НАШИ СМО – Евросонг
Када упоредим оно што сам писао 12. марта на тему “Евросонга” и Ане Ђурић Констракте, наше представнице на овом музичком (да ли је музика права реч?) надметању, са размишљањима која су ми се ових дана наметала, после завршне церемоније у Торину, чини ми се да се, ипак, доста тога променило. У позитивном смислу. Пре свега, оне силне поделе које су као салве плотуна кренуле да се преплићу између оних који су Констракту видели као одлично решење и других који су сматрали да “брука Србију”, као да су временом спласнуле и као да је знатно више људи почело да размишља о њој као некоме ко одлази на “Евросонг” са нечим потпуно новим и вредним да изнад главе подигне српску заставу. Да се нешто мења, схватио сам већ после неколико духовитих “обрада” песме “In corpore sano”, после огромног броја прегледа снимка на јутјубу, као и после првих добрих вицева на рачун представнице Србије, лавора на сцени, прања и покрета руку који су, на крају, рекао бих, обележили овогодишњу “Евровизију”. Ти вицеви су нешто специфично за наш менталитет, показују да у нама још увек има духа, да знамо да се нашалимо и на сопствени рачун, да се смејемо и “када би плакати хтели”.
Дакле, помислих, чим је Констракта ушла у вицеве, значи да се допада народу. Можда није ни могло то допадање да буде “на прву лопту”, али, миц по миц, и најжешћи противници њеног одласка у Италију почели су да мењају став. Хтели – не хтели, почели су да више говоре о њеној оригиналности, опуштености, интелигенцији и духовитости. Особинама које би сваки Србин волео да има или мисли да их има, зар не? Ишло се и даље, па су њене покрете почели многи да користе приликом поздрављања, а њено питање с краја песме – И, шта ћемо сад?! готово се изговара уместо – Добар дан. Тачније, када неко изговори ово питање у било ком контексту, прва асоцијација је на Констракту, што је још један од показатеља да је уметница “убола у мету”. То да мора бити здрава, само је побудило размишљања многих који нису ни свесни времена у којем живимо, глобализације свега што се замислити може, манипулисања људима без обзира на ком континетну се налазе.
Е, ту се већ увлачимо у поље политике и стижемо до основне констатације већине да “Евросонг” није парада музике, већ полигон политичких размирица, исказивања љубави једних држава према другим, полтронисања, понизности и доказивања надмоћи. Истина, и у том смислу се чинило да Србија овај пут са добром песмом корача крупним корацима ка врху листе учесника јер на пробама, конференцијама за медије и другим пратећим програмима изазивала је огромну пажњу и при сваком том контакту додатно је прикупљала честитке и жеље за победом. Прогнозе о првом месту биле су скоро па реалне. Због евидентног квалитета свакако, али због политике и “стања у свету”, већ знатно слабије. Кажу да док неком не смркне, другом не сване, али, овај пут, онима којима се већ скоро три месеца смркло, да мрачније не може бити, управо је и свануло, али само на шљаштећој сцени “Евросонга”.
Победничка песма “Украјине” сигурно не би требало да буде предмет анализа и расправа о музичким укусима. Музика је различита, аутори још различитији и зато о “Стефанији” не треба много полемисати. Само сматрам да би им победа била слађа да је она била део изненађења, а не унапред проглашаваних очекивања. То што су победнили им ниједног тренутка не би требало оспоравати, нека им се само мир у домове врати и да следећи “Евросонг” организују без узбуна због гранатирања, али, оно што додатно баца сенку не само на “Евросонг” као манифестацију, која је одавно, рекао бих, у дебелој хладовини, то је унапред очекиван сценарио који се најављивао и пре него се знало хоће ли Украјинци уопште учествовати на такмичењу. Зато и мислим да би им ова победа била слађа да није унапред “дебело” најављивана и очекивана. Са друге стране, изборити се за пето место у свим тим околностима, искључиво песмом и сценским наступом, велики је успех и нимало за потцењивање.
Награда “Евросонга” за уметнички наступ Констракте можда је део искупљења организатора, али нека је и тако, то само значи да негде неко постоји ко и даље има сачуване душе у себи, али испод поклопца неког “великог брата”, може само да се крчка, слуша шта му се каже и трпи. Надам се, само док не прокључа. И, шта ћемо тад?!
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Преузмите бесплатну апликацију ЛН на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
