НАШИ СМО – Минималац
“Бити запослен у Србији данас, нажалост, не значи не бити сиромашан” – ово стоји у писму премијерки Ани Брнабић које је у уторак упутио Владимир Симовић, координатор програма за радна права Центра за политике еманципације ЦПЕ, позивајући се и на достојанство рада. Писмо је послато као подршка захтевима синдиката да се најнижа зарада подигне барем до нивоа минималне потрошачке корпе која је у априлу ове године износила 39.000 динара. У сусрет новим преговорима о минималној цени рада за наредну годину, који би требало да почну за пар дана, огласила се и Унија послодаваца Србије. Као и ранијих година они су и овог пута повишицу условљавали смањењем пореза и доприноса како би нова цена рада била одржива, али први пут се догодило да је у анкети, која претходи припремама за преговоре, чак 63 одсто послодаваца оценило да је раст минималне цене рада неопходан. Поређења ради, прошле године, током ковид кризе, само 15 одсто послодаваца је сматрало да треба повећати минималац, 2019. године за је било 56 одсто, а годину раније 43. Премијерка, као трећа страна у преговорима, за сада се није оглашавала, али јесте председник државе најавом да ће нови минималац износити 35.022 динара, односно да ће бити повећан нешто више од девет одсто. Тако ће на крају и бити, а током преговора свако ће да одигра своју улогу – синдикати ће пуцати из празне пушке, послодавци ће се држати своје рачунице и на крају ће формално пресудити Влада.
Минималац у Србији прима више од 350.000 запослених и он тренутно износи 32.000 динара. Колике су шансе просечног радника у Србији да досегне статистичку просечну плату од 65.000, не бих јер би ме то одвело у сасвим другом правцу, а и важније ми је да кажем нешто друго. Прво да верујем послодавцима када кажу да је неопходно повећати минималац јер они најбоље знају како је тешко доћи до квалификованог радника или задржати било којег пошто је на Западу конкурс стално отворен. Одлази свако ко пожели и остаје колико хоће. Можда то краткорочно одговара и властима јер неколико пута већа инострана зарада, свакако смањује социјалне тензије и подиже приходе од потрошње, али дугорочно гледано убија натенане домаћу привреду.
Друго, потпуно подржавам захтеве послодаваца да се смање порези и доприноси на зараде јер су превисоки и подстичу сиву економију пошто се процењује да на црно ради најмање 800.000 људи. То значи да најмање толико људи без икакве социјалне сигурности већ стоји у реду за још сиромашнију старост. Ако нам толико добро иде у економији, како показује званична статистика, зашто не размотримо могућност да испробамо модел који се код других показао као успешан да пореска политика буде у функцији доступности свима, да плаћа више онај ко више и зарађује, а казнена да одвраћа од утаје. Мени се то чини сасвим разумно и исплативо. Уз то, право је време и да се преиспита политика тетошења страних инвеститора јер само у последњих десетак дана објављено је да се по истеку уговора за паре које су узели да би овде, углавном о нашем трошку, отворили погоне, многи од њих спремају да дигну сидро и да нађу нову сиромашну земљу која ће им на тацни испоручити јефтину радну снагу и скупи мамац да дођу. Тако нас је италијански “Геокс”, који је после пет година рада оставио без посла 1.200 радника, коштао између 12 и 15 милиона евра. Њих је врањански радник коштао онолико колико је држава тражила – 20 одсто више од минималца.
Новији пример је и “Ал дакра” која је 2018. купила ПКБ, преполовила број радника и на путу је да докрајчи сточни фонд што се већ осећа на тржишту Србије. Уместо крава, како тврде запослени, сада гаје луцерку за Абу Даби, па “није искључено да ће се једног дана појавити увозно млеко од тамошњих крава”. Лоших примера колико хоћете, добрих мало, а какав третман имају радници у тим фабрикама најбоље је осликао један лесковачки лекар дефинишући нови медицински синдром именом британске фабрике “Аптив”. Он се “дијагностикује” на основу исцрпљености пацијента, обољења тетива које води ка инвалидитету, и депресивном стању. Овај послодавац је познат по нехуманом поступању према радницима, уговорима који их обавезују на рад без радног времена и одрицања права на надокнаду штете. Запошљавају четири хиљаде радника, 900 је на боловању због исцрпљености после две недеље рада по 12 сати, а од наше земље су добили по разним основама више десетина милиона евра. Плата у просеку око 40.000 динара, приход фабрике у прошлој години скоро две милијарде долара.
Дакле, питање које би требало да се нађе пред Социјално-економским саветом који ће преговарати о новом минималцу јесте да ли смо ми мазохистички народ. Ако јесмо, да онда трпимо и даље и да се не ишчуђавамо бар, а ако нисмо, нека се за тим столом нешто коначно и догоди. Наставимо ли по старом, биће минималца, али наших радника бити неће. Они ће своје минималце зарађивати на другом месту, можда чак и у фабрикама овдашњих страних инвеститора који се код своје куће понашају сасвим другачије. А нама већ долази још већа сиротиња из Индије, Албаније, Турске, Туниса, Гане спремна да ради за још мање минималце.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
