НАШИ СМО – Театар

Прошло је скоро шест година када је британски глумац, редитељ и писац Сајмон Мекбрни, као европски представник на Светском дану позоришта поручио да “живимо у добу када је тешко јасно видети, јер смо окружени са више фикције него икада у историји ове планете”.

Он се тада у свом обраћању осврнуо и на свог претходника, великог Артура Милера, подсетивши да је он још 1963. године рекао “Над светом се опасно надвија претња нуклеарног рата” и да “У временима када су руке дипломатије и политике тако кратке и нејаке, деликатан али некада далекосежан домет уметности мора да понесе терет тога да на окупу одржи људско друштво”. Указујући на значење речи драма (од грчког “дран” што значи “радити, чинити”) и реч театар из грчког, “театрон”, што значи “место виђења”, Мекбрни је 2018. додао – Не само место где гледамо него где видимо, схватамо, разумемо.

Долазећи 27. март (Светски дан позоришта) планета дочекује са два рата која већ поприлично дуго трају и без извесније наде да ће се скоро завршити, тако да поруке уметника очито све теже допиру до свести ратоборних, оних којима је војевање смисао битисања, као и прављење и трошење муниције на уништавање градова и људи, објеката и живота. Живот је сцена на којој владају нека неуметничка правила и све их је теже надвладати хуманошћу, оним по чему се људска врста разликује од осталих. Театар нам је свуда око нас, на спортским теренима, у парламентима, у сваком сегменту друштва и све је теже проценити ко је на тој сцени професионални а ко глумац лажњак. Ко само глуми да је нешто друго, што није, а ко је глумац који вам својом професијом и уметничким изразом покушава да допре до свести и каже – научи нешто од свега овога, што ти се свиђа, или онога што ти се не допада.

Кад данас чујемо неког функционера, често помислимо да је одлично савладао своју улогу, да се одлично представља јавности, али да му ни та маска с којом наступа не прикрива до краја његова стварна осећања, планове и оно што свакако не планира до краја да оствари. То најчешће личи на серију која има следећи наставак и нову сезону, где ћемо гледати неке потпуно друге сцене, лако заборављајући на започету проблематику из претходних епизода.

Наш град, срећом, чини се, ипак има капацитете да искоракне напред тако да ћемо овогодишњи Светски дан позоришта дочекати са једним старим, које већ има традицију дужу од века и то при КУД “Караџић”, и другим, тек основаним “Градским позориштем”, које засада делује као удружење грађана, али са великим амбицијама. Нама остаје нада да ће оба деловати у корист публике, грађана који воле културу и извођења са “дасака које живот значе”. Остаје нам да те културне догађаје редовно пратимо, да у њима уживамо, уз њих да се смејемо или растужимо, али, увек из њих да са собом понесемо неку поруку о којој ћемо мислити, која ће нас усмеравати ка бољем и коју ћемо ширити на друге, који не одлазе често у театар. Којима је функционерска фотеља једина сцена из које говоре и чине оно у шта ни сами не верују и што само њима може донети користи, макар их та улога или епизода и не чинила увек претерано срећним, задовољним и, пре свега, искреним.

Да се деца уче од малих ногу шта је добро а шта не, то знамо сви, само би то требало упорно и примењивати. Ето, можда је шанса и у још једној понуди која се ових дана показала у виду драмског студија који је покренут под веома интересантним називом, речју карактеристичном за наш крај и по којој нас често препознају кад одемо негде на страну – Наопако, уз онај кратки додатак испред – Ју! Можда тај студио ускоро донесе и трећи театарски простор у наш град, што би свакако вредело за публику, пре свега млађу, да се на време привикну на театар, прави, али и животни.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Меморија памћења

НАШИ СМО – Сила

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )