НАШИ СМО – Дно дна
Некада човек помисли да је готово све видео, чуо или доживео, да га ништа више не може изненадити, одушевити или згрозити. Нажалост, превари се јер људска природа колико може да се уздигне до неслућених висина, добротом, лепотом, нечим другим, исто толико, можда још више, може да запрепасти колико су неки међу нама без границе за стид, срамоту, немају црвену линију испод које не иду, већ себи дозвољавају све и свашта.
У мору лоших вести, црних хроника, разноразних таблиодних глупости из ријалитија, новог старта још једне предизборне трке, по већ толико пута виђеном шаблону – ”Ми смо добри, они други су најгори”, провукла се и вест да је у Београду поново оскрнављена биста Милице Ракић?! Замислите, неко или неки људи, који су судећи по поступку још далеко од тога да постану човек, усудили су се да то учине. Још горе је што је то учињено поново. Са помешаним осећањем неверице, једа, горчине и беса, читам да је од постављања бисте 2000. године ово трећи пут да се скрнави тај споменик. трећи! Превише је и један, а камоли да неко то чини три пута. Да ли је онај ко је то урадио знао ко је Милица Ракић, уопште није битно. Споменик је споменик. То се не дира. Никада и ничији, а посебно не онај посвећен свој деци која су, као и мала Милица, страдала 1999. за време злочиначког НАТО бомбардовања тадашње СР Југославије. Имала је три године када су гелери од ракета погодили њену кућу у београдском насељу Батајница и убили је у купатилу. Добро је да је биста нађена и биће враћена на Ташмајдан, одакле је украдена. Неко ће, можда, рећи ко зна каква је мука натерала некога да то учини, али нема те муке које такав поступак правда. Неке ствари једноставно се не чине. Нажалост, није ово једини такав случај.
На Гробници народних хероја Ђуре Ђаковића, Ивана Милутиновић, Иве Лоле Рибара и Моше Пијаде више пута су исписивани графити, и такав чин представља не само непоштовање жртве људи који су некада ослобађали земљу од фашизма, већ и уништавање културног добра. Нема то везе са идеолошким неслагањима, то је чист вандализам. Нажалост, ни први, ни последњи. Уосталом, пример имамо и у ”нашем дворишту”. Још увек у центру Лознице, на Тргу Јована Цвијића, познатом и као средњошколски парк, стоји обезглављено постоље где се налазила биста Георгија Јакшића, шеснаестогодишњака кога су Немци обесили 1944. године. Украдена је пре неколико година, нити је нађена, нити је постављена нова. Нажалост. Без обзира на идеологију, опречна тумачења времена Другог светског рата, ко су били ”наши”, а ко ”њихови”, недопустиво је, ружно и тужно да из празног постамента годинама штрчи зарђали комад метала, корозирао као и садашња савест, она колективна, којој то не смета. Не говори то само о онима или ономе ко је бисту украо, већ много више и много шире.
Тешко да човек, осим уколико није од оних што само гледају у свој тањир, раде свој посао и не ”баве се туђим стварима”, може бити спокојан уз сазнање да дели ваздух са особом која може да скрнави споменике, чак и дечје. Можда изгледа да у овом лудом свету то није тако важно, да има много горих, пречих, озбиљнијих и осталих ствари. Можда. Није овај свет ружичаст, иако нас неки стално убеђују да јесте, далеко је од тога, али толерисањем свакојаких ствари, губљењем воље да се њима бавимо, правдањем у стилу ”паметнији попушта” или”будала је увек било” такви се осилише, а паметни повукоше. Није случајно ни без разлога својевремено патријарх Павле рекао – “Будимо људи, иако смо Срби”, као и ”чувајмо се нељуди, али се још више чувајмо да и ми не постанемо нељуди”. Нажалост, има оних који за то не хају, којима је ситан ћар кад ”утопе” бакарну бисту оправдање за нељудско чињење, а остали су толико заокупљени собом и ”преживљавањем” да их више уопште, или не тако много, не згражавају многе вести па ни ова о крађи бисте Милице Ракић. Нажалост.
Т.М.С
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
