31. АВГУСТ 1941: О УСТАНКУ И УСТАНИЦИМА (4) – Град је ослобођен

Поручник Мика Вујачић предводио је устанике на Вуков дом културе. Најпре је позвао Немце да се предају, а када су одбили, започео је напад. Био је добро организован и силовит, па су се Немци брзо предали.

Бошко Јосиповић прича о овом догађају на основу својих разговора са Мићом Тејићем:

– Под командом Мике Вујачића, Мића Тејић, Дако Тешмановић и Луја из Трбушнице одиграли су главну улогу. Устаници су кренули на главни улаз. Ту су рањени Тејић и још двојица, али су остали успели да уђу и савладају непријатеља.

У згради гимназије Немци су успели да се најдуже одрже, иако се Џиџа показао као спретан војсковођа, каже Пармаковић, а у сећању Боје Милутиновића, учесника те битке, остала је и ова прича:

– Када смо кренули од луке, чули су се митраљези са места данашње банке и иза зграде гимназије. Мени и мом брату претила је опасност од митраљеза из гимназије. Ја сам прилазио лагано уз сами зид тако да ме нико није видео. Митраљеска цев је била избачена кроз прозор и ја не размишљајући зграбим ту цев и повучем. Ја себи, Немац себи, а цев врела. Сва ми се рука спржила. Уплашио сам се и чак размишљао да одустанем, али сам се плашио да ће ме тек онда докрајчити. У том моменту, одјекнула је бомба у гимназијском дворишту. Тргне се Немац и попусти, ја зграбим митраљез и улетим унутра. Онда смо их покупили по учионицама и одатле спровели у манастир Троношу.

Позивајући се на записник са саслушања Г.Б. Џиџе, Пармаковић тврди да је тек после Гимназије освојено упориште у Хајдуковића кафани.

– Четници одведу тамо неколико заробљених Немаца који су позвали своје да се предају. Тада и они положише оружје.

После два сата борбе

Лозница је освојена после два сата борбе у којој је погинуло осам устаника, а четворица су рањена. Неколико Немаца је погинуло, а њихови рањеници су смештени у лозничку болницу и према њима се поступало по Женевској конвенцији, док су заробљена 93 немачка војника.

Још један калуђер истакао се у том дану – калуђер Мардарије. Предводио је четничко одељење упућено у Зајачу. Та јединица подељена у неколико група запуцала је са свих страна на зграду у којој су били немачки војници, који су успели да се извуку из обруча и крену према Лозници. У Пасковцу су сазнали да је Лозница заузета, узели су водича и кренули преко Гучева за Бању Ковиљачу. Нису далеко стигли. Преко 60 Немаца положило је оружје пред три четника који су их пресрели. Заробљене Немце спроводио је са четничком стражом Миливоје Лазић Шумар.

– Налог је био да их спроведемо у Манастир Петковица код Рачића који је направио заједничку команду са комунистима. Народ је излазио и поздрављао нас, износио храну и давао и нама и Немцима. Међутим, када смо зашли у шуму изнад Јадранске Лешнице, бога ми није било нимало пријатно. Заробљеника неколико пута више него нас. Они, види се да су зрелији и искуснији, а ми слабо наоружани. Један упита куда их водимо. Ја га слагах: “У размену за наше заробљене у Шапцу”. Њима би лакше, а и нама. Предамо ми њих и кренемо даље. После чујемо да су изгинули и то од своје авијације.

Шест километара даље од Лознице, у Бањи Ковиљачи, Немци су спремали контраудар. Према извештају поручника Џака, командира 9. чете 738. пука на тражено појачање, њему је под команду додељена и 12. чета, пошто је оценио да ће то бити неопходно како би сломио устанак.

– У недељу 31. августа чуо сам јаку пушчану и митраљеску ватру из правца Лознице. Око 11.30 пошао сам путничким аутомобилом, у пратњи др Бадера и тумача, у правцу града. На два и по километра пред  Лозницом, дочекала нас је јака пушчана ватра са обе стране цесте и из оближњих кућа. Мој возач је погинуо. Кола су слетела у јарак са леве стране и ми смо избачени напоље. И поред тога што нас је непријатељ опколио, пошло ми је за руком да се пробијем до Ковиљаче. Пошто сам од 3. батаљона затражио појачање и добио 12. чету, преузео сам са потпоручником Тернером у 19 часова противнапад на Лозницу. Изненадили смо на путу 15 наоружаних људи које смо стрељали.

Покушај контраудара

О том догађају причао нам је и Никола Марковић из Бање Ковиљаче.

– На два километра до Бање Ковиљаче наишао сам на групу наших наоружаних људи. Задржао сам се са њима и док смо препричавали догађаје из Лознице, неко је завикао: “Немци”. Отворили смо ватру, али смо се брзо повукли. Одатле сам пошао кроз шуму натраг. Код данашње “Вискозине” капије три, срео сам исту групу немачких војника. На том месту из чардака двојица старих ратника Тривун Недић и Милош Милутиновић брзом паљбом одбили су 17 Немаца натраг у Бању Ковиљачу. Међутим, те ноћи они су поново кренули у Лозницу. Ишли су камионима и осветљавали пут рефлекторима. Почела је борба у Лозници, али су се брзо вратили натраг.

Пармаковић тврди да у Лозници нико није приметио долазак Немаца. Они су, према његовим изворима, прошли поред школе ”Анта Богићевић” која је била пуна уснулих устаника. Прошли су кроз центар града, дошли до зграде гимназије, затим до Вуковог дома, где су наводно убили пет стражара и повукли се у Бању Ковиљачу. Али, за ове тврдње нису наведени сведоци.

 Следећег јутра Лозница се пробудила као први ослобођени град од Немаца у целој поробљеној Европи, а њени ослободиоци остаће упамћени и као први којима је пошло за руком да натерају на предају један немачки гарнизон.  

З. Вишњић

(Наставиће се)

Фотографије: Немци у борби крај Лознице,

Гимназија данас

ПРОЧИТАЈТЕ И…

31. АВГУСТ 1941: О УСТАНКУ И УСТАНИЦИМА (3) – Битка за Лозницу

31. АВГУСТ 1941: О УСТАНКУ И УСТАНИЦИМА (2) – Живи опојани

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.  

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″