НАШИ СМО – Рачун

Свашта смо чули, а сигурно ћемо свашта још чути јер Србија је земља у које је све могуће, у сваком смислу и погледу. Тако ових дана нови-стари министар задужен за здравље каза, а неки медији пренеше, да пацијентима “на крају лечења, када излазе из (државне) болнице, треба дати рачун да виде колико то све кошта”. Још и појасни, ваљда да утеши, “Неће они ништа плаћати, али треба то да знају”. Објавише и да рече да стањем у здравству нису задовољни ни људи у министарству, ни пацијенти (?!).

Кренимо редом, у финансирању здравства учествују сви запослени грађани Србије, око 2,3 милиона њих, кроз допринос који им држава узима од зарада. То у бројкама изгледа овако. Када је, као ове године, минимална зарада у месецу 43.360 динара за здравство оде мало преко 6.000 динара, а у месецу када је највиша, 49.864, то је 6.959. Познајем не мали број оних који су радили 40 година, а да никада нису посетили лекара, ни отишли на боловање. Према актуелним бројкама, човек коме од плате месечно узму 6.959, годишње у ту касу уложи 80.508 динара, за 40 година рада 3,3 милиона динара, или 28,5 хиљада евра. Кога здравље служи, из те касе не потроши ни динар, треба ли он држави да испостави рачун кад оде у пензију па тражи бар пола новца који је дао, а није га искористио ни за један андол? Не треба, наравно, али какав је то став првог човека здравства да пацијент треба да зна колико је коштало његово лечење?! 

Да ли да се стиди што је толико држава потрошила спасавајући му главу, да га буде срамота што се разболео и оштетио буџет? Шта? Да ли рачун обухвата и (не)обавезну част неких у ланцу лечења, нажалост има и таквих који раде само на ”гурање” те врсте, да мало више ”обрате пажњу”, да пре стигне до ултразвука, скенера, магнетне, праве дијагнозе јер се, иначе, углавном чека месецима. Треба ли, можда, министру да покаже рачун пацијент коме лекар сломљену руку и не погледа, а стави у гипс, па кад она почне да отиче и тамни, тај мора код другог лекара. Онда тај вади колегине ”флеке” па несрећнику мора да ломи руку ”на живо” да се кости ”наместе”. Колики је рачун за несавесно лечење, угрожавање здравља пацијената, претрпљени стрес, страх и на крају изузетан физички бол? Случај је тазе, а, нажалост,  има сличних.

Нико не иде код лекара из хира, већ што му треба помоћ, што верује особи у белом мантилу да је ту да помогне, да се сећа Хипократове заклетве, има емпатију, да се школовао да лечи, а не само да би испред имена имао она два слова. Ако стањем у здравству нису задовољни у ресорном министарству, зашто не учине нешто, није то здравство у некој недођији, већ код нас. Нека раздвоје жито од кукоља, награде савесне, стручне лекаре, оне који на послу изгарају и никада не заборављју зашто су се школовали, таква је већина, и сво остало особље,  а  оне друге доведу у ред или  им се захвале на сарадњи. Онда би у буџету било више новца да они који добро раде имају и одговарајућа примања.

Зашто би пацијент морао да зна колико је коштало његово лечење? Довољно је што често мора да купује лекове који му требају јер ”нису на листи”, а ниједан други не одговара, што некада треба да донесе фластер или нешто слично јер га ”нема”. Да ли муштерији фризер после шишања показује вене на ногама поискакале од силног стајања, тек да то овај зна, иако му то није ушло у цену услуге? Уместо о показивању рачуна, било би боље да се министар постара како да особље пацијенте дочекује са осмехом, макар и само професионалним, љубазношћу, предусретљивошћу па да човек осети да је дошао на право место. Не да га, неки, дочекају у стилу ”само си ми ти још фалио”, да му буде непријатно што му је позлило и што је дошао. Или да, на пример, укине легендарне ”листе чекања”.

Никако наши политичари, функционери да схвате просту ствар – они нису богомдани, они су на ”листопадним” функцијама, плату примају од грађана и грађани су им послодавци. Проблем је што то грађани, такође, не капирају већ се поданички понашају према свакоме ко седне у фотељу и завеже кравату, не схватају да су грађани ти који испостављају рачун и да свако ко нечим руководи њима одговара, а не обрнуто. Док се то не укапира, имаћемо овакве изјаве. Није добро схваћено, пренето? Онда нека свако пази шта изговара, што већи положај, то већа тежина речи и одговорност за изречено. Или су опет ти новинари криви и најважније је да ли су изјаву пренели ”наши” или ”њихови”. 

Да не буде забуне, са др имам добро искуство, неки су ми пријатељи и добри су не само као лекари, већ и људи, што је важније. Не мисле они као министар који би делио рачуне пацијентима, ваљда да више цене све што се за њих (не)чини, или да им од висине трошкова не падне на ум да поново оболе. Или просто зна да је ”здравље највеће богатство”, а рачун помаже да то знају и лечени, кад стигну на ред. 

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Руда

НАШИ СМО – Геноцид?

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )