НАШИ СМО – Буђење
Последњих месец дана, стиче се утисак, као да смо се пробудили из зимског сна па похрлили у загрљај животу. Као медведи ошамућени у својој пећини од силног лежања, у почетку смо тек лагано истезали кичму, пуцкетајући сваки зглоб на прстима и млатећи вратом лево-десно, тек да крв проциркулише отеченим жилама, а онда, ослобођени букагија, кренули корак по корак да трошимо дуго очекивану слободу ускраћену током годину и по дана пандемије коронавируса, која, узгред буди речено, званично још увек траје и константно поприма неке мутанте у виду нових сојева. Није нам требало много па да се отарасимо зелених, белих, плавих, црних или шарених маскица с лица, да за тили час заборавимо на гумене рукавице, на одстојање од саговорника, на прање руку алкохолом пре и после уласка у јавни објекат и тако редом.
У први мах бојажљиво, а онда све куражније, охрабрени не тако честим појављивањима чланова Кризног штаба, на које смо навикли, малтене као на члана породице који нас некад забави а често и изнервира, почели смо да се рукујемо, чак и љубимо с пријатељима и родбином којих смо се ужелели. Е, онда је ово буђење код неких полако прерасло у разулареност, у јурњаву од локала до локала, у журке и без конкретног повода, у прославе с музиком и великим количинама алкохола. Брзо се све окренуло и, што негде неко рече, постало “луђе него пре короне”. Све то је донекле логично ако се узме у обзир својевремени карантин, па ограничено кретање и радно време до девет, ходање крај затворених кафића или улично испијање кафе, али, не чини ми се логичним да смо се од свега највише ужелели баш “лудовања”. Барем се тако чини када видите да у неки угоститељски објекат не може да се “привири” од масе која се забавља уз музику за коју поједини тврде да је “одраз новог времена”. Можда и јесте, али, некима који су намирили пола века живота и више то тешко може бити прихваљиво. Мада, руку на срце, и међу њима има доста оних који као да су сада доживели “буђење”, као да су сада постали тинејxери, па им ни та музика не смета, шта више.
Музика је област на коју сам слаб и тешко ћу се било с ким расправљати о музичким укусима, не волим да убеђујем некога у то шта је добро а шта не и мишљења сам да свако треба да слуша оно што му прија. То чиним и сам, некада је то Тозовац и Тома, некада “Азра” и “Битлси”, а некада “Хаустор”, “ЕКВ” и “Ваљак”. Ипак, признајем, никако ми није јасно како некоме може да прија “то” што се данас “врти” по тим журкама. Покушао сам два-три пута да одгонетнем ту енигму, али ми није ишло. У тек понеком разумљивом стиху, како се то данас каже – “ауто-тјунованом” – провалим да су у свакој од тих творевина главне теме алкохол, дрога, прескупи аутомобили, ланци од сребра и злата, виле са огромним капијама и базенима, речју – разврат. Или, можда је боље рећи неморал, малограђанштина и некултура. Ваљда из свега тога и произилази недостатак емоција међу младима, све је код њих на брзака и чист зез, нема ту ни дружбе ни искреног пријатељства на које се може рачунати и у тешком тренутку ослонити. Зато, ваљда, и делује помало офуцано причати им о “добрим старим временима”. И не треба јер њима су ово њихова добра времена, али…
Тешко се ту може уклопити прича о албуму “Буђење” Парног ваљка који преслушавам док ово пишем. Кога занима да је то њихов тринаести студијски а укупно осамнаести албум, сниман у јесен 1993. године? Да, баш оне коју памтимо као једну од најгорих током лудих деведесетих. Зар неко треба да зна да је тај албум почетком 1995. покупио седам музичких награда Порин? Не треба. Ипак, сигуран сам да је мало оних, без обзира ако су рођени и деценију после ове плоче, који не знају за песме “Љубавна”, “Све још мирише на њу”, “Немирно море” или “Дођи”, само неке од десет са “Буђења”. Ако их и има, жао ми је, можда ће једног дана и то чути. Некима неће ни тада ништа значити, али ће се неко, можда, ипак “упецати” и пожелети да оде на њихов концерт. Прошлогодишњу прилику да “Ваљак” чујемо уживо у Тршићу покварио је ковид-19, ове ћемо гледати Др Нелета Карајлића и “Негатив”, а заједно треба да стиснемо палчеве да се тај сусрет с Акијем, Хусом, Брком и осталима догоди макар следећег лета.
Није наслов изабран тек онако, напротив, БУЂЕЊЕ је вишезначна реч и треба се надати њеној колективној примени. Будити се може из сна, али и из других уљуљканих ситуација.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
