НАШИ СМО – Понедељак
Када је освануо прошли понедељак и сви ми се припремили за дан са највишом температуром овог лета, мислећи да још преживимо тих 40 степени у плусу, светом је букнула вест из Кабула о драматичним дешавањима током талибанског освајања Авганистана и додатно подгрејала целу планету. Брзином светлости низале су се слике и информације, а једна пред којом је било тешко остати хладнокрван јесте фотографија из авиона у који се укрцало више од 640 људи! Видео снимци с међународног аеродрома Хамид Карзаи у Кабулу само су додатно досипали уље на ватру и подизали ионако превисоку температуру, како метеоролошку, тако и ону која замућује здрав разум. Гужва, паника, узнемирени људи, сцене горе од оних у најгорим акционим и хорор филмовима, равнодушност су растурале у комаде, а снимак на којем се види како људи закачени за авион падају као откинута дугмад с кошуље био је више него довољан да обележи половину августа сивилом и муком. Гледање Авганистанаца како трче поред војног транспортера вапећи за помоћ стварало је ових дана осећај људске беспомоћности над силама које у овом свету служе да ремете баланс, да завађају људе и граде сопствену индустрију на патњама обичног и недужног света.
Непотребно је овде било шта даље коментарисати, али треба свакако рећи да је овај свет увек на ивици жилета, да се никад не зна ко ће где и кад “склизнути”, упасти у кризу, рат или немилост великих сила које се надмећу у својој обести. Додуше, барем ми у Србији знамо шта је криза, шта је рат и шта је патња. Голготу и бежање памтимо од 1914. године и битке на Церу, да не помињемо оно пре и после тога. Можда ћемо после језивих сцена из Авганистана и сами боље схватити мигранте из ове и других земаља који се већ годинама крећу у нашем окружењу, а можда ће им неко још више замерати јер у том бегу највише је мушкараца. Неки су приметили и на најновијим снимцима да у тим гужвама и авионима међу бегунцима скоро да нема жена и деце. Они су остављени у кућама на милост новој талибанској власти која је неочекиваном брзином ушла у Кабул преузевши власт над државом. Иако су талибанске власти прогласиле амнестију за све државне званичнике и позвале их да се врате на посао, свет ће се, вероватно, тек нагледати нових сцена из ове земље.
Такође у понедељак, у Београду се десило и нешто сасвим другачије и лепше. На Ташмајдану се окупила “Рибља чорба” са пријатељима да одржи концерт у знак сећања на Мишу Алексића, басисту и оснивача “Чорбе”, који је 29. новембра прошле године преминуо од последица ковида-19. Емотивно, тужно, али и срчано, Бора Чорба се са остатком бенда подсетио великих хитова у чијем стварању је као композитор или коаутор учествовао и Миша Алексић. Велики број посетилаца подржао је овај рок спектакл, пре свега због поштовања према Алексићу, без кога група основана давне 1978. године никада не би била то што је деценијама била. Мада су се бројни поштоваоци “Чорбе” пре две године одрекли једне од најважнијих група на овим просторима свих времена, када су свирали у главном граду испред Народне скупштине на митингу “Будућност Србије”, који је организовала Српска напредна странка, овог понедељка су заборављене неке ствари из прошлости. У више од четири деценије постојања “Рибља чорба” је оставила неизбрисив траг а многе од њених песама постале су антологијске и део музичке историје српског и југословенског рокенрола. После смрти Мише Алексића свима је било јасно да више ништа не може бити исто као пре, али жеља да се одржи пламен старих добрих времена и продужи век саставу који је певао “Лутку с насловне стране”, “Рокенрол за кућни савет”, “Два динара друже”, “Остаћу слободан” или “Погледај дом свој, анђеле”, надјачала је неке размирице између обожавалаца и групе, настале због политике. Концерт је био усмерен ка успоменама, добрим вибрацијама и музици која не познаје границе, језичке ни политичке.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
