НАШИ СМО – Доброта

Дошла су нека чудна времена у којима се старе вредности упорно, систематски, уништавају и обесмишљавају, све како би оно чиме се човек некада поносио било доведено до мере да се тога стиди. Примитивни, бахати, они без осећаја стида бучни су, а они вредни, радни, начитани, скромни, устукнули су пред том неотесаном гомилом. Важније је бити ”способан” него вредан и паметан, а знак једнакости између доброг и глупог је додатно подебљан. У свему томе деси се понешто што буди наду  да није све дефинитивно пропало и да ”нове вредности” неће довека завладати ма колико на то упућивала реалност.

Некада вам добро учине људи које сретнете први, а често и последњи пут у животу. Који вама нису ништа, нити сте ви њима, учине вам добро без икаквог разлога, очекивања нећега заузврат, просто такви су, а можда верују да се добро добрим врати. Кад тад. Недавно сам са породицом био у Требињу. Први пут. Радни дан, гужва, једва нађосмо паркинг и слободно место. Плаћа се, а као за инат ниједне кованице КМ. Само папир. Док поред кола настојимо да решимо ситуацију, из суседног аутомобила изађе старији човек. Ристо, како се касније представи. На питање како се регулише паркинг, и када чу да имамо само папирни новац, он само рече сачекајте. Оде у оближњи ресторан, претвори у кованице, одведе до апарата где се добија картица за паркинг, све обави сам и објасни даљи поступак. На наше “Хвала”, рече да нам је на располагању ако нам још нешто треба, да покаже град, или нешто друго. Кад чу да знамо шта ћемо даље, пожеле угодан боравак и оде. Видесмо га први и вероватно последњи пут, али први утисак о Требињу одмах би сјајан, а појачала га је и лепота овога града.

Неколико дана касније, ноћна вожња, ”слушајући” навигацију нађосмо се у некој шуми, на узаном путу где сретосмо зеца, мачке, псе и тек понеки аутомобил, али нигде не би кућа. Станемо да се пресаберемо кад се до нас, као пао са неба, заустави аутомобил.  Треба ли помоћ? Треба, може ли се овуда до Бајине Баште? Из мрака, са места возача мушки глас каже – Хајте само за мном. Вожња, силазак на равнину, зауставља се аутомобил. Излази млађи човек, тек тад видимо да су кола пуна. Сад само лево и идете ка Лозници. На наших неколико ”Хвала”, само одмахну руком и оде. Не знамо му ни име.

Два примера доброте без разлога, без тражења помоћи, пример људскости да помогнеш ономе за кога уочиш да му помоћ треба, мала, велика, није битно. У оба случаја као да су ови људи ”пали са неба”, у прави час, на правом месту. Ако верујемо у космичку правду и равнотежу, њихово учињено добро негде ће им се вратити. Искуство које даје наду да доброта живи међу људима, оним ”обичним” који желе да помогну. То и јесте оно што би требало да радимо, да где можемо, помажемо, без икаквих очекивања да ће нам се то вратити, да ћемо имати неку корист. Помоћи чиста срца, са најбољом намером, да се помогне. Они којима је чаша увек полупразна, неће се сложити. Јесте, дешава се да помажете људима, осетите да им то треба, нађете им се у невољи, не тражите ништа, радите оно што вам говори ваша душа, савест, људскост. Знате те људе, а онда вам они из вама нејасног, необјашњивог разлога окрену леђа. Није вам јасно зашто, али не жалите за оним што сте чинили, то сте радили јер сте тако хтели. Својом вољом и најбољом намером.

– Када неким људима помажеш, то почне да смета, добију осећај да вам нешто дугују. Њихове сталне невоље и ваша несебична помоћ постају им терет. Не могу да врате, ви то и не тражите, али се осећају лоше и налазе најгљупљи разлог да вас у својој глави оцрне и уклоне. Неће да буде по оној ”Знам те пушко кад си пиштољ била”. Ви им све што сте учинили не помињете, верујете да би да су супротне улоге, они чинили исто, али грешите. Када вас такви уклоне из живота, на њих не треба да се љутите, треба да им се захвалите што више своје време и доброту не трошите на, испоставило се, погрешном месту. На губитку су они, а не ви – казао ми је један старији човек чије дубоке боре на лицу говоре да иза тих речи стоји искуство.

Неузвраћена доброта не значи да добро не треба чинити. Напротив. Можда је формула у оној причи о Владети Јеротићу који је одбио покушај младића да му плати  пиће. Младић му је пришао и питао га зашто га је одбио будући да су му Јеротићеве књиге и савети учинили много доброг у животу и да је хтео само да му се захвали. Јеротић му је одговорио  – Младићу, хвала вам, али докле ћемо то, ја теби ти мени, то је и основа корупције. Ако сам ја вама учинио добро, ви онда добро учините неком другом.”

Доброта је потребна у овом суровом свету. Ко чини добро, може се надати да некад сретне неког Ристу или непознатог возача у мрклој ноћи. “Зло чинити, а добру се надати, није могуће”. Супротно јесте. Покушајте.

Т.М.С.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Кромпир

НАШИ СМО – Гара

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )