НАШИ СМО – Никада

Живот зна да буде диван, али и невероватно суров. Покаже своје окрутно лице на најгори начин, узме, отме, отргне бездушно некога драгог, важног и остави вас неспремне, збуњене, шокиране, са планином туге на души коју знате да морате носити, али само не знате како. Мозак вам на сва звона звони шта је реалност, очи говоре да је истина то што су виделе, али неки необјашњиви део срца, душе, ко зна како ли се то зове, очекује неки филмски преокрет, неко чудо да није истина оно што болна истина јесте и то траје, упркос свести да је узалудно.

Неки људи уђу вам у живот, постану део свакодневице, проводите са њима више времена него са породицом, а кад изненада оду, схватите да су вам били битнији него што сте икада то помислили. Оду, не својом вољом, а са собом однесу део вас. Будете рањени, дубоко, а кад рана прође, никада сасвим не зацели, остане ожиљак, дубок и вечан, колико и ваше трајање. Гадна је човек звер, жилава, може да поднесе много тога, да отрпи ударце, да се пошто га живот разбије, опет некако састави себе, полепи, покрпи расуте делиће па настави даље.

За мање од три године дешава се слична ствар. Оду заувек људи које сам гледао, живео уз њих сваки дан. Прво Дуле, сада Зока. Она није волела суморне колумне, волела је када бих накуцао нешто духовито, опуштено, да не кажем весело и забавно. Не волим да мрачим, али некада те дешавања притерају за зид и не можеш да побегнеш од себе. Ових дана било би добро да може да се искључи мозак, мисли ставе у лер, осећања зауставе, да у глави буде само вакуум док се она не ресетује, опорави. Било би добро бити робот, нема емоција, нема сећања, ништа, само велика, космичка празнина. Онда би све било лакше. Неће тако да буде, не може. Идеш, радиш, разговараш, мењаш место, али где год си, као твоја сенка следе те исте мисли. Треба времена да избледе, да се човек колико-толико врати у колосек. живот иде даље, не пита нас ништа. Свиће, смркне се, па опет свиће па док срце куца и плућа дишу терај даље, докле –  нико не зна. што рече ових дана једна особа – ”Можеш да планираш једино сат, два унапред, можда ни толико. Зато живи сад, ништа не остављај за сутра”.

У овом свом хаосу, рововској борби разума и осећања да се помире душа и мозак, реалност и јалова нада у велеобрт, натрчах на ову причу. Каже, један се човек жалио свештенику – Оче, болесни смо, ништа нам не иде. Немамо посла. Никаква је ситуација у кући. Кад ће бити боље? Овај му рекао – Напиши на папир и закачи на врата – “Проћи ће”. Да човек сваки дан када устане, гледа и да се подсети да ће проћи. После годину дана дошао човек код попа и рекао – Хвала Богу, сви смо здраво, запослили смо се, имамо пара, одлично нам је. Поп на то само рекао – Одлично, само, оно не скидај с врата.

Све пролази. Све. Срећа, туга, радост, бол, све. Само за колико времена, то нико не каже. Има и она да време лечи све. Могуће, али слаба му је та медицина. Спора. Можда тачна у неким случајевима, али кад останете без драгих људи на пречац, без припреме, без поздрава, онда то тешко иде. Тешко. Ми смо, људи, несрећна бића, компликована. Спремнија за конфликт, за замерања, него за добродушност, благонаклоност. Увек мислимо да има времена за све, а нема.Тешко нам је да покажемо или кажемо некоме колико нам је драг, важан, колико га поштујемо, ценимо. Радије код другога видимо мане него врлине, а кад нас живот удари свом снагом по глави, онда схватимо да често ”немамо времена” за друге, тешко нам је да се дружимо, забавимо, окупимо око лепих ствари, али кад нам судбина у душу убоде мач до балчака, онда можемо све да оставимо, да се окупимо, али да бисмо жалили.

Сада остаје само тешење да ”све пролази”. У нашој редакцији од прошлог петка су два стола празна. Са једнога нас фотографија прерано отишлог колеге посматра готово три године, а сада имамо и другу, њену. Наравно, идемо даље, али не исти као пре три године, никако исти као пре месец, или седам дана. Идемо. И неће проћи јер ово не пролази. Може само да се склони негде у страну, да душа мало предахне. Најгора реч је сада – никад. Никада више разговора, виђења, смеха, мимоилажења мишљења, јако закуване кафе, дуванског дима, никада више – “Видимо се сутра”. Никада.

Саша Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Рингишпил

НАШИ СМО – Наставници

НОВО – Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )