ЉУДИ ЗА ПРИМЕР: Александра Петровић – Остварени снови једне инжењерке

Александра Петровић на послу, фото: ЕПС

Како заинтересовати младе жене, пре свега средњошколке, да се при избору свог будућег занимања одлуче за професије које су, углавном, биле намењене само мушком роду? Један од начина је и иницијатива за избор “Инжењерке године”, први пут остварена прошле године а ове настављена, коју су покренули Привредна комора Србије, компанија “Сименс Србија” и Удружење “Инжењерка године”. Циљ је да се јавности представе инжењерке из различитих компанија и институција, које би својом личношћу и радом могле да буду пример и инспирација управо тим младим женама. Ове године, међу десет финалисткиња нашла се и Лозничанка Александра Петровић, машинска инжењерка у Служби машинског одржавања у ХЕ Зворник, која је учествовала у пројекту ревитализације ове ХЕ чиме је постигнуто повећање 30 МW додатне зелене обновљиве енергије и продужен радни век опреме за 40 година. Захваљујући томе, 16. децембра 2022. године ХЕ је постигла рекордну дневну производњу струје, што је најбољи резултат у њеној 67 година дугој историји.

На предлог компаније “Електропривреда Србије”, Александра се у оквиру кампање зелене женске мреже “Обновљиви извори енергије Србије” (ОИЕ) која јој је уједно била и највећа подршка и охрабрење за пријаву на избор инжењерке године, појавила и у филму “Ја сам жена и радим у сектору ОИЕ” који је реализовало удружење ОИЕ Србије уз подршку Амбасаде Канаде.

– Као девојчица сам желела да учествујем у пројектима обновљивих извора енергије, прву шансу коју сам добила је рад у ХЕ Зворник, а највећа шанса да промовишем важност зелене енергије и веће учешће жена и мотивацију девојчица у зеленим пројектима добила сам учешћем у овом филму. Удружење ОИЕ преузело је велику улогу у охрабривању и давању значаја у зеленој транзицији у Србији – каже Александра.

Напомиње да је машинство свуда око нас и да без њега инжењерство не може да се развија. У машинству је најбоље радити по јапанском систему – кренути од почетка, од погона, градити себе корак по корак, што је она и радила.

– Свим младим људима бих поручила да не одустају од каријере, сигурна сам да ће постојати тренуци да не могу да добију посао тамо где желе. Ја сам борац који је прихватао да ради свуда где постоји могућност. Када сам се вратила у Лозницу, није било шансе да добијем посао у струци, радила сам прво у фирми где сам се више бавила економским пословима и ту научила све о пословању једне фирме, радила сам као професорка математике, физике, професор у Техничкој школи групе машинских предмета, инжењер за парне системе у НИС-у, менаџер техничке припреме у једној приватној компанији. То ми је омогућило да се развијам, да могу да се уклопим у сваку средину, да дајем резултате – каже ова четрдесетогодишњакиња. 

У Техничкој школи њени ученици добијали су бројне награде на такмичењима а како каже, посебно јој је било драго што је на такмичењу заваривача, прву награду освојила девојчица.

Борац против предрасуда

Сматра да не постоји посао који жена машинска инжењерка не може да уради и да она никада није имала проблем да своје задатке завршава на време било тимски било самостално. У процесу ревитализације ХЕ Зворник чији је била учесник, са еколошког аспекта успостављени су нови стандарди, а Дрина заштићена од потенцијалних загађења.

Александра Петровић, фото: ЕПС

– Предрасуда околине када је у питању машинска струка увек је било, али мој темперамент и карактер није ми дозвољавао да се осврћем, имала сам увек циљеве. Никада нисам гледала на то да је машинска професија више мушка, јер овде не користите физичку снагу већ моћ ума. Сматрам да су жене способније, вредније и  марљивије у свим задацима и да више напредују. На факултету није било дискриминације, али већ на самом упису важила је чувена анегдота у којој је отац имао две кћерке, једна је била лепа и уписала се на права, а друга је била ружна и отишла на машинство. У мом случају је потпуно супротно, мој брат је студирао право, а ја машинство. Никада нисам осетила никакав вид дискриминације на факултету, похвалила бих све професоре јер су девојкама увек “давали ветар у леђа”, али и своје колеге са којима сам студирала – напомиње  Александра.

Посао машинских инжењера у служби одржавања, је, како каже, комплексан, поред редовног одржавања и ремонта који се сматра најзахтевнијим, инжењери у одржавању увек морају да предвиде све потребе и евентуалне проблеме. Не само да дијагностикују проблем, већ и да га у што краћем року реше.

– Будућност света јесте у обновљивим изворима енергије, мада, да будем прецизна, наша база су термоелектране, ми стабилност у систему производње добијамо из термосектора. чињеница је да су термоелектране и велики загађивачи, али је чињеница и да су то ограничени ресурси – рецимо, угаљ није обновљиви ресурс. Када се каже да је будућност у зеленој енергији, сматрам да треба више да се фокусирамо на коришћење зелених извора јер то указује да имамо еколошку свест, да смо друштвено одговорни и тежимо рационалним подухватима. Удружење ОИЕ преузело је велику улогу у освешћивању и охрабривању и предузетника и грађана, свакодневно нам дају одговоре и прате трендове у свету. Када видимо соларне панеле на крововима кућа, на индустријским халама, то је веома значајан подухват у овој транзицији ка зеленој енергији. Сунце, ветар и вода су извори који нису алтернатива, и складишта су веома важна, али треба ићи редом и постепено. Порука је –  рационалније трошити ограничене резерве, а обновљиве изворе искористити до пуног потенцијала када их има – напомиње наша саговорница.

Уз подстицај пријатеља

За успех највећу захвалност, како каже, дугује најпре, породичном пријатељу професору Љубомир Катићу, који је некада предавао математику у лозничкој гимназији, и који ју је стално охрабривао да се упише на Машински факултет.

– Двоумила сам се између математике и машинства, а када сам се уписала на машинство и када сам му јавила да сам положила математику један, он је само рекао “Сад си превазишла мене”. Захвална сам и Љубинку Ђокићу  који је био веома срећан када је чуо “да има једна колегиница која је завршила машинство у Београду” и дошла сам у Техничку школу на његово место када је он прешао да ради у градској управи. Такође, за мој успех заслужан је и Александар Гајић, професор Машинског факултета у Београду, сада у пензији, који ми је био највећа подршка за запослење у ЕПС-у. Желим да они буду поносни на мене и мој рад, што сам савесно и вредно радила и непрестано се усавршавала. Како сам развијала своје знање и вештине, тако сам развијала и лепе односе са колегама и велики допринос на мом путу дали су и сви ти људи око мене – каже нам Александра која, ето, не заборавља да помене и оне који су јој помогли на њеном путу до успеха.

Свакодневно путовање на посао није јој напорно јер је, како каже, њена жеља била да учествује у пројекту ревитализације ХЕ. Пред крај факултета, на смеру хидроенергетике који је изабрала,  највећи акценат је на хидроелектранама, и професори су их усмеравали на пројекте ревитализације говорећи им да ће управо ту научити све о машинству.

– Желела сам да будем део пројекта у ХЕ Зворник, седам година сам се борила за то, била упорна, и добила шансу. Била сам део пројекта, што ми је много помогло на професионалном плану, да теорију повежем са праксом, да изградим себе у инжењера који има и теоријска и практична знања. На том путу који је био доста тежак и доносио је и разочарења, доста сам читала филозофска дела да бих добила наду у свој пут. Треба се сваки дан усавршавати да бисте дошли до циља – напомиње она.

Бити као река

Никада се није задовољавала постигнутим, стално се усавршавала. Радећи у школама, уједно је завршавала курсеве – програме за цртање, усавршавала језике, завршила “Кембриџ пословни програм”, такође, има и сертификат службеника за јавне набавке.

– Градила сам себе да немам страх да уђем у нешто ново, охрабривала себе да могу. Тренутно спремам испит за менаџера енергетске ефикасности у индустрији, надам се да ћу га  успешно положити – додаје.

Поручује младима, али и свим људима, да буду као река, јер река тече, може да буде разноразних препрека, али вода увек нађе пут. Свакој колегиници која упише машинство увек ће бити подршка. 

– Моја професија иде у добром смеру, повећава се број жена у машинству и техничкој струци. Када сам се определила за машинство, коментари околине су били – нећеш носити штикле, елегантно одело, а то је велика заблуда. С поносом носим своје радно одело, али и класично и нико ми не ускраћује моју женственост – каже уз смешак ова вредна и упорна млада жена коју живот није мазио.

Самохрана је мајка, рано је остала без мужа, али се није предавала. Има две девојчице дванаестогодишњу Алису и Ану која има четири и по године. Да ли ће и оне кренути њеним путем?

– Не желим никоме ништа да намећем, све се дешава спонтано. Старија кћерка Алиса која је шести разред у “Кадињачи” коју сам и ја похађала, показује склоности за математику и физику мада није запоставила ни српски језик. Освојила је друго место на Државном такмичењу из физике, и прва места на Окружном из математике и из српског језика. Млађа кћерка Ана воли да се игра али најважније је да сваки пут када дођем кући с посла пита Јел сутра нерадни дан или каже, Мама, немој више да радиш – уз смешак каже Александра. А даљи циљеви?

– Сада сам поставила друге циљеве, надам се да ћу их у будућности споменути на исти овај начин као и све ове ствари које су ми се десиле, дакле, у статусу остварених снова – каже она.

Желимо да јој се и они остваре.

Верица Мићић

Фото: ЕПС

ПРОЧИТАЈТЕ И…

МЛАДИ ДАНАС: ПОЛИТИКА – На партијама је да привуку младе

СЛУЖБА ХИТНЕ ПОМОЋИ  – Повећан број прегледа

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )