ПОСАО ЈЕ ВИШЕ ОД ПЛАТЕ (10) - Не очекујемо посао на тацни

Без обзира на степен инвалидитета, особе које имају ограничене радне способности требало би да имају подршку у тражењу адекватног посла, да се према њима послодавци не односе са предрасудама, ниподаштавањем или сажаљењем већ са људским уважавањем, разумевањем и подједнаком шансом за даље напредовање и усавршавање. Нажалост, на основу искуства наших саговорника то најчешће није тако, а свака нова шанса претвара се у лутрију и борбу са непредвидивим исходом

Драгица Протић из Клубаца је 23 године радила у централној лабораторији у “Вискози” и пре него што је фабрика расформирана, стекла је трајни инвалидитет. Забрањен јој је рад у аеродинамичким и аерозагађеним условима, међутим, често је морала да прихвати и неке послове који нису били примерени њеном стању.

- Нисам била у ситуацији много да бирам, па сам тако девет година радила у пржионици кафе. Продавала сам кафу у киоску и то ми није било тешко, једино што сам дуго седела. Било је још неких покушаја, али све то није било дуговечно. На срећу, онда сам сазнала за Удружење особа с инвалидитетом “Лагатор” , ту сам већ пет година и ствар је потпуно другачија јер сада осећам сигурност и знам да нећу бити упућена да радим на месту које би ми стварало проблеме - прича Драгица.

Она сваке године ради по четири месеца преко јавних радова. Како каже, прве две године било је по шест месеци, што јој је много значило, а обављала је послове геронтодомаћице.

- Пружала сам помоћ старим особама у кући, набављала им лекове, куповала храну, плаћала рачуне. Те особе се навикну на нас и када одлазимо, оне остају у нади да ћемо се поново вратити. Тражиле су ме две баке и ове године, али сам почела да радим у удружењу у оквиру уметничке радионице, коју као јавни рад финансира Национална служба за запошљавање. Четири месеца, колико траје наше ангажовање не чини се да је дуг период, али нама и то много значи јер кроз рад се дружимо, упознајемо нове људе, а имамо редовно примање и покривено социјално осигурање.  Саветујем људе који имају неки инвалидитет да се распитују, да траже место под сунцем. Није поента у томе да неко дође и да ти сервира на тацни посао. Мораш да се укључиш у друштвене токове - саветује она.

О једном израбљивању и другим покушајима

Милан Перић из Лешнице је некада радио у Шапцу, у сервису такографа. Послодавац га је после седам година прогласио технолошким вишком и док је припремао документацију за пријаву на биро, сазнао је удружење “Лагатор”.

- Сваке године одрадим четири месеца преко јавних радова, мада бих волео да је то мало дуже. Радио сам на више места, фарбао клупе, чистио некакве просторије, сада сам у уметничкој радионици, а по струци сам електромеханичар. Мени и ово одговара јер других примања немам осим што повремено зарадим неку дневницу уз лакши посао - каже Милан.

Због проблема са притиском, временске прилике утичу на промену његовог стања. Високе и ниске температуре му не пријају, а имао је и тешке операције. Пролазећи кроз животне недаће, тражио је било какав посао, а један му је остао у веома лошем сећању.

- У једној овдашњој месари добио сам запослење као особа са инвалидитетом. Првог дана смо се газда и ја договорили да будем ноћни чувар, што је значило да треба да чувам објекат и да га обилазим ноћу. Међутим, како је протицало време дата су ми нова задужења. Морао сам да обилазим фарму од 500 свиња, да им ноћу дајем лекове, да сваких сат времена надгледам и бележим температуру. То није био велики проблем, али сам ускоро морао и да утоварујем

месо, а полутка је често била тежа од мене. Радио сам сваку ноћ и то није било могуће издржати. Послодавци мисле само на себе, а моје радно време било је од осам увече до шест ујутро. За тих десет сати током ноћи мораш да се убијеш од посла, што ја физички нисам могао да издржим. Поред тога, ноћни рад се није посебно плаћао, радио сам без икакве додатне надокнаде - прича Милан.

 Удружени имамо веће шансе

Да је оваквих примера много, потврђује и Весна Јокић из Бање Ковиљаче, а на својој кожи осетила је шта значи радити на радном месту непримереном способностима које има.

- Пре него што сам 2015. године дошла у удружење “Лагатор”, тражила сам посао где год је то било могуће. У једну фирму сам послата по препоруци саветника из НСЗ. Дошла сам, нашла шефа и представила се, а он ме питао колико имам година и обећао да ће ми се јавити. Од тога није било ништа, што сам и очекивала јер сам слично често доживљавала. Радила сам и у фабрици, где су ми дали да шијем чарапе, али пошто сам леворука, нисам могла никако да се уклопим. Шефица ме питала у чему је проблем, а ја сам јој објаснила да не могу да савладам оно што ми показује колегиница која је деснорука.  Онда сам премештена на сечење и ту сам се некако сналазила. Тако сам радила осам месеци, али онда, колегиница која је односила чарапе у даљу производњу потрудила се да ја добијем отказ. Наставила сам да трагам за послом и успела да пет година радим преко јавних радова у парку у Бањи Ковиљачи. Садили смо цвеће, окопавали га, и то ми је баш пријало. Није било тешко и имала сам добре колеге. Иначе, нема места где нисам конкурисала за посао, али чим кажем да сам особа са инвалидитетом, врата се затварају. Лажна обећања слушала сам на многим местима. Било је ситуација када су ме питали зашто сам уопште дошла када нисам способна за рад. Осећала сам се јадно и није ми било лако. Моји проблеми са кичмом ме спутавају да радим тешке послове. По неком правилу требало би да имамо предност у запошљавању, али ми то немамо. Овако удружени ипак имамо какву-такву наду - искрена је Весна.

Своја искуства пренела нам је и Милена Иванковић из Клубаца, али за разлику од претходника, она је имала срећу да добије стални посао и задовољна је условима које има код свог послодавца. Како нам је испричала, по струци је физиотерапеут и радила је у више наврата у Санаторијуму у Бањи Ковиљачи. Показала се као добар радник, гајила наду да ће добити сталан посао, али на крају, тамо за њу није било места.

- Тај период памтим као веома леп и поред посла који није нимало лак. Трудила сам да увек пружим максимум, пацијенти су ме хвалили, али нисам успела да остварим свој сан и добијем посао за стално. Радила сам и код приватника, покушавала нешто и самостално, али тек када сам завршила курс за маникира и педикира успела сам да пронађем посао. Сада радим у козметичком салону, имам плату и осећам се кориснијом у својој породици. Поред свог занимања, морала сам да се дошколујем, али се на крају исплатило - задовољна је Милена.

 ЕЛН

Пројекат подржава Министарство културе и информисања Републике Србије

 

Колумна

септембар 14, 2018 331

НАШИ СМО - Наставник

Наставник биологије из Косовске Каменице Богољуб Милошевић објавио је на друштвеним мрежама писану изјаву у којој тврди да не жели да иде на митинг председника Александра Вучића у Косовској Митровици, јер не подржава његову политику. Милошевић је касније…
сеп 08, 2018 282

НАШИ СМО - Носталгија?

Прошле су тачно три деценије од када се огласило последње школско звоно и када је моја генерација гимназијалаца изашла из својих клупа. Шта се све до данас издешавало, тешко да се може спаковати у десетине романа или филмова, али колико је све то брзо пролетело, схватио сам у понедељак када сам…
сеп 01, 2018 340

НАШИ СМО - Површност

Овај понедељак дочекала сам са стрепњом. Метеоролози су најавили кишу, а у мом случају то значи да морам да донесем веома важну одлуку - да ли ми је боље да ускочим у раскопани пут испред мог улаза или да покушам да прескочим шта се прескочити може на излоканој парковској стази која је у овом…
авг 25, 2018 326

НАШИ СМО - Бубрези

Како је лепо бити глуп, баш те боли шта ти раде, ко те лаже, ко те краде, о, како је лепо бити глуп. Ово је пре три и по деценије певао Бора Чорба и, нажалост, стихови су и данас актуелни, можда више него те 1982. Само је техника заглупљивања усавршена и веома безобзирна. Нема одавно рукавица и…
авг 18, 2018 315

НАШИ СМО - Танго

Колико је пута до сада код нас, али и на светском нивоу, рокенрол доказао да је јачи од свих политичких покрета, да може оно што политичари неће или не желе да ураде, иако нас непрестано, што им је и у опису посла, убеђују у супротно, не бих да набрајам, али од Вудстока и деце цвећа, преко “Лајв…

Репортажа

авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…

ЛН видео

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"