Наши смо - НАГРАДА

Шта је то што тера наше уважене, признате, вољене уметнике, пре свих  глумце и певаче, па и  редитеље да се баве дневном политиком и да подржавају политичаре на власти? Ко други ако не уметници (поред новинара који поштују новинарски кодекс) треба да одражава глас бунта, да критикује власт чак иако им је добро, а никад није добро у култури и уметности, о животу да и не говоримо. Наравно, изузетак су  појединци као што је некада био Вељко Булајић, омиљени Титов редитељ, због чијих филмова се нису штеделе паре, чак су се рушили прави правцати мостови. Зар су се те глумачке величине толико уживеле у своје нестварне ликове да више не распознају збиљу од лажи, глуму од глуматања, драму од водвиља? Својим јавним подржавањем  којекаквих дневно-политичких ликова који  ће за разлику од њих отићи у заборав, (неке ћемо памтити само по злу, по катастрофалним грешкама, неке по простаклуку и купљеном образовању), они сами себе срозавају и уништавају тешко стечени углед. Да ли интерес сме да буде изнад уметности и да ли подобност изнад уметника?

Да ли би Лазар Ристовски добио 40 милиона динара за филмски пројекат “Чарапе краља Петра” уз признање чланова жирија који су гласали за њега (двојица су били против), да има "мањкавости у сценарију које се могу отклонити". Пре две  године исти пројекат је одбијен. Шта се то, богати, променило преко ноћи? Да није можда припомогла јавна подршка великом вођи? Ма, шта вам пада напамет. Али то није све. Прошлог месеца његовој продуцентској кући “Зилион филм”, додељена су три милиона динара за пројекат "Равно Село филм фестивал", Ристовски, који каже да тај новац на конкурсу није додељен њему, већ младим људима у његовом Равном Селу и студентима Факултета драмских уметности, будућим актерима и учесницима фестивала. Ево, гледам га како гостујући у "Дневнику" РТВ Нови Сад полетно прича о фестивалу и о томе како "ради више него икада".

Сетите се дугачког, надахнутог предизборног спота СНС у којем је на изненађење многих наратор био глумац Светислав Гонцић. Спекулише се да је добио позамашну суму новца а недуго затим на чело Културног центра у Београду постављена је његова супруга,  драмтуршкиња. Тад је шира јавност први пут и чула за њу.

Круна свега је најновија чудна, многи кажу  срамна, једногласна одлука жирија 62. Стеријиног позорја да додели само две награде, и то свим учесницима и Специјалну Стеријину награду публици Позорја. Жири су чинили Исидора Жебељан, Емина Елор, Никита Миливојевић, Александар Поповски, Предраг Манојловић. Било је мучно  гледати како великом глумцу, чувеном Микију Манојловићу, председнику жирија,  публика звижди док саопштава  одлуку,  па  његово смушено објашњење да се током представа питао „шта он то гледа”. Па зар ниједна  од девет представа није заслужила награду, бар за уложени труд, ако не за уметничко достигнуће, пошто је и до сада кроз историју Позорја, како рече Мики, често тако и додељивана. С друге стране, жири Удружења позоришних критичара и театролога Србије донео је једногласну одлуку да награду округлог стола критике за најбољу представу додели остварењу “На Дрини ћуприја”, по мотивима дела Иве Андрића, у режији и адаптацији Кокана Младеновића и у извођењу Српског народног позоришта из Новог Сада. Иста представа добила је и награду публике са просечном оценом 4,76 на скали до пет, као и награду новосадског “Дневника”.  Шта је то жирију засметало? Кокан Младеновић, који слови за једног од “најпроблематичнијих” позоришних редитеља у нас и чији скоро сваки наступ не оставља равнодушним ни власт ни опозицију за које је једном рекао “да их све заједно треба отерати”.

Као да је слутила овакав неславни епилог, отварајући Стеријино позорје, глумица Мирјана Гардиновачки је рекла: “Дошло неко чудно невреме у коме се прогања, забрањује, дисквалификује, блати сваки уметник који се усуди да јавно проговори о ситуацији у култури и друштву”.  

И у коме се не додељује ни Стеријина награда.

Верица Мићић

Напишите коментар (2 Коментари)

Наши смо - ДАРВИН

Велика се прашина дигла ових дана поводом петиције за ревизију Дарвинове теорије еволуције с амбицијом да се она избаци из наставних програма. Како ствари стоје, бојим се да ћемо се прилично измајмунисати у целом овом случају. А њега је најбоље дефинисала Биљана Стојковић, професорка еволуционе биологије, када је констатовала: Ми смо сада натерани да полемишемо као људи који се озбиљно баве науком са људима који не знају о чему причају. То је овде највећи проблем.

Мене тај догађај није много узбудио, али ме је навео да прошуњам мало по интернету и да нађем једну причицу коју сам давно чула, а коју бих радо поделила са вама. Испоставило се и да то није био велики проблем пошто је реч мајмун ових дана у великом оптицају. Дакле,  причица је, заправо, шаљива метафора о томе како се креира корпоративна политика и култура у једној компанији. Ево, како гласи:

Почните са кавезом у коме се налази пет мајмуна. Унутар кавеза на канап окачите банану и поставите степенице испод ње. Убрзо ће један од мајмуна почети да се пење ка банани. Чим приђе степеницама, попрскајте све мајмуне хладном водом.

После неког времена и други мајмун ће покушати да дохвати банану. Чим приђе степеницама, попрскајте све мајмуне хладном водом.

Убрзо ће, када један од мајмуна крене да дохвати банану, сви остали покушати да га спрече.

Тада можете да укинете хладну воду.

Избаците једног мајмуна из кавеза и доведите новог. Када дође нови мајмун и види банану, покушаће да је дохвати. На његово изненађење, сви остали мајмуни почеће да га нападају.

После још једног покушаја и напада, мајмун зна да ће бити нападнут ако проба да се попне уз степенице.

Замените још једног од старих мајмуна новим. Чим нови мајмун почне да се пење уз степенице – биће нападнут. Претходни новајлија са ентузијазмом приступа овом кажњавању!

На исти начин постепено замените све старе мајмуне новим. Сваки нови мајмун ће бити нападнут чим покуша да се попне уз степенице.

Већина мајмуна који га туку немају појма зашто није дозвољено пењање уз степенице, а ни зашто учествују у тучи новајлије.

Пошто сте заменили целу почетну поставу мајмуна, ниједан од мајмуна у кавезу никада није био попрскан хладном водом. Ипак, ниједан мајмун не покушава да се попне уз степенице до банане.

Зашто?

Зато што, колико они знају – тако се ту одувек ради.

И тако настаје политика компаније.

Ову причу ја бих увела у наставни програм на свим нивоима. На часове грађанског образовања, социологије или психологије.  Назвала бих је теоријом хладног туша или новим прилогом за теорију условног рефлекса. А онда бих обавезно задала домаћи задатак на тему Зашто је важно издржати први удар хладног туша? или Улога банане у револуцији или   Зашто банана мора пасти?

Ако се слажете, да обрнемо једну петицију. Дотле, Правда за Дарвина!

 

Зорица Вишњић

Напишите коментар (0 Коментари)

Наши смо - ПАКЕТИЋ

Док ово пишем, Александар Вучић би требало да буде на путу до седишта своје странке, под условом да је нашао слободан термин и, наравно, под условом да није у међувремену одлучио да поднесе оставку на све страначке функције, следећи пример свог претходника и политичког поочима Томислава Николића. Овај први услов навео је Вучић у изјави за РТС после првог дана консултација о мандатару за састав нове Владе, истичући да га је највише изненадио став  представника СНС-а који су били оштри и изричито јасни у ставу да је та странка заслужила да добије место премијера.

Зато ће, како је рекао, заказати седницу Председништва за среду после подне, уколико буде успео да пронађе слободан термин у оквиру државних обавеза.

Богами, не слути на добро, деца одрасла, што би рекао Николић, а изгледа да се отимају и контроли. Данас траже премијерско место, сутра ће тражити и да им Вучић врати страначки мандат јер странка не сме да трпи због државничких послова. Не бих ја ту искључила ни Вучићеву жељу да буде председник свих грађана, али не може све одједном. Зато сам, за сваки случај, навела и тај други услов. Дакле, Вучића су изненадили његови, а мене моји. Мислим на новинске наслове Дисонантни тонови у владајућој коалицији. Можеш мислити. СНС тражи оно што им по најприроднијем политичком закону и припада, да као најјача снага у парламенту имају и најутицајније место у Влади. Љајић, као мањински партнер тражи само да премијер буде политичка личност, Палма да то буде породична личност, домаћински окружена децом,  Дачић да га Палма не бламира јер шта ако то, ипак, буде Ана. Шта ако је  ово натезање само блеф за јавност. Као СНС тражи своје, партнери се као мало окуражили па и они нешто извољевају, а он их искористи све и предложи баш њу, као одупро се притисцима у име народа. Боље је да ћути, што да се замера будућој шефици, али  шта ако се догоди чудо, па предложи управо њега. А, зашто да не, требаћу му у Бриселу, за промену устава, умирио сам Ружића, достојанствено подносим његове неукусне шале на мој рачун и увек спремно одговарам на свако питање - О томе ће одлучити Вучић! Шта год да питају новинари, а да није у вези са СПС-ом, јер то, ипак, не би имало смисла, најтачнији је одговор -О томе ће одлучити Вучић.

 Кладим се да тако размишља Дачић. Али то није интересантно. Интересантна је та Вучићева страст за драматургијом и то истрајавање у уверењу да народ воли трилере. Има три озбиљна кандидата и још четири у резерви. Ко ли ће бити? Коме ли ће поклонити поверење? Ко је савршени пакетић за нову звезду Немањине? Даље иде, даље иде онај у којег председник има највише поверења, који је спреман да самостално настави пут реформи, не баш скроз самостално, требаће му ментор, који неће на сваку примедбу председника одговарати Немој да ми звоцаш,  који неће добронамерну помоћ тумачити као искакање из уставних оквира, који ће сам тражити да се председник умеша сваки пут када негде запне јер председник најбоље зна, који ће увек имати напуњену батерију на мобилном, који је кадар да истрпи оправдану критику и да издржи у политичком егзилу бар колико и Гашић кад му дође време, а не да се, не дај Боже, дрзне и умисли да треба да прави свој политички капитал. Или, још горе, да у старту направи грешку и да сам саставља свој кабинет. ОК, може неки државни секретар или неки председник управног одбора, па и конзул, ако мора, али то се може толерисати само у разумној мери - звездице знају бити хировите док им се не објасни да продукција има апсолутна права на све у вези са њима. И, ко вам се привиђа? Зеленовић, Шаиновић, Минић, Цветковић, Дачић. Не будите на крај срца. Биће то пакетић по мери.

И, замало да заборавим. Пустите ту демагогију о оставци на све страначке функције. Један је пробао па се опекао. Ево и да Вучић рескира, неће дати деца. Јесу одрасли, јесте да умеју да се узјогуне, али само онако, да буде интересантније.

Мора неко и да заталаса у земљи Србији. Али, чему скептицизам, све је у реду, све је под контролом. Шта бисте још хтели? Стеријину награду, можда, родољупци једни?

Зорица Вишњић

Напишите коментар (0 Коментари)

Наши смо - ЧЕКАЊЕ

Онај чувени графит “ко овде не полуди ,није нормалан” никако да изгуби на свежини. Не да не бледи, него је из године у годину све оправданији јер све оно што наш човек чује, види и доживи за седам, или месец дана, и најчвршће умове би гурнуло на споредни колосек. Ако си навучен на информације, има да се испрепадаш очас посла, ако ниси, може ти се десити да живиш у тоталном незнању и не знаш за катастрофу док ти не закуца на врата, а онда је касно.

Док обичан, просечан човек,  онај што не може с платом да састави месец дана, покушава да опстане како-тако и бије битке на свом малом, личном фронту, на све то га бомбардују великим темама. Сад осим што бринеш о томе да ли ћеш имати да платиш све рачуне, набавиш храну и докупиш огрев, јер пролеће упорно заобилази Србију, треба да стрепиш од нуклеарног рата због Кима и Трампа, од Велике Албаније, фрке у Македонији, претњи са Запада, а можда и Истока. Уколико ти на све то живце грицка жена, шеф на послу, комшије и колеге, ето рецепта да нагураш притисак на 300 и нема терапије која ти може помоћи. Где да нађе спас, обичан човек који само жели пристојан живот? Имао је прилику да себи да одушка минулог продуженог викенда. Али како? Класика је роштиљање, али оде дете са друштвом, дај му да учествује за иће и пиће, а онда шта ћеш ти? Ако хоћеш да обрнеш нешто на жару и поквасиш грло треба и ту дати пара, којих нема. Запиташ се могу ли да 'празнујем'' и опустим се уз пет ћевапа и једног лава,  па изабереш  останак код куће, уз самообману - а наредне године...

И тако, бленеш у ТВ, моташ по фејсу да видиш како други празнују, и прође празник. Још један у животу. После се кајеш - што не одох да потрошим и ову последњу 'иљадарку јер они манијаци ће почети да се гађају нуклеаркама и нема више празника, ови ће да запале ратни пожар на Балкану па коме ће онда бити до роштиља, можда догодине нећу ни примати плату, па одакле тад да купим ћевапчиће? Схватиш да ти је сад много боље него што може бити сутра, али нема репризе. Оде још један празник док си вагао шта ћу, где ћу, с ким ћу. Онда се  тешиш како је важно да се млади опусте, за нас није важно.

Добра већина оних који су деведесетих закорачили у трећу деценију већ скоро 30 лета лелулају и траже сигурну луку, а овде такве нема. Од тих деведесетих живот се претворио у неколико редова рата, па онда немира, па онда избора, и сад смо усталили да углавном само гласамо, а стално нам исто. Обичном свету је успех десет дана брчкања у сланој води, одмор од кога се после месецима опоравља, плаћени сви рачуни држави и да смо “живи и здрави”. Поштеном свету је најбитније да “мирно спава”, а онима који имају инсомнију да ови први наставе зимски сан док они настављају да згрћу и арче, само да нико не пита одакле им први милион(и). Опет ко није за празник радио у бољем је положају од оних који су и тада морали да арбајт, мада је министар ресорни рекао да морају бити исплаћене празничне дневнице са јунском платом, па ето утехе. Шљака правна нам држава. Времена су таква да човек мора да поређа приоритете, постави црвене линије и призна себи који су му главни циљеви. Поштење, правда, ко јесте у праву, све су мање битни јер ово време немилице дроби, а најпре оне који хоће да истерају правду. Треба бити вешт морепловац па у ово нехумано време пловити међ хридима зла, лажи, сујете, дволичности, и лађу довести до мирне луке, уколико таква уопште постоји. Треба отимати од живота сваки секунд, не сањати утакмицу на Вемблију и због ње не заиграти на пољанчету иза зграде, не чекати Арену па пропустити да запеваш у градском парку, дошла су времена када не треба чекати ''боља времена''. Тај воз је одавно напустио ову станицу, а новом нисмо у реду вожње.

Треба бити вешт па у невесела времена наћи зрно среће и весеља и проживети га. Ко зна можда сутра неко притисне дугме па свет оде дођавола, онда ће вам бити криво што нисте у понедељак отишли негде и бар попили празничну кафу. Боље и то него ништа. Зар не?

 

Т.М.С

Напишите коментар (1 Коментар)

Наши смо – СПИНИРАЊЕ

 Ових дана из руку не испуштам спинер.  То је, ко не зна, она ротирајућа  играчка,  слична пропелеру авиона, или детелини  са три листа, направљена од пластике и  метала коју можете вртети до миле воље  на врху прста, носу, челу... мада те  вештине још нисам достигао. Неки  стручњаци кажу да побољшава  концентрацију деце са специјалним  потребама, а други да његова  популарност међу децом и омладином указује на велику нервозу и анксиозност међу њима.

Како год било, уместо да се нервирам због онога што чујем и видим, само, брале, спинирам. Да није тако, морао бих се дебело забринути где нам то одрастају деца јер прочитах да ће Нови Сад бити први град у Србији у којем ће родитељи основаца и средњошколаца добити тестове на наркотике које ће моћи да искористе да тестирају децу. Савет родитеља основних и средњих школа у Србији тражиће од градске управе за образовање да обезбеди десет милиона динара за куповину тестова на наркотике, а којима би требало да буде обухваћено највише 25 хиљада ученика 7. и 8. разреда основне школе и сви средњошколци. На школи је да родитељима уруче тестове, а родитељима да одлуче да ли ће тестирати своју децу на наркотике. Родитељи би требало да, уз тестове, добију и   упутство о употреби и о последицама наркотика по здравље, што би требало да их мотивише да тест искористе. Уколико се испостави да је дете позитивно на дрогу, родитељ ће моћи да контактира са Центром за социјални рад и осталим надлежним установама и органима. То је идеја чланова Координационог тела за борбу против насиља у основним и средњим школама, покушај да се смањи употреба наркотика међу ученицима. Значи ли ово, ако добро размишљам, да је дроге међу младима толико да је потребно да их маме и тате код куће тестирају и да се терет борбе против те пошасти полако пребацује на родитеље. “Сине! Молим, ћале. Дођи, срећо, да те тата мало тестира на дрогу”. Да ли су следећи детектори метала на уласку у школе?!

Спинер ме смирио и пре неки дан кад одох на мост у Љубовији. Бусева више него на београдској аутобуској станици, народа као на панађуру, а радни дан око подне. Мислим се, ако су сви ови овде значи да нико не ради, много, бре, незапосленог света, можда су пензионери па дошли да искористе леп дан, али има неких испод 50, тешко да су сви имали бенефиције или су у инвалидској, а онда се баш забринух па, ако пола од ове масе ради, какав ће бити њихов учинак  на послу, или ти послови и могу без њих, кад су већ сви на “паузи”? Да не лупам главу, завртим спинерчић.

Иначе, гледање вести не да само информише, него може помоћи човеку  да спозна самога себе. Осетим тако некада како сам нервозан, немам појма зашто, оно, не држи ме место, размишљам шта ли је разлог када баш све напредује, оно, само иде. Кад чујем у вестима како је неки човек “издржао без функције годину и по дана”, па ми кликну у лобањи. То је то! Ето решења. Па, човече, нисам био на функцији дуже од три деценије, још оно кад сам у петом или шестом разреду био председник Црвеног крста у мом одељењу. Замислите које ли су то муке кад тако дуго немаш функцију па није чудо што су ми зулуфи побелели, што цупкам ногом кад у неком реду чекам читав сат јер уместо четири, ради један шалтер и слично. Толико ме обрадовало то просветљење да сам и спинер оставио пола сата.

Сад нећу више да куцам, одох да смишљам на коју функцију да се увалим па да ми лакне. Вредним и преданим радом оправдаћу указано поверење, нема везе где се угнездим и да ли знам тај посао. Шта странка? Није сад као оно пре, партија па гурај, сада, бре, могу и ванстраначке личности, чуо сам и прочитао, важно је само да си вредан и да умеш лепо да причаш, али без неких тамо, оних, алузија. Док ми неко не понуди функцију, и не схвати величину моје жртве и толике апстиненције од функције, било какве, одох на спинирање. Осим, ако ми га онај мој пубертетлија није мазнуо, крај је школске године па и деци треба спинирање. Боље то него тестирање. Далеко било.

Т.М.С.

Напишите коментар (0 Коментари)

Наши смо - ОДЛАЗАК

О “одливу мозгова”, младима који напуштају Србију и белој куги, исписани су протеклих година многи новински ступци, снимљен велики број радијских и телевизијских емисија, организоване трибине на којима су изнети фрапантни подаци и бројке са много нула којима се описује стање у држави без јасне перспективе. Било је тога и током деведесетих, за време Милошевићеве власти, али и последњих 17 година, откада су на челу земље они који су тражили демократију уместо диктатуре. Демократија је стигла, али..., народ и даље одлази. Када би се све ставило на вагу којом би се измериле “промене”, чини се, превагнуо би и даље тас на којем су они који желе да оду и који не виде светлију будућност и перспективу у коју им је упакован живот са нормалним радним местом, адекватном платом, рачунима које могу од ње да подмире и уштеђевином од које могу без устезања и парадајза, саламе и паштете у гепеку олдтајмер аутомобила да оду на годишњи одмор. Куповина нових чарапа, гађа, одеће и обуће се подразумева.

Прочитах недавно у једном новинском тексту да смо 12 милијарди евра изгубили улажући у школовање “природно-техничке интелигенције и научника, који су отишли у иностранство”, али и реаговање на ту констатацију у којој се сугерише на чињеницу да аутор текста не каже “колико се милијарди вратило од “гастарбајтера” из тог истог иностранства?” Следи и питање аутору текста - зар од тих неколико милијарди кроз “дознаке” сваке године не преживљава добар део нашег друштва? Још подвукох пасус у којем пише да “млади јесу школовани и поштени, али нису и наивни”. Схватили су шта се око њих дешава и шта им се спрема, али нису спремни да пристану на намењену им судбину”. Не желе да чекају тамо неки 22.  мај, до када је рок да политичке странке, групе грађана и коалиције које су предложиле кандидате за председника Србије на недавним изборима Агенцији за борбу против корупције доставе извештај о трошковима кампање, не занимају их изјаве Дачића да ће у сусрету са Јоханесом Ханом тражити реакцију Брисела на “опасне изјаве” с Косова и Албаније, нити су им привлачни наслови текстова у којима се констатује да Јанковић и ДС “само заједно имају шансе”. Чак им више нису привлачне ни шетње студената “против диктатуре”. Ето, најављивано је да ће пред Васкрс, када се студенти врате кућама, и у Лозници организовати велику протестну шетњу, а били смо сведоци да се тих дана окупило тек десетак људи, међу којима је четвртина студената а остали средовечни суграђани и средњошколци наоштрени за нове политичке акције.

Да на одлуку младих људи да оду из завичаја не може да утиче више било какво обећање, схватио сам и пре два дана у сусрету са знатно млађом пријатељицом, тачније, ћерком мог вршњака и другара. Уз осмех ми саопшти да ускоро “одлази”. Питем - где, одговара - у Америку! Удајем се и одлазим. Уз још већи осмех пожелех јој срећан пут и све најлепше у новом животу. Није једина која прати путоказ судбине, откуцаје срца или потребу да коначно нешто мења, иако је, при том да додам, имала сталан и сигуран посао. Људи хоће више, хоће још, хоће заиста “бољи живот”, а не само репризирање истоимене ТВ серије снимљене пре више од три деценије.

Све чешће чујемо реченицу - учи енглески или немачки језик па се спремај за бели свет. Мало је оних који не би нигде да оду. Истина, много је више оних који немају где и немају са чим. Ту су где јесу, чувају климав посао, мизерну зараду од које ни код зубара не могу да оду а камоли на зимовање, у позориште или да купе неку нову књигу. Чувају садашњост и више се и не надају некој лепшој будућности. Можда још само повремено маштају, док се не тргну и не схвате да су године пролетеле и да је све мање времена за нове авантуре. Нажалост, последњих дана испратио сам неколико драгих људи у вечну кућу. Међу њима су бивши професори, пензионери, комшије и моји вршњаци.

 Слобoдан Пајић

Напишите коментар (1 Коментар)

Наши смо - ПОТОП

Таман се Србија понадала да ће се овог маја провући без недаћа, временских непогода и падавинских чуда, кад, не лези враже, ето ти опет потопа у уторак. У дану када се свет згражавао над вешћу о трагедији у Манчестеру, где су током концерта америчке певачице Аријане Гранде погинуле 22 особе, када смо читали најаву лидера Алијансе за будућност Косова Рамуша Харадинаја, који је и кандидат за премијера, да ће војска Косова, уколико добије поверење народа, бити формирана у првих 90 дана мандата нове владе током којих ће настојати да убеди Србе да схвате да је “војска у њиховом интересу”, стушти се и киша и за кратко време опет направи чуда. Не поредим невоље, али размишљам, мора ли толико белаја у истом дану, без обзира у ком делу планете. У нашем Тршићу, Жеравија се није могла препознати. Пре двадесетак дана народ је у њој хладио пиво за првомајске празнике, а у уторак, око 16 сати, њоме је могао запловити и онај дрински моноксил из Музеја Јадра. Стаза од саборишта до Вукове куће личила је на огромно речно корито, а муљ нанет бујицом са околних брда онемогућавао је да се њоме човек прошета у ципелама. Гумене чизме су опет постале актуелне и једина обућа отпорна на новонастале мајске услове.

Да ли је то неко бацио чини па са од 2014. године сваког маја све више сагињемо под теретом оловних облака, гледамо у небо које више подсећа на сиву јаловину из Костајника него на плаветнило пролећа испуњеног мирисом цветних алеја. Не, стварно, нешто се “горе” догађа! Зар нисте раније памтили мај по јагодама и првим трешњама, по белим радама, по кратким рукавима на мајицама, куглама омиљеног сладоледа, ћаскању с друштвом у башти омиљеног локала? А сад?

Просто се тргох кад ми пријатељ пре пар дана рече да је син, њему и супрузи, уплатио летовање на Тасосу од 11. јуна. Помислих, па какво летовање кад смо до јуче ложили ватру и гледали у метарске наносе априлског снега. Може ли се море угрејати за месец дана? Мај се као мало копрцнуо, али, ето, већ данима пре подне жега и успар, а поподне киша и потоп. Ако прође без града, ми сви радосни, а ако ми у дворишту не избије канализација, ја онда миран до следећих падавина. Мислим се, шта ће тек бити када се на ову чемерну инсталацију накаче још две зграде које су у изградњи, на местима где су биле две куће у којима нико није ни живео. Шта ће бити када из свих тих станова крене вода, из каде, лавабоа, судопере или клозетске шоље, а “онај одозго”, уз све то пусти и капљице од по пола литра? Потоп је опет и у Крупњу направио штету. Још нису извидане ране од пре три године, а оно опет. Народ у страху, штабови за ванредне ситуације у приправности. Па зар тако да се радујемо пролећу, да у таквом амбијенту планирамо годишње одморе и куповину купаћих гађа, пластичних папуча или кожних сандала? Ма, мењам све будуће мајеве за онај један нормалан од пре неку деценију, када сам са друштвом прослављао рођендан пријатеља на врху осунчаног Гучева. Са сунчаним наочарима на носу, у тренерци и патикама, уз отварање поклона и расправу да ли је “пино силвестре” бољи лосион после бријања од “ронхила” или војничког “бриона”. Тада није било селфирања и “фејсбука”, већ обичан “кодаков” колор-филм и “зенитов” фотоапарат у кожној футроли, па кад нам у фото-радњи израде слике, ми после до јуна разгледамо албум и препричавамо детаље.

Гледам у уторак и гимназијалце како се на игралишту радују завршетку школе и мислим се, да ли ће они имати довољно јака плећа да на њих сутра ставе терет државе коју ми данас водимо. Хоће ли се повијати према земљи и слушати шта им неко са стране командује или ће имати снаге да сачувају понос и достојанство? Желим им ово друго, али сам свестан да то неће бити лако. Потоп емоција је некад најтеже савладати па зато и нећу даље патетисати, већ ћу им пожелети да се упишу факултете које желе и остваре све своје снове.

Чуо сам пре пола сата добар виц, али сам га већ заборавио. Ако га се присетим, испричаћу га следећи пут. Знам само да сам се накратко слатко насмејао.

 

Слободан Пајић

Напишите коментар (0 Коментари)

Наши смо - СТУДЕНТИ

После дужег времена на улицама више градова у Србији нешто се дешава. Кажу, спонтано окупљање студената организовано преко друштвених мрежа. У неколико градова окупили се студенти, млади људи, случајни пролазници, декица који жели да му се унуци врате из Канаде, бакица која подржава децу јер, младост треба подржати. Дигли глас и вичу “Доле диктатура, терор власти, Вучићу- Шредеру”, буне се  против претварања народа Србије  у јефтину радну снагу, против блокаде  медија, против понижавања новинара на конференцијама за штампу и против новинара слугерања. Заборавили су да се буне и против јадне опозиције спремне на сарадњу са дојучерашњим политичким противницима само зарад парченцета власти. Где су били ти млади људи и још неки, у време када су знали да  ће кампања бити таква каква је и била, неравноправна, без сучељавања мишљења кандидата, где су били када је председница Маја Гојковић зауставила рад Скупштине како ”председнички кандидати опозиције не би користили ову угледну  кућу за своју промоцију”. Бивша радикалка заборавила је да су њени партијски другови у истој тој кући за чији се  углед сада залаже вређали посланике из супарничких табора, пљували их, клели, гађали ципелом, поливали  водом председавајућег, били изношени из сале. На другој страни није јој сметало што се знало да ће премијер  обилато користити своју функцију да би себе промовисао увек користећи  прилику да омаловажи противнике називајући неке од њих кадром толико му мрске Демократске опозиције Србије (ДОС).  Ништа зато што су неки његови најближи сарадници били део те политичке коалиције.

 

Избори су завршени а Скупштина и даље не почиње са радом. Председница  каже да је спремна сутра да настави седницу парламента, али да „посланици који учествују на уличним протестима омогуће нормалан рад парламента, нормално функционисање града Београда и читаве државе“. Ко зна, каже она, „шта би и ово здање доживело и грађани Србије када би ми данас, сутра наставили да радимо“, те да је она само једна жена а притисак је велики. Кога се то Маја плаши, омладине? Према најновијој информацији Скупштина ће ипак почети са радом 19. априла, претпоставља се, ваљда, да ће тада протести бити окончани. Јел? Углавном, председница је добила зелено светло?

И на крају зашто је опозиција пристала на неравноправне услове у предизборној кампањи? Можда зато да би онај ко добије највише гласова узео себи за право да буде њен предводник јер, зашто би неко пораз проглашавао победом. Зашто су студенти изашли на улице тек када је опозиција поражена јер су опет заказали они који годинама не излазе на изборе пошто "немају за кога да гласају" а на сва уста говоре против власти и да никада није било горе. Спекулише се да је организатор протеста Саша Јанковић, или Вук Јеремић, Бошко Обрадовић, ДС, затим чувени светски шпекулант и инвеститор Сорош. А пошто ништа не може без њега можда је протесте организовао Вучић да би показао да није аутократа и да подржава демократију.

Неки се питају докле ће млади издржати, ту су испитни рокови, празници, летовање, докле ће Вучић трпети демократију на улици, да ли  ће и са студентима као и са новинарима на конференцијама бити дрзак и љут што му, неки од њих, постављају незгодна питања. Било ми је необично гледати га како смирено, додуше, уз приметно јак напор, у присуству америчког сенатора Мекејна, одговара на новинарско питање које му се не свиђа.

Демократски протести су легитимна појава, одраз су незадовољства народа постојећим стањем у друштву. Али, докле ће протести, како рече Вучић, губитника избора, бити мирни, нереде је лако изазвати јер свако може да се прикључи колони а острашћених је много. Да ли је ово узалудан испит за студенте, да ли  ће пасти или ће га положити, и ко треба да им упише оцену у индекс?

 

Верица Мићић

Напишите коментар (0 Коментари)

Наши смо - ВОЗАЧИ

Поред свакодневних стресова које људи  доживљавају у свом кратком животном веку као што су немање посла или много посла а мала плата, високи рачуни које треба платити, несугласице у породици и ван породице, непријатне ситуације на улици, чекање пред шалтером, чекања на лекарске прегледе, возачи имају још један, додатни. Погађате, плави коверат који добију од судије за прекршаје и оно што њему претходи - паркирани полицијски ауто поред пута у који је смештен мерач брзине. Ако имате срећу па не возите брже од 70 км на час, прођете са мандатном казном, дакле не идете код судије за прекршаје, а ако пређете само километар преко тога, добијате „плавушана“ са позивом за окривљеног а тај окривљени сте ви. Следи новчана казна, казнени бодови и забрана  управљања возилом  најмање месец дана. После саслушања платићете казну и када седнете за волан несвесно, више гледате има ли полиције поред пута него куда и како возите.То се зове манија гоњења. Умрежите се у групу возача преко друштвених мрежа и једни друге обавештавате где се налази радар, али и поред тога, ако не водите рачуна опет вас ухвате у прекршају. Нема везе што је прекорачење брзине незнатно, сликали су вас и нема брисања. Међутим, возачи се кажњавају иако постоје фабрички дозвољена одступања уређаја за мерење брзине које износи плус - минус три километра на час што се у развијеним земљама признаје иако они тамо имају много више пара за плаћање казни од нас. Али, наша полиција се држи прописа без обзира на упутство које су добили са мерним уређајем у којем је наведено да има одступања и где им је сугерисано да то имају у виду. Правда се постиже само ако се неко од возача заинати и тера до краја.

То нису једини проблеми возача, има их и код обављања техничких прегледа. Наиме, Агенција за безбедност саобраћаја још увек није обезбедила базу података са карактеристикама возила, на основу које би технички прегледи могли на лицу места да исправљају возачима грешке у саобраћајним дозволама. Зато они плаћају туђе грешке а не само своје.  Тако када возачи који своје возило региструју већ десет година са истом саобраћајном дозволом, дођу на технички преглед и установи се да, рецимо, подаци о броју седишта или укупној маси нису тачни, морају да плате још око 10.000 до 15.000  динара за додатна испитивања у лабораторији.

Ако полицијски службеник приликом регистрације упише погрешне податке у саобраћајну дозволу, грешку ће платити возач ако то одмах на лицу места не примети.

Ту је и  „прва помоћ“ коју треба обнављати иако кутију нисте ни отворили, затим, стрепите да ли ће вам на пумпи сипати лоше гориво, да ли им је мерач исправан као да нема инспектора који су плаћени да редовно проверавају исправност горива и  уређаја на пумпама.

Међутим, чињеница је да неки од возача  немају  ни минимум саобраћајне културе па често из возила испред вас изненада излети кеса, флаша, или отпаци које морате успешно да избегнете. О загађењу животне средине да и не говоримо.  Међутим, од свега тога највише забрињава када вам са задњег седишта маше беба од годину и по-две која стоји а за ногице је придржава неко од одраслих. Не вреди ни што се стално указује на опасност ако дете није везано што потврђују и поразни извештаји  црне хронике са све више настрадале деце.

Овакве ситуације радар не „хвата“ ако се прописно вози, али ако дете није везано ни вожња од 50 километара на сат га неће спасити ако до незгоде дође. Стога, мање радара а више камера и много више контрола везивања појаса на предњем и задњем седишту и да ли су деца правилно смештена у својим посебним седиштима. Казна ће бити плаћена како- тако, али живот је један зато је и много „скуп“.

 

Верица Мићић

Напишите коментар (0 Коментари)

Наши смо - БУЂЕЊЕ

И... да ли сте средили утиске са председничких избора? Нисте ваљда изненађени? Истина, ретко ми се дешавало да сретнем икога ко је био изненађен резултатом било којих избора у Србији. Још ми је ређе било да сретнем било кога ко се изјашњавао да ће гласати за оног ко ће касније и победити. Такви смо ми. Волимо да се прсимо, а накнадну памет усвајамо као примарну - ма знао сам ја, ма какви аналитичари. Овог пута, збиља, није било тешко прогнозирати резултат избора. Вучић је био фаворит чак и међу конкурентима који су се другом кругу надали и као чуду и као тријумфу. Заправо, ово су били избори за друго место које би касније могло да се капитализује у лидерство на опозиционој сцени. И ту није било изненађења иако је Лука Максимовић Бели у једном моменту чак био виђен иза Вучића. Његових преко 330.000 гласова и треће место јесу шамар целој српској опозицији, али и озбиљна опомена власти. Ти људи нису гласали за Луку Максимовића него за Прелетачевића и Прилепка који су извргли спрдњи све оно што нервира сваког пристојног човека. У земљи у којој је  спрдња увек била убојитија од аргумента само је требало сетити се овакве “политичке платформе”. То нису гласови ни наде ни очаја, рекла бих да су то гласови из протеста, а можда и из нехата. Бели листићи, чак. 

Међутим, иако је Бели био прилично тетошен од опозиционих кандидата због веровања да ће он успети да изведе на биралишта критичну масу неопходну за пролаз у други круг, али и због калкуланске наде да ће можда ипак успети да му преотму покоји глас, Бели је, сада се то показало, управо њима нанео највећу штету. Излазност је била испод свих очекивања и то је друга велика опомена и власти и опозицији. И једни и други требало би да схвате да је народ у Србији уморан од избора, да му је мука од кампања, великих обећања и празних новчаника. Па иако је Вучићева победа и убедљива и тријумфална и како год је назвали, тек мало детаљнија анализа у његовом изборном штабу показаће да ли му подршка расте или опада. Простим збиром гласова СНС, СПС и Пастора са парламентарних показује да је Вучић у недељу  добио 350 хиљада гласова мање. Да ли су ти гласови отишли некоме или су остали код куће? Али, није то оно што посебно треба да га брине. У овом тренутку свима је јасно да се нешто догодило на изборима што само виси у ваздуху, данас ево већ шета улицама, а сутра ће прерасти у нови покрет. Дакле, опасност за њега не долази из редова старе опозиције, она се сама урушила још док је била на власти. На овим изборима присуствовали смо буђењу слободоумља које је изашло из боце и неће се вратити натраг. Томе је допринела неравноправна медијска кампања, проштар старт према конкурентима, притисак на “сигурне гласаче” и много тога још што се изродило у своју супротност. Са друге стране, имали смо две велике странке које нису имале петље да изађу на изборе са својим кандидатима. Време ће показати  да Дачић чак и да добије премијерско место, тешко да ће њиме моћи да компензује оно што је до сада изгубио у свом слугерањском односу према СНС. ДС ће тек да плати свесрдну подршку Јанковићу који се према њој односио, како неко рече, као према сиромашном рођаку из провинције. Он ће наставити даље својим путем, што је вероватније од претпоставке да би могао ући и преузети странку.

Ипак, ако бисмо морали да бирамо највећег губитника ових избора, то би свакако не би био Вук Јеремић, упркос томе што је остао испод Белог, него Шешељ који је дефинитивно испао из игре. Преиграо се и изневерио оне који су га верно чекали пуних осам година да се обрачуна са “издајницима”. Сада је најусамљенији човек на политичкој сцени Србије, а како сада ствари стоје, тешко ће се опоравити и друге “рачунџије” од Чанка, преко Радуловића до Јовановића.

И, да, умало да заборавим. Медији. Губитници већи од Шешеља. Срећа те је кампања била кратка да не гледамо дуже професионалну бруку. Мислим да грађане више и није брига. Они имају своје мреже.

Дакле, избори су завршени, кампања тек почиње. То је мој утисак. А, ваш?

 

Зорица Вишњић

Напишите коментар (0 Коментари)
 

Колумна

јун 19, 2017 1632

Наши смо - НАГРАДА

Шта је то што тера наше уважене, признате, вољене уметнике, пре свих глумце и певаче, па…
јун 12, 2017 1576

Наши смо - ПАКЕТИЋ

Док ово пишем, Александар Вучић би требало да буде на путу до седишта своје странке, под…
јун 06, 2017 991

Наши смо – СПИНИРАЊЕ

 Ових дана из руку не испуштам спинер. То је, ко не зна, она ротирајућа играчка, слична…
мај 26, 2017 932

Наши смо - ПОТОП

Таман се Србија понадала да ће се овог маја провући без недаћа, временских непогода и…
мај 23, 2017 3403

Наши смо - ВОЗАЧИ

Поред свакодневних стресова које људи доживљавају у свом кратком животном веку као што су…
мај 16, 2017 3308

Наши смо - ДАРВИН

Велика се прашина дигла ових дана поводом петиције за ревизију Дарвинове теорије…
мај 05, 2017 490

Наши смо - ЧЕКАЊЕ

Онај чувени графит “ко овде не полуди ,није нормалан” никако да изгуби на свежини. Не да…
апр 28, 2017 1337

Наши смо - ОДЛАЗАК

О “одливу мозгова”, младима који напуштају Србију и белој куги, исписани су протеклих…
апр 14, 2017 666

Наши смо - СТУДЕНТИ

После дужег времена на улицама више градова у Србији нешто се дешава. Кажу, спонтано…
апр 07, 2017 594

Наши смо - БУЂЕЊЕ

И... да ли сте средили утиске са председничких избора? Нисте ваљда изненађени? Истина,…

Репортажа

мај 26, 2017 4384

Код Митровића у Тршићу - КУЋА ИМА ТЕМПЕРАТУРУ

Почело је са двадесетак степени, а ове седмице сам измерио и више од 40, каже Милентије Митровић коме је кућа почела да се загрева. Очекује да стручњаци ускоро дају објашњење и савете шта да ради Пре више од месец дана Милентије Митровић из Чотрића засеока у…
апр 28, 2017 615

Ренди Винсент из Торонта - КАНАЂАНИН У БУДИМЛИЈИ

У Србију је стигао прошле јесени, а у “Будимлији” је Ренди последњих десетак дана и као…
мар 10, 2017 1029

СВЕСТРАНОСТ МАРКА ПЕРИЋА - Живот треба претворити у музику

- Музика није само свирање, већ је то и поправка инструмената, озвучавање и снимање…
Spreman obrok za gospodare visina - Jovanovic na hranilistu beloglavih supova
феб 03, 2017 585

ЗИМА НА ХРАНИЛИШТУ БЕЛОГЛАВИХ СУПОВА У КАЊОНУ ТРЕШЊИЦЕ - Господари висина нису гладни

Колонији белоглавих супова која живи у кањону Трешњице код Љубовије опстанак зависи од…

 

Пратите нас

ЛН видео дана

У новом броју ЛН

LOznički ROCKovnik