НАШИ СМО – Војска

Мој Милане, кад у војску пођеш, немој моју капију да прођеш, Ја одлазим певајући млађан у армију, а остављам уплакану љубав најмилију – трештало је са локалних радио-станица у временима када се обавезно служење војног рока није доводило у питање. Углавном су се постављале шатре у кућном дворишту, певало се, играло, пуцало из ватреног оружја, давале се паре будућем војнику да му се нађе тамо у касарни јер, горак је хлеб војнички. Дуга је година а одсуство се тешко добијало.

Одлазак у војску представљао је радост а у исто време и тугу родитеља и читаве фамилије па се пусти и понека суза. На једној страни срећни су што је њихов подмладак способан да иде на обуку, што му ништа не фали, и што ће “чврсто стајати на бранику своје отаџбине”, а на другој страни тужни су јер ће бити одвојени од свог миљеника и потајно се плаше да му се у касарни не деси нешто – јер, да се не лажемо, дешавало се (пу, пу, треба отерати црне мисли и бити позитиван). 

И дан данас нам репризирају старе војничке филмове па се кроз њих мало подсећамо како је то било, мислим на мушкарце, ми жене смо само слушале о томе (и то много). Размажени, незрели момци у војскама су стицали, како пева Ђоле “пријатеље до гроба и хроничну упалу зглоба” и корисне навике као што је – рано устајање, намештање кревета, чишћење санитарних просторија, чишћење обуће, па за казну све то поново, још ако се на њих наврзао неко од надређених (углавном неки балавац), све то буде још теже.

А они који су последњих година пред укидање служили војни рок, више су били на одсуству него у војсци. Сећам се неких мојих пријатеља, мало-мало па ето их код куће. Е, и то ми је нека војска, шушкало се по чаршији.

После укидања обавезног служења војног рока, наш народ познат по томе што воли све и свашта да прославља, прешалтао се на прославе пунолетства и веридби (свадбе су остале какве су и биле само су сада гламурозније). Троше се силне паре за иће и пиће, долази фамилија, другари из основне и средње школе (доносе дарове углавном у кешу). Као, “имамо 18 година и сада смо зрелији, мудрији, паметнији”. Јес, мало морген.

А замислите како би у овим временима изгледао одлазак у војску. Ваш синчић који је навикао на дуго спавање, играње до касно компјутерских игрица, глуварење са другарима, који се ослања у свему на маму и тату, одједном добије позив за војску. Да ли би вам било драго или бисте били тужни или можда и бесни на државу? Додуше, тај растанак, како најављују ових дана, не би био дуг, можда три, четири или шест месеци.

Па, да ли сте за служење војног рока или не? Својевремено су говорили да ће о томе одлучивати народ на референдуму, то се сада и не помиње. Уосталом, служење војног рока пре тринаест година укинуше такође без референдума. Шта ће нам референдум кад се зна ко доноси све одлуке. Шта има народ да мисли кад има неко ко то ради уместо њега. Пусти бригу на весеље и шаљи синове у војску. Срби су војничка нација увек били, посебно сељаци и радничка класа. Они други су се већином извлачили. Најчувенији примерак таквог синчића је Пашићев син Радомир који је жарио и палио по Србији, али татица га је увек штитио. Тако је било и тако ће увек бити, то вам је “српско обичајно право”.

Далеко смо ми од демократије где се народ као, рецимо, у Швајцарској на референдуму пита за све и свашта – о плану пензионе реформе, о истополним браковима, таксама за предузећа… Ево, у Француској ових дана расписали референдум да народ одлучи да ли је за драстично поскупљење паркирања за СУВ возила. Ето, до ког су ступња они стигли.

Плашим се само да би код нас и када би био расписан референдум – да ли сте за поновно увођење обавезног служења војног рока, на гласање (по навици) изашли у највећем броју најстарији грађани, који би одлучили уместо оних којих се то и највише тиче и који ће сутра, можда, добити позив. Нема везе што су они свој став исказали кроз слаб одзив за добровољно служење војске.

Најава поновног увођења обавезног служења војног рока подсети ме на ону реплику из филма ”Ми нисмо анђели”:

Љубинка, сине, иде тата у рат! (у овом случају у војску).

Е, ћале, ћале, опет се играте.

Верица Мићић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Театар

НАШИ СМО – Меморија памћења

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )