ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА О БИЦИ НА КОШАРАМА – Крвава граница не сме да се заборави

На Велики петак, 9. априла 1999. године, терористи такозване ОВК, уз подршку регуларне војске Албаније и снага НАТО-а, почели су копнену офанзиву на Савезну Републику Југославију у рејону карауле ”Кошаре”. Први удар агресора прихватили су припадници 53. граничног батаљона Војске Југославије и успели да зауставе продор далеко бројнијег и опремљенијег непријатеља. Затим су стигла појачања и битка је трајала 67 дана.

О догађајима у бици која је постала симбол борбе против НАТО агресора писао је у књизи ”Крвава граница” потпуковник Драгутин Димчевски који је, после рањавања команданта батаљона, већ првог дана битке, преузео команду. Књига је синоћ представљена у Вуковом дому културе.

Драгутин Димчевски

– Нимало лако није било написати ову књигу чији сам наслов говори о садржају. Током агресије сам водио ратни дневник, као и претходне године и написао сам је као непосредни учесник. Она је спомен-обележје онима који су дали животе у одбрани отаџбине, али и признање онима који су преживели. Наши граничари су проливали крв у одбрани границе и пре агресије, али јавност није потпуно упозната са свим што се дешавало 1998. и 1999. године. Да је напишем подстакло ме је то што је наш батаљон, који се као и остале јединице ВЈ повукао из покрајине у складу са Кумановским споразумом, расформиран у фебруару 2000, што смо тешко поднели. Како је време пролазило, херојски батаљон је одлазио у заборав и то нисам могао да поднесем јер знам шта је урадио за отаџбину – рекао је Димчевски.

Он је подсетио да је велики број граничних инцидената забележен и у години пре рата, а да је за време агресије у рејону Кошара погинуло 108 бораца, војника, подофицира и официра, из 53. граничног батаљона 16, од тога 12 на самим Кошарама.

– Може се закључити по томе каква је борба вођена када на простору од седам километара погине 12 бораца, а на преостала 63 км четири. Рањено је око 77 људи, 33 на Кошарама. То су биле тешке борбе, а најтеже су вођене на наше највеће празнике. На Васкрс смо имали осам погинулих и девет рањених, а првог дана, на Велики петак, један је погинуо, а осам је рањено, међу њима и командант Душко Шљиванчанин. Наш батаљон је свој задатак успешно извршио и дигнутих глава се повукао у унутрашњост Србије. Иако смо сви желели да се вратимо кућама, очи су нам биле испуњене сузама јер смо знали да остављамо покрајину небрањену, без обзира на долазак мировних снага – рекао је Димчевски.

Поред њега о књизи и догађајима на граници са Албанијом говорили су и пуковник Шљиванчанин, рањен у заседи терориста, и Петар Мишић, рањен првог дана приликом наиласка на мину борбеног возила у којем се налазио. Шљиванчанин је на почетку промоције градоначелнику Видоју Петровићу уручио значку 53. граничног батаљона и плакету као знак захвалности на свему што се чини у очувању сећања на хероје одбране отаџбине.

Петровић је рекао да је то признање и граду и да оно обавезује да се у данашње време учине додатни напори да се сачувају сећања на најхрабрије.

Видојe Петровић

– Ово је вече незаборава, болно сећање, али и враћање у прошлост да не бисмо залутали у временима која су пред нама. У условима суманутог покушаја великих, пре свега Америке са њеним западним савезницима, да по сваку цену сачува униполарни свет не бирајући средства, не питајући за цену и, наравно, проливајући туђу крв, отварајући увек изнова нова ратишта, вешто спремајући нова кризна жаришта, у времену када се руше не само све норме међународног права него  и етичке, људске, када се жели уништити национални идентитет нама као слободарском народу не преостаје ништа друго него да се боримо да сачувамо оно што је наше – казао је градоначелник и изразио поштовање према аутору ”Крваве границе” због тога што је дешавања на Кошарама учинио видљивијим.

Димчевски је у изјави за медије казао да је о догађајима на Кошарама почело да се прича и пише после промене власти 2012. године и да се сада настоји да буде снимљен и играни филм. Он је указао да положај бораца још увек није најбољи, да има проблема и да се преко борачких удружења покушава помоћи.

– У контакту смо са борцима, има их доста оболелих, неки су извршили самоубиство, сада се ради на побољшању услова. Не може све одједном, свестан сам, али мора да се учини да и они који су тада били здрави, а после оболели добију права и бенефиције. Моји борци из 53. граничног батаљона су хероји који су највише допринели да се данас поносимо том битком и поносан сам што сам заједно са њима дао допринос. Два пута сам одликован за Кошаре, Орденом за храброст од председника Слободана Милошевића, и Оредном белог орла са мачевима другог степена од председника Александра Вучића. То нису само моја одликовања, већ и свих мојих бораца који су бранили отаџбину, одбранили је и на основу Кумановског споразума се повукли непоражени – казао је Димчевски.

Породице палих бораца

Представљању књиге о Бици на Кошарама присуствовали су и чланови породица бораца из нашег краја који су пали бранећи своју земљу и народ од агресора. Међу 108 погинулих су припадници 125. моторизоване бригаде Бранислав Негић (21), на одслужењу војног рока, добровољац Ивица Ивановић, мештани Бање Ковиљаче, и Лозничанин Љубомир Ромић (50), такође добровољац. Негић и Ивановић погинули су 14, односно 16. априла, а Ромић 3. јуна. Одликовани су постхумно Орденом за заслуге у одбрани и безбедности првог степена, а по Негићу и Ивановићу су назване две улице у Бањи Ковиљачи и, по Ромићу, улица на Лагатору.

Н. Т.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Питали су “Ко нас мења?”

НАШИ СМО – Шлем, па у школу

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )