НАШИ СМО – У винклу

Некада је у животу човеку требало да једе, спава, ради и брине своју бригу, евентуално још и комшијину, оно, да му (не)цркне крава и то је била готово сва филозофија. Није га много занимало, нити је знао шта се дешава ни у најближем селу или вароши, а камоли на другом крају света. Ко је у та времена био нервозан, то је било због више силе, не од тежине бивствовања на планети Земљи.

Данас, уколико нисте настањени у пећини, имате струје, ТВ, радио и интернет и нормално сте људско биће, тешко да ћете бити безбрижни као ваши далеки преци. Онолико информација колико сазнате у једном сату, ваш чукунчукундеда није ни за деценију. Укључиш ТВ, оно рат у Украјини, шта је рекао онај, шта овај, најава трећег светског рата, поскупело ово, оно, саобраћајка овде, онде, све до глобалног загревања и плус 43 у Индији. Ништа лепо и нормално. На све то се појаве намрштени политичари па почну или да се свађају или да мраче о тешким временима пред нама и ‘ајде сад буди ведар и безбрижан. Данас, осим што обичан човек треба да (пре)живи, треба некако да остане у винклу, али то тражи много напора. Много.

Може ли се остати равнодушан пред најновијим податком Републичког завода за статистику да је у прва три месеца ове године у Србији умрло 35.736 особа, а рођено свега 14.838 беба. Односно да је од јануара до априла у матичне књиге умрлих уписана 2.201 особа више него у истом периоду прошле године. Како наведоше у једним новинама ”Бројке такође говоре да је само на основу негативног природног прираштаја, то јест разлике између броја рођених и броја умрлих, Србија остала без града од 20.898 становника, величине једне Лознице”. Човече, нестајемо постепено, мало-помало, али упорно. Оно јесте смрт саставни део живота, али не мора да буде баш у таквим количинама. Тешко да толико народа одлази на онај свет што му је добро. Бато, коси стрес, а тај је најгаднији, не видиш га, ништа те не боли, а само те боцка, бушка, гурка, спотиче па опали по глави или срчаном мишићу и оде без повратка. Онда кажу, ”Шта му би, није пио ни пушио, увек је био расположен”. Сигурно.

Код нас су слика и реалност у свађи. Ето, био 1. мај. Излетишта пуна, једе се и пије као да нема сутра. Путују људи, река, планина, море, иностранство, брига Србина за светску економску и политичку кризу и што Бугарској нема гаса из Русије, а преко ње, иначе, долази нама. Човек би помислио да Први мај нема везе са три осмице, правима радника већ да је то неки празник роштиља, ражњића и ћевапчића. Некада се тога дана протестовало, указивало на проблеме радника и слично. Ове године је, објавише неки портали, Међународни дан рада више од 1.000 радника из Лесковца, Ниша, Бора, Крагујевца и Београда обележило протестом испред фабрике “Јура” у Лесковцу, где су Закон о раду оставили на капији. Они су код ”Јуре” поручили да ”нису робови” и да ”не дозвољавају експлоатацију и дискриминацију”, а окупили су се у Лесковцу како би показали да послодавци у тој фирми не могу да раде шта хоће са радницима. “Не раду до судњег дана”, “Не самовољи градских управа” и “Једнаке плате за једнак рад” – били су неки од транспарената. Осталим радницима је ваљда добро, кулирају са платом од 300 до 500 евра, много лошије то звучи у динарима, некако се сналазе и теше се ”Ћути, може и горе”. Може. Међутим, може и боље, али неће само да дође. Ваљда су сви остали у тих хиљаду душа имали своје представнике па су се, док су ови били у Лесковцу, они мирно одмарали, окретали роштиљ и били срећни како су после Васкрса спојили и ове седмице четири нерадна дана. То већином ови на државним јаслама, остали су радили и 2. и 3. маја јер нерадни дани нису такви за све запослене. По систему – сви смо ми једнаки, али су неки једнакији. Што неко рече – ”Ако вам је добро, онда ништа”.

Сад ће топлији дани, а онда је све лакше. Ваља мислити о годишњем одмору, ко може, дебелој хладовини, о лакшим темама, кога брига за гас, грејање и зиму, то је за неких шест месеци, а то ти је 180 дана. Много. Довољно да Бајден притисне погрешно дугме, а он је, да не чују Амери, углавном у фазону ”да л’ сам дош’о, ил’ сам пош’о”, па да онда Владимир одговори и нема више. Крај. Када све то знаш, чик остани у винклу. Толико се ствари са свих страна сручило на човека да је поново актуелан онај легендарни графит – ”Ко досад није полудео, тај није нормалан”. Мада је дискутабилно и шта је више уопште у винклу, односно нормално. Изгледа мало тога. Баш мало.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Мир

НАШИ СМО – Почетак нечег

Преузмите бесплатну апликацију ЛН на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу