НАШИ СМО – Кромпир
Пре неколико дана прочитах на фејсбуку афоризам нашег суграђанина Илије Васића – Идох до трговине да набавим нешто за дневне оброке. И набавих – нешто… Прочитао сам га још неколико пута, не зато што ми нешто није било јасно, не, напротив, већ да бих себи дао простора да што дубље размислим о јачини ових речи, мајсторски спакованих у две кратке и “јаке” реченице. Да себи дам прилику да иза ове последње речи – НЕШТО закључим шта би то она могла да представља. У шта би у то “нешто” могло да се најбоље уклопи а да има везе са суровом реалношћу с којом се срећемо свакодневно у трговини, на пијаци, у пиљари или на бензинској пумпи. Додамо ли овим примерима и занатске услуге, молерај, ауто-механичара, електричара или лекарске прегледе у приватним амбулантама, месечне режије за струју, телефон, воду, гас и тако даље, дошли бисмо до ивице провалије иза које нас раширених чељусти дочекује тотални банкрот. После једног читања овог афоризма, помислих како би тек тужно гласио наставак ове приче – шта је све остало некупљено, а што би било потребно за комплетне оброке, за потпуне дневне потрепштине, за набавке без стреса шта ће остати у ионако танком новчанику. И онда кренем да листам неке старе наслове из новинских архива и схватим да ми нисмо ни свесни колико смо се добро извештили па да више и не реагујемо на било какве поремећаје, промене, стресове због каквих по Европи “дижу буне”.
Сасвим случајно се десило да ових дана имам у гостима особу која већ пола века живи у Холандији и која је навикла на “нормалан живот”, на “рад, ред и дисциплину”, али у сваком смислу тих речи. Доскора сам од те особе слушао о уређености Холандије као државе, о томе како се тачно зна шта су твоје обавезе као грађанина, а шта су обавезе државе према теби. Овај пут, током путовања од аеродрома до Лознице, слушао сам другачију причу. Причу како је “и код њих” све поскупело и како се све теже живи. То што за своја примања могу да купе знатно мање, некако и преброде, али то што се у држави уопште дешавају турбуленције, то им је недокучиво. Нису навикли да из једног рата (1991) прескоче у незапамћену инфлацију (1993) а из ње у неки нови рат, па онда да пребрајају бомбе које им с небеса шаљу НАТО снаге (1999), а у исто време им кидају део територије, уништавају светиње, затим пад једне власти под којом смо све те невоље и прегурали, онда смањење државе на неке парчиће, онда и те парчиће неко раздели па останеш сам на “брдовитом Балкану”, окружен алама које никако да те оставе на миру. И тако већ више од три деценије. Нису способни да прихвате да уместо 150 евра за грејање сада плаћају 250, да им је литар уља пет или шест евра, да и сами стрепе од рестрикција струје и гаса и тако даље, и тако даље.
А онда се вратим у нашу реалност па читам из разних објављених статистика колико су храна и пиће у Србији поскупели за годину дана, највише од свега кафа, чај и какао, али и месо које све чешће и не купујемо. Ако је килограм крменадле коштао око 290 динара прошлог лета, треба ли ту цену уопште поредити са данашњом? Све је јасно кад уђете у месару и када вам месар испостави рачун. Републички завод за статистику објављује податке од којих само глава може да вас заболи па је боље и не читати их јер оно што видите на лицу места најбољи је показатељ ваше тренутне платежне моћи. Нема краја тим бројкама, преживљавамо их када одемо у пиљару или неку другу продавницу па видимо цене поврћа, уља, млека, сира, кајмака, јаја… Све то је поскупело, док за утеху најмање поскупљење је забележено код минералних вода, безалкохолних пића и сокова. Ето, барем можемо још увек нешто попити, али је зато гориво на пумпама видно “скочило”, као и одржавање аутомобила, па су наша возила све чешће жедна или добију своју дозу тек на кап, за хиљадарку, па колико стане. Кажу да је за длаку појефтинила рачунарска опрема, па хајде да и у томе нађемо мало утехе јер се данас без рачунара не може.
Ко је можда сачувао неки рачун од прошлог лета, нека сада оде и нека купи исте ставке које су тада биле на њему, верујем да ће му требати нешто за смирење. Кад човек треба да
остане жељан обичног кромпира, онда шта даље да тупимо на ову тему. Џаба мени и вама објашњења пољопривредника који велику разлику у цени правдају прошлогодишњом сушом, када у статистикама лепо пише да је кромпир у Србији за годину дана поскупео неколико пута. Шта, треба да помфрит или пире третирамо као црне тартуфе? Ма, дајте, молим вас. Да прихватимо “објашњење” гувернерке, да спремамо један кромпирић по глави слављеника на свадби? Шта би нам рекао Доситеј, нећу ни да мислим. Ово је све “отишло у Хондурас”, слава Балашевићу.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
НОВО – Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
