ЕВО НАМ ТЕАТРА И У ЛОЗНИЦИ НАШОЈ (1) – Треба ли нам позориште?

Лозничко позориште баштини 171 годину постојања и из њега су изнедрене све културне институције у граду, бројни професионални глумци и други сценски ствараоци, а само је оно остало на аматерским основама. То је и тема  пројекта “Ево нам театра и у Лозници нашој” који је подржало Министарство културе и информисања, а његов циљ је  је да укаже на значај лозничког позоришта и да покрене дебату између културних радника, грађана и локалне самоуправе на вечито актуелно, а никада званично отворено, питање: Да ли смо кадри да професионализујемо лозничку позоришну сцену и да ли нам је то потребно? 

“Ево нам театра и у Лозници нашој! И овде се саставило друштво од млађих чиновника месног надлештва. На особито задовољство публике представљена су до сада ова дела, прво: Бој на Косову, а друго Светислав и Милева, сада се опет спремају за треће историјско дело: Владислав краљ бугарски. Красно је гледати ова представљања – искрено честитамо дилетантима, родољубиво ово представљање, честито су они чин свој извели. Јер како је ово тек сада код нас почетак, не може човек не похвалити како уметност, тако и вешто згођен крој одела, које потпуно одговараше духу јунака српских. Једном речју боље се није очекивати могло, само да нам је још место за представљање удобније. – Искрено захваљујемо овдашњем г. протојереју нашем Игњату Васићу, и већини овдашњих житеља, који су новчани прилог дали, да би се у нас театар завео” – Овако су писале Српске новине, 2. марта 1850. године у свом извештају из Лознице, о оснивању Театра.

На темељима ове две представе изникло је културно стваралаштво Подриња. Пут је прокрчио прота Игњат Васић, доласком у Лозницу 1844. године. Једанаест година раније, 1833. као учитељ у селу Накучане, на Петровдан, организовао је прву позоришну представу у Србији “Жетва Аврамова”.

На ранији предлог Вука Караџића,  прота је 1868. у Лозници, иницирао оснивање дружине “Подринска слога” која је обједињавала читаоницу са библиотеком, позориште, хор с певачком вештином, јавна предавања, откуп и издавање књига и помагање ваљаних сиромашних ђака. Циљ дружине је био да “помоћу науке и поуке, а и могућим материјалним средствима шири просвету и покреће унапређење”.

У 1874. години, Дружина је имала 93 редовна и 50 почасних чланова, који су истовремено били и чланови читаонице. Редовни чланови улагали су на име чланарине по 48 гроша чаршијских годишње, а Вук Караџић је читаоници поклонио део књига из своје библиотеке. Нажалост, није доживео њено отварање. Друштво је у част Вуку узело његово име које и данас носи. Нешто због несређених политичких прилика у земљи, нешто због династичких трзавица, јавни живот је био у стагнацији. Та судбина задесила је и чланство Друштва “Караџић”. Друштво, па и позориште као његов део, доживљава ренесансу. Застава Друштва која је са поносом ношена широм Србије и Босне одликована је Орденом Светог Саве петог реда, као симбол просветитељске мисли 1908. године, а Друштво Орденом Белог орла, 1912. године, када су чланови Друштва листом кренули у Балкански рат, а само две године касније и у рат против Аустроугарске монархије.

После Првог светског рата, Друштво је у обнову свог рада кренуло с позоришном секцијом. И после Другог светског рата позориште има свој узлет, а 1950. издваја се из КУД “Караџић” и наредних осам година постоји као Градско позориште. Биле су то најплодније године са пет до шест премијера годишње и представама које су извођене уторком и четвртком.

Позориште се вратило у “Караџић” и наставило свој живот као део овог друштва све до данас дајући значајан допринос култури не само у Подрињу, него и целом региону. И даље опстаје на аматерским основама, али на његовим даскама прве глумачке кораке направило је десетак будућих академских глумаца, међу којима Драган Мићановић, Марко Јањић, Ђорђе Марковић, Јелена Михајловић, Александар Глигорић, Милан Антонић. Ту су се позоришном прашином “заразили” и будући режисери, драмски писци, продуценти који су свој професионални живот наставили ван Лознице, али сви заједно често истичу колико су им значиле “даске” локалног позоришта.

И док његови чланови успевају да изграде уметничке каријере, судбина овог позоришта, важног Лозничанима, није се много променила у односу на један запис из 1864. године који говори о Друштву које је имало претензије да постане стално позориште: “У овој вароши постојало је више пута до сада одушевљењем обузето добровољно Театрално Друштво, које је често из родољубија разна Позоришта у овој вароши представљало. Ово Дружество час је постојало, а час ишчезавало због оскудности у материјалној снаги. Јесенас пак састављено добровољно Позоришно друштво у више реда давало је у овој вароши више позоришних представљења; па због оскудности у материјалној снаги и што нема бину за представљање позоришта, морало је одустати од давања позориштни представа.”

ЕЛН

ПРОЧИТАЈТЕ И…

“МОЈА ПРВА ПЛАТА” У ЛОЗНИЦИ – Пријавило се око 150 послодаваца

БК ЛОЗНИЦА – Боксерски савез поклонио опрему

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу. 

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″