НАШИ СМО – Живци
Овај свет зрео је за једног доброг психијатра и колективну терапију контроле беса. Озбиљно. Некада су људи били много смиренији, бар већина, није им био кратак фитиљ ни танки живци иако су сигурно имали својих мука и проблема. Каквих год јер свакоме је његова мука највећа. Ово данас све танких живаца, илити нерава. Нико више неће да броји ни до десет, камоли до сто. Одмах пукне.
Некада ниси баш лако могао заслужити да те неко пошаље у тринаест слова (ПМ), или да ти пукне шамарчину. Данас те тамо пошаљу по кратком поступку са картом у једном правцу, а да те пукну по носу, не треба им ништа више времена. Све то нервозно, што би некада рекли старији “као да је из рата изашло”. Тада се мислило на онај, Други светски, сад морају да ти појасне који – онај кад се Југа распадала или кад нас је НАТО напао, да знаш. Псују и агресивни су у редовима испред поште или банке, испред продавнице, било где, очас посла се људи који се дотада нису видели почачкају, помињу мајку и осталу фамилију, сочно као чета кочијаша, а није им страно ни да ударе. Нема везе то са њиховим образовањем и друштвеним статусом. Па ето, неки дан глумац/режисер Бјела удари колегу, пишу због вербалне провокације. Зашто је тако? Прво, данас нико никога неће да трпи. Свима је праг толеранције милиметар изнад нултог. Сви су у највећим проблемима откако је створена Земља. Себично се свако бави собом, његов трн у нози већа је мука него другоме ексер у глави. Нетолеранција, нарцизам, егоизам и безобразлук у фулу.
Није увек било тако, опет, слажем се, није никада ни било овако лудо време. Овде је логика одавно спаковала кофере и отишла. Слуђују те са свих страна, најпре политичари, а последњих годину и нешто мртва је трка између њих и неких доктора из Кризног штаба. Ко редовно прати шта о корони говоре ови други, и још покуша да све то схвати, не гине му психијатрија. Један једно, други друго, као да се такмиче у излуђивању народа који је одавно слуђен или залуђен, свеједно. Није лако када хоћеш да верујеш у нешто, а стварност те демантује. Неко те убеђује да си сит, а црева ти крче. Зезнуто. Док то трпиш, почну нерви да попуштају па онда настрада неко ко ти први налети на жуљ у моменту када мета није важна, само треба повод, најмањи, да пукнеш, истресеш се на том неком ко је, углавном, недужан за твоје стање.
Неће јаче живце имати ни генерације које стижу. Замисли да си ђак. Годину и по си онлајн, или си пет дана у школи, пет на часу поред компа. Први септембар иза ћошка, а ти немаш везе шта те чека. Не само што си пун питања без одговора и недоумица него су и они који треба да те школују. Најгоре је када они који воде немају везе куда иду. Ако је реч о незнању, да им се и опрости, иако незнање никога не ослобађа од одговорности, али ако те свесно замајавају, врте, лажу, воде лево, па десно, то је злочин. Тада те најпре слуде, да изгубиш вољу и пратиш их без питања, а онда кад ти је свега преко главе, дође до пуцања филма. Е, тад без размишљања удариш, опсујеш, увредиш, није те брига за последице, само да бес, гнев, немоћ истераш из себе. Толеранција је у фази изумирања. Стрпљење, такт, дебели живци су дефицитарна роба, непопуларна. Стрпљење и мирноћа, избегавање сукоба без преке потребе тумачи се као слабост.
Не схватају ти танких живаца да је увек крајња могућност да некога удариш или опсујеш, то је најлакше “решење”. Пробај да разумеш, смириш страсти, речима решиш несугласицу. Кад један угледан филмски радник у четири ујутру, куда ли су тако поранили и он и ударени, удари другога, каква је то порука младима? Да ли треба да опонашају те познате фаце? Са свих страна нуде се накарадни облици понашања, у јавном животу доминирају ликови који су до пре неколико деценија били на маргинама. Криминалци и ликови што вуку “црту”, постали су фаце о којима се пише, жене сумњивог морала “звезде”, одсуство стида је толико да би од свакодневних призора на друштвеним мрежама и медијима поцрвенеле и “даме” у Амстердаму. Све што чујемо, гледамо, прочитамо, а углавном је негативно и ненормално, тањи нервни систем.
Коме је мало туча, вређања и осталих “лепота”, нека сачека још мало. Ускоро креће Задруга 5, нова практична настава обесмишљавања простојности, памети, свих вредности које су некада красиле нашу средину. Нови курс убијања у појам, како за разврат и некултуру добити гомилу пара и како си глуп, без обзира на пол, “ко ноћ”, ако учиш, радиш и мучиш се да саставиш крај са крајем. Опште објашњење – “таква су времена”. Ма немој. Море, бре, ‘ајд у 13 слова.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
