МИРОСЛАВ МАТИЋ, УЛИЧНИ СВИРАЧ ИЗ ТРБОСИЉА – Мој живот је за песму уз гусле

Претпразнична атмосфера у Лозници, уз светлећу декорацију, окићене јелке, Снешка Белића и новогодишњи базар, додатно је протеклих дана “појачана” уличним гусларом и фрулашем који музицира за пролазнике на углу код некадашњег “29. новембра”. Између две мелодије, Мирослав Матић (77) из Трбосиља, испричао нам је да је као улични свирач преживео многе непријатности, али да не одустаје, баш због оних лепих и пријатних сусрета с људима од Косова до Словеније

Са обронака Цера, гуслар Мирослав Матић је кренуо још крајем осамдесетих да обилази Југославију, од Косова, преко Шумадије, Војводине, Босне и Херцеговине, до Словеније, проносећи звук гусала и песама у којима је певао, најчешће, о историјским догађајима, али и неким ситуацијама које су биле актуелне у том времену. Уз његово гуслање, како каже, многи су пуштали сузе, али и осећали понос и радост јер неко чува традицију инструмента с којим се дружио и слепи народни песник Филип Вишњић. Нема места од Врњачке Бање, преко Гуче, Златибора, Новог Сада и Београда, све до Љубљане, а да није наилазио на подршку и срдачност људи, на хиљаде их је пожелело с њим да се фотографише, остављали су му и поприличне новчане “напојнице”, али овај Трбосиљанин каже да је више пута нападан, прогањан, повређиван, а претње смрћу постале су појава на коју је већ одавно огуглао.

– Ако вам кажем да сам највише проблема имао с просјацима, али и са уличним свирачима који су ме доживљавали као конкуренцију, онда вас неће изненадити што сам и овде, у центру Лознице, имао непријатност с људима који свирају на улици. Опомењали су ме да се удаљим јер им “кварим посао”, а један је запретио и тучом. Рекао сам му да се само будале туку, али да ћу, ако затреба, морати да се браним. На срећу, пришли су и оближњи таксисти да ме заштите тако да се све завршило мирно – прича старина бришући двојнице меканом крпом, спремајући их за нову мелодију.

Подсетио се и 2014. године када су му у Новом Саду хулигани запретили “да ће га заклати” ако не престане да свира косовске песме у Војводини. Тада је већ две године на гуслама и фрули у центру града зарађивао као улични свирач, а онда је дошао на мету оних који су му запретили ножем.

– Нашао сам се у чуду када су се у кутији где ми људи остављају новац нашле цедуљице с поруком да идем у Србију и тамо у српској ношњи свирам на гуслама, да им у “равној Војводини” нећу више свирати косовске песме нити помињати славне јунаке. Мислио сам да се неко зафркава јер је у свакој цедуљици било умотано и по сто динара, али ствар се “уозбиљила” и претње су прерасле у напад ножем. Исекли су ми јакну, отимали новац који сам скупио тако да сам се повукао и једно време отишао на Златибор. После тога, добри грађани и сами  позову полицију када виде да ме неко малтретира – прича Матић.

Каже, највише се чудио младим људима који су исказивали мржњу према њему без неког конкретног објашњења. На срећу, када је његова прича доспела у новине, људи су долазили све чешће да га подрже и понуде заштиту. Долазиле су каратисткиње, студенти, али посебно памти Мађарицу која му се извинила у име свих људи који живе у Војводини, пожелевши му добро здравље и мирну старост.

– Поручивали су ми и даље понеки, уз псовке и пљување, да им ту не требам и да се вратим у Шумадију, али, слично сам од појединаца доживљавао и на Златибору, у Гучи и Београду, док су ме у Љубљани, на пример, прихватили нормално. Само су ми једном пришли људи у цивилу и љубазно ми објаснили да ће ми написати опомену што реметим јавни ред и мир. Рекли су да ће други пут писати казну од 400 евра, а ја сам се онда обратио градским властима и добио папир да могу ту да свирам. Градоначелнику сам чак послао и песму коју сам спевао баш за њега. И у Новом Саду сам после напада стигао до заменика градоначелника, који ме примио у Градској кући и поручио да је тај град отворен за различите културе, за све народе и народности, као и за оно што Српство може да понуди. Моје је било да се захвалим и поручим да ћу с поносом наставити да свирам на нашем традиционалном инструменту и да се не плашим оних који ми прете – говори улични свирач отпоздрављајући Лозничанима који га с осмехом поздрављају и фотографишу.

Иначе, после година проведених на пољопривреди, у шуми као дрвосеча, Матић је решио да “предахне”, распродао је волове и кренуо у Нови Сад да заради неки динар као самоуки гуслар и фрулаш. Живео је код родбине, често изнајми собичак са неким цимером, а сада је дошао у завичај и ту ће остати неко време. После опет иде на Златибор, а када се време пролепша, до Врњачке Бање, па Кнез Михаилове у престоницу и све тако у круг.

– Мој живот је као створен за песму уз гусле. Имао сам тешко детињство, живео у сиромаштву, радио сам тежачке послове, а од школе имам само четири разреда основне. То ми није сметало да испевам и сам на хиљаде стихова, да данас знам напамет више од две хиљаде песама и да се сналазим где год да се нађем. После пољопривреде окренуо сам се “новој љубави” и од тада се не одвајам од фруле, двојница и гусала – поручује Матић и започиње нову песму инспирисану “короном”.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НА ДРИНИ – Првојануарско купање

”ПРИЂИ СРЦЕМ” 12. ПУТ У ЛОЗНИЦИ – Кад Деда Мраз донесе – пролеће

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.