31. АВГУСТ 1941: О УСТАНКУ И УСТАНИЦИМА (6) – Ослобођена и Бања Ковиљача

31. АВГУСТ 1941: О УСТАНКУ И УСТАНИЦИМА (6) – Ослобођена и Бања Ковиљача

Иако у више наврата одбијан, усташки напад је учестало понављан. О блиском сусрету на обали Дрине у ноћи између 3. и 4. септембра Бојо Милутиновић нам је испричао:

– Добијем задатак да чувам козлучки навоз. Тамо смо имали ископан ров и, све у свему, добро утврђење. Међутим, за ручак смо имали неки слан паприкаш и ја ожеднио. Кажем Степи Пикићу да пази на Дрину, док ја пијем воде, јер усташе стално навеславају. Ми окинемо, они оду низводно и све тако. Кад наједанпут, севну нешто, исто онако као када је на мајдан пала граната. Док ја погледах, мене неки усташа млатну нечим по потиљку. Кад дођох себи, видим да су ми увезали руке и ноге па протурили врљику. Донесу ме доле близу “Бледа”. У малом врбику видимо да је још 15 наших заробљено. Уто, угледам усташе с друге стране: ко неким трајектом прелазе Дрину. Јањарци у усташким униформама. Прилазе. Они нама мајку српску, ми њима мајку турску. Знамо ли ми против какве смо се силе дигли и све тако… Из оне чете издвоји се неки, после чујем да је био фудбалер, прети прстом и приђе Пикићу. Ко удари га кундаком, ал’ ја видим да је то само онако и нешто му шапну. Шта ти штапну Степо?  Он каже, ништа. Шта ти шапну Степо? Ништа. Кад су нас одвезали и потерали на тај “трајект” да нас претерају у Босну, Степо скочи као тигар. Поскакасмо и сви ми остали. Нас 17, а усташа 30. То је било бежање. Неког Красавчића из Корените убију и убију једног избеглицу који сирома није могао бежати јер је имао дугачак шињел. Чим смо ухватили велики врбак сви смо знали да смо спасени.


Поручник Лазар Савић имао је задатак у тим ослободилачким данима да са својом јединицом штити устанике од продора усташа из Босне. Синовац, новинар Бранислав Савић, који тврди да је Лазар Савић био Миситин ађутант, забележио је његово сећање.

– Положај моје јединице у то време био је на Влашким њивама у Радаљу и Радаљској бањи. Ми смо пружали заштиту од усташа из Босне, који су са четири аутобуса одмах пошли у помоћ Немцима у Лозници. Од мојих, једино је погинуо неки Вучетић. Погођен је тачно у чело. И ја сам одмах затим био тешко рањен чувајући сектор Мали Зворник – Ковиљача. Мене су илегално пребацили у Босну на лечење.

Још један поглед на 3. септембар

Иако је 3. септембра у Бањи Ковиљачи било доста жртава, догађаји који су се одвијали тог дана у дубокој позадини имали су велики утицај на окончање битке. Драгослав Пармаковић је то оценио овако:

– Тог дана били су осујећени сви покушају немачких команди да опкољеном гарнизону пошаљу помоћ. Подрински и Ваљевски партизански одреди извојевали су победу у Богатићу и Крупњу (у бици за Крупањ су као четници са својом јединицом учествовали и Зечевић и Мартиновић, прим. а.) и тако затворили правац од Шапца, Ваљева и Зворника према Ковиљачи. Код Завлаке немачку чету су дочекали борци Ваљевског НОП-а и две четничке чете: Драгиначка под командом учитеља Драгослава Антонића и Текеришка чији је командант капетан Драгутин Јеремић том приликом и погинуо. Код Шапца, чету противтенковског батаљона зауставили су борци Мачванског батаљона чији је командант Драган Срнић такође погинуо.

У Богатићу се састају четнички командант Рачић и партизански Небојша Јерковић. У помоћ четницима у Бању Ковиљачу упућена је 4. чета Поцерског батаљона, под руководством Лале Станковића.


У ноћи између 3. и 4. септембра,  немачки официр Џак, продор усташа преко Дрине у бању протумачио је као већ готову победу. О тој варљивој нади оставио је писани траг у заплењеном дневнику.

Четврти дан

Четврти септембар протекао је у налетима и дејствовањима 12 борбених авиона. Према дневнику немачког војног заповедника, њихов задатак је био растерећење трупа код Лознице. Претходног дана два јуришна авиона бацила су 24 бомбе по четничким положајима на околним обронцима. Из Богатића је кренула и ударна чета Подринског партизанског одреда. Она је, према казивању Пармаковића, камионима пребачена до Лознице, а одатле до школе у Тршићу, где је од Рађеваца добила и извесну количину оружја и муниције.

Победа

У долазећој ноћи почела је одлучујућа борба. Немачкој страни помагала је и артиљерија с друге стране Дрине. Цела долина између две стране у сукобу била је, кажу сведоци, обасјана рефлекторима. Око три сата у зору почела је да јењава паљба са немачке стране. У великој журби Немци су напуштали Ковиљачу.

– Међутим, шта су Немци урадили? Нису хтели да поведу са собом своје сараднике Марка Крпана, поповог фотографа, капетаницу, Јозу Карину и једног Руса који је радио у управи бање, као ни посланика Жику Купуса. Жика је био присутан када су немачки команданти из Лознице и Ковиљаче разматрали могућност предаје. Тада их је Жика уверавао да четници имају пар зарђалих метака и да, према томе, немају кога да се боје. Када су га заробили, предали су га партизанима у Петковицу. И тако је Ковиљача била слободна 6. септембра, а ја сам продужио на Радаљ – испричао је Никола Марковић.

Историчарима остаје да утврде тачан број устаничких снага и њихових жртава. Зна се да су у Ковиљачи погинула четири партизана и да је толико рањено. Не за се, међутим, тачан број погинулих ни рањених четника, као и устаника под њиховом командом. Према Пармаковићу, 37, према изјавама сведока од 40 до 60.


Пармаковић оцењује да је напад на Лозницу први сукоб четничких одреда Драже Михајловића са немачким оружаним снагама, а ослобођење Бање Ковиљаче први заједнички борбени подухват четника и партизана у Србији.

Шта је  даље било?

Недељу дана по ослобођењу Бање Ковиљаче из Француске у Србију је упућена 342. дивизија и 125. пук из Грчке. Хитлер је од свог генерала Франца Бемеа тражио да се угуши отпор у појасу Сава-Дрина, где се налазило најјаче устаничко упориште.

Четници Воје Пантелића предали су Лозницу без борбе 10. октобра. Казнена експедиција продужила је даље… Зна се шта је даље било.

Шарл де Гол, тих октобарских дана, забранио је даље нападе на немачке војнике и официре после првих одмазди над француским грађанима.

Из Србије и даље је једно око гледало ка западу, а друго ка истоку. У њеној души рађала се мржња која ју је гушила још деценијама касније. Она и данас чека да је неко ослободи тог терета.


Први ослобођени град у Европи

Историчар др Коста Николић из Института за савремену историју:

– У контексту опште историје можемо рећи да је то био највећи оружани сукоб са Немцима до тада у Југославији. Изузетно значајна је чињеница да је Лозница и први град у Европи у којем је од почетка рата, дакле, од 1939. године заробљена већа посада немачких војника. Још је значајнија чињеница да је Лозница била први ослобођени град од Немаца у окупираној Европи.

З. Вишњић

Крај

Фотографије: Бања Ковиљача из ваздуха некада и сада

ПРОЧИТАЈТЕ И…

31. АВГУСТ 1941: О УСТАНКУ И УСТАНИЦИМА (5) – Битка за Бању Ковиљачу

31. АВГУСТ 1941: О УСТАНКУ И УСТАНИЦИМА (4) – Град је ослобођен

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.  

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )