НАШИ СМО – Бунар

Каква би ово земља била, када би свако у њој радио само свој посао.

Ова реченица из реплике изговорене у једној домаћој серији која се протеклих неколико недеља емитује на телевизији, у више наврата ми је после тога одзвањала у ушима. Не зато што је њоме неко открио топлу воду у бојлеру, што је први пут чујем, већ зато што је њен смисао употребљив у сваком времену, у свакој политици, у култури, спорту, музици јер износи суштину, која, очигледно, није баш увек коришћена у реалности.

Ту реченицу у серији изговара локални инспектор полиције, дубоко утонуо у редове протагониста криминалних дешавања, растурача дроге и огрезао у прикривање истине, далеко од закона и правде. Изговара је човеку који покушава да му објасни да се у његовом рејону дешавају незаконите радње и да би требало да реагује како доликује честитом полицајцу. Утолико је иронија његове констатације да нико не треба да му се “меша у посао” још већа, а реченица из реплике с почетка овог текста још једном потврђује неписано правило да се овде, али и на многим другим сличним местима, мало ко бави само оним чиме би требало и за шта је надарен, школован и, у крајњем случају, плаћен.

Бунарење по туђим пословима је појава која се, практично, подразумева, а обичном човеку не остаје ништа друго него да трпи и то прихвати, да се не бори претерано против свезналица, паметњаковића и оних који решење имају за све, али ретко када учине иједан корак да би то реализовали. Поред таквих, рекло би се, нису потребни ни лекари, ни просветари, ни пекари, зидари или новинари јер су они увек паметнији, обавештенији и увек први, али само на друштвеним мрежама. Они би оформили и фудбалски тим који би био првак света, не једном, већ стално, јер, зашто би се некоме препустило то задовољство, зашто би се још неко борио за ту титулу и радовао победи?

Овај увод и пишем у циљу сопствене одбране или отклона од оваквих обичаја, од анализирања нечега у шта се и не разумем претерано, чак, искреније је рећи, нимало, а то је управо фудбал. Репрезентација Србије се после три утакмице вратила кући са једним бодом и осам примљених голова, што је, можда, још и добро колико их је могло бити. Е, сад, треба бити искрен па рећи и то да смо и ми имали поприличних шанси, али голова није било више него што их је постигнуто. Но, да не залазим даље у то шта је било а шта могло бити, морам рећи да сам с нестпљењем чекао сваку нашу утакмицу, иако нисам неки навијач, али кад навијам, онда то чиним са страшћу неочекиваном од неког ко спорту не придаје већу пажњу. Није мени никада било битно то што сам “званично” партизановац, то се десило пре скоро пола века, на предлог оца, и тако је остало до данас, али, то никада није био разлог да не навијам за Звезду, када игра против неког странца. Тако да ми ни Пикси као селектор није неко на кога бих дрвље и камење јер је славу и име стекао у дресу Црвене звезде. Ако смем да кажем, колико се он постарао за репрезентацију, толико смо успеха и имали, а како су се играчи трудили, тако смо и прошли у сусретима с Бразилом, Камеруном и Швајцарском.

Као лаик, рекао бих да смо могли проћи и боље да је било више среће, али, претпостављам, и фудбалске тактике која се примењује на највишем нивоу такмичења, а које нам је, ценим, мањкало.

Знам да сам већ у 28. секунди сусрета са Швајцарцима скочио после оне стативе и помислио – Боже, па зар овако да почнемо, али, хвала ти, идемо даље… Грицкалице са стола су нестале много брже него што би то било нормално, а шећер у крви не смем ни да замислим колико је скочио током овог “боја” за даље такмичење. Могу мислити тек како је онима који изгарају навијајући на свакој утакмици, од локалних до ових светских или онима који не излазе из кладионица. Међутим, све што је било, било је и то треба у бунар бацити као непријатно сећање. Оно што ме је одушевило после “испадања”, то су уједначена мишљења Срба. Неки су оправдано “пуцали” по селектору, фудбалерима и држави, али било је и исто толико оних који су стоички све поднели, бодрећи “орлове” да не клону духом, поручивши им да ће их “Србија поново звати”, као у реклами.

Да су спремни да се боре за своју заставу видело се и у ексцесним ситуацијама. Учинило ми се да и после деведесет минута исцрпљујућег темпа у момцима има снаге за бојиште чим неко насрне провокацијом на Србију. Шаћири нам је забиберио чорбу, а онај Џака само што није изазвао врење у већ ионако прегрејаном лонцу. Да је било по песничењу, хватању за гушу, ми бисмо, сигуран сам, мада за то нисам навијао нити тако нешто прижељкивао, не само победили противника, него бисмо му одржали лекцију коју би памтио за све будуће сусрете, не само са Србијом, већ и са било којим другим противником. Овако, остаје нам да тугујемо за оним што се десило али и да дигнуте главе кренемо даље. Пре свега ка остварењу оне реченице из серије “Бунар” – да свако ради свој посао.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Дечак

НАШИ СМО – Бој се овна…

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )