МАТВЕЈ МАРТИНКЕВИЧ, ФУДБАЛЕР ЛОЗНИЦЕ – Ништа не сме да угрози циљ

МАТВЕЈ МАРТИНКЕВИЧ, ФУДБАЛЕР ЛОЗНИЦЕ – Ништа не сме да угрози циљ

Фудбалер Матвеј Мартинкевич у Србију је стигао пре непуних осам година, а од јесенас носи зелено-бели дрес. Лозница му се свиђа, као и људи у њој, али је изненађен лепотом девојака. Има високо постављене циљеве и само једног идола, а тај није фудбалер

Матвеј Мартинкевич

Високог, снажног младића, на свакој утакмици једног од највиших играча на терену (194 цм), није тешко запазити, али пажњу не привлачи само стасом, већ и добром, пожртвованом игром и жељом да постигне гол. Двадесетогодишњи Матвеј Мартинкевич рођен је у Москви, у Русији је у Кунцеву па у ЦСК направио прве фудбалске кораке, а у Србију се са оцем преселио 2015. Промена није утицала на његову љубав према фудбалској лопти и наставио је да тренира, али у новосадској школи фудбала Јуниор.

– Првих месец дана било је баш тешко, нисам знао српски језик и мада има сличности са руским, уопште нисам могао да се споразумем. После два, три месеца сам га већ научио, а после годину дана течно говорио. Јесте се све променило, било је другачије, у Москви сам живео до девете године па сам се преселио у Сочи, а затим у Геленџик, такође град на мору, а онда сам после три године дошао у Србију. Било ми је занимљиво зато што сам дошао у другу државу, знао сам да је овде братски народ и био сам сигуран да ће ме боље прихватити него да одем негде друго. Сви су ми помагали, и у школи и тренери и момци у Јуниору и лепо сам се уклопио – сећа се Матвеј првих дана у новој земљи.

Борбен и пожртвован – Матвеј на терену

Каже да му није представљало проблем ни то што је Нови Сад био сасвим другачији од велике Москве и црноморске обале. После годину дана фудбал је наставио да тренира у Челареву, а три лета касније обукао је црвено-бели дрес Војводине. Уследила је сезона на позајмици у Кабелу, а јесенас се, поново као позајмљени играч, нашао и у табору зелено-белих.

– Дошао сам на пробу и онда ми је тадашњи тренер Лознице Небојша Нешковић рекао да жели да останем. Зимус сам продужио позајмицу до лета и у овом тренутку не могу ништа да кажем у вези са наставком каријере. Имам уговор са Војводином тако да не зависи све само од мене – објашњава Мартинкевич.

Каже да му се допадају и клуб и град, али и људи у Лозници, а нарочито подршка навијача и свих у ”фудбалском граду”.

– Нећу да говорим у име свих, али ја осећам пуну подршку. Свиђа ми се овде, град је леп, људи су добри и заиста само најбоље могу да причам о томе, а осећам и да сам лепо прихваћен. Још не дајем голове онолико колико се очекује, али се надам да ће наш циљ, опстанак у Првој лиги, бити испуњен. Волео бих, наравно, да будем стрелац, али сада је најбитније решити питање опстанка. Ситуација јесте незгодна, али сам сигуран да ћемо успети. Сада играмо јако добро, момци су мотивисани, уиграли смо се, тим је чвршћи и мислим да ће бити боље него до сада. Нисмо имали ни среће, губили смо бодове и на утакмицама на којима смо били бољи. Јасно је да постоји притисак, али треба се опустити, играти свој фудбал и резултат ће доћи. Када смо били нервозни и неодлучни, долазило је до проблема – прича млади фудбалер.

Најлепши тренуци тек долазе

Матвеј каже да не воли да критикује ни друге играче, ни судије и увек најпре сагледава своју игру и евентуалне грешке и пропуштене прилике. Каже и да би, због подршке публике, било лепше да Лозница више утакмица у плеј-ауту игра код куће, али сматра да за тим попут његовог није битно да ли се гостује или игра на свом терену. Додаје и да је оптимизам једини прави начин за игру у тренутној ситуацији и да, ако се жели опстанак, у сваку утакмицу мора да се уђе са жељом да се победи.

– Подршка играчу много значи, нарочито у оваквим тренуцима. Тренер Александар Јањић ми, као и Нешковић пре њега, много помаже да се не оптерећујем, што ми олакшава да играм.

Матвеј каже и да му каријера није толико дуга да би могао да издвоји најлепши тренутак, такав је сваки у којем постигне погодак, и верује да најлепши тренуци тек треба да дођу. Исто тако нема ни најтежег момента јер је свуда био брзо прихватан и није имао дуге периоде навикавања. Има велику жељу за победом, па и на тренинзима и дешава се да се та страст распламса.

– Све су то фудбалске ситуације и немам проблема ни са ким у екипи. Сви смо међусобно у добрим односима и ако дође до чарке на тренингу, то је ствар жеље за победом и то се у фудбалу дешава. Имамо добар колектив, нема лоших момака и то ми се свиђа. Нико не ствара ни притисак и то је добро, не мора нико да ми каже шта треба да остваримо, и сам то знам, играм фудбал и то је најбитније – јасан је Мартинкевич.

Осим да даје голове, Матвеј воли и да дрибла и у томе, каже, понекад и претера, али воли и да асистира. Доминантан је и у скоковима у шеснаестерцу, а у последње време противници у таквим ситуацијама ”доста туку” но ”нема везе”.

За разлику од већине фудбалера, нема клуб за који навија, али ако би морао да издвоји један, то би био Манчестер јунајтед, тамо би волео да игра и мисли да то може да се оствари.

– Па не бих тренирао да не мислим да могу да дођем до тог нивоа. Тачно је да је у спорту лепо учествовати, али ми је, ипак, победа најбитнија. Одмалена ме мотивише жеља да играм на ”великом терену”, да будем део тог високог нивоа и то ме подстиче да радим. Једноставно, морам више да тренирам да бих постигао висок ниво, али и да бих за Лозницу добро играо. Мени то уопште није тешко, као ни то што пропуштам изласке и сличне ствари које привлаче моје вршњаке – од детињства знам да, ако хоћу нешто озбиљније, онда тако треба и да размишљам. Наравно, некада се опустим, видим се са другарима, али то само када постоји дужи период паузе. Тата ми је причао да, ако желим нешто озбиљније, онда морам и да живим са тим циљем и о томе исто размишљам сада, као и када сам имао десет година – хоћу да играм велики фудбал и одбацујем све што смета моме циљу – непоколебљив је  Матвеј.

Каже и да када је долазио у Лозницу, није знао да у тако малом граду може да буде толико лепих девојака, али и додаје да ”све може, али само док не угрожава мој циљ”. За разлику од већине играча, он нема неког којег посебно воли.

– Постоје играчи који ми се свиђају, попут Роналда, и од којих могу нешто корисно да научим – каже Матвеј –  Али немам неког посебног идола, мени је идол мој тата Јан.

Н. Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

КАРАТЕ: КУП УЖЕ СРБИЈЕ – Победници Бранкица и Марко

ЦОКИН – ПРЕДРАГ КОСТАДИНОВИЋ – Човек са сто заната

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )