ПОСАО ЈЕ ВИШЕ ОД ПЛАТЕ (10) - Не очекујемо посао на тацни

Без обзира на степен инвалидитета, особе које имају ограничене радне способности требало би да имају подршку у тражењу адекватног посла, да се према њима послодавци не односе са предрасудама, ниподаштавањем или сажаљењем већ са људским уважавањем, разумевањем и подједнаком шансом за даље напредовање и усавршавање. Нажалост, на основу искуства наших саговорника то најчешће није тако, а свака нова шанса претвара се у лутрију и борбу са непредвидивим исходом

Драгица Протић из Клубаца је 23 године радила у централној лабораторији у “Вискози” и пре него што је фабрика расформирана, стекла је трајни инвалидитет. Забрањен јој је рад у аеродинамичким и аерозагађеним условима, међутим, често је морала да прихвати и неке послове који нису били примерени њеном стању.

- Нисам била у ситуацији много да бирам, па сам тако девет година радила у пржионици кафе. Продавала сам кафу у киоску и то ми није било тешко, једино што сам дуго седела. Било је још неких покушаја, али све то није било дуговечно. На срећу, онда сам сазнала за Удружење особа с инвалидитетом “Лагатор” , ту сам већ пет година и ствар је потпуно другачија јер сада осећам сигурност и знам да нећу бити упућена да радим на месту које би ми стварало проблеме - прича Драгица.

Она сваке године ради по четири месеца преко јавних радова. Како каже, прве две године било је по шест месеци, што јој је много значило, а обављала је послове геронтодомаћице.

- Пружала сам помоћ старим особама у кући, набављала им лекове, куповала храну, плаћала рачуне. Те особе се навикну на нас и када одлазимо, оне остају у нади да ћемо се поново вратити. Тражиле су ме две баке и ове године, али сам почела да радим у удружењу у оквиру уметничке радионице, коју као јавни рад финансира Национална служба за запошљавање. Четири месеца, колико траје наше ангажовање не чини се да је дуг период, али нама и то много значи јер кроз рад се дружимо, упознајемо нове људе, а имамо редовно примање и покривено социјално осигурање.  Саветујем људе који имају неки инвалидитет да се распитују, да траже место под сунцем. Није поента у томе да неко дође и да ти сервира на тацни посао. Мораш да се укључиш у друштвене токове - саветује она.

О једном израбљивању и другим покушајима

Милан Перић из Лешнице је некада радио у Шапцу, у сервису такографа. Послодавац га је после седам година прогласио технолошким вишком и док је припремао документацију за пријаву на биро, сазнао је удружење “Лагатор”.

- Сваке године одрадим четири месеца преко јавних радова, мада бих волео да је то мало дуже. Радио сам на више места, фарбао клупе, чистио некакве просторије, сада сам у уметничкој радионици, а по струци сам електромеханичар. Мени и ово одговара јер других примања немам осим што повремено зарадим неку дневницу уз лакши посао - каже Милан.

Због проблема са притиском, временске прилике утичу на промену његовог стања. Високе и ниске температуре му не пријају, а имао је и тешке операције. Пролазећи кроз животне недаће, тражио је било какав посао, а један му је остао у веома лошем сећању.

- У једној овдашњој месари добио сам запослење као особа са инвалидитетом. Првог дана смо се газда и ја договорили да будем ноћни чувар, што је значило да треба да чувам објекат и да га обилазим ноћу. Међутим, како је протицало време дата су ми нова задужења. Морао сам да обилазим фарму од 500 свиња, да им ноћу дајем лекове, да сваких сат времена надгледам и бележим температуру. То није био велики проблем, али сам ускоро морао и да утоварујем

месо, а полутка је често била тежа од мене. Радио сам сваку ноћ и то није било могуће издржати. Послодавци мисле само на себе, а моје радно време било је од осам увече до шест ујутро. За тих десет сати током ноћи мораш да се убијеш од посла, што ја физички нисам могао да издржим. Поред тога, ноћни рад се није посебно плаћао, радио сам без икакве додатне надокнаде - прича Милан.

 Удружени имамо веће шансе

Да је оваквих примера много, потврђује и Весна Јокић из Бање Ковиљаче, а на својој кожи осетила је шта значи радити на радном месту непримереном способностима које има.

- Пре него што сам 2015. године дошла у удружење “Лагатор”, тражила сам посао где год је то било могуће. У једну фирму сам послата по препоруци саветника из НСЗ. Дошла сам, нашла шефа и представила се, а он ме питао колико имам година и обећао да ће ми се јавити. Од тога није било ништа, што сам и очекивала јер сам слично често доживљавала. Радила сам и у фабрици, где су ми дали да шијем чарапе, али пошто сам леворука, нисам могла никако да се уклопим. Шефица ме питала у чему је проблем, а ја сам јој објаснила да не могу да савладам оно што ми показује колегиница која је деснорука.  Онда сам премештена на сечење и ту сам се некако сналазила. Тако сам радила осам месеци, али онда, колегиница која је односила чарапе у даљу производњу потрудила се да ја добијем отказ. Наставила сам да трагам за послом и успела да пет година радим преко јавних радова у парку у Бањи Ковиљачи. Садили смо цвеће, окопавали га, и то ми је баш пријало. Није било тешко и имала сам добре колеге. Иначе, нема места где нисам конкурисала за посао, али чим кажем да сам особа са инвалидитетом, врата се затварају. Лажна обећања слушала сам на многим местима. Било је ситуација када су ме питали зашто сам уопште дошла када нисам способна за рад. Осећала сам се јадно и није ми било лако. Моји проблеми са кичмом ме спутавају да радим тешке послове. По неком правилу требало би да имамо предност у запошљавању, али ми то немамо. Овако удружени ипак имамо какву-такву наду - искрена је Весна.

Своја искуства пренела нам је и Милена Иванковић из Клубаца, али за разлику од претходника, она је имала срећу да добије стални посао и задовољна је условима које има код свог послодавца. Како нам је испричала, по струци је физиотерапеут и радила је у више наврата у Санаторијуму у Бањи Ковиљачи. Показала се као добар радник, гајила наду да ће добити сталан посао, али на крају, тамо за њу није било места.

- Тај период памтим као веома леп и поред посла који није нимало лак. Трудила сам да увек пружим максимум, пацијенти су ме хвалили, али нисам успела да остварим свој сан и добијем посао за стално. Радила сам и код приватника, покушавала нешто и самостално, али тек када сам завршила курс за маникира и педикира успела сам да пронађем посао. Сада радим у козметичком салону, имам плату и осећам се кориснијом у својој породици. Поред свог занимања, морала сам да се дошколујем, али се на крају исплатило - задовољна је Милена.

 ЕЛН

Пројекат подржава Министарство културе и информисања Републике Србије

 

Колумна

фебруар 16, 2019 178

НАШИ СМО - Турнеја

Изборна или нека друга, тек кампања названа “Будућност Србије (Александар Вучић)” почела је прошле седмице тако да ћемо се гужве и народа у редовима, председника државе како им “подноси рачуне”, удара камење темељима или отвара већ изграђене погоне диљем…
феб 09, 2019 254

НАШИ СМО - Утопија

Хоћемо ли ми икада постати земља озбиљних, одговорних, зрелих људи који знају да се носе са сваком ситуацијом, умеју да размишљају трезвено и доносе праве одлуке у право време? Хоће ли они који одлучују, али и они који им дају то право, привилегију и обавезу, коначно одрасти, изаћи из…
феб 02, 2019 317

НАШИ СМО - Одговорност

“Све што се чује ових и претходних дана је насиље. Да ли ћете неком опалити шамар или рећи најпогрдније речи - то је исто насиље, нема разлике” - ово је став премијерке Ане Брнабић који потпуно делим исто као и: “Уколико основно кућно васпитање и поштовање према грађанима за јавни дискурс нису…
јан 26, 2019 310

НАШИ СМО - Лилипутинци

Ако је неки догађај обележио почетак друге половине јануара, после Нове године, Божића и Српске нове године, онда је то свакако посета председника Руске Федерације Владимира Путина нашој престоници. Од слетања на београдски аеродром, преко уручења ордена председнику Србије, до посете Храма Светог…
јан 19, 2019 424

НАШИ СМО - (Не)моћ

Поче и 2019, а хоће ли бити још само једна у низу оних за заборав или ће донети и нешто добро, видећемо за 300 и кусур дана. Ако је судити према најавама оних који воде земљу, могла би то бити, коначно, година када ће бити заведен ред на пољу криминала, а починиоци најтежих кривичних дела добијати…

Репортажа

феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…

ЛН видео

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"