ЗАВРШЕН 89. ВУКОВ САБОР – Вук је јунак, темељ и оријентир кроз векове

ЗАВРШЕН 89. ВУКОВ САБОР – Вук је јунак, темељ и оријентир кроз векове

Завршна свечаност 89. Вуковог сабора приређена је данас на Саборишту у Тршићу. Током подизања саборске заставе мешовити хор Гимназије „Вук Караџић“ извео је „Хумну Вуку“ Стевана Стојановића Мокрањца, а поздравну реч посетиоцима најстарије културне манифестације у Србији, као и изасланику председника Србије и представницима владе упутио је градоначелник Видоје Петровић. Он им је пожелео добродошлицу у Вуков крај рекавши да се ту „преплићу три века свеукупне носталгије и књижевно-историјске збиље Србије и Европе коју је тешко једним погледом сагледати и још изазовније, у новом времену, све те одразе обухватити“.

Градоначелник Видоје Петровић

– Вуково писмо, а наша ћирилица, јесте необјашњива тајна, као и тајна рађања. Вуково дело, чији смо настављачи, данас је постало запис најбољих у најсрећнијим сатима. Запис најбољих умова, какав је био и наш песник Васил Васко Попа, којем су, поводом стоте годишњице рођења посвећени овогодишњи програми. У част људима небеског талента из мале и ветровите балканске авлије, како би их данас било и више на овим просторима. Зато сваке године овде долазимо, зато саборујемо. Свима који су попут Вука, а песник Васко Попа тако и јесте, оставили немерљив залог добу које је одвећ стигло. Храбрима да нас поведу у далеки свет и да нас овде учене опет врате и задрже – рекао је Петровић.

Он је додао да „у свом кратком подсећању на дело из авлије самоникле биљке, великана Јадра и Лознице Вука Караџића које никада не дрема и не спава налазимо инспирацију за долазеће дане“.

– У свакој пословици коју нам је оставио могло би да стоји – сачувано из далеких времена ради даљег живота. А у тим далеким временима нама се догодио Вук. Храбар, вешт и смео, знатижељан и упоран да стигне до Беча и белог света, да збори са Гетеом, Копитаром и целом плејадом учених на ренесанси и просветитељству, кадрих да сваки успех праштају и успешне прихватају. Вуково писмо је велико дело. Наша ћирилица неће пропасти све док је наше књижевности, па макар се она простирала и преко друштвених мрежа. Некада се, поред осталог, лепа реч записивала после радова на њиви, разговора у кафани и улици, а данас се писана реч све више простире и преко комуникације путем интернета. Ово је време када се не догађа ништа само од себе. Вук би рекао да не радимо за једно време и једно поколење. И заиста, радимо и живимо овде у Вуковом крају за хиљаду ђака који сваке јесени улазе у вуковске и доситејевске школске клупе – „скамије“, пружамо финансијску подршку за више стотина академаца на различитим универзитетима. Имамо разлоге за оптимизам и срећу, јер тако и сами, надам се, можемо увек бити бољи. Вера у будућност која се може сањати једино је могућа када постоје услови за напредак на свеопштем плану – поручио је градоначелник.

Професор др Јован Делић

Саборску беседу „Вук Ст. Караџић – темељ и оријентир“ изговорио је професор др Јован Делић, дописни члан САНУ.

– Ако је Вуков „Српски ријечник“ из 1818. године кључна и основна књига новије српске културе – а тако мисли Павле Ивић, српски лингвиста свјетског гласа и статуса, који није био склон оваквим комплиментима и коме су строгост, тачност, истинољубивост и критички однос и осјећање историје биле прве научне врлине – онда је несумњиво да је Вук Стефановић Караџић кључна личност и главни јунак новије српске културе, њен темељ и њен оријентир кроз вјекове, а нарочито у смутним временима историјских криза, која прати брижљиво планирано и произвођено духовно лудило и разарање највећих вриједности – казао је Делић.

Он је истакао да време у којем човек живи не може да се бира  и да му је „тај комадић времена досуђен“ и да се „ваља остварити у задатом временском одсјечку“.

Подизање заставе

– Вуково вријеме је било доба двају српских устанака и стварања Србије послије више од четири стољећа турског ропства. Када је плануо Први српски устанак, имао је седамнаест година и био је писар код Ћурчије харамбаше, кога је врло волио, па код Јакова Ненадовића, кога је трпио и подносио, одржавајући и доцније с њим преписку и повјерљиве односе, иако о њему није мислио добро; затим у Крајини, гдје је био опчињен личношћу Хајдук-Вељковом. Разболио се и са двадесет двије године остао доживотно сакат у лијеву ногу. Такав – хромац без ноге, сиромах без новца, избјеглица без отаџбине, без игдје икога утицајнога у свијету – тумарнуо је у свијет послије слома устанка 1813, бјежећи од турске одмазде и од куге, која је већ била стигла до Срема. Србија је била осуђена на смрт, а Срби на искоријењење и нестанак – подсетио је беседник додајући да је ретко ко тада могао помислити да ће за само две године букнути Други српски устанак, а да већ 1814. Онај „сакати хроми бјегунац, без здравља, новца и отаџбине, објави „Малу простонародну славено-сербску пјеснарицу“, па „Писменицу сербскога језика“, а већ 1815. године „Народну србску пјеснарицу“.

Хор Гимназије ”Вук Караџић”

Беседник се посебно осврнуо на 1818, када је пет година после бекства из Србије Вук објавио и „Српски ријечник“, за који је додао да је то „по својој природи, структури и функцији, лексикографско дјело“, али да он има и „изразиту поетску функцију по богатству књижевних цитата, приче коју развија, и књижевних јунака, али и по описима којима обликује и илуструје одреднице“.

– Тиме је, изван отаџбине, започео велики културни препород српског народа када га нико није очекивао, а Срби понајмање. Ако човјек не може да бира када ће се и гдје родити, може и у најгорем од свих времена да уради највише културне подвиге; да ради према својој мјери, уму и снази и да у злим временима направи велико чудо у култури свога народа. То је, како је рекао Иво Андрић, „Вуков пример“ по којем је Вук „учитељ енергије“ – казао је др Јован Делић поручивши да је захвалан свима који су својим предлогом и одлуком омогућили да на Вуковом сабору говори и о 125. годишњици преноса Вукових посмртних остатака у Београд, о 130. годишњици Андрићевог и стогодишњици рођења Васка Попе.

У част стогодишњице рођење песника Васка Попе изведена је позоришна представа „Игре Васка Попе“ по сценарију Кристине Ђуковић и у режији Марка Станића. Учествовали су глумци Ненад Ћирић, Александар Срећковић Кубура, Јована Јелић, Зоран Ћосић, Земунски камерни оркестар и Мешовити хор „Ноктурно“. Пре завршне свечаности посвећене реформатору српског језика Вуку Караџићу, у научно образовно-културном центру који носи име овог великана, отворена је изложба посвећена Меши Селимовићу, чији аутори су Јелица Рељић, Александар Марковић и Никола Аџић, а Туристичка организације града Лознице приредила је ”Саборско прело” и у поподневним сатима „Коло за Вука“ – смотру фолклорних ансамбала који носе Вуково име.

Вуково сабор традиционално организује Центар за културу „Вук Караџић“, а покровитељи су Министарство културе и информисања и Град Лозница.

Из саборске беседе
– У Вуково доба, захваљујући прије свега Вуку, наша народна књижевност, нарочито лирска и епска поезија, била је хит у Европи. Епика се, по правилу, поредила са Хомером, а лирика са Соломоновом „Пјесмом над пјесмама“. Никада српска књижевност није толико освојила свијет, и то преко Вука Караџића – указао је овогодишњи беседник на 89. Вуковом сабору.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )