31. АВГУСТ 1941: О УСТАНКУ И УСТАНИЦИМА (1) – Исток-Запад

Живот у малој вароши на западној капији Србије одвијао се само наизглед уобичајеним током на измаку пролећа и почетком лета прве окупацијске године. После априлског слома и конфузије која је настала, свима је било јасно да ће и овај пут Србија платити цену високе светске политике и принети још једну жртву пред олтар свог слободарског духа. Међутим, многима тада није било јасно да ће долазећи дани бити најболнији и да ће из рата у који су већ закорачили једном ногом изаћи по први пут као љути непријатељи једни другима. Логика је упућивала на само једног непријатеља – Немачку и њене савезнике, и према томе, крајњи циљ – њихово протеривање из отаџбине. Тек, малобројнима у овом крају био је познат и други, подједнако важан циљ политичке стране која ће тек узети замах – победа светске револуције у којој је Србија требало да има важну улогу. Једно око Србије гледало је ка Западу и на понашање великих сила, а друго, из потаје, на Исток и СССР.

По историчару Бранку Петрановићу, за југословенске комунисте покретање борбе против окупатора пре уласка СССР-а у рат сматрано је политички нецелисходним, а са војне тачке гледишта самоубилачким чином или авантуром, док се не дезангажују немачке снаге на Балкану и југоисточним прилазима СССР-у. Комунисти су очекивали да ће уласком у рат ове земље букнути устанци, па и револуције, у Немачкој и Италији. Чекајући светску револуцију, која доћи неће, остали су по Петрановићу, забележени чак и неуспешни покушаји братимљења са војницима Немачке, Италије и Бугарске, па и леци који су тим поводом штампани. И западне земље Велика Британија и Француска такође су жељно ишчекивале улазак Москве у рат и отварање Источног фронта.

Са Равне горе, где је био штаб Југословенске војске у отаџбини, поглед на светске прилике упозоравао је, такође, да не треба јурити у смрт, да прву лопту треба препустити моћнијима. Равногорци су том становишту остали верни и после 22. јуна, када је Немачка напала СССр и када су осокољени комунисти пожурили у рат, страхујући да не закасне. Опет по Петрановићу, на седници Политбироа руководећи људи партије су јадиковали што ће Совјетски савез тако брзо уништити немачку војну силу да југословенским комунистима и родољубима неће преостати времена да се докажу у борби против фашизма. Веровало се (ђилас, Ранковић) да ће рат трајати најдуже два месеца. Искусни генерал Михајловић знао је да су у игри најјаче карте и верујући да једини кец у рукаву за земљу каква је Србија може бити тактизирање, да би се одржала “биолошка супстанца” до завршнице. Те тактике Михајловић је постао заточеник и због ње губитник.

Верујући у брзу победу Москве, комунисти су планирали да устанак дигну између Дунава и Хомоља, али брз продор немачких трупа у дубину СССР брзо их је разуверио, па се западна Србија показала као много боље решење. У западну Србију више је веровала и Равна гора па први четнички одреди почињу да се стварају управо овде. Под тим околностима и Лозница полако улази у своју историјску драму. У јулу се већ “догодила” Бела Црква, што ће тек касније добити облик устанка, формирани су Колубарски и Мачвански партизански одреди и далеко бројнији четнички одред. Ове одреде организују поручник Нешко Недић, капетан Милош Глишић, поручник Звонко Вучковић, капетан Драгослав Рачић и потпуковник Веселин Мисита.

Два свештеника – Влада Зечевић, са службом у Крупњу коју је напустио 21. јуна по изласку из немачког затвора, и игуман манастира Троноша Георгије Бојић припремали су народ на устанак и прихватали официре који су стизали са налогом генерала Драже Михаиловића.

Зорица Вишњић

(Наставиће се)

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ИЗЛОЖБА ПОВОДОМ 80. ГОДИШЊИЦЕ ПРВОГ ОСЛОБОЂЕЊА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – Слобода је најдрагоценија

80 ГОДИНА ОД ПРВОГ ОСЛОБОЂЕЊА ЛОЗНИЦЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ – Поносни на борбу против нацизма

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.  

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″