НАШИ СМО – Путоказ
Школска година је почела прошлог петка тако да су ђаци већ после првог радног дана имали могућност да “предахну” током викенда и продуже тек завршен летњи распуст. Ову прилику су искористили и клинци испред зграде преко пута моје куће тако да лопту нису испуштали током целог дана, а, богами, и до касно увече. Где су били током лета – не знам, али нисам их виђао толико колико последњих дана распуста и током последњег викенда.
Туптање лопте и граја ми нису сметали, напротив, лепо је чути дечурлију у крају у којем се, углавном, непрестано чују грађевинске машине, камиони, миксери с бетоном, бушилице, брусилице и мацоле, међутим, пажњу су ми привукли одрасли, ваљда родитељи школараца, које сам чуо кроз отворен прозор собе како коментаришу нове правилнике о понашању ђака током боравка у образовним установама. Неки здушно подржавају сваку тачку правилника, док, како чух, има оних који и нису за тако, како рекоше, ригорозне мере. Женски глас, мени непознате особе је изговорио посебно занимљиву реченицу – што сам му куповала телефон, ако га не сме показати? Помислих, ако крене да набраја шта је све ново купила детету пред почетак школе, онда то неће бити добро јер, чини се, она и слични њој купују нове ствари и понављају малишане ради “виђења”. Да не буде дете “другачије од других”. Зар то није, управо, униформисање? А буне се против униформи или кецеља, које смо ми некада носили и није нам ништа фалило. Не судим, само подсећам.
Та полемика око правила понашања ученика током наставе пропраћена је и медијским програмима, у емисијама и вестима. Гостовали су педагози, психолози, директори школа, износили мишљења и, рекло би се, стање је нерешено. Нема победника, нема једногласног за или против. Искрено, још у гимназијским данима, крајем осамдесетих, био сам противник ношења тамноплавих блуза, али не због тога што ми се неће видети “лакоста” мајица, већ због врућине од пролећа до краја школске године, а још горе од септембра док мало не захладни. Сад ми се чини да је ова тема, која, иначе, траје већ неколико година, сада помало и наметнута да би се одвукла пажња од неких других ствари. Можда је згодније да се људи данима бакћу око необавезујућег “правилника” него да постављају питања попут тога зашто није завршена нека фискултурна сала или тоалет, а требало је, зашто су у Београду књиге бесплатне а у остатку Србије нису и тако даље.
Како год, у једној емисији на ову тему чуо сам реченицу, ако се сећам, директора, који је констатовао да се у школу не иде са улице, онако успут, већ се у школу иде ради школе. Није школа теретана нити кафић, рече. Сложио бих се с њим поготово што је у наставку додао да то важи и за наставнике и остале запослене у образовању. Пристојно и лепо облачење постоји од када је школе, додаде и подсети на Ршумов стих да се “домовина брани лепотом”. Каже човек – покушаћемо, па докле стигнемо. Једно од мишљења је и то да би држава требало да одлучи како даље. Родитељи се разликују, могу се сукобљавати мишљењима, али, када постоји јасно правило, лакше га је спроводити. Мишљења појединаца да би наметање и униформисање умањило креативност појединца, свакако не стоји, сматрају стручњаци и истичу да је поштовање правила једно а испољавање креативног рада нешто друго.
У сваком случају, сложићемо се, надам се, да децу треба усмеравати од малих ногу и да је родитељ кључни играч у њиховом развоју. Неки ће имати циљ да постану научници, лекари, спортисти или писци, а биће, сигурно, и оних којима ће репер бити лажна “елита” и ријалити програм у којем се зарађују велике паре за кратко време, без честитог рада и, што би рекли старији – “на гузове”. Зато за живот треба наћи прави путоказ.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
