31. АВГУСТ 1941: О УСТАНКУ И УСТАНИЦИМА (3) – Битка за Лозницу
Немачке снаге у Србији располагале су са три дивизије (704, 714. и 717) тзв. 15. таласа чији су командни кадар чинили официри који су учествовали још у Првом светском рату. По Петрановићу, те снаге су прилагођене за окупациону службу у мирнодопским условима. У Лозници су биле мале немачке снаге. Према немачким изворима на које се позива Пармаковић, 27. августа извршен је нов размештај јединица 3. батаљона 738. пешадијског пука. Из Лознице је премештена 9. чета у Ковиљачу, где су се налазила и два вода 12. чете. Из Ковиљаче су послата два вода 11. чете у Зајачу, а два вода у Лозницу. Били су стационирани у згради гимназије, Вуковом дому и кафани Лазе Хајдуковића. Јадранска горска чета према Џиџином сведочењу на саслушању у ОЗНИ имала је 150 људи.
Ултиматум устаника
Миливоје Лазић из Корените тачно се сећао да је ултиматум који је Мисита упутио Немцима гласио:
“Сви активни и резервни официри и подофицири и редови са својим свештенством, учитељима и целим српским народом, траже од вас предају града при чему вам се јемчи свака војничка част. У противном, ми ћемо град на силу отети. У том случају од нас немате шта тражити. Рок за испуњење овог захтева је 30 минута”.
Није стигао никакав одговор, наставља казивање Лазић. Ми смо били у кући Владе Зечевића на Шанцу. На знак звона, око 7 часова започео је напад.
Милорад Бањанац имао је исти распоред, али нешто другачије сећање.
– Чим смо кренули, почела је да пада киша. На Шанац смо стигли око седам часова ујутру. Ускоро је стигао и командант Мисита са осталима на коњима. Чим је стигао командант, стигли су и таоци из Лознице, као и сви жандарми јер им је раније било јављено да ће почети борба на Лозници. Командант је одмах упутио писмени захтев Немцима да су опкољени и да се предају. Прву поруку су одбили, а затим је упућен ултиматум. Чекали смо до 9 сати. Никакав одговор није стигао. Око 10 сати ударише звона на цркви, што је био знак за напад на Лозницу.
Подељени у три групе устаници су напали на сва три немачка упоришта. Веселин Мисита, командант целе акције, предводио је напад на кафану Лазе Хајдуковића. Поручник Мика Вујичић на Вуков дом, а Георгије Бојић на зграду гимназије. Једно одељење од 18 људи послато је ка Зајачи.
Погибија Веселина Мисите
Према сведочењу Милорада Бањанца, напад на Хајдуковића кафану изгледао је овако:
– Сишли смо низ Шанац на дрвени мост, па даље, до данашње Економске школе, тадашње Јефтића куће. Немци су нас из гимназије толико тукли митраљеским рафалима, да смо се морали вратити натраг, па низ Штиру до места где се данас налази Зелена пијаца. Ни ту нисмо могли остати, јер су нас Немци са чардака иза Хајдуковића кафане тукли из митраљеза. Прегазили смо од кише набујалу речицу Штиру и изашли на улицу где почиње Ваљевски пут. Видели смо команданта Миситу како јури са раскопчаним шињелом преко брисаног простор Доње луке. Мисита је са још једним војником, неким Суботићем, тукао митраљесца на чардаку. Међутим, митраљезац га је погодио гроз прозор тако да када сам ја ушао, он је лежао на патосу мртав. Ја онда са неколико другова бомбама ућуткам митраљесца и тројицу Немаца натерамо на предају. И остали Немци, а било их је око једног вода, предали су се капетану Дрљачи, који је на том сектору преузео команду после Миситине смрти.
У једном ранијем запису изјава Бањанца о Миситиној погибији разликује се у следећим детаљима:
– … Пронесе се глас да нам погибе командант Мисита. Ја потрчим на прозор од кафане да бих га изнео. Мислим, рањен је. Он пао на леву руку и лежи мртав у локви крви испод себе. Да ли га је погодио митраљески рафал са чардака, кроз прозор, да ли неко с леђа?
Драгослав Пармаковић је на основу њему доступних сведочења Миситин јуриш и погибију у Хајдуковића кафани овако реконструисао:
– Потпуковник Мисита храбро је јуришао на кафану Хајдуковића. Убацивао је бомбе кроз прозор, а када су се Немци почели повлачити из локала у двориште, ускочио је кроз прозор у кафану. Ту је покошен рафалом из стројнице. Крај њега је пао глувонеми Мујага Зејчановић са секиром у руци.
Саво Јеринић као очевидац испричао је верзију која је остала забележена у документарној емисији Радио Подриња:
– Поред Мисите смо били Живојин Николић Каваз, Мујага Зечановић и ја, а мислим да је био и Божо Панић, када смо кренули на Хајдуковића кафану. Кафана је припадала Сави Катићу али је била издата под закуп Лази Хајдуковићу. Код њега су били на стану и храни немачки војници. У дворишту је био чардак са којег су Немци запуцали. Ми смо упали унутра. Мујага је први пао од бомбе која је бачена са чардака. Није, сирома, имао ни пушку него је кренуо на Немце са секиром. Мисита је пао од исте бомбе док је пуцао ослоњен на зид.
Истом приликом, Божо Панић је сведочио: “Био сам пред Лазином кафаном када се све то догађало. Сећам се да је у једном моменту Милан Суботић, четник из Руњана, довикнуо: “Дајте бомбе да не гинемо”. Убрзо се видела бела застава иза које су ишли Лазо Тешмановић за кога кажу да је био четири сата у заробљеништву. Међу устаницима је завладала радост због победе и жалост због Миситине погибије. Многе је ухватио и страх – шта ће даље бити”.
Због сумње да је крив за Миситину погибију, стрељан је Лазар Хајдуковић. Многи су убеђени да он није директни извршилац. Постоји, такође, и теорија да је Мисита, заправо, жртва “комунистичке завере”, о чему нема не само доказа, него ниједног озбиљнијег покушаја доказивања. Међутим, не треба искључивати ни могућност да је до извесне мистификације Миситине смрти дошло из простог опирања да се прихвати прерани одлазак овог тридесетосмогодишњег официра који је на народ Јадра оставио најјачи утисак у тим ратним годинама. Цела његова војничка и приватна биографија сведочи да је био изузетан и частан човек. Чак и његови политички противници у послератним годинама нису ни покушали да оспоре ништа што је везано за њега. Било је покушаја и извесног својатања и нагађања (Мартиновић-Зечевић) коју би страну одабрао да је остао жив, али то је већ тема која нас одвлачи од догађаја у којој је Мисита главни јунак.
Веселин Мисита је рођен 1904. у Буни код Мостара. Из окупиране Бања Луке кренуо је на Равну гору где је примио команду за западну Србију. Југословенска краљевска избегличка влада постхумно је одликовала Веселина Миситу Карађорђевом звездом са мачевима првог степена.
З. Вишњић
(Наставиће се)
Фотографије: Доња лука, данашњи Трг Вука Караџића,
потпуковник Веселин Мисита
ПРОЧИТАЈТЕ И…
31. АВГУСТ 1941: О УСТАНКУ И УСТАНИЦИМА (1) – Исток-Запад
31. АВГУСТ 1941: О УСТАНКУ И УСТАНИЦИМА (2) – Живи опојани
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
