НАШИ СМО – Да позелениш
Свако ко је мало путовао по земљи Србији сложиће се да је богомдана за живот. Реке, језера, брда, планине, равнице, онај ко ју је стварао био је баш добро расположен и широке руке, лепоте где год око бациш. Само се зезнуо у једној ствари, такву лепоту дао је погрешним људима. Све то заслужили су неки много бољи људи, одговорнији, паметнији, осим ако нас та красота није добила по казни. Оштро судим?
Поновићу, ова земља заслужује неке зреле, просвећене људе који ће то што имају умети да чувају, да не кажем баш “као зеницу ока свог”, али много боље него ми који све што је лепо и вредно око нас наружимо и обезвредимо. Грешим? Неверне Томе нека оду до првог потока, шумарка, реке, планине, обале па нека пробају да се прошетају и не налете на папир, пластичну кесу, пластичну или стаклену флашу, све то у најбољем, такозваном уобичајеном случају јер има ту, нажалост, много горих ствари. Много.
Недавно одем од Перућца до Вишеграда. Бродом. Лепота. Брда, кањон, шуме, Дрина мирна, равна, зелена, ма само да је гледаш и оздравиш од свих стресова “модерног живота”. Гледа човек све то, лете сиве чапље, вода као огледало у коме се небо огледа кад, опа. Плови тетрапак неког мултивитаминског сока, опа, ено плута флаша газираног пића. У свој тој лепоти трагови људског немара, глупости, неваспитања, небриге не само за ту реку, ту воду и оне што живе у и на њој, већ небриге за себе и своје потомство. Нису ту флашу и остало смеће у воду бацили ни чапље, ни медведи, ни рибе него човек. Ми смо. На све то на Перућцу поред брода “плови” комплетан пластични поклопац за њц шољу. Шта рећи, а не заплакати и пожелети да је ономе ко га је ту зафрљачио набијеш на главу па поклопцем лупаш по њој све док не обећа да више ни омот од бомбоне неће бацити ван канте за смеће.
Није бацање ђубрета само ружно и штетно по околину, већ и опасно. Прича ми човек неки дан да му је пријатеља усред Дрине “напала” метална када. Плива човек, опушта се, вода свежа, прија на врућини кад дум, удари га нешто по нози, расече озбиљно. шта је то? Метална када коју је ко зна ко и где бацио у Дрину. Епилог, посекотина на бутини дугачка више од десет сантиметара. Добро је прошао, могла га је, далеко било, ударити у главу па више пливао не би. Какви смо илуструје и податак да су млади на недавном еколошком кампу у Тршићу за кратко време смећем напунили готово 170 џакова. Гарантовано да има материјала за још толико.
Ко то прља, ми, ко прича о потреби заштите чувања животне средине, ми. Па како то да човек и брине и прља. Нешто ту шкрипи. Требало би уместо приче, апела,”едуковања” и сличних финих термина и потеза увести систем – Ти прљаш природу, држава ти празни џеп. Кладим се да би одједанпут, после неколико наплаћених казни, велика већина постала свесна да на улици постоји канта за смеће, контејнер, и уопште више не би било тешко бацити папир, флашу, кесу, било шта, на одговарајуће место. Сви би се врло брзо еколошки освестили. Готово преко ноћи. Е, а када би таква мера потрајала, онда би полако то понашање постало навика, део васпитања, одрастања па не бисмо гледали како мајка скида омот са сладоледа и мирно га баца на тротоар, а дете, предшколац, то гледа и копча – што мама ради исправно је, па онда и оно кад порасте чини исто.
Неће нама нико сачувати сву ту незаслужено добијену ни реку, ни шуму, ни језеро осим нас самих. Било би лепо да се пробудимо док још није касно. Да око нас све зелено и остане зелено, а не да свесни позелене од муке када виде пливајуће каде, шпорете, флаше и остало смеће. Било би добро да постоји неки еколошки Хулк па да на те појаве загађења позелени и опамети све те неодговорне ликове. Додуше, у последње време еколошка свест се пробудила код неких из ових или оних разлога. Лепо је што се брину због рудника, шта ће бити ако буде отворен и слично. И треба. Не знам где су били пре, када је CS2 “спавао” у”Вискози” или цијадина со у ФАК-у, али нема везе. Боље да су будни икад, него никад. Још да се уједине па заједнички бране долину Јадра и све остало од пројекта “Јадар”. Међутим, то је нека друга прича.
Прва је да сачувамо оно што имамо јер, уколико наставимо да се понашамо овако, гледаћемо реке и шуме само на сликама. што рече неко – што један може да разбаца, тројица не могу покупити. Ајде да оних што разбацују буде што мање, да зелено и остане такво, а не да нормални морају да позелене од муке кад виде шта раде они други. Неће после нас бити потоп, треба још неко да ужива у ливади, реци, шуми. Или нас је, као и за много тога, баш брига?
Т.М.С
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
