НАШИ СМО – Меморија памћења

Народ смо кратког памћења. Народ који је у прошлости у односу на своју бројност имао огромне жртве, гинуо у оба светска рата, био масовно и систематски убијан и ван бојног поља, али смо, чим бисмо се докопали слободе, све то лако заборављали. Нисмо довољно ценили ни оне којих више није било, али ни оне који су жестоко крварили борећи се у тим ратовима. Нажалост, и у 21. веку је све исто.

Пре неколико дана је у медијима осванула информација да се масовне гробнице у Сремској Митровици користе као простор за игру, забаву и санкање!? Због тога је Музеј жртава геноцида позвао надлежне органе локалне самоуправе да ”хитно реагују и заштите ово губилиште од даљег скрнављења”, али и апеловао на несавесне и неодговорне појединце да ”без одлагања обуставе непримерене активности на простору Спомен-гробља”.

На месту старог Савског моста од 1941. до 1944. године стрељано је, убијено и умрло у мукама, према званичним подацима, 7.950 мушкараца и жена, међу којима и чувени сликар Сава Шумановић. Стрељани су углавном ноћу пред светлима камиона, убијани и маљем, онда поливани живим кречом, а било је и живих закопаних. Испоставило се да на те хумке високе пет-шест, па и десет метара у, иначе, равном Срему, родитељи доводе децу да се санкају над костима!

Да се деци и опрости на незнању и немару, али медији наводе изјаву једне мајке која каже да се њених троје деце стално санкају у Спомен-гробљу. Моја деца су се ту санкала и увек ће се санкати! И сама сам кад сам била дете. А где другде?! Где кад је све равно?! Уосталом, није ограђено бодљикавом жицом, није нигде написано да је забрањено санкање – цитирана је та мештанка.

Како кривити децу када је оној која их одгаја нормално да се санкају на костима убијених јер само ту није све ”равно”? Није она једина, нажалост. Сетимо се судбине Момчила Гаврића који је споменик у завичају чекао равно сто година од завршетка Великог рата. Он је морао да ”дослужи” војску нове државе после Првог светског рата, а прича се да му официр хрватске националности није веровао да је носилац Албанске споменице па је, пошто није желео да напише ”признање” да није служио војску, Гаврић два и по месеца провео у војном затвору. Човека који је као дете пешке прешао Албанију хапсили су и после Другог светског рата јер није желео да да новац који су за ”браћу из Албаније”, прикупљали омладинци па је провео годину и по дана у затвору због реченице ”Албанци нам никад нису била, нити могу бити браћа”.

Чувена Милунка Савић била је после Великог рата куварица, болничарка, а радила је и као фабрички радник на прегледању војних униформи, онда се 1929. године захваљујући помоћи сабораца, запослила као чистачица у Хипотекарној банци у Београду, где је провела највећи део радног века. Касније је, ваљда унапређена, постала чистачица канцеларије директора банке. Жена која је била јунак-ратник са безброј одликовања.

Данас слично, свако мало неки натпис да борцу са Кошара треба помоћ јер је болестан или је лошег материјалног стања. Најбоље међу нама, оне који су бранили и одбранили ову земљу, ретко када смо довољно ценили, углавном би то чинили са великим закашњењем, или кад више не би били међу нама. Када бисмо и подигли таквима споменике, често би пропадали, обрасли у коров и били непосећивани јер смо, јел те ми загледани у будућност, а они који су нас систематски таманили углавном су из те ”цивилизоване” Европе којој хрлимо, а они нас вешто на том путу саплићу и саплићу. Колико се данас ван лозничког краја зна за Драгинац, Кривајице, Цикоте? 

Иначе, за утеху је да прича о санкању на гробљу има епилог. Захваљујући Музеју жртава геноцида почетком фебруара за основце и средњошколце школа у Сремској Митровици почиње предавање о усташким злочинима током Другог светског рата, како би схватили шта значи Спомен-гробље у том граду. Очекује се да ће, када буду знали све о злочинима и злочинцима, имати поштовање према жртвама, па ће размислити да ли ће се санкати и играти над костима убијених. Још да буде неког предавања и за њихове родитеље, да почне колективна поправка наше ”меморије памћења” све док не почнемо да ”памтимо као слонови” и ценимо нашу прошлост. Да се дичимо светлим моментима, а оне друге да никада не поновимо. Нама, изгледа, историја није учитељица живота или смо, једноставно, катастрофални ђаци.

Т.М.С.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Сила

НАШИ СМО – Реприза

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )