НАШИ СМО – Процват

Док смо пролећа дочекивали с радошћу и надом да ће година пред нама до децембра доносити само нове авантуре, летња узбуђења, љубавне победе, срећу, добре концерте, осмех, јесењи полазак у школу и прве новембарске пахуље снега, чини се да је и живот био лепши него сада. Не само због младости, јер и старији су се радовали сличним стварима.

Е, онда, када су нам пролећа почела да доносе нове ратове деведесетих, одласке на ратишта, а пред њихов крај и НАТО бомбардовање, поменута лепота живота се убрзано гасила а цена срозавала. Престали смо да се окупљамо за првомајски уранак, то се претворило у пијанке с гомилама роштиља по излетиштима, испијених литара пива и другог алкохола, разбацаног смећа и покиданог мобилијара, а онда брзо проредили и летовања и одласке на море а о њима само причали ако их извучемо из фасцикле лепих успомена на које је све више падала прашина.

После мартовских “шизела” 1999. године, ни у јуну, када су престале да нас упозоравају и терају у подруме, ипак нисмо слутили да ће и пролеће 2014, онда и 2020, као и многа између, стизати уз свакојаке недаће и стрепње од нових пропадања. А, ето, баш све то нас је “закачило”, отимање српске земље, историјске поплаве, зачињене после само шест пролећа никада раније доживљеном светском напашћу названом ковид-19.

Дошла су времена када нас хвата страх сваки пут кад лист озелени, воће процвета или замирише липа из краја. Уместо да се радујемо “Београдском пролећу” и песмама које ћемо певати и за тридесет и више година, ми се данас с првим бехаром замлаћујемо ко је бољи – “воћкица” или девојка чудног стила певања о “рамонди”. што је још тужније, да се барем то новопролећно “ратовање” сврши на “музичким полигонима” и расправама о укусима, што сви знамо да не треба чинити, не, нама уместо Чолићевог “Априла у Београду” и заноса због љубави, мисли одлазе на нова поскупљења, претње и уцене Запада, изборе за власт у престоници и нека друга замлаћивања.

Да том стресном цунамију назремо крај, можда бисмо се, ипак, извукли из апатије и понадали новом лету, новој нади и новој жељи. Овако, како да на тако нешто и помислимо док у сопственој држави доживљавамо трагедије од сопственог народа који више ни лековима не може да обузда несхватљиве, чак и монструозне нагоне? Прошлог пролећа смо колективно поражени, дете је побило своје вршњаке, убрзо је стигла и друга слична трагедија и као да тај талас крволочности уместо да после свега спласне, пређе у трајну осеку, он се поново диже и појачава још црња и црња нељудска чињења.

Како другачије све те несреће назвати него сопственим друштвеним поразом? Процват лудила је надвладао цветања из којих се могу убирати лепи плодови. У равноправној и фер борби није срамота бити побеђен и признати пораз, али у победи нехуманости над хуманошћу тешко је наћи лека и пречицу за реванш. Неко је написао да све чешће “сањамо о данима када људски контакт није био забрањен, када смо ваздух дисали без препрека и када смо цветали”, а сада све чешће слушамо приче да треба добро пазити с ким нам се деца друже, кога сусрећу од куће до школе или с ким иду на концерт и кафић на пиће.

Обичај да послушаш комшиницу, одјуриш до продавнице по цигарете или шећер, пре пола века била је нормална ствар, а данас се то претворило у научну фантастику, нереалан филм који у затамњеним сценама крије намере људи замраченог ума. Данас цвета асоцијалност и повученост у сопствену љуштуру. Многима је мобилни телефон довољан “прозор у свет”, забава, најбољи друг, комшија и пријатељ. Мука је то… И није лако.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Кликтање

НАШИ СМО – Ми

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )