НАШИ СМО – Бора
“Погледај дом свој анђеле, скини паучину с очију, видећеш призоре потресне, видећеш несрећне и болесне, видећеш чемер, смрт и јад“.
Ово је само један стих најбоље “Чорбине” песме, својевремено предлагане за химну Србије. И ова, као и многе друге “рукотворине” Борисава Боре Ђорђевића, који више физички није са нама, на најверодостојнији начин осликавају све оно што се дешавало у овој земљи и свету у више од четири деценије од када је основана рок група “Рибља чорба”. Отишао је још један од великих, још један којег смо волели, а када оду људи уз које сте посредно расли, стасавали, као да губите и део своје младости.
Волели смо Бору, али смо га понекад и “мрзели”. Чини нам се да је имао неки чудан “свој мали свет и око њега кинески зид” који је често прескакао и срљао тамо где му, по мишљењу оних којима је био узор, није било место. Али такав је био, био је свој, свачији и ничији. Од некадашњег дисидента прешалтао се у љубитеља власти за које је свирао “из патриотиских разлога”.
А ми смо волели Бору бунтовника, човека који је поручивао младима: “Буните се и када нисте у праву”. И ето, ту своју поруку другима прекршио је он сам када више није био млад. Тада је трпео ниске ударце од оних које је, по њиховом мишљењу, изневерио. Али ништа ту није чудно, Бора је био осведочени националиста, али је говорио да није шовиниста, дакле своје волим, туђе поштујем. Иако је изашао из политичких вода, јавно је говорио да не воли садашњу опозицију која само хоће власт. (Па која опозиција неће власт, осим оних који могу са свима па су увек део власти). Али, истински фанови су му опраштали и он је то знао. За оне остале није га ни било брига.
Његов богати музички опус чине песме о љубави “која углавном удави”, кроз фину сатиру извргавао је руглу властодршце, полтроне и улизице. Био је ту, међу народом (често у кафани са друштвом), опипавао му пулс, пратио шта се дешава у друштву и све га је то дотицало. Деведесетих је певао: “Данас нема млека, данас нема хлеба, зато једи говна, можда тако треба. Данас нема лове, штампају се нове, данас нема части, али има власти” или “Диктатор” и “Волим и ја вас”. Требало је храбрости за то. Болела га је неправда и осионост појединаца који су у време самоуправног социјализма живели као краљеви или као “Ал Капоне” који су “чиста нула, најјача је Баба Јула”.
Није хтео да пева у Хрватској после рата и ту је на своју штету, а можда и не, остао доследан. Данас га они тамо називају четником. Да се политиком није бавио, сада би га оплакивала цела бивша Југа, што је истински и заслужио, његова музика је то заслужила, пре свих риме за свачију душу. Ко не зна “Лутку са насловне стране”, “Два динара друже”, “Добро јутро”, “Остани ђубре до краја”, “Амстердам” или “На западу ништа ново” са и данас опасно актуелним речима: “Велики упорно зезају мале, за идеале гину будале, фабрике трују околину, кретени дижу буне и гину. Биће боље неко виче, на папиру мртво слово, на истоку старе приче, на западу ништа ново“.
Многи нису ни знали да је осведочени рокер писао и за народњаке и то саме хитове међу њима и “Стани мало, кафански свирачу”. Постигао је нешто што многи рокери нису, његове песме “Авиону, сломићу ти крила” и “Ко те љуби док сам ја на стражи” у којој поручује “Радо Србин иде у војнике, два га вуку а тројица туку” биле су често емитоване на “Радио Подрињу” у емисији “Жеље, честитке и поздрави”.
Борина биографија је задивљујућа, недостижна, овај рок музичар и песник написао је десет књига, многе песме се налазе у антологијама, а две су уврштене у лектиру за ниже разреде основних школа. Волео је људе, неке је мрзео, волео је псе којима је и песме посвећивао па и оном згаженом на пустом друму у праскозорје. Једноставно, једна добра душа, донекле несхваћена, која није мрзела ни девојке које су га остављале, као “казну” писао им је песме. Да су његове песме вечне, показују и ови стихови писани осамдесетих: “Због чега од рђе тражиш милосрђе, а од идиота молиш дан живота? Чуј, исправи кичму, у главу га дркни, покажи му зубе и поносно цркни“.
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
