ОБУЈ МОЈЕ ЦИПЕЛЕ - Сами померамо границе

Milijana Sakic

Особе са инвалидитетом немају посебне, већ исте потребе као и сви други људи и могу много тога да ураде једнако добро. Лозничанку Милијану Сакић парапареза није омела да заврши факултет и сада ради у Техничкој школи као професорка српског језика. За бољи положај особа са инвалидитетом неопходно је заједничко деловање њих и оних који немају тај проблем

Милијану Сакић (27) живот је од првог дана научио да се бори. Рођена пре времена, прве дане провела је у инкубатору, успела је да се избори, али не без трагова борбе. Иако никада поуздано није утврђен прави разлог, верује се да је парапареза коју има последица управо боравка у инкубатору. То, међутим, Милијану није спречило да са осмехом и оптимизмом граби кроз живот и да дипломира српски језик и књижевност на Одсеку за српски језик и лингвистику у Новом Саду.

Ништа није немогуће

- Највећу захвалност дугујем својој породици која ме је отпочетка усмеравала да јесам другачија, али не и мање вредна због тога. По природи сам борац и од малих ногу сам научила да прихватим и волим себе управо такву каква јесам и то ми је много помогло. Пред полазак у школу постојала је одређена бојазан како ће другари реаговати, али је ту значајну улогу одиграла моја учитељица Марина Панић која је деци објаснила да то што је неко другачији не значи да је мање друг, или мање добар. Осим понекад неког подсмеха, што се може приписати дечјој незрелости и незнању, не памтим много лоших ствари што се тиче школовања било у основној, било у средњој школи - прича Милијана.

Деца умеју да буду зла према другачијима, а Милијана сматра да су за то донекле криви родитељи који им не скрећу довољно пажњу, или окрећу главу од тих проблема не објашњавајући им да су особе са инвалидитетом присутне у друштву и да су његов саставни део. Деца не знају сама како да се понашају према онима који су, било својом вољом или стицајем околности, другачији и ако им нико не прича о томе, неће знати како да се поставе, сматра Сакићева. Свако ко има неку врсту инвалидитета носи тај терет са собом, али ти људи нису особе са посебним, већ са истим потребама као и сви други јер, баш као и већина, имају потребу за дружењем, љубављу, друштвено корисним радом... Инвалидитет им све то чини мало тежим, али не и немогућим и једнако добро као и други могу обављати одређене послове.

- Бавила сам се волонтерским радом желећи да и сопственим примером разбијем предрасуде јер сам упознала многе људе који имају невероватну енергију, којима је Бог можда нешто узео, али са друге стране им много више дао. Упознала сам људе који имају натпросечне вештине, али који нису добили прилику, или нису имали снаге да се изборе за њу, и велика је штета да остану у сенци јер могу и те како бити корисни грађани ове земље. Ја сам хтела да и својим примером покажем да сами померамо границе, иако је чињеница да је за то потребно више снаге и енергије, али није немогуће и зато сам желела да подстакнем некога да и сам покуша - каже Милијана која се бавила добровољним радом у Црвеном крсту, Удружењу особа са инвалидитетом и још неким невладиним организацијама.

Да би особе са инвалидитетом биле уочљивије у друштву, да би се на њих обратило више пажње, неопходно је постојање удружења која ће их заступати и борити се за равноправан положај. Сакићева каже да таква удружења у већим срединама постоје, у мањим баш и не, али да је за то, поред воље особа са инвалидитетом, потребна и добра воља оних који немају таквих проблема. Особе са инвалидитетом су ретко видљиве у друштву, а што не видимо, не знамо да постоји, сматра Милијана и каже да је неопходно да се удруже и они који имају и они који немају инвалидитет и да сви покажу друштвену одговорност јер се тек на тај начин добија нова снага која ће моћи да побољша стање. Она указује да у целој Србији још увек постоје проблеми са архитектонским прилазима који су прилично лоше урађени, што би се уз мало воље и труда могло променити, али и да се у последње време мења свест о томе и да се предузимају одређени кораци.

Лепа реч у правом тренутку

Милијана од ове школске године ради у Техничкој школи као професорка српског језика и књижевности, а до сада је већ радила у неколико школа. Техничку похађају углавном дечаци, будуће занатлије и већини књижевност баш и није у врху интересовања. Милијана, међутим, каже да са ученицима нема никаквих проблема.

- У Техничкој су момци врло пажљиви и нисам имала никаквих проблема, лепо сам прихваћена, имала сам топао пријем и од стране управе и у колективу, а код деце, чини ми се, постоји свест да то није ништа што би некога чинило мање вредним и да није разлог да ме не слушају и не поштују. Не могу рећи да никада у досадашњој каријери нисам осетила неку врсту запитаности да ли ће то што сам особа са инвалидитетом утицати на квалитет посла који обављам, али добро је то што сви који су у први мах неповерљиви и сумњичави, брзо промене мишљење, а поштовање се стиче квалитетним радом - каже Милијана.

Они који немају инвалидитет често не знају како да се поставе према особама са инвалидитетом и понекад управо због тога дође до неспоразума и најбоља намера доведе до осећаја повређености. Милијана је тога свесна и каже да је најбоље бити отворен јер постоје тренуци у којима је помоћ неопходна, али и они у којима особа са инвалидитетом не жели да се осећа другачије.

- Дешава се да се неко увреди када му се понуди помоћ јер то доживи као неку врсту сажаљења, али наш језик је богат и лепа реч и исправан приступ могу решити сваку недоумицу. Боље је понудити помоћ него окретати главу на другу страну јер је то, можда, оно што највише боли. Особе са инвалидитетом желе да се осећају као остали људи и њима заиста нису потребни посебни услови, осим у случају неке физичке препреке, и некада им смета када се према њима односи другачије. Има људи који су се због инвалидитета повукли у себе, немају круг пријатеља ни активан друштвени живот и то помало зависи и од карактера. Инвалидитет јесте бреме са којим се већина људи не суочава, али ако немају проблем, то не значи да он не треба и да их се дотиче. Онима који имају урођени инвалидитет је, чини ми се, у некој мери лакше јер се целог живота носе са тим и навикнути су, док је онима који су сплетом несрећних околности кроз живот стекли неку врсту инвалидитета много теже јер могу да упореде живот пре и после. Само суочавање са тим да данас не могу оно што су могли јуче, тешко им пада и подршка тим људима је нешто на чему треба додатно да се ради да би се оснажили да живот наставе неометано и једнако квалитетно као пре - каже Милијана, девојка која кроз живот иде са осмехом и ведрином.

Н. Трифуновић

 

Колумна

фебруар 16, 2019 178

НАШИ СМО - Турнеја

Изборна или нека друга, тек кампања названа “Будућност Србије (Александар Вучић)” почела је прошле седмице тако да ћемо се гужве и народа у редовима, председника државе како им “подноси рачуне”, удара камење темељима или отвара већ изграђене погоне диљем…
феб 09, 2019 254

НАШИ СМО - Утопија

Хоћемо ли ми икада постати земља озбиљних, одговорних, зрелих људи који знају да се носе са сваком ситуацијом, умеју да размишљају трезвено и доносе праве одлуке у право време? Хоће ли они који одлучују, али и они који им дају то право, привилегију и обавезу, коначно одрасти, изаћи из…
феб 02, 2019 317

НАШИ СМО - Одговорност

“Све што се чује ових и претходних дана је насиље. Да ли ћете неком опалити шамар или рећи најпогрдније речи - то је исто насиље, нема разлике” - ово је став премијерке Ане Брнабић који потпуно делим исто као и: “Уколико основно кућно васпитање и поштовање према грађанима за јавни дискурс нису…
јан 26, 2019 310

НАШИ СМО - Лилипутинци

Ако је неки догађај обележио почетак друге половине јануара, после Нове године, Божића и Српске нове године, онда је то свакако посета председника Руске Федерације Владимира Путина нашој престоници. Од слетања на београдски аеродром, преко уручења ордена председнику Србије, до посете Храма Светог…
јан 19, 2019 424

НАШИ СМО - (Не)моћ

Поче и 2019, а хоће ли бити још само једна у низу оних за заборав или ће донети и нешто добро, видећемо за 300 и кусур дана. Ако је судити према најавама оних који воде земљу, могла би то бити, коначно, година када ће бити заведен ред на пољу криминала, а починиоци најтежих кривичних дела добијати…

Репортажа

феб 17, 2019

КУЛИНАРСКЕ ЧАРОЛИЈЕ ЈАСМИНЕ ПЕЈАНОВИЋ - Африканци одушевљени српском храном

Ванилице, купус кифле, кифлице са сиром, падобранци, чупавци са кокосом, принцес крофне,…
јан 23, 2019

РЕПУБЛИКА ТРБУШНИЦА – Идеја их коштала робије

Већ неко време се у шали говори да је Трбушница република, али због сличне идеје се пре…
јан 21, 2019

НИКОЛА РАШЕВИЋ, ЛОЗНИЧАНИН У ЦЕРН–У – Наше је само знање

Лозничанин Никола Рашевић, студент ФТН, од октобра ради у ЦЕРН-у, у Департману за…
јан 13, 2019

КАД СЕ СНОВИ ОСТВАРЕ – Српски самурај у постојбини самураја

Лозничанин Младен Буразеровић, једини српски самурај, остварио је крајем прошле године…
дец 27, 2018

МИЛАН ТОМИЋ, ДОМАР “ШАРЕНЕ БУКВЕ” - Живи у “центру шестаровог круга”

Првобитну намеру да дође на шест дана и мало среди запуштени планинарски дом “Шарена…
дец 20, 2018

ПРИЧА ИЗ ОБУЋАРСКЕ РАДЊЕ - Долазе чим осете мокре ноге

Последње захлађење и нагла промена из јесени са правим пролећним температурама у кишне и…
нов 21, 2018

СТАНИЦА АЋИМОВИЋ ИЗ ШЉИВОВЕ - Жена дрвосеча из Рађевине

Мајка троје деце у шуми ради већ 22 године као дрвосеча, вози и трактор и обавља остале…
окт 30, 2018

СА МИГРАНТИМА У АУТОБУСУ - Кад ће пасти први снег?

- У Кабулу је сада мирно. Деси се понекад нешто, експлодира бомба или буде пуцњаве, али…
окт 17, 2018

ТАТЈАНА РИБАКОВА ИЗ РУЊАНА - Вучић даривао Путину моју књигу о Србији

Када је пре пар недеља из штампе изашла књига “Моја лепа Србија”, Татјана Рибакова (57)…
авг 29, 2018

ФРИСО ХИЛХОРСТ, ХОЛАНЂАНИН КОЈИ ВОЛИ ЛОЗНИЦУ - Главни град графита Србије (ВИДЕО)

Холанђанин Фрисо Хилхорст заволео је Лозницу толико да је у Вуковом завичају у последње…

ЛН видео

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"