Породица Васиљевић из Брштице код Крупња има једног од најљупкијих и најнеобичнијих кућних љубимаца. Последњих пола године њихов стални гост је срна коју су као малу нашли и десила се љубав на први поглед. Сасвим случајено, како то најчешће бива, али траје и показује да човек и дивља животиња, ако се тако може назвати нешто тако љупко, могу да живе у љубави.
Према речима Драгана Васиљевића, он је са породицом - супругом Снежаном, мајком Милицом и синовима, дванаестогодишњим Тодором и шестогодишњим Урошем, пре шест месеци обилазио купину у Костајнику када су угледали лане.
- Чим смо га видели одмах смо му притрчали. Било је мало, једва да је имало два килограма. Мазили смо га јер ко може томе одолети кад види такво створење. Када смо завршили посао пошли смо кући, а оно за нама. Пошто сам ловац, нисам желео да учиним нешто незаконито па сам назвао управника ловишта да питам шта да радим. Каже ми немојте да га дирате, али је за тај савет било касно кад смо је поштено измазили, па кад је то чуо, рече да је онда најбоље да га понесемо кући и отхранимо. Два месеца је било код нас, у дворишту се играло, пило само козје млеко на цуцлу из флашице, кравље није хтело да окуси, и расло – прича Васиљевић.
После два месеца, једнога дана необичног кућног љубимца није било. Таман су се Васиљевићи колективно растужили када је после три, четири дана срна дошла. Отада редовно долази свакога дана између девет и десет сати, једе, игра се, мази се са укућанима, па оде у оближњу шуму.
- Свако јутро долази тачна као сат, буде неко време па оде. Обично поново дође и око четрии сата после подне. Једе шаргарепу, паприку, кромпир, кукуруз, једе и слатко, деца дају чипс она поједе, све што јој се да, поједе. Када не затворимо добро улазна врата, сама уђе у кућу. Неки дан је ушла док смо ручали, стала поред стола и мирно јела са нама. Док је код нас, прво једе, мази се са децом, са нама као прави кућни љубимац, трчкара по дворишту, пасе, игра се и са штенетом које имамо и онда оде. Мислили смо да је мушко па смо јој дали име Рудолф, али је у питању женка и сада је зовемо Руби – прича домаћин.
Старији ловци кажу да ће срна долазити све док не буде требало да се пари, али се Васиљевићи надају да тако, ипак, неће бити. Драган каже да би баш волео да им Руби долази и када добије младунчад и да ће увек бити ту за њу. Она зна да дође и ван свог уобичајеног распореда, понекад и када се његов млађи син попне у поткровље па је дозива.
- Она вероватно кад није код нас буде у оближњој шуми, више наше куће, негде у близини па јој је лако да наврати кад хоће. Ловац сам, али мислим да више нећу ићи у лов, после овог дружења са нашом Руби има да купим штап па да се пребацим на пецање – каже уз осмех Драган који се нада да ће још дуго свакога јутра између девет и десет имати љупког госта коме се обрадују сви укућани.
Т.М.С
ПРОЧИТАЈТЕ И…
У ЛОЗНИЧКОМ ПОЉУ – Струјомери и даље на мети
ИЗЛОЖБА У МУЗЕЈУ ЈАДРА - Представљени најстарији европски кувари
data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"
