне каталоге, часописе и билборде…
SAMSUNG CSC
јан 27, 2017 1172

ОВЕ ЗИМЕ - Лабудови нашли спас на Дрини

Лозничани, којима ових дана није сметала ниска температура да прошетају до Дрине и плаже…
KOBRA OSLIKANA LJUSKAMA
јан 20, 2017 1160

МОЖЕ И ОВАКО - Слике од љуски јаја

Сликарка Олга Ивановић не баца љуске од јаја већ их користи за своје слике-мозаике. За…
grupna
јан 13, 2017 1040

ПРИЂИ СРЦЕМ - Да година буде као први дан

Раздрагана граја малишана, осмеси на све стране, мало мраза што штипа образе да се…

 

ЛН видео

Пратите нас