ОБУЈ МОЈЕ ЦИПЕЛЕ - Сами померамо границе

Milijana Sakic

Особе са инвалидитетом немају посебне, већ исте потребе као и сви други људи и могу много тога да ураде једнако добро. Лозничанку Милијану Сакић парапареза није омела да заврши факултет и сада ради у Техничкој школи као професорка српског језика. За бољи положај особа са инвалидитетом неопходно је заједничко деловање њих и оних који немају тај проблем

Милијану Сакић (27) живот је од првог дана научио да се бори. Рођена пре времена, прве дане провела је у инкубатору, успела је да се избори, али не без трагова борбе. Иако никада поуздано није утврђен прави разлог, верује се да је парапареза коју има последица управо боравка у инкубатору. То, међутим, Милијану није спречило да са осмехом и оптимизмом граби кроз живот и да дипломира српски језик и књижевност на Одсеку за српски језик и лингвистику у Новом Саду.

Ништа није немогуће

- Највећу захвалност дугујем својој породици која ме је отпочетка усмеравала да јесам другачија, али не и мање вредна због тога. По природи сам борац и од малих ногу сам научила да прихватим и волим себе управо такву каква јесам и то ми је много помогло. Пред полазак у школу постојала је одређена бојазан како ће другари реаговати, али је ту значајну улогу одиграла моја учитељица Марина Панић која је деци објаснила да то што је неко другачији не значи да је мање друг, или мање добар. Осим понекад неког подсмеха, што се може приписати дечјој незрелости и незнању, не памтим много лоших ствари што се тиче школовања било у основној, било у средњој школи - прича Милијана.

Деца умеју да буду зла према другачијима, а Милијана сматра да су за то донекле криви родитељи који им не скрећу довољно пажњу, или окрећу главу од тих проблема не објашњавајући им да су особе са инвалидитетом присутне у друштву и да су његов саставни део. Деца не знају сама како да се понашају према онима који су, било својом вољом или стицајем околности, другачији и ако им нико не прича о томе, неће знати како да се поставе, сматра Сакићева. Свако ко има неку врсту инвалидитета носи тај терет са собом, али ти људи нису особе са посебним, већ са истим потребама као и сви други јер, баш као и већина, имају потребу за дружењем, љубављу, друштвено корисним радом... Инвалидитет им све то чини мало тежим, али не и немогућим и једнако добро као и други могу обављати одређене послове.

- Бавила сам се волонтерским радом желећи да и сопственим примером разбијем предрасуде јер сам упознала многе људе који имају невероватну енергију, којима је Бог можда нешто узео, али са друге стране им много више дао. Упознала сам људе који имају натпросечне вештине, али који нису добили прилику, или нису имали снаге да се изборе за њу, и велика је штета да остану у сенци јер могу и те како бити корисни грађани ове земље. Ја сам хтела да и својим примером покажем да сами померамо границе, иако је чињеница да је за то потребно више снаге и енергије, али није немогуће и зато сам желела да подстакнем некога да и сам покуша - каже Милијана која се бавила добровољним радом у Црвеном крсту, Удружењу особа са инвалидитетом и још неким невладиним организацијама.

Да би особе са инвалидитетом биле уочљивије у друштву, да би се на њих обратило више пажње, неопходно је постојање удружења која ће их заступати и борити се за равноправан положај. Сакићева каже да таква удружења у већим срединама постоје, у мањим баш и не, али да је за то, поред воље особа са инвалидитетом, потребна и добра воља оних који немају таквих проблема. Особе са инвалидитетом су ретко видљиве у друштву, а што не видимо, не знамо да постоји, сматра Милијана и каже да је неопходно да се удруже и они који имају и они који немају инвалидитет и да сви покажу друштвену одговорност јер се тек на тај начин добија нова снага која ће моћи да побољша стање. Она указује да у целој Србији још увек постоје проблеми са архитектонским прилазима који су прилично лоше урађени, што би се уз мало воље и труда могло променити, али и да се у последње време мења свест о томе и да се предузимају одређени кораци.

Лепа реч у правом тренутку

Милијана од ове школске године ради у Техничкој школи као професорка српског језика и књижевности, а до сада је већ радила у неколико школа. Техничку похађају углавном дечаци, будуће занатлије и већини књижевност баш и није у врху интересовања. Милијана, међутим, каже да са ученицима нема никаквих проблема.

- У Техничкој су момци врло пажљиви и нисам имала никаквих проблема, лепо сам прихваћена, имала сам топао пријем и од стране управе и у колективу, а код деце, чини ми се, постоји свест да то није ништа што би некога чинило мање вредним и да није разлог да ме не слушају и не поштују. Не могу рећи да никада у досадашњој каријери нисам осетила неку врсту запитаности да ли ће то што сам особа са инвалидитетом утицати на квалитет посла који обављам, али добро је то што сви који су у први мах неповерљиви и сумњичави, брзо промене мишљење, а поштовање се стиче квалитетним радом - каже Милијана.

Они који немају инвалидитет често не знају како да се поставе према особама са инвалидитетом и понекад управо због тога дође до неспоразума и најбоља намера доведе до осећаја повређености. Милијана је тога свесна и каже да је најбоље бити отворен јер постоје тренуци у којима је помоћ неопходна, али и они у којима особа са инвалидитетом не жели да се осећа другачије.

- Дешава се да се неко увреди када му се понуди помоћ јер то доживи као неку врсту сажаљења, али наш језик је богат и лепа реч и исправан приступ могу решити сваку недоумицу. Боље је понудити помоћ него окретати главу на другу страну јер је то, можда, оно што највише боли. Особе са инвалидитетом желе да се осећају као остали људи и њима заиста нису потребни посебни услови, осим у случају неке физичке препреке, и некада им смета када се према њима односи другачије. Има људи који су се због инвалидитета повукли у себе, немају круг пријатеља ни активан друштвени живот и то помало зависи и од карактера. Инвалидитет јесте бреме са којим се већина људи не суочава, али ако немају проблем, то не значи да он не треба и да их се дотиче. Онима који имају урођени инвалидитет је, чини ми се, у некој мери лакше јер се целог живота носе са тим и навикнути су, док је онима који су сплетом несрећних околности кроз живот стекли неку врсту инвалидитета много теже јер могу да упореде живот пре и после. Само суочавање са тим да данас не могу оно што су могли јуче, тешко им пада и подршка тим људима је нешто на чему треба додатно да се ради да би се оснажили да живот наставе неометано и једнако квалитетно као пре - каже Милијана, девојка која кроз живот иде са осмехом и ведрином.

Н. Трифуновић

 

Колумна

јул 14, 2018 124

НАШИ СМО - 1968.

Време које нас гњави последњих петнаестак дана (можда и више) никако се не уклапа у годишње доба у којем смо па се у потпуности може окарактерисати придевом “варљиво”. Да је самопроблем сендвич од кише и јаког сунца спакован међу непредвидиве облаке - ни по'…
јул 07, 2018 151

НАШИ СМО - Живот

Ових дана неки млади људи ће добити индекс, неки други млади људи бебу. И једни и други ових дана више су статистички податак за националну забринутост, него за радовање како би логика налагала. Знате већ зашто, а ако нисте баш статистички потковани, не мари, нисте ви политичари па да учите податке…
јун 30, 2018 237

НАШИ СМО - Наш (к)ВАР

Од петка увече велики негативац за српски, али и нешто шири, навијачки свет постао је немачки судија Феликс Брих, главни делилац “правде” на утакмици Србија-Швајцарска, која је, нажалост, лоше завршена по нас. Оплели су по њему сви, од навијача, медија до селектора, а кључан је био недосуђени пенал…
јун 23, 2018 285

НАШИ СМО - Почасни

Тачно деценија је прошла како је Лозница за свог почасног грађанина прогласила Владимира Владимировича Путина, председника Руске Федерације. Тако смо се уписали на листу од 11 српских градова у којима је добио звање које се, иначе, додељује за “истакнуто и трајно животно дело у области науке,…
јун 16, 2018 406

НАШИ СМО - Бензин

После најновијег поскупљења, бензин од 95 октана достигао је цену од 153,9 динара по литру, евродизел 163 динара, а екстра евродизел 168,4 динара. У последњих месец дана цена бензина порасла је за 4,8, док је дизел поскупео 6,2 одсто. Акциза и остале надокнаде у цени бензина учествује са 55,2…

Репортажа

јул 03, 2018

ПРОФ. ДР ЗОРИЦА СТАНИМИРОВИЋ, ДОБИТНИЦА ПЛАКЕТЕ ГРАДА – Овде се учи добра математика

На недавној Свечаној академији поводом Дана града, одржаној у Вуковом дому културе,…
јун 18, 2018

У ЛЕПОТИ ТРШИЋА - Руска љубав крунисана браком

Десети јунски дан 2018. остаће за Андреја Посисејева и Светлану Котлигину, заљубљене…
јун 02, 2018

НА ЛОЗНИЧКИМ ПЛАЖАМА - На Дрини лето пре лета

Температура која је ових дана права летња и креће се око тридесетог подеока на…
мај 13, 2018

У ЉУБОВИЈИ ОДРЖАН 11. ''ГАСТРО-ФЕСТИВАЛ'' - Кад замирише главна улица

У Љубовији је јуче одржан 11. Гастро-фестивал, манифестација која окупља учеснике из целе…
мај 08, 2018

БOЖИДAР ГAВРИЋ, ЧETИРИ ДEЦEНИJE У ВИСИНAMA - Из рингa нa димњaкe

Бoжидaр Гaврић вeћ вишe oд 40 гoдинa грaди и рaзгрaђуje димњaкe ширoм бившe Jугoслaвиje,…
апр 26, 2018

ПИСМО ИЗ КИНЕ - Ову земљу треба упознати

Вук Костић (23) први је Лозничанин и први Србин који учи кинеске борилачке вештине на…
апр 15, 2018

АЛЕКСАНДАР ТУРСУНОВИЋ ИЗ ЛОЗНИЦЕ  - За седам месеци опловио двадесет држава

На огромном броду пловио је од Енглеске до Португалије, прешао Атлантик и онда посећивао…
апр 10, 2018

ВАСКРШЊА ЈАЈА ЉУБИШЕ НЕДЕЉКОВИЋА - Стрпљењем до лепоте

Овим се Недељковић бави последњих годину и по дана, каже да је веома интересантно, а…
мар 12, 2018

БРАНКА ЖИВАНОВИЋ, ЛОЗНИЧКА ПРЕДУЗЕТНИЦА - Жене морају бити смелије

Лозничку предузетницу Бранку Живановић љубав је довела у Јадар, а она је води и у послу…
феб 28, 2018

МАРТА ЖИВАНОВИЋ ИЗ АМАЈИЋА - Казахстанка поред Дрине

Када је дошла у Србију, није знала српски, али га је брзо научила и навикла се на нову…

ЛН видео

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"