Наши смо - ДИЈАЛОГ

Знам, прочитали сте наслов и очекујете, сасвим логично, да у наставку иде текст о Косову. Може бити и да чак изнесем своје погледе и дам допринос коначном решавању тог питања. Морам да вас разочарам - у овом тренутку имам само утисак да касно дијалог за Косово стиже. Још ми је јачи утисак да некакво решење већ постоји и да ће у дијалогу главну реч водити они који треба да припреме јавност за могући епилог.

Али, ако ви нисте превише окупирани размишљањем шта бисте рекли у случају да вас неко позове на дијалог о Косову, ја бих вас љубазно позвала на дијалог о Србији. Некако, чини ми се да би тај дијалог био кључ за све наше зарђале браве. Па и за Косово. О том дијалогу размишљам јако дуго и волела бих да га воде људи од угледа у својим струкама, у својим срединама, они који нису били по вољи ниједној власти и којима и није било стало ни до једне власти. Од њих бих волела да чујем где смо све грешили, чиме смо плаћали, са каквим заблудама се још носимо и шта нам је чинити. Просто. Без мудровања и демагогије. Без страха да ће због тога било како испаштати, а нарочито не да ће им се часно име развлачити по поганим устима и прљавим медијима. Сад, неко ће рећи као да ми то већ не знамо. Знам да знамо, али ако већ знамо, како смо доспели овде где смо. То бих волела да разјаснимо. Пре неки дан мајстор, који ми је нешто поправљао у кући, понудио ми је свој одговор на то питање.

- Постали смо много покварен народ - то је наш проблем.

А зашто смо такви, питала сам?

- Зато што смо увек размишљали као сиротиња! Ћутиш и трпиш да не буде горе.

- А, када дође горе да горе не може бити, опет кажеш, ћути бар смо живи, додајем ја. А ако нисмо ни живи, онда кажемо бар се није мучио, а ако се мучио онда кажемо - добро је да је умро, одмориће се!

- А, ако дођемо како до пара, онда не бендамо ни живу силу. Онда презиремо сиротињу. Ево, пре неки дан поправљам код једног нашег који ради у иностранству. Нутка ме све време пивом, ја журим да завршим, чека ме још посла. Колико кошта, пита ме? Колико смо се договорили. Е, мајсторе, а струја коју си ми потрошио док си радио, а вода, ахајнекенкоји си попио? Гледам га и кажем, одбиј и за струју и за воду и за пиво. И да ме никада више ниси звао!

Е, свака Вам част, кажем ја.

- Ма, каква част. Мука ми је више од свега. Скоро одем код једног пензионера. Урадим све што је тражио, пита колико кошта, ја кажем, а он мени - дођи 25. када ми стигне пензија да платим. Како бре, што ми не рече пре него што сам почео да радим. А, он мени - мислиш да је лако доћи до пара?

Тај мој мајстор, иначе, ради у једној врло озбиљној и угледној државној фирми за тридесетак хиљада. Ово што заради поподне делом иде за издржавање породице, а делом дотира предузеће. Озбиљно вам кажем. Тако испада јер каже, за све што им фали, сами се сналазе, а када иду на терен, добију по 120 динара. Ако одбијеш терен, остајеш без посла, ако идеш на терен, онда знаш шта ти је чинити.

Једна друга особа жалила ми се да јој шефови из Београда сугеришу да нађе неки бесплатан пословни простор јер овај садашњи много кошта.

- Шалите се. Па то је директно гурање службе у корупцију, кажем.

- Ништа Вам нисам рекао, вели забринуто.

Једна пета особа причала ми је како јој је у службу по партијској линији дошла једна слута, незналица и мутивода и како сваки дан са страхом иде на посао...

А, ја се све време питам, каква смо то држава када штитимо газде који угњетавају наше раднике, којима опраштамо пореске дугове, које тетошимо и када је јасно да се ругају и нашим законима и здравом разуму. Сад разумем зашто се само ситним дужницима ништа не прашта. Лепо ми је мајстор објаснио. А и ови други, испрепадани. Дакле, свако се својим јадом забавио и сваком је своја мука највећа. И сваком се чини да је њему најтеже. Да може да изгуби и оно што нема.

А, да обрнемо угао посматрања? Да подигнемо очекивања, да подигнемо захтеве? Да избацимо сиротињу из главе? Да подвучемо линију трпљења? Да престанемо да се довијамо. Да тражимо рачун и када радимо и када гласамо. Шта кажете?

Мени је то тема за дијалог.

А што се Косова и Метохије тиче, не бих ја ту умела да снађем без помоћи преговарача из Брисела. Кад би ми шапнули шта је на столу, можда бих и имала неку идеју. Овако, не бих да нагађам па да испаднем глупа у друштву.

Зорица Вишњић

 

Колумна

фебруар 24, 2018 56

НАШИ СМО - Срећа

Прочитах да је Државна лутрија Србије у 2017. години увећала промет за 23 одсто у односу на претходну и остварила укупан годишњи промет од 6,1 милијарди динара. Кажу да су игре на срећу бројније и привлачније што су економска криза и немаштина веће па људи у…
феб 17, 2018 138

НАШИ СМО - Релативизација

Не знам за вас, али мене релативизација било чега ужасно нервира. То доживљавам као покушај најпровидније и најпримитивније манипулације било да долази од саговорника у приватном разговору или у јавном обраћању. У приватном јасно ставим до знања саговорнику шта мислим, а када то безобразно фолирање…
феб 10, 2018 317

НАШИ СМО - Задушнице

Сутра су задушнице, дан намењен онима који су нас напустили, којих треба да се сетимо и припалимо свећу за покој им душе. Дан када би требало мисли да усмеримо ка успоменама и тренуцима вредних сећања. По неким обичајима, на гробље, и у цркву, носи се кувано жито које подсећа на Христове речи да…
феб 03, 2018 741

НАШИ СМО - Срећни људи

Док авион из Абу Дабија, крцат путницима, слеће на аеродром у прохладни Београд, осећам благу језу у костима које су до јуче упијале топлоту вреле Аустралије. Ухватим себе да жељно очекујем баш тај хладни талас и мирис зиме у ваздуху и чврсто тло под ногама, што је логично после дугог лета. Понекад…
јан 27, 2018 772

НАШИ СМО - Црнило

Неко нас је проклео или смо заслужили лошу карму, постали као гуске у магли, где предуго тумарамо, невољник у живом блату који што се више “вади” све брже тоне. Некако смо изгубили осећај за достојанство и толеранцију, а све више разумевања показујемо за оно чега смо се пре стидели. Последњи пример…

Репортажа

феб 20, 2018

ПУТОПИС  ИЗ ИРАНА - Лепи дани у Техерану

Кад сам својој породици и пријатељима поменуо да идем у Иран, дочекали су ме зачуђени…
јан 28, 2018

ДИМНИЧАР РАДОЈЕ - Димњаци морају да дишу

Пошто многима лето прође без чишћења димњака, кад почне ложење оџачар Радоје Стаминировић…
јан 28, 2018

ПРИЧА ИЗ СРЕДЊЕГ ПОДРИЊА - Словенцу Јози одали почаст

Ретки су они који се и данас сећају извесног Јозе Словенца, који је пре Другог светског…
дец 30, 2017

НОВОГОДИШЊЕ УКРАШАВАЊЕ - Четири Тесле, један Деда Мраз

Тако ствари сада стоје. Четири Тесле, један Деда Мраз. А није ни много велики, од мањих…
јул 28, 2017

У долини јадарита - ЧЕКАЈУЋИ РУДНИК

Мештани села на налазишту јадарита очекују да ће им отварање рудника донети радна места,…
мај 26, 2017

Код Митровића у Тршићу - КУЋА ИМА ТЕМПЕРАТУРУ

Почело је са двадесетак степени, а ове седмице сам измерио и више од 40, каже Милентије…
апр 28, 2017

Ренди Винсент из Торонта - КАНАЂАНИН У БУДИМЛИЈИ

У Србију је стигао прошле јесени, а у “Будимлији” је Ренди последњих десетак дана и као…
мар 10, 2017

СВЕСТРАНОСТ МАРКА ПЕРИЋА - Живот треба претворити у музику

- Музика није само свирање, већ је то и поправка инструмената, озвучавање и снимање…
Spreman obrok za gospodare visina - Jovanovic na hranilistu beloglavih supova
феб 03, 2017

ЗИМА НА ХРАНИЛИШТУ БЕЛОГЛАВИХ СУПОВА У КАЊОНУ ТРЕШЊИЦЕ - Господари висина нису гладни

Колонији белоглавих супова која живи у кањону Трешњице код Љубовије опстанак зависи од…
U JANUARU 37 SAHRANA
феб 03, 2017

ГРАДСКО ГРОБЉЕ НА ХЛАДНОЋИ - Овде нема одлагања

Сибирске температуре многима су донеле проблеме, а најтеже је било онима који су…

ЛН видео

Пратите нас