ПОСАО ЈЕ ВИШЕ ОД ПЛАТЕ (10) - Не очекујемо посао на тацни

Без обзира на степен инвалидитета, особе које имају ограничене радне способности требало би да имају подршку у тражењу адекватног посла, да се према њима послодавци не односе са предрасудама, ниподаштавањем или сажаљењем већ са људским уважавањем, разумевањем и подједнаком шансом за даље напредовање и усавршавање. Нажалост, на основу искуства наших саговорника то најчешће није тако, а свака нова шанса претвара се у лутрију и борбу са непредвидивим исходом

Драгица Протић из Клубаца је 23 године радила у централној лабораторији у “Вискози” и пре него што је фабрика расформирана, стекла је трајни инвалидитет. Забрањен јој је рад у аеродинамичким и аерозагађеним условима, међутим, често је морала да прихвати и неке послове који нису били примерени њеном стању.

- Нисам била у ситуацији много да бирам, па сам тако девет година радила у пржионици кафе. Продавала сам кафу у киоску и то ми није било тешко, једино што сам дуго седела. Било је још неких покушаја, али све то није било дуговечно. На срећу, онда сам сазнала за Удружење особа с инвалидитетом “Лагатор” , ту сам већ пет година и ствар је потпуно другачија јер сада осећам сигурност и знам да нећу бити упућена да радим на месту које би ми стварало проблеме - прича Драгица.

Она сваке године ради по четири месеца преко јавних радова. Како каже, прве две године било је по шест месеци, што јој је много значило, а обављала је послове геронтодомаћице.

- Пружала сам помоћ старим особама у кући, набављала им лекове, куповала храну, плаћала рачуне. Те особе се навикну на нас и када одлазимо, оне остају у нади да ћемо се поново вратити. Тражиле су ме две баке и ове године, али сам почела да радим у удружењу у оквиру уметничке радионице, коју као јавни рад финансира Национална служба за запошљавање. Четири месеца, колико траје наше ангажовање не чини се да је дуг период, али нама и то много значи јер кроз рад се дружимо, упознајемо нове људе, а имамо редовно примање и покривено социјално осигурање.  Саветујем људе који имају неки инвалидитет да се распитују, да траже место под сунцем. Није поента у томе да неко дође и да ти сервира на тацни посао. Мораш да се укључиш у друштвене токове - саветује она.

О једном израбљивању и другим покушајима

Милан Перић из Лешнице је некада радио у Шапцу, у сервису такографа. Послодавац га је после седам година прогласио технолошким вишком и док је припремао документацију за пријаву на биро, сазнао је удружење “Лагатор”.

- Сваке године одрадим четири месеца преко јавних радова, мада бих волео да је то мало дуже. Радио сам на више места, фарбао клупе, чистио некакве просторије, сада сам у уметничкој радионици, а по струци сам електромеханичар. Мени и ово одговара јер других примања немам осим што повремено зарадим неку дневницу уз лакши посао - каже Милан.

Због проблема са притиском, временске прилике утичу на промену његовог стања. Високе и ниске температуре му не пријају, а имао је и тешке операције. Пролазећи кроз животне недаће, тражио је било какав посао, а један му је остао у веома лошем сећању.

- У једној овдашњој месари добио сам запослење као особа са инвалидитетом. Првог дана смо се газда и ја договорили да будем ноћни чувар, што је значило да треба да чувам објекат и да га обилазим ноћу. Међутим, како је протицало време дата су ми нова задужења. Морао сам да обилазим фарму од 500 свиња, да им ноћу дајем лекове, да сваких сат времена надгледам и бележим температуру. То није био велики проблем, али сам ускоро морао и да утоварујем

месо, а полутка је често била тежа од мене. Радио сам сваку ноћ и то није било могуће издржати. Послодавци мисле само на себе, а моје радно време било је од осам увече до шест ујутро. За тих десет сати током ноћи мораш да се убијеш од посла, што ја физички нисам могао да издржим. Поред тога, ноћни рад се није посебно плаћао, радио сам без икакве додатне надокнаде - прича Милан.

 Удружени имамо веће шансе

Да је оваквих примера много, потврђује и Весна Јокић из Бање Ковиљаче, а на својој кожи осетила је шта значи радити на радном месту непримереном способностима које има.

- Пре него што сам 2015. године дошла у удружење “Лагатор”, тражила сам посао где год је то било могуће. У једну фирму сам послата по препоруци саветника из НСЗ. Дошла сам, нашла шефа и представила се, а он ме питао колико имам година и обећао да ће ми се јавити. Од тога није било ништа, што сам и очекивала јер сам слично често доживљавала. Радила сам и у фабрици, где су ми дали да шијем чарапе, али пошто сам леворука, нисам могла никако да се уклопим. Шефица ме питала у чему је проблем, а ја сам јој објаснила да не могу да савладам оно што ми показује колегиница која је деснорука.  Онда сам премештена на сечење и ту сам се некако сналазила. Тако сам радила осам месеци, али онда, колегиница која је односила чарапе у даљу производњу потрудила се да ја добијем отказ. Наставила сам да трагам за послом и успела да пет година радим преко јавних радова у парку у Бањи Ковиљачи. Садили смо цвеће, окопавали га, и то ми је баш пријало. Није било тешко и имала сам добре колеге. Иначе, нема места где нисам конкурисала за посао, али чим кажем да сам особа са инвалидитетом, врата се затварају. Лажна обећања слушала сам на многим местима. Било је ситуација када су ме питали зашто сам уопште дошла када нисам способна за рад. Осећала сам се јадно и није ми било лако. Моји проблеми са кичмом ме спутавају да радим тешке послове. По неком правилу требало би да имамо предност у запошљавању, али ми то немамо. Овако удружени ипак имамо какву-такву наду - искрена је Весна.

Своја искуства пренела нам је и Милена Иванковић из Клубаца, али за разлику од претходника, она је имала срећу да добије стални посао и задовољна је условима које има код свог послодавца. Како нам је испричала, по струци је физиотерапеут и радила је у више наврата у Санаторијуму у Бањи Ковиљачи. Показала се као добар радник, гајила наду да ће добити сталан посао, али на крају, тамо за њу није било места.

- Тај период памтим као веома леп и поред посла који није нимало лак. Трудила сам да увек пружим максимум, пацијенти су ме хвалили, али нисам успела да остварим свој сан и добијем посао за стално. Радила сам и код приватника, покушавала нешто и самостално, али тек када сам завршила курс за маникира и педикира успела сам да пронађем посао. Сада радим у козметичком салону, имам плату и осећам се кориснијом у својој породици. Поред свог занимања, морала сам да се дошколујем, али се на крају исплатило - задовољна је Милена.

 ЕЛН

Пројекат подржава Министарство културе и информисања Републике Србије

 

Колумна

новембар 10, 2018 111

НАШИ СМО - Звездано

 Оно што се десило у уторак вече на Маракани, доказује да су чуда могућа. Када кажем чуда, као “окорели” партизановац (а то сам постао пре више од четири и по деценије сасвим случајно, када ме комшија питао за кога навијам и ја као из топа одговорио…
нов 03, 2018 204

НАШИ СМО - Овце

Све има своје границе, али је изгледа она нашег срозавања ипак недостижна. Кад год поштен човек помисли нема даље, од овога часа морамо се пренути, подвући црту и почети повратак на колосек нормале, ми још више склизнемо. Велика већина, она што мисли да ништа не може да се поправи па неће ни на…
окт 27, 2018 246

НАШИ СМО - Јавни интерес

Како год да покушате да дефинишете јавни интерес, он се на крају сведе на опште добро. Може се врло лако утврдити шта је јавни интерес у привреди, здравству, култури, спорту, политици, медијима, при чему се треба држати само неколико начела - равноправности, доступности, демократичности,…
окт 20, 2018 428

НАШИ СМО - Диду - лид(л)у - даду

Када бих рекао да сам противник доласка страних инвеститора у Србију, лагао бих, као и да ме не занима шта то нуде светски трговински ланци, произвођачи познатих одевних предмета или обуће, музичких инстумената и технике. То је све ОК и потпуно ми одговара што у пречнику од 300 метара већ имам…
окт 13, 2018 493

НАШИ СМО - Дување

Деца до 16 година не могу без пратње одраслих да се крећу напољу од 22 часа у зимском, односно након поноћи у летњем периоду. Координационо тело за борбу против насиља у основним и средњим школама предложило је нове мере за сузбијање вршњачког насиља, а издваја се ова која је својеврсни полицијски…

Репортажа

окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…
авг 26, 2018

МЕЂУНАРОДНИ ЕКОЛОШКИ КАМП “У ПОТРАЗИ ЗА АЗБУКОМ” - Кад је чиста, природа је лепша

Волонтери из неколико европских земаља до четвртка ће чистити и уређивати делове Тршића,…
авг 01, 2018

ИЗ ПРАКСЕ ОТОРИНОЛАРИНГОЛОГА - Коштица у носу, бели лук у уху

Незнање, сујеверје и срамота због болести три су фактора која доводе до тога да се људи…
јул 25, 2018

ЛОЗНИЧАНИН БРАНКО БИБЕРЧИЋ - Сликар из стаклорезачке радње

Пре почетка човек мора да има целу слику у глави, мора да зна шта хоће јер преправке…
јул 18, 2018

МЛАДЕН БУРАЗЕРОВИЋ - ПРОФЕСОР И ШИХАН - Самурај живи у Лозници

Професор физичког васпитања и спорта, специјалиста струковни физиотерапеут, шихан -…
јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…

ЛН видео

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"