ИЗЛОЖБА НА ДАН „ВИСКОЗЕ“ – Живи радници у мртвој фабрици

ИЗЛОЖБА НА ДАН „ВИСКОЗЕ“ – Живи радници у мртвој фабрици

- Мени је у „Вискози“ било супер, а када сам добила решење за стално, осећала сам се исто као да ми је неко преписао десет хектара земље. Данас када видим на шта ово личи, плаче ми се - речи су једне од бивших радница фабрике која је дошла да погледа „најтужнију“ изложбу, коју је приредио Александар Костић у рушевинама управне зграде

Када има људи који корачају и разговарају, чак и када ћутке разгледају места на којима су некада радили, онда и фабричка рушевина попут „Вискозе“ не делује толико мртво колико, заправо, јесте већ годинама уназад.

Да радници чине фабрику, чак и ако нема погона и производње, ако је опустошена „до корица“, закоровљена и руинирана, уверили су се сви они који су јуче поподне дошли да на другом спрату некадашње управне зграде хемијског гиганта погледају несвакидашњу изложбу симболичног назива „Вискоза – кроз сећања и успомене“ Лозничанина Александра Костића. Овај младић годинама обилази развалину од „Вискозе“, прикупља све што подсећа на време док је радила пуном паром са свих својих 12 и нешто хиљада запослених. Другу годину заредом то је представио суграђанима.

– Прошле сам покушао да покажем бившим радницима, али и другим грађанима делић онога што сам нашао у напуштеним канцеларијама и другим просторијама, а то су на хиљаде снимљених фотографија, каталози, календари, документација, бонови за мензу, неки фабрички производи, што ми је и успело. Неки су тада дошли први пут на место с којег су отишли у пензију док је фабрика радила, а било је и оних који су гашењем „Вискозе“ остали без посла у својим најбољим годинама, са гомилом проблема и неисплаћених зарада. Зато сам одлучио да и овај пут, симболично 7. јула, када је обележаван Дан „Вискозе“, приредим нешто слично, са додатним предметима и фотографијама – рекао нам је Костић.

Историчар Ђорђе Вукмировић се слаже да је „Вискоза“ имала своје позитивне и негативне стране и да је труд Костића да сачува неке ствари и сећања на њу вредан сваког поштовања и пажње

– Тачно је то да је Влада Зечевић „довео“ фабрику у Лозницу и да је град после тога значајно порастао. Подигнуто је цело ново насеље, од Штире према булевару и ламелама. То је некада било Лозничко поље, али је после све урбанизовано. Са дуге стране, испражњена су села, сеоско становништво је кренуло у град због посла. Јесте „Вискоза“ на свом врхунцу имала 12.760 запослених и хранила исто толико породица, цео град је живео од ње, али не може се рећи да није било загађења. Ипак, не треба сада бацати дрвље и камење ни на Зечевића, тврдити да је он потровао сопствени народ. Он је хтео да у свој крај доведе фабрику, да град процвета, није он, сигурно, хтео да потрује било кога нити је знао шта ће се десити и како ће све изгледати после пола века. Мислим да је имао добру намеру, а што се тиче изложбе, Александар је велики ентузијаста и урадио је велики посао. Када смо заједно први пут овде ушли 2019. године, затекли смо гомиле цигала, стакла, парчади од намештаја. Све је било уништено, архивска грађа разбацана, а он је све то скупљао, сређивао, паковао, иако од тога нема никакве користи. То је велики рад за младића који је 1997. годиште, који није ни запамтио „Вискозу“ док је радила. Ово је лепа прича за подсећање на град какав је некада био – сматра Вукмировић.

Милена Лазић (78) каже да је од 1977. до 2000 године радила у погону „Свила“, на доради погача, једном од најтежих радних места за жену у целој фабрици.

– Радили смо у три смене и ништа нам није тешко падало. Некако смо сви били задовољни. Паковали смо погаче из предионице, у свакој смени си морао спаковати четири тоне, а свака погача била је килограм тежине. Увијеш је и спакујеш у колица да иде даље. Мени је, ипак, све то било супер и када сам добила решење за стално, осећала сам се исто као да ми је неко преписао десет хектара земље. Данас када видим на шта ово личи, плаче ми се. Ово је најтужнија изложба. Пошто живим на Градилишту 52 године, испратила сам комплетну пропаст и растурање фабрике – испричала нам је некадашња радница „Свиле“, похваливши Костића што их је све окпупио на старом месту и подсетио на „бољи живот“.

И он се нада да ће следеће године наставити са оваквим окупљањем, али, како каже,  време ће показати да ли ће то бити могуће. Њему је драго да људи дођу, да се присете лепих времена, када су радили и живели од „Вискозе“, иако је у свему томе било и негативних ствари.

– То свако на свој начин може да тумачи и доживљава. Приметно је да је посећеност знатно већа у односу на прошлу годину, а ја сам се потрудио да изнесем нове фотографије, више од 150, предмете из времена док је фабрика радила, значке, униформе, фабричку заставу, а неки од бивших радника су ми помогли да поставку употпуним њиховим личним стварима. Све сам ово сам припремио, иако сам тражио помоћ од неких установа, али није било позитивних одговора. Не љутим се ни на кога, али ја сам био спреман да свакако учествујем у томе – искрен је аутор поставке који поручује да ће наставити и даље да „претражује“ и барем једном годишње оживи мртву фабрику.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ПОВОДОМ 800. БРОЈА ЛОЗНИЧКИХ НОВОСТИ  – Представљање књиге ”Наши смо” Зорице Вишњић

”ФИЈАКЕРИЈАДА” У ЛЕШНИЦИ – Сабор љубитеља коња

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )