НАШИ СМО – Шлем, па у школу

Наставника практичне наставе у бачкопаланачкој Техничкој школи “9. мај” физички напао бивши ученик и тешко поврдио. За време “Гимназијаде”, ученик задао ударац у главу професору једне београдске гимназије наневши му тешке телесне повреде. Годину дана после незапамћене трагедије у београдској школи ”Владислав Рибникар” недавно су јавност згрозиле ове вести, потврда да је наше друштво у озбиљном проблему за чије решавање није 5 до 12, већ је одавно 12 и 15.

“Ако желите уништити један народ, крените од школства, не требају вам ни нуклеарно оружје нити далекометне ракете”. Ова изјава приписана је једном универзитетском професору из Јужне Африке, али ”држи воду” свуда. За нашу дијагнозу није потребно бити експерт већ се само суочити са стварношћу. Похитали смо у додворавању ”европским вредностима” па су деци дата права која их штите као ”беле медведе”. Не сме учитељ, односно наставник попреко да их погледа, а ако би их, као некада, далеко било, повукао за уво или им ударио чвргу, тај би ”обрао зелен бостан”.

Деца су узела понуђено, наставници сатерани у ћошак, а родитељи преузели иницијативу. Свака негативна оцена је смак света, свака критика њиховог чеда атак на малену душицу, а ако неки наставник и помисли да је његова улога заиста образовање и да не може оцена да се добије због маме и тате на положајима, већ нешто треба и научити, ето њему ”топлог зеца”. Има да га зову са свих страна неки важни људи, да се то, бато, интервенише, притиска, а онда ће га, част изузецима, и директор школе мало ”усмерити” да не затеже много. Знаш ли ти ко је њему (њој) мама, тата (даље се родбина може попуњавати по жељи), хоћеш да школа не добије паре (за кров, мокри чвор, или нешто треће) и онда, углавном, просветар попусти јер зашто да га боли глава за малу плату. Има таквих, нарочито тих ”угледних” родитеља, да ли по струци или дебљини новчаника, којима је важно да дневник буде пун петица, а што му је чеду празна глава, нема везе. Онда крене домино ефекат.

Деца нису глупа, виде да је Ђуро добио 5, а везе нема, а да Перо бифла па једва дође до 4. Схвате како иде игра, неки се разочарају па неће да уче јер ”нису луди”, другима у очима падне наставник који више није никакав ауторитет и тако то крене. Уз родитеље који, ако имају новац, мисле да он све купује, а ако га немају, раде три посла да преживе, деца углавном буду препуштена себи. Уз лудо време, популарне ликове који би некада били тешка периферија сваког нормалног друштва, ријалитије и остала чуда, лако се са вербалног пређе на физичко насиље. Неки памте америчке филмове где се у школама на улазу налази детектор метала, а професори носе оружје ако устреба самоодбрана. Нисмо стигли дотле, али смо на добром путу ка томе. Претерујем? Може бити, али мало-мало па читамо ученик у школу донео нож, или нешто слично. Видели смо шта се, нажалост, деси кад донесе нешто опасније.

О месту просвете говори и реалност да је све теже наћи наставнике за рад у школи. Процена је да ће школама у Србији у наредних пет година недостајати пет до седам хиљада наставника, а тренд наглог опадања интересовања за наставничке факултете кренуо је 2015. Разлози зашто неће у просветаре су плата, углед наставника, положај у друштву, начин како се третира у друштву и у учионици. шта је решење? Можда то што је недавно захтев просветних радника да се напад на запослене у просвети третира као напад на адвокате усвојен на састанку представника репрезентативних синдиката у просвети, министарке просвете Славице Ђукић Дејановић и министарке правде Маје Поповић. Закон предвиђа за нанету тешку телесну повреду адвокату, или члану његове породице, затворску казну од једне до осам година па ко крене силом на просветаре, да добије исто.

Иначе, то што је просвета додељена специјалисти неуропсихијатрије није несхватљиво. Стање је такво да је потребан специјалиста да да тачну дијагнозу свима, деци, наставницима и родитељима, препише хитну терапију и ресетује друштво. Да деца буду деца, наставници људи који оцене дају на основу знања, а родитељи схвате да они треба да васпитавају своја чеда, а не неко други, и да њихови наследници иду у школу нешто да науче, а не да буду табула раса са купљеном дипломом. Таквих је већ превише.

Или све то није важно, па просветари, кад крену у школе, нека носе шлем и поздраве се са укућанима, никад се не зна. А могу и да не пристају на све и свашта. Увек има избора, а неко мора први рећи – доста!

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Десингерица

НАШИ СМО – ЗаМАЈавање

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )