У СУСРЕТ РЕФЕРЕНДУМУ О УСТАВНИМ ПРОМЕНАМА (2) – Данајски поклон

Пише:

Цветко М. Марић, адвокат

Грађани Србије би требало да се 16. јануара 2022. године изјасне са “да” или “не” на питање: “Да ли сте за потврђивање акта о промени Устава Републике Србије?”.

Дакле, тако гласи питање на референдуму који ће одлучити о промени Устава.

Основно је питање колико грађани уопште знају о чему се ради те колико једно овако формулисано питање даје могућност за то у ситуацији када смо без опште и стручне јавне расправе и подршке јавног сервиса и средстава информисања остали без шире упућености грађана о разлозима, потреби и крајњем циљу њиховог изјашњавања са “да” или “не”!

Убеђен сам да ни велики део стручне јавности није био у ситуацији да се примерено озбиљно упозна са свим аспектима пакета промена Устава у области правосуђа, мада се свакодневно сучавамо и сведочимо о манама самог правосудног система и његовог места у тројној подели власти.    

Промене које се односе на правосуђе и на које се Србија обавезала у процесу приступања Европској унији, за циљ имају независно правосуђе без политичког утицаја и владавина права, што су кључни услови за напредовање у евроинтеграцијама и чланство Србије у ЕУ.

Усвајањем промена, према тврдњама власти у Србији, политика ће бити искључена из избора судија и тужилаца.

Основни аргумент за промену Устава у делу правосуђа јесте чињеница  “да важећи Устав оставља превелики простор утицају законодавне и извршне власти на избор носилаца правосудних функција”, пише у образложењу усвојеног предлога Владе Србије, те да тај утицај “може да доведе до нежељене политизације правосуђа”.

Реченична стипулација “може да доведе”  у овој ситуацији је класичан оксиморон јер, да није тако и да нисмо сведоци да је политизација (свега, па и правосуђа) увелико на јавној и политичкој сцени Србије, не би био притисак за промене Устава у области правосуђа у покушају поновног потврђивања и јачања Уставом предвиђене поделе власти.  

Колико су те промене суштинске и колика је искреност предлагача, а колико су резултат агенде о ЕУ интерграцијама те примедби Венецијанске комисије на више досадашњих предлога промене Устава у области правосуђа, остаје да се види…

На почетку се сусрећемо са реалним проблемом, што је нешто названо “акт о  променама…” о чему треба грађани (лаичка јавност) да се изјасне, правно веома комплексна садржина у форми од 30 амандмана. Овим изменама би требало(!) да политика буде искључена из избора судија и тужилаца и томе ће, према изменама Устава, одлучивати два независна тела, која би се конституисала после референдума. Судије ће бирати Високи савет судства, а тужиоце Високи савет тужилаца. Високи савет судства је орган који већ постоји, али ће се са изменама Устава његови чланови поново бирати по новој процедури.

Дакле, саме измене су у чињеници да ће тела која спроводе избор судија и тужилаца бити измештена из Скупштине, где је утицај (страначке) политике најочигледнији, па се са разлогом постављало питање непостојања јасне поделе, утицаја, као и  дистинкције између три гране власти, законодавне, извршне и судске, која се заснива на равнотежи и међусобној контроли, односно сада, по предложеним изменама, на међусобном проверавању и равнотежи.     

У том смислу су предложене измене које се односе на састав Високог савета судства који чини 11 чланова од којих шест бирају саме судује и пет истакнутих правника које бира Народна скупштина,  и Високог  савета тужилаца, који чини 11 чланова, и то пет јавних тужилаца, четири истакнута правника које бира Народна скупштина, Врховни јавни тужилац и министар надлежан за правосуђе.

Дакле, изменама је очигледно да састав Високог савета судства натполовично чини струка, док  у саставу Високог савета тужилаца партиципира и надлежни министар. 

Сасвим је друго питање колико садашња “правосудна струка” има капацитета да буде заиста репрезент само струке, имајући у виду дугогодишње напуштање правосуђа и  праву персонално-стручну девастацију, а потом попуњавање, од основних до највиших правосудних инстанци, кадровима који су прошли једностраначку скупштинску процедуру и “филтере”.   

Такође, предвиђене су измене поводом сталности судијске функције, до навршења радног века, односно укидањем “пробног” периода од три године за судију који се бира први пут… што захтева посебан осврт.   

Затим, ту су амандмани  о  надлежностима, имунитету, трајању мандата одређених тела и функција, те називима којима се враћа Врховни суд Србије, уводи Врховно јавно тужилаштво и Врховни јавни тужилац, кога пак бира Народна скупштина.   

Једна од примедби струке, а значи много више од форме, јесте да је и овим амандманима задржано решење да се судске одлуке доносе “У име народа”, што представља реликт, уместо “У име државе”, чиме би се направила јасна дистанца од до сада одомаћене лоше перцепције судских одлука “У име народа” и конотације “народне ствари” уместо судске одлуке донете од стране суда,  као посебног државног органа.  

Питање које се са разлогом поставља је и да ли ће измена Устава сама по себи омогућити деполитизацију правосуђа, с бзиром и на консквенту потоњу потребу доношења правосудних закона, те односа политике и политичара на јавној сцени према правосуђу…

Сведоци смо веома опасне праксе у виду сталних јавних иступа политичара, највиших носилаца извршне власти, посланика, којима се блати правосуђе, коментаришу предмети, релативизују кривична дела, најављују хапшења, прозивају судије, као да су у питању политички, идеолошки противници, а не носиоци самосталне и независне судијске функције у оквиру посебне гране власти.  

И да закључимо, сама чињеница да постоји потреба, а и притисак, да се промени  Устав ради смањивања(?) или укидања политичког утицаја на правосуђе, управо потврђује тезу да правосуђе јесте под политичким притиском, а о чему и лично сведочим поводом  предмета у којима сам био или сам сада ангажован, а животни догађаји о којима је реч, кроз таблоидно извештавање, до те мере побуде интересовање јавности да ни политичари не могу да одоле да (противно закону) не коментаришу своје виђење судске ствари, чиме се апсолутно врши и индиректан притисак на носиоце правосудних функција и ван сваке сумње увек одражава на њихово поступање у таквим предметима.   

Стога, и ове измене, у овом тренутку су декларативног карактера за могућност настанка  пристојно уређеног друштва и владавину права, које опет само закон, дакле суд, може да штити од предимензиониране снаге и утицаја политике на све сегменте живота у држави Србији, па и правосуђе.

Притисак власти да референдум успе по сваку цену јесте и потреба за додатни спољнополитички кредит и подршку, док је суштинска унутрашња реформа веома упитна, све док постоји оваква доминација извршне власти и макијавелистички модус операнди.   

О томе говори и чињеница да правосуђе и даље остаје без самосталности у односу на свој буџет и одлучивање о сопственим средствима, што је conditio sine ljua non истинске независности и самосталности.   

Битна мањкавост оваког решења је непостојање инкорпорираних гаранција да ће законодавна власт и донети сет правосудних закона чиме би овакве измене Устава имале свој пуни смисао.  

Са друге стране, са правног, конституционалног, цивилизацијског становишта, рекло би се напредак и побољшање, са којим изменама је и Венецијанска комисија овај пут сагласна, без улажења у стварни међусобни однос три гране власти и чињеницу да ниједна од њих, реално, не стоји тамо где треба по Уставу, већ сублимирано концентрисана где јој није место, али, са становишта реалности, искуства већ виђеног, и правог стања ствари, данајски је то поклон, тако да имајући у виду новореферендумско изјашњавање, треба рећи “не”.    

ПРОЧИТАЈТЕ И…

У СУСРЕТ РЕФЕРЕНДУМУ О УСТАВНИМ ПРОМЕНАМА (1) –  Да ли ће правосуђе бити независније?

ПРОФЕСОР ДР ЉИЉАНА ТОМОВИЋ – Ово ће бити девастирано подручје

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )