НАШИ СМО – Слом

Вест о смрти Игора Мандића, познатог хрватског и југословенског новинара, колумнисте и књижевног критичара, пронела се средином марта регионом и изазвала низ реакција и коментара свих оних који су поштовали рад овог познатог интелектуалца. Речи упућене на рачун рођеног Шибенчанина, који је годинама објављивао социолошке фељтоне, полемике, есеје и књижевне критике у многим медијима само су потврђивале ранија мишљења људи о човеку који је често писао и за београдске новине и био омиљени загребачки интелектуалац у Србији. Поред бројних новинских наслова о још једној тужној вести, моју пажњу, као и пажњу многих корисника друштвених мрежа привукла је и објава београдског рок новинара Ивана Ивачковића који се осврнуо на сурову реалност у последње две године подсетивши на низ познатих имена из света уметности који су прерано отишли заувек.

– Игор Мандић је преминуо – то је тешка вест за данас. Једна у мору таквих вести за последњих годину-две, што је не чини мање тужном. Напротив. Одлази читава колона важних људи, нестаје мислећи свет, ствара се једно ново доба, које не разумемо. Нема више Ђорђа Балашевића, нема више Мире Фурлан. Нема Мише Алексића. Напустио нас је Драгољуб Ђуричић, човек најширег духа и највећег срца међу свима нама. Недавно смо се од Драгољуба опростили на концерту одржаном њему у част и на његовом месту, у Атељеу 212. Те вечери, Жика Јелић се загрцнуо док је најављивао једну од песама. Али, није се сломио, издржао је до краја. А онда, пре три дана, при крају првог од два београдска концерта групе “Ван Гог”, Звонимир Ђукић Ђуле сломио се за све нас. На бини се опраштао од Драгољуба, Мише, Балашевића и оних који су отишли раније: Милана, Маги, Лазе Ристовског, Владе Дивљана и многих других. Мислио сам да ће Ђуле издржати, као што је издржао Жика Јелић. Али, ето, Ђуле није издржао. Најпре се заплакао, а онда, сасвим савладан тугом, престао је да свира и прекрио лице рукама. У публици је, поред осталих, плакала цела моја породица. Нико више није био јак, нико више није желео да буде храбар. Кога брига за снагу и храброст, сви смо плакали са дна предуго стиснутог срца – написао је Ивачковић.

Коментаришући ову објаву, подржао сам колегу Ивачковића речима да је написао оно што многи од нас осећају и да ово све траје предуго, а људи одлазе пребрзо. Још сам му признао да сам недавно започео колумну за ЛН подсећајући се свих оних који су отишли и иза којих је остала празнина, али да сам, када сам са “познатих” прешао на људе из личног окружења, од те колумне одустао… Нисам издржао.

И онда сам погледао документарну емисији о Игору Мандићу и схватио какав је то господин био. Професионалац, цењен од еснафа, али и свих других којима није проблем да признају нечије људске и професионалне квалитете. Размишљања су онда отишла у смеру констатације да је новинар некада био цењен, без обзира  на то ко се испред њега налазио као саговорник и да се од тог посла могло честито живети. Може се и данас, то стоји, али уз велики стрес и трпљење последица различитог карактера. Брзо сам се присетио неких конференција за штампу, које сам гледао преко малих екрана, на којима се високи државни функционер појединим новинарима обраћа с толико непоштовања да човеку просто дође да баци и оловку и диктафон и сва питања која је припремио и да му на сличан начин, онако, уличарски, као за столом у кафани одбруси с неколико одговарајућих реченица. Међутим, у томе се и крије цака новинара који поступају по свом кодексу, који се не дају сломити. Они у тешким ситуацијама не смеју поклекнути и препустити се манирима неких који сматрају да медији постоје због њих и зарад њиховог рекламирања било да се отвара фабрика, асфалтира сеоски пут или организује културна манифестација, хуманитарна акција, спортски програм или избори. Слом није опција. О живцима, неки други пут.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ОВИХ ДАНА – Плајваз

ОВИХ ДАНА – Благостање

Преузмите бесплатну апликацију ЛН на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу