НАШИ СМО – Срећно
Колико вреди људски живот? Код нас, изгледа, милион динара.
Прошлога петка у руднику “Соко” код Сокобање погинуло је осам рудара, а Влада Србије одлучила је да се као помоћ њиховим породицама “определе финансијска средства у износу од осам милиона динара” па математика каже да један, бар рударски живот, вреди милион динара.
Наравно да живот нема цену, нико такав губитак не може надокнадити, али некако цела атмосфера око ове трагедије осим туге, оставља и неки опор утисак, онај када невидљиви тас у души каже да нема довољно емпатије, бар не оне искрене.
Најмлађи рудар имао је 31, најстарији 59 година. Иза њих је остало дванаесторо деце, једна беба рођена почетком године која неће упамтити оца. Трећа смена није дочекала прву у истом бројном стању, осам људи сишло је под земљу и није се вратило својим кућама. Деца су остала без очева, жене без мужева, родитељи без синова, кумови без кума, пријатељи без пријатеља, колеге без колега. Чуло се ових дана, такав је рударски живот, пун ризика. Сваки пут када рудари сиђу у утробу земље нису сигурни хоће ли из ње и изаћи.
“Соко” је рудник мрког угља, онога што увек треба па се ради у три смене, дан и ноћ. Раде у сенци, не само зато што су им радна места стотинама метара под земљом, једноставно тако је и углавном се за рударе чује када се деси нешто овако, а овом руднику није први пут. Ту је 1974. погинуло је петнаест рудара, годину касније пет, 1998 – 29, а сада осам и повређен је 21. То је рудник са метанским режимом где постоји ризик од експлозије. Осморице рудара нема, зашто – требало би да покаже истрага. Овога пута је, како су медији пренели речи Саше Спасића, в. д. директора “Ресавице”, јавног предузећа надлежног и за рудник “Соко”, дошло до пробоја метана и то у количини каква скоро нигде није виђена. Таква концентрација метана довела је до истискивања кисеоника и људи нису успели да реагују. Нажалост, нису имали секунд времена да употребе такозваног “самоспасиоца“, рекао је он. Пренете су и његове речи да је у руднику “Соко” инсталиран систем детекције гаса и то најсавременији. Могуће.
Све то неће вратити настрадале. Њих нема. Никоме не пада на памет подношење оставке, не зато што је можда на неки начин крив за трагедију, него из људских, моралних разлога. Осећаја одговорности. Не. Тога нема. Надлежни дођу, скрушено кажу пар пригодних реченица, да ће учинити апсолутно све за породице настрадалих и, наравно, “да никада не буду заборављени”, врате се у своје фотеље и ником ништа. Дешава се, гину људи. Рудари су наставили да раде, њихове породице устају и лежу са стрепњом да не јаукне сирена која означава да неко неће изаћи на светлост дана. Цинични сценариста живот наместио је да се осам живота угаси првог априла, на дан шале, а да буду сахрањени у недељу, на дан избора. Између та два био је Дан жалости. Не у Србији. Само у местима где су живела осморица рудара, Алексинцу, Сокобањи и Трговишту. За остатак државе било је све нормално, ваљало се спремити за недељу и сусрет са бирачким кутијама. На телевизијама са националном фреквенцијом се певало, забављало, ријалити лудило остало је непрекинуто. Да ли је то нормално Загледајте се у себе, у оно што се зове душа, па реците да ли је то у реду, људски. Зар је осам настрадалих очева, синова, мужева, мало да их жали цела земља, један дан. Један. Изгледа да су погинули у незгодно време за нешто више од пригодних речи и телеграма саучешћа.
Рудари ће наставити да раде у тешким условима, опасност да вреба јер, како неко изјави, “није могуће предвидети баш све што може да крене по злу”. Није. Али јесте могуће показати да је смрт осам људи вредна бар једног дана жалости у целој земљи јер нису они вадили угаљ само за места у којима су живели већ за све нас. За државу која је прошлог викенда, изгледа, имала пречих ствари. Кад се овако нешто деси, оно “Срећно” при уласку у окно или силазак у земљу, постaне јасније. Много тога се у рударском животу своди на срећу, а она уме да буде превртљива. Баш као прошлога петка у 4.15 часова, у руднику “Соко”, код Сокобање.
Нажалост.
П.С.
Поред једнократне помоћи за породице страдалих, деца погинулих рудара ће наследити пензију, али ће Министарство рударства и енергетике посебну пажњу посветити деци и иницираћемо фонд за њихово школовање, рекла је министарка Зорана Михајловић у уторак.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Преузмите бесплатну апликацију ЛН на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
