СА ОКРУГЛОГ СТОЛА У ТРШИЋУ – Традиција живи кроз језик и говор

Поздравну реч учесницима скупа упутили су Александра Пурић, в.д. директора НОКЦ, Борка Бабић, директорка „Академске књиге“ из Новог Сада, која је издавач, и сам аутор Младен Јаковљевић. Теме излагања биле су „Језик и традиција“ и „Савремени интерпретативни контексти“ о којима су говорили професорка др Владислава Гордић Петковић, емеритус др Љиљана Пешикан Љуштановић, професорка др Драгана Радовановић, професор др Драгољуб Перић, професорка др Јасмина Јокић, доц. др Јелена Марићевић Балаћ, доц. др Милош Јоцић, ма Миливој Бајшански и ма Милан Громовић.

Како је речено током округлог стола, Јаковљевићеви романи „Избледеле душе“ и „Кад се вратим“, сучељавају традицију и модерно доба, машту и свакодневницу „у контексту трагичног губитка и обитавања у просторима између живота и коначне смрти, коју доноси заборав“. Истакнута су одређена структурна и мотивска преклапања као што су тршићки говор, близина планине Гучево, два наративна тока раздвојена историјом и културом, а спојена традицијским памћењем, „несмирене душе као централне фигуре оба романа, док су носиоци значајних улога ликови који располажу магијско-обредним знањима и вештинама“. Током скупа речено је да су Јаковљевићеве књиге настале из пишчеве жеље да „неки људи, места, догађаји и обичаји остану запамћени, у часу када човек почне све чешће да се суочава са неминовним губицима и доносе вредне моралне поуке, уз упозорење да је „бити запамћен по злу“, уз заборав, најстрашнија осуда постојања“.

– Када се организује овакав округли сто, то је, свакако, аутору највећа награда коју може да добије, мада је и сваки читалац награда, а када видим ко су све учесници скупа и о којим све темама су говорили, покривајућу разне књижевне и језичке аспекте, то је уједно и велика одговорност за све оно што сам написао и оно што ћу евентуално написати у будућности. Овде се осећам као гост, али и као домаћин јер су моји родитељи из Тршића, а и ја сам овде проводио јако пуно времена и још увек редовно овде долазим. Та моја сећања на људе одавде, бројна места, којих и данас има, али не изгледају више као некада, разни догађају из прошлости и говор, језик који људи користе овде, све је то нашло своје место у мојим романима. Драго ми је што је и међу читаоцима и међу критичкој рецепцији примећено да се овим романима доста тога може рећи. То потврђује овај скуп, као и учесници својим запажањима – рекао је за ЛН Младен Јаковљевић.

Он је подсетио да је у његовом првом роману сачувао и искористио говор из овог краја, да се радња дешава почетком 19. века, али да није конкретно речено да је Тршић у питању, нити које је време.

– То се осећа и види из контекста, као и Гучево, које је присутно и које наговештава где се све дешава. Било је немогуће реконструисати тај говор који је тада коришћен, нису остали записи у том броју како се овде у народу причало. Професорка Драгана Радовановић ми је помогла као дијалектолог који се бави дијалектом западне Србије да оно чега се ја сећам из детињства и оно што су њена запажања путем научних истраживања сажмемо, упоредимо и пронађемо за све то место у самим романима. Гледајући последњих неколико деценија, како су причали моје баке и деке, моји старији рођаци одавде, тако се више не говори овде. Време је учинило своје, али и медији, под чијим утицајем се мења говор. Вратити се 200 година у прошлост било би немогуће. То није била ни суштина јер овде је колевка станардног српског језика, овде је рођен Вук, и, као и он, тако и ја желим да људи који нису одавде макар кроз речи у мојој прози виде колико су ова места лепа. Романи су заинтересовали стручну јавност, али и читаоце који ми пишу и износе своје реакције. Када се у медијима користи народни говор, то изгледа искарикирано, то је говор који нема место у стварности, или је толико измењен у односу на стандард да онда људима малтене треба превод. Овде то није случај. Идеја је била да комбинацијом савременог говора и оног којег су људи некада користили помогнемо онима који никада нису били овде да могу да разумеју људе и осете топлину прошлости, огњишта и традиције која је значајна и коју не смемо да занемаримо. Традиција кроз језик живи, као и кроз говор, то треба чувати и ја сам се потрудио да оно чега се ја сећам забележим – поручио је Јаковљевић.

Младен Јаковљевић је рођен 1975. године у Новом Саду, где је на Филозофском факултету дипломирао енглески језик и књижевност, стекао академско звање магистра књижевних наука и одбранио докторску дисертацију. Предаје енглеску и америчку књижевност на Филозофском факултету у Косовској Митровици. Члан је Одбора Одељења Матице српске за књижевност и језик. Објавио је више студија и научних радова у којима се бави истраживањем међуодноса стварности, појединаца и заједница у научнофантастичној, фантазијској и фантастичној књижевности уопште. Аутор је романа „Врата сумрака“ (2014), „Избледеле душе“ (2019) и „Кад се вратим“ (2021). Коуредник је „Књижевне фантастике“, годишње публикације о актуелној домаћој и светској продукцији књижевних остварења из домена фантастичног.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ, ШАБАЦ – У округу мање од 250 оболелих

ЈП ‘’ТОПЛАНА’’ – Није крај сезоне

Преузмите бесплатну апликацију ЛН на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу