НАШИ СМО – Комшилук
Крилатица да ти добар комшија често вреди више од рода рођеног потврдила се, сигурно, већини нас без обзира на то да ли живимо у становима или породичним кућама. Истина, добри комшијски односи, чини се, били су редовнија појава у годинама за које смо већ поскидали календаре са зидова, мада, треба признати, и данас комшију многи сматрају за прву узданицу у невољи, али и у добру, када треба роштиљати или се освежити уз хладно пивце или домаћу кафу.
Да, јутарња кафа многим комшиницама је редовна пракса и прилика за прелиставање догађаја из ближе и даље околине, препричавање садржаја серије од претходне вечери или размену рецепата за колаче, слатко и зимницу. У овом периоду скоро незамисливо је да протекне дан без мириса дима и печених паприка и сирћета који допиру преко тарабе из комшијског дворишта, али и жагора расположених домаћица које су се окупиле да припомогну оној која је тог дана на реду за спремање ајвара, киселих краставаца или пинџура. Нажалост, одавно нисам осетио мирис пекмеза од шљива из комшијских кухиња, видим тегле са овим посластицама носе млађе госпође из маркета. Лакше им тако, а и брже. Не троше струју, не стоје сатима на ногама и не губе време. Данас већи део тог времена утроше на неке друге ствари попут “шетања” по друштвеним мрежама, читања књига и штампе преко интернета или одласка код козметичара по обрве, нокте и препланули тен. Слично је и са комшијама, уместо да се довикују преко ограде, они се дописују преко мобилних и расправљају о томе да ли је Новак стварно најбољи тенисер или му фали “још мало”. Уз ова помагала и нове обичаје, комшилук је скоро па изгубио сврху, такорећи, утихнуо и нестао.
Некада сам кроз прозор гледао у комшијино грожђе и пратио када ће бити зрело да правимо вино, клинци из краја су једва чекали да обрсте трешњу која је стајала на углу мог дворишта, а када се дешавало да чујем у поподневним сатима гласну музику, знао сам да је комшија купио нову грамофонску плочу, коју као палачинку окреће на свом грамофону. Времена се мењају, град се мења, комшилук је све више само реч за лепа сећања и успомене. До пре неку годину сам из кревета спаваће собе кроз прозор видео кров лозничке цркве, а данас пазим да ме с прозора околних новосаграђених вишеспратница неко не види док ходам у гаћама до тоалета. Стари добри комшилук су ми заменили неки нови људи, од којих ми тек понеко каже “добро јутро, комшија”. Уместо дечурлије која јурцају на бициклима или ролшулама, простор су заузели аутомобили, тек понеки уредно паркиран на место одређено за ту намену, док други стоје како је ком власнику пало на памет да га остави. Миран крај у Старој вароши, тек триста метара од средњошколског парка, претворен је у “џунглу на асфалту”, а мирног сна нема месецима и годинама, већ од седам ујутро, када грађевинци стартују са изградњом нових објеката у које ће доћи нови станари.
Сумњам да ће они икада сазнати какав је свет живео у овом крају и колико је у њему вредела реч КОМШИЈА. Неће знати колико значи то када у кући преко пута твоје имаш ауто-механичара који у сваком часу може да реши проблем на твом четвороточкашу а да притом не заказујеш “преглед” данима унапред. Колико вреди комшија болничар код којег можеш добити савет како да преболиш стомачну тегобу, измерити притисак или, по договору са изабраним лекаром, примити ињекцију без одласка у болницу. Тешко ће нови “комшилук” осетити чари размене врућих пита, крофни и салњака, које су вредне домаћице тек извадиле из врелих рерни и донеле да поделе с најближим комшијама. Кажу многи да је вредна доброкомшијска сарадња и између држава, градова, а како неће бити потребна између кућа скоцканих с два краја неког сокака. У петстотинак метара моје, и пар околних улица, на прсте се могу пребројати преостале приватне куће, све друге су већ, или ће ускоро постати коцкасте зграде с пет или шест спратова. Тако уместо комшије и комшинице преко пута, који су одселили из Лознице, данас имам око педесетак, можда и више људи с којима скоро да и не комуницирам. Не зато што не говоримо истим језиком, не зато што су то лоши или неваспитани људи, не знам, нисмо се ни упознали, већ зато што они мене не виде као комшију већ као “оног из дворишта с кућом”.
Како ствари стоје, све је извесније да ћу и сам бити принуђен да преосталу коцку неба изнад свог дворишта заменим неком сличном грађевином у којој ћу пребројавати степенике, трљати руком о гелендер и молити се богу да лифт ради а да комшија до мене неће пречесто лупати или бушити рупе у зиду који нас дели. Биће то нека нова верзија комшилука, надам се пријатна, али, сумњам да ће ми заменити моје старе Кузмановиће, Савиће, Стефановиће, Јоциће, Мариће, Ђорђиће, Марковиће, Јовановиће и све оне којима сам с осећањем искрене срдачности говорио “како си, комшо”, “добар дан, комшија” или “треба ли помоћ, комшинице”.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
