НАШИ СМО – Кичма
На планети Земљи живе бескичмењаци и кичмењаци, првима, кажу књиге, припада велики број врста и око 97 одсто свих животиња трећег камена од Сунца, док су ови други рибе, водоземци, птице, гмизавци и сисари. човек спада у кичмењаке, или би тако бар требало да буде, само што се ту наука и пракса све више, нажалост, разилазе.
Наш народ је кроз историју у више наврата показао да има кичму, и то какву. Није се повијала пред наизглед огромним, нерешивим и непрелазним силама ни одустајала од по свакој логици унапред изгубљених битака. Поседовање кичме подразумева добро држање, усправан став, леђа права као стрела и, можда наизглед чудно, али уз поседовање кичме у истом пакету иде и поседовање образа. Не било каквог, већ чистог. Са кичмом се, показао је време, а данашњица потврдила, не живи баш тако лако ни једноставно. Мора се поседовати чврста кичма, кадра издржати свашта, директне или суптилне атаке, тапшања по леђима, али и хладно сечиво на исто место.
Поседовање кичме била је, кажу књиге, одлика наших предака који, када би било густо, а било је, нису одступали, већ стајали на прагу своје куће, отаџбине па куд пукло. Можда нису били храбри, као што их песме величају, можда су једноствано били доведени до линије иза које нису могли ни корак назад, притерани уза зид да им је једино било могуће ићи напред, без обзира на све, па шта буде.
Познато је да ми нисмо неки добри ђаци историје, ”учитељице живота”, пре смо понављачи, а нису ни они који мисле да нас познају. Можда се заборавило да наш човек, поготово сељак може много да трпи. Навикао да зависи од воље облака, ћуди природе, да стојички ради и нада се добром исходу који неретко изостане, он не може и не сме да клоне, већ се помири са судбином онога ко ради под небеском фабриком и гура даље. Зна да га храни земља, чува је и чека да му узврати за указану бригу. Може тај да трпи и ћути. Пракса је то показала, али када га притераш уза зид и доведеш у безизлазну позицију, падне му клапна и онда није добро. Један војсковођа је давно рекао да непријатеља не треба никада потпуно опколити јер ће се онда бранити до последњег, већ му оставити бар један излаз да може да се повуче. Тако се избегну непотребне жртве, на обе стране.
Поново је потребно на делу показати поседовање кичме, које није нужно код свих људи. Да ли је то последица нове еволуције, али све више је кичмењака са флексибилним, савитљивим кичмама које се пред јакима савијају, а слабима исправе. Те кичме су модерне, рационалне, оне предност дају прагматизму, новчанику, и систему ”Сила Бога не моли” (забораве наставак да ”Ни Бог силу не воли”). Такви вежу коња где им газда каже јер се ”тако мора”, ”нема друге”, ”таква времена”, па ”сви тако раде” и слична јалова оправдања за постепени прелазак из кичмењака у бескичмењаке. Да ли то све пролази и кад остану сами, кад се погледају у огледало, кад стану пред своје ближње, знају само они.
Имање кичме осим што захтева имање и образа, подразумева и поседовање мозга, односно главе. Не оне која се користи само за шишање, већ која критички размишља, разматра све могућности, не прихвата туђе ставове као апсолутне, већ тражи одговоре. Бескичмењацима та мука није потребна, они нису ту да мисле, има ко ће то уместо њих. Са кичмом се грешке плаћају, трпе последице, а без ње иде оправдање да је неко други крив шта год се деси. Одговорност је тешко бреме, одлучивање још теже.
Велики смо баксузи да стално имамо ”занимљива времена”, досадна нас упорно заобилазе па увек треба бирати страну, у рату, у миру, у спорту, животу, увек па и данас. Таква су времена дошла да и они што упорно жмуре морају отворити очи, стално незаинтересовани морају се заинтересовати, није време за ”баш ме брига”, ваља оправдати боравак на овом свету, одлучивати, а не бити само привремени житељ Земље коме ће од рођења до одласка у средини бити ништа сем пуког несвесног дисања и климања главом.
Уз кичму иде и срце, а Цане је одавно рекао ”Тамо где је срце, тамо сија сунце, тамо где је страх, тамо живи мрак”. Знамо шта доноси светлост, а шта мрак па избор није тежак. Једино што за праву одлуку треба имати кичму. Да ли је више бескичмењака или кичмењака, више хомосапијенса или хомо глупијенса показаће време. Врло брзо. Само треба пред собом бити поштен да ли живети са или без кичме. Нити је исто, нити свеједно. Зар не?
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
