ФУДБАЛЕР ВЛАДИМИР МОЛЕРОВИЋ ПО ПОВРАТКУ ИЗ ИНДИЈЕ – Четири месеца од собе до стадиона
Са Балкана је свега неколико фудбалера играло у Индији, а међу њима је и Владимир Молеровић који се недавно вратио и за ЛН испричао своја искуства из друге најмногољудније земље света
Сваки прелазни рок љубитељима фудбала приреди понеко изненађење, не само када се ради о играчима великих клубова, али мало је оних на целом Балкану који су чули да је неко од играча које прате прешао да игра у Индији. Да, Индији, не Инђији. Један од ретких је Владимир Молеровић (29) из Малог Зворника, момак добро познат овдашњим фудбалским сладокусцима, до зимус играч Мачве из Богатића, до пре пар недеља фудбалер индијског прволигаша Ченај ситија.
– Колико ми је познато, са Балкана је у Индији играло мање од десет фудбалера, а по завршетку наше јесење полусезоне, тамо смо отишли мој саиграч Демир Авдић, Елведин Шкријељ и ја. Тамо смо затекли Словенца Луку Мајцена који је играо за Черчил брадерсе – каже Молеровић.
Као и сваки други фудбалер, и Владимир је размишљао о преласку у неки инострани клуб, али ни на крај памети му није била Индија. Десило се то да је фудбалски менаџер Сеад Муратовић тражио играча његовог профила, Демир га је препоручио и све је кренуло својим током. Молеровић је био скептичан, није много ни размишљао о трансферу све док нису стигли уговори и упутство за вађење визе у Амбасади Индије.
– Тада је све одједном постало озбиљно и за пет дана је све решено, урадили смо и ПЦР тестове и нашли се у авиону за Ченај, главни град индијске државе Тамил Наду. Пут је био дуг и исцрпљујући, свеукупно око 23 сата. Када смо стигли, морали смо седам дана провести у карантину па смо и тренирали “онлајн”, што је било јако тешко и физички и психички. Првих седам дана мучила ме је временска разлика од четири и по сата “у плусу”, око четири, пет успевао бих да заспим, а у шест је почињао тренинг – прича млади фудбалер.
Због пандемије коронавируса, првенство је у индијској Првој лиги (“Ај лига”) било прилагођено ситуацији. Играло се убрзано током четири месеца, сви тимови били су изоловани у хотелу у Колкати (некадашња Калкута) и напуштали су га само због одласка на стадионе који су били у строгом противепидемијском режиму, а на свака три дана рађени су тестови на ковид.
– Ми смо смели из собе да излазимо само до сале за састанке и у ресторан на оброке и да одлазимо на утакмице. Све је тако организовано да ништа нисмо додиривали по изласку из собе, а ако би неко из било ког разлога иступио из дозвољене зоне, ишао би одмах у карантин 15 дана. Њихов Фудбалски савез је све заиста савршено организовао, били смо изузетно заштићени тако да верујем да ни у овом тренутку, када тамо епидемија букти, за нас не би било опасности – објашњава Молеровић.
Одлазак тако далеко од куће Владимир је добро поднео, интернет је омогућио свакодневну комуникацију са породицом и пријатељима, а оно што је фудбалском трију најтеже пало била је храна. Она је, у комбинацији са врућином, зими, када су стигли, температура је била 30 степени, а последњу утакмицу одиграли су при 40 Целзијуса на терену, допринела да сва тројица изгубе по неколико килограма.
– На зачине смо се прилагодили, али тамо храна није јака као код нас. Све се углавном своди на пилетину, која је мало чудног укуса, рижу, кромпир и неке специјалитете који, нама ненавикнутима, нису по укусу. Иначе, у контакту са саиграчима схватио сам да су добри људи, иако у почетку неповерљиви према белцима, вероватно због колонијалне историје, и да је земља препуна различитих религија и језика. Пошто се ни они међусобно нису разумели, енглески је био језик комуникације. То ми је првог месеца било тешко, али после више не – каже момак који је понео и капитенску траку Ченај ситија.
Што се самог фудбала тиче, Владимир каже да се доста разликује од нашег, углавном се игра на тактичку дисциплину и ослања на технику. Код нас је поред технике битна и снага, а индијски играчи су доста слабији. С друге стране, природно су “жилави” и издржљиви. Квалитет је на нижем нивоу, али, каже Молеровић, сада се доста улаже у фудбал у свим сегментима јер желе да га унапреде. Долазак страних играча томе доприноси и тренер Балагумаран је често саветовао екипу да се угледа на тројку из Србије.
Молеровић би се радо вратио у Индију, али пандемија све диктира. Како каже, лепо је отићи и као туриста иако је авионска карта скупа, али је боравак прилично јефтин.
– Ми смо често наручивали из хотелског ресторана оно што сматрају скупим јелима, а то кошта отприлике колико код нас оброк брзе хране. Шишање је, на пример, свега 15 динара. Нажалост, морали смо бити у хотелу, тек пред полазак кући успео сам да одем до Бенгалског залива на чијој је обали Ченај, али сам се трудио да упијем што више тога кроз прозор аутобуса док идемо на стадион и натраг и кроз разговоре са саиграчима. Што се тиче препоруке другим играчима, рекао бих да је добро где год да оду са потписаним уговором јер је странац свуда, па, нажалост, и у Србији, далеко заштићенији од домаћег играча – каже Владимир.
Србија је Новак
Када су стигли у Ченај, страни фудбалери привукли су пажњу новинара и саиграча, али им то што долазе из Србије није ништа значило док им нису споменули Новака Ђоковића. Иначе, Молеровић каже да је најнеобичнији тренутак био када су у Ченају у реду чекали излазак са аеродрома.
– Ту је била огромна гужва и приметили смо да нас гледају са чуђењем, али чим бисмо се окренули ка њима, скретали су поглед као деца. То је било чудно и помало непријатно.
Крајности
Утисак који је из Индије понео Молеровић је да тамо нема средине, већ само крајности. Људи су или богати, или сиромашни, мало је оних средње класе, или су веома интелигентни или не, или изразито лепи или необични.
– Некако су и немарни према другима, можда зато што их има много. Једном је наш аутобус ишао уназад, ударили смо у бициклисту, он је устао, држао се за руку, али је наш возач само мирно наставио даље. Иначе им је саобраћај хаотичан, нема трака, иду лево-десно, свирају, ко се не сналази, не би требало да иде пешке – прича Владимир.
Н. Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
ШАМПИОН АМЕРИКЕ, НАЈБОЉИ СТУДЕНТ ОДСЕКА, ЛОЗНИЧАНИН МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ – С титулама у будућност
ЖИВОТ У ДОЛИНИ ЈАДРА – Рудник није бања
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″