НАШИ СМО – Досада
Кад икад нам је екс председник државе Војо Коштуница пожелео да живимо у досадној земљи, али не да му се жеља није остварила, него је код све само не досадно. Судбина је хтела да по ко зна који пут баш наш крај буде епицентар важних дешавања, тачка где се ломе копља, сударају интереси, економски, државни, животни, еколошки, свашта нешто, што би неки рекли. Живимо у временима која ће се, вероватно, за коју деценију показати као судбоносна, не само нас који живимо између Дрине и Јадра, Гучева и Цера, него много шире.
Због јадарита, односно сазнања како ће се из њега добијати пре свега литијум, како би то могло утицати на воду, земљу и ваздух, на животну средину, многи су почели да се понашају као Супермен поред криптонита са којим јадарит има чудесно сличну хемијску формулу. По систему боље спречити, него лечити. Србија се, кажу, брани на Јадру, односно у Лозници. Може бити. Блокираше људи путеве, ауто-путеве, кружне токове, мостове и добише шта су тражили. Не баш све, али скоро.
Таман седох да скуцкам овај текст, уторак око 20 часова, кад ето ти председника. Каже овако – Мислим да ће сутра или прекосутра Скупштина града Лознице донети одлуку о укидању просторног плана који је већ донет тако да ћемо другачије да разговарамо са “Рио Тинтом” и са свима другима у будућности. Лепо. Одмах помислих, шта ти је председник, не може то бити свако. Он пре нас овде зна када ће бити седница нашег, локалног парламента и не само то. Он и пре одборника зна какву ће они одлуку донети. Капа доле. Помену и да је био у Горњим Недељицама и да је то у складу са оним што је тамо рекао. Неки који нису за рудник се обрадоваше, али одмах и рекоше да је добијена битка, али не и рат јер је циљ да оде “Рио Тинто” и да нико не отвара рудник. Да јадарит остане где јесте. Дубоко под земљом. Противнике рудника брине онај део изјаве “да ћемо другачије да разговарамо”, значи није тачка, већ запета пошто ће се још разговарати тако да ће бити посла за њих, а можда ће и председник морати још који пут до Недељица, Доњих или Горњих, свеједно.
Ко воли неизвестан живот, треба да дође у Србију. Овде се за седам дана ствари окрену, преокрену и издешавају као негде за пола године. На пример, падне снег. Није баш неки до крова, јесте влажан, и ето ти колапс. Осташе људи сатима, ма данима без струје. Пали свеће, ложи шпорет, ништа котао и радијатори. Романтика, а напољу веје. Истеруј по селима тракторе да рашчисте снег са путева, а снег, баксуз, нападао пола метра, негде и више. Сад, ако је неком пропало месо и остало у замрзивачима, рикнула техника, мрзнуо се, морао ручно да музе краве иако има музилице, шта ће. Све иде у рок службе зване живот. Њима, а и радницима ЕПС-а који су ових дана попадали с ногу радећи ноћ и дан, висећи са бандера по ветру и хладноћи. Снег у децембру, ко је могао знати да ће баш толико да пада и да буде тако тежак. Нису сви видовити. А и то дрвеће? Пада ко пијано. Стварно нема смисла.
Не треба се нервирати, иде Нова година. Можда неће бити Деда Мраза, не може до нас, није вакцинисан, нема ковид цертификат, ко ће га знати, а не мора ни долазити. Доста смо ми сами себи. Имамо се чиме забавити и око чега завадити. Код нас досада не станује. Чим се у јануару добро наједемо на празницима и славама, ваља те калорије потрошити на расправу око референдума, биће опет избори, гласање, битка око јадарита се наставља, поделе, подметања, ко за, ко против, све за “наше добро” и иде живот.
Понекад је можда најбоље бити “необавештен” и имати свој кинески зид, али како себе натерати да човек пропусти толику забаву, а има је за извоз. Само што такав производ нико у свету неће. Ко их све шиша, нека се сморе од досаде.
Него, зна ли се ‘оће ли бити каквог снега, да другу са села набавим свећа и залиха конзервиране клопе. Превентивно, ко ће га знати, можда буде опет – “Не знам шта бих ти рекао, Мићо”.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
